Политика власти Републике Србије, како оне претходне (2008 – 2012), тако и садашње (2012 – ) према Косову и Метохији у последњих 11 година као свој (стварни) циљ је постављала „решење Косовског проблема“ и то на начин да Запад буде задовољан и да се очува власт. Представници бившег и тренутног режима непрестано једни друге оптужују говорећи о КиМ, а заправо се њихове политике готово уопште не разликују. Политика сталног попуштања у односу на захтеве Албанаца и њихових западних заштитника, кључних земаља НАТО и ЕУ, током чијег спровођења су српске инстутуције на КиМ укидане једна по једна, без да је Србија ишта заузврат добила, заправо је показала да у ствари никад и није било никаквих преговора, већ се читава ствар састојала у томе да се Србија, корак по корак, одрекне своје јужне покрајине и тако легитимише НАТО агресију из 1999. године. Приче представника власти како „водимо 5:0“ деловале су и данас делују трагикомично.

Тако смо, пре више од годину дана, дошли и до самог „зида“, односно до фазе у којем Запад изричито тражи мање или више отворено признање сецесије („правно обавезујући споразум“) и улазак тобоже независног Косова у УН. Све три верзије „решења Косовског проблема“ које се предлажу од стране Запада,[1] а то су разграничење, модел две немачке и модел двоструке суверености, у суштини значе исто: одрицање Србије од Косова и Метохије. То, наравно, иде тешко, јер се, са једне стране, власт у Србији ипак плаши реакције јавности, док је са друге стране то немогуће извести докле год је на снази Резолуција УН 1244, према којој је Косово део Србије и иза које стоје Русија и Кина. Уколико се намере Запада ипак остваре, ниједан наш проблем неће бити решен, већ ће се отворити нови, још тежи и Србија ће убрзано бити „погуравана“ према чланству у НАТО.[2] За сада, Запад не нуди Србији чак ни „мрвице“ у виду бржег уласка у ЕУ и нечег сличног, док се истовремено не противи потезима албанске стране која, разумљиво, постаје све агресивнија. Стога власт у Србији комбинује одуговлачење и квазипатриотско „бусање у груди“, све у нади да ће се западне силе одобровољити и тако нашим властодршцима помоћи да капитулацију и издају представе као „велику победу“. Истовремено, опозиција коју чине представници претходног режима нада се да ће садашњој власти „подметнути ногу“ на питању Косова, док суштински нема алтернативу.

Сасвим очигледно, досадашња Косовска политика претрпела је потпуни фијаско. За нас је и боље што се њени циљеви нису остварили, јер би то нашој земљи и нацији у целини донело нове невоље. Ту је политику потребно из темеља променити.

Као прво, Косово не треба схватати као проблем. Косово је део Србије и према Уставу и према међународном праву. Више од тога: оно је наша света земља, а своју свету земљу имају многи народи у свету. Срби на КиМ нису некакво „бреме“, они су наши грађани и сународници и ми смо дужни да их заштитимо на све могуће начине. Ако овако ствари поставимо, ако кажемо да је Косово Србија, онда циљ Косовске политике мора бити окончање окупације КиМ и пуна реинтеграција у Србију: политичка, правна, економска и друштвена.

Конкретно, то значи да се најпре мора донети одлука да нема више одступања, да нема више попуштања и уступака (тога је једино до сада и било). Доста смо корачали у назад, време је да се крене напред.

У том циљу требамо да настојимо да сачувамо оно што имамо и да на томе инсистирамо на све могуће начине: Резолуција 1244 (која подразумева и повратак наше војске и полиције), права Срба и имовина прогнаних, имовина државе Србије и српских предузећа. Шта је са отимањем „Трепче“? Шта је са нелегалном „војском Косова“? Србија треба да обнови и покрене процесе за злочине терористичке ОВК и НАТО, рачунајући и припаднике марионетске власти, као и одабране појединце из земаља-агресора 1999. године. Доналд Трамп се вероватно не би превише потресао уколико би се подигла оптужница против Била Клинтона. „Споразуме“ који су за нас били штетни треба довести у питање. Ово је политичка борба, али умногоме и правна – имамо ми одличне правнике, оно што недостаје јесте политичка воља да се супротставимо. Треба преговарати, али не више на досадашњи начин, без кичме и понизно. Потребно је и настојати да се читав процес врати у УН, пошто се посредовање Запада показало и као неефикасно и као нелогично.[3]

Коначно, треба да чекамо и да се надамо. Ситуација у свету се мења, оно што је 1999. било незамисливо, данас се догађа. Запад више није свемоћан, он трпи и поразе и има и своје унутрашње проблеме. Као што сми ми годинама били на стубу срама и под санкцијама, то сутра могу бити наши противници. Ко мисли да је то немогуће, љуто се вара – погледајте само историју, како су се ствари мењале и како су империје пропадале (чему смо ми сами дали значајан допринос). Зато не треба да се плашимо „замрзнутог конфликта“ – он иде Србији у прилог. Политика према КиМ није питање једне генерације, није то никада ни била. Оно што се данас у политици чини „нереалним“, већ сутра може постати могуће и реално. Постављати сопствене циљеве у односу на то шта ће нашим непријатељима бити прихватљиво је не само погрешно, него и глупо.

Нама је данас сигурно лакше него нашим прецима 1804. и 1915. Уместо ширења дефетизма (што ради данашња власт) треба гајити и ширити наду. Нада је управо та која је Јевреје одржала у расејању две хиљаде година, до тренутка у којем су поново формирали своју државу. Косовска политика мора бити политика наде, а она се може исказати у само три речи:

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

[1] https://www.blic.rs/vesti/politika/ovo-su-3-resenja-za-kosovo-o-kojima-se-prica/f11l5ce

[2] http://www.arheofutura.rs/iz_socioloskog_ugla/sta-bismo-u-slucaju-razgranicenja-sa-albancima-zaista-ostavili-svojoj-deci/

[3] http://www.arheofutura.rs/iz_socioloskog_ugla/zbog-cega-posredovanje-zapada-ne-moze-resiti-sukob-oko-kosova-i-metohije/

Поделите

2 thoughts on “Каква нам је косовска политика потребна”

  1. Професор Шљукић је заиста ретка и драгоцена појава на нашој друштвеној сцени. Захвалан сам редакцији Археофутуре што обзнањује промишљања и ставове овог изузетног човека.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *