Уредник Administrator

My name is Bob, just Bob!

Забелешка о начину на који се од клинца са ћошка постаје доктор наука и о могућности да се са зрењанинског пута одстопира све до Лондонске школе економије. Разговор са Слободаном Васићем, социологом, истраживачем из области родних студија и самурајем позитивне мисли.

***

Развој друштва пречесто се своди на шупаљ говор и мртво слово. На  другој страни, лични успех се илуструје сликама из живота полубогова са естраде или репортажама о неком буџаклијском пословању. Стога је постигнуће човека који је „теби и мени сличан“, а бави се нечим што спада у матицу друштвеног развоја (научним радом), ипак једно другачије искуство. Утолико занимљивије што укључује и алхемију којом се из ничег ствара нешто.

Колега Васић је уписао социологију у жељи да му студирање буде интересантно, попут читања романа. Природно маничан, клонио се активних супстанци. Ово инсистирање на задовољству у раду и повишена енергија мора да су били погодни услови за креативност, јер се према „градиву“ односио управо тако – креативно. Са здравом дистанцом, слажући га и преслагујући по свом.

Материјалну страну студија решавао је умећем ниског трошка: путовањем искључиво стопом, бораваком у дому, исхраном у мензи, проводом уз пиво пред радњом и бележењем најјефтинијих копирница као битних тачака на мапи града. Ловац на стипендије и стручњак за молбе,  није се мирио са остајањем „испод црте“. Отуда и  његова девиза: они  кажу  не, али  ја им кажем да.

Типски гледано, био је најпредузетнији човек кога сам познавао. Користио се тим неким концептима позитивног размишљања који ми једино у његовој интерпретацији нису изгледали будаласто. У  време када су ратни  сукоби још увек били редовна тема, више пута је, а у данашње слике преведено, закључио како је  једини рат у коме би  учествовао – рат живих против мртвих[1]. Или, језиком антрополога, борба на страни људског стваралаштва.

Оно што је стекао и што је битно за занат социолога – добро усвојено, тзв. органско знање, интелектуална честитост,  дубинска толеранција –  дигло је цену дипломи, која иначеи није баш златан папир, будући да је положај професије далеко од повољног. Он ће о том стањурећида ако се жели напред, морасе поуздати у активизам.

Како изгледа конкретно напредовање и шта је све било после дипломе, о томе причамо куцкајући по тастатури. Лепше би било да смо у кафани „Код рибара“, у Дунавској, међутим тамо се још увек не може засести онлајн.

  1. За почетак, како изгледа каријера која стартује од нуле? Који капитал – економски (новац), културни (предзнање, упућеност), социјални (друштвене везе) – ти је највише недостајао?

Стартовати од нуле је тешко, али може  и представљати авантуру, ако се то посматра као изазов. Изазов је попут играња видео игрице која се састоји од више нивоа, а у свакој игрици креће се од нуле. Током игре полако учиш о окружењу и стичеш вештину освајања поена. Ако се из ове метафоре о видео игрици и нивоима, пребацимо у стварно друштво, можемо да видимо да у основи структуре друштва стоји класа. Пјер Бурдије за опис друштва има сјајну реч – дистинкција. Групе људи које поседују одређене форме капитала, за које сматрају да су више вредне, теже да се друштвено издвоје од других група које тај капитал немају. То раздвајање међу групама – дистинкција, испољава се у различитим начинима живота. По свом начину живота, радничка  класа (у принципу) не студира, него има „занат“ и бави се пословима за које није потребно факултетско образовање. Због тога је студирање мени као припаднику радничке класе представљало чудно искуство, не због самих студија, него због тога што се налазиш у природном окружењу (више) средње класе, а радничка и средња класа се међусобно поприлично разликују. Студирајући социологију ове разлике међу класама сам могао боље да препознајем и да их разумем.Али друштвено искуство средње класе не можеш да препричаш некоме из радничке класе из које долазиш, и због те чињенице доживљаваш отуђење. Дакле, већи проблем од недостатка новца је била криза (класног) идентитета, а за финансијски капитал човек може некако да се снађе ако се потруди и та се ситуација временом поправљала. Наведена криза идентитета и проблем отуђења научника/ца из радничке класе описани су у књизи –This Fine Place So Far From Home:voices of academics from the working class,C. L. Barney Dews i Carolyn Leste Law.

„Стартовати од нуле“  у том смислу је део моје личности, а саме кораке у померању унапред сматрао сам својеврсним наградама, или подвизима који су ми пружали мотивацију. Живот је, ако посматрамо биолошки, а вероватно и друштвено, еволуција -нема опстанка без прилагођавања, а прилагођавања нема без позитивног размишљања које си споменуо на почетку. Тако ја мислим. Иако се у том „концепту“ може склизнути у наивност и у недозвољено упрошћавање, многе биографије познатих људи из различитих области садрже причу о кретању од нуле и о„позитивном размишљању“. То је аутомотивација, размишљати позитивно не значи ништа друго до бити оптимиста и посвећен циљу. Психологија успеха је карактеристичнa за Америку, посебно у 19. и почетком 20. века, јер се тада ова земља индустријски највише развијала. Ако неки систем, попут капиталистичког у свом пуном замаху, подржава концепт личног развоја, то ће донети добробит друштву, јер ће серазвијати области укојима се ти људи налазе. Ми смо имали другачију историју, па људи у 19.веку нису размишљали о томе како да буду позитивни и развијају бизнис, технологију, науку, не на исти начин као нпр. у Америци; није било ни довољно капитала. Размишљати позитивно и мењати околности живота, заиста може да звучи будаласто у систему који то не подржава, иако је потпуно логично да начин на који размишљаш утиче на правац и резултате твог деловања. Питање је, дакле, шта каже идеолошки систем, шта се подржава, а шта не.

 

  1. Онај туристички “survivor” по Европи памтим као твој први подвиг. Одакле је то потекло, како је изведено и шта ти је значило?

То је био конкурс Европског покрета у Србији и аустријске амбасаде –Путујемо у Европу, чини ми се да је била прва година да се реализује, 2005. године. Видео сам пре неки дан на интернету да пројекат још увек траје, у сличном облику.То је изгледало веома атрактивно  и било је намењено за 100 најбољих студената који се одабирају према два критеријума: добри резултати на студијама, али ида ниси путовао ван земље, што је тада важило за велики број грађана, па и за студенте. Путовање у оквиру кога сам обишао 5 земаља по избору, плус Аустрија као почетна станица, пружило ми је ново искуство: поред туристичког аспекта, основни осећај је био доживљај изолације земље из које долазим. Тада сам приметио и да су туристи који путују Европом великом већином из развијених земаља Европе, са северноамеричког континента и из других богатијих земаља – Јапана, Јужне Кореје, Аустралије, те да међу свима њима готово да нема припадника радничке класе. То путовање је за мене значило и отварање врата ка свету, али и наставак праксе сналажљивости и брзог ступања у контакт са људима. У Барселони сам упознао две лепе девојке, представио сам се као Боб (скраћено од Бобан) и рекао укратко на каквом се путовању налазим. Није прошло много времена од упознавања, позвале су ме да следећег дана дођем на журку коју је организовало друштво манекенки, фотографа, новинара и слично, те су рекле да ће ми име бити на листи позваних. Појавио сам се у договорено време и особљу локала рекао:

-Hello, I have an invitation for the party.

–No problem. What is your name?

– Bob.

-Just Bob? (чудио се вратар)

– Just Bob.

– OК, here you are, welcome!

14958864_1231158713610748_872879642_n

Путовање по Европи је било повезано са недовољно новца на располагању и истовременом жељом да видим што више, па сам углавном био у хостелима, који нису увек у добром стању. Пошто ми нису одговарали услови у једном од њих, после дана боравка одлучим да га променим. Радник на рецепцији је тиме био видно незадовољан, издао ми је неку лошу собу, па је у намери да ми напакости и успут као пожели срећан пут, дао све погрешне информације о томе шта бих могао следеће да видим и посетим. Између осталог, посебно се потрудио да ми препоручи неко острво у близини као јако добро место, а које је у ствари било геј окружење. Слично фори „Плава острига“ из Полицијске академије. Ипак, нисам насео на његове трикове. Било је на том путовању разноврсних искустава. Тако сам био принуђен да преспавам испред железничке станице у Риму, јер сам возом из Минхена стигао око поноћи и нисам пронашао смештај. Да не бих био сам, придружио сам се двојици  Румуна који су били на путу за Шпанију у потрази за послом. У неко доба је наишла патрола полиције, јер није дозвољено спавати испред железничке станице. Испитивала нас је и проверавала документа. То није било баш пријатно. Пало ми је тада на памет да мора бити необично да се најбољи студенти из Србије, награђени шенгенским визама и попустом на међународне возне карте, нађу у оваквој ситуацији, да немају довољно новца и да проводе ноћ на бетону испред главне железничке станице у Риму, заједно са неким сумњивим особама, потенцијално криминалцима, ситним лоповима, емигрантима и бескућницима. Ова два Румуна су били ок, имали су све папире и ујутру после кафе смо се растали и свако је наставио својим путем. Иначе, на много авантуристичких и занимљивих ситуација може се наићи и у Србији, као на пример када сам се кући из једног града враћао у кабини за машиновође, локомотивом која вуче теретне вагоне. Та линија не постоји у реду вожње, а путовање траје мало дуже него кад се иде стандардним путничким возом, јер успут се вагони размештају по различитим колосецима због даљег претовара.

 

  1. Имао си прилично среће са стипендијом Већа Војводине (садашње Владе). Откуд да си наишао на њу? И шта је све улазило у тај пакет?

Извршно веће Војводине је неколико година након петоктобарских промена расписивало конкурсе за стипендирање студената из различитих области, према њиховим потребама. Идеја је била реформа и професионализација управе. Ја сам био на последњој години студија када је расписан конкурс за 4 стипендисте/киње, између осталог за социолога религије, како је било наведено. У новинама сам видео конкурс, пријавио се, ушао у ужи избор и потом сам био изабран. Стипендија је подразумевала да након дипломирања заснујеш радни однос, а социолог религије је требало да буде запослен као службеник у сектору који се бави односима са црквама и верским заједницама у покрајини. У том моменту нисам много размишљао о запослењу јер сам још студирао. Осим тога, студентски живот је лакши и лепши него живот запослене особе.Тренутно још увек радим на истим пословима, али нисам се само тиме бавио. Напротив. Паралелно са запослењем наставио сам образовање, уз неминовне и отрежњујуће препреке које су се појављивале на путу, а које одржавају негативне стране друштва. Као и у многим другим надметањима и конкурсима у друштву, тако су и такмичења и награде која су за циљ имала промоцију  науке често недовољно транспарентна, каткад спорна, па и фингирана. Са друге стране, мислим да су препреке корисне ствари, јер ти омогућују да се након тога развијаш. Уз доста упорности успео сам недавно да предам и одбраним докторску дисертацију. На крају сам остварио циљ и урадио оно што сам замислио.

 

4.У којој мери ти је радно место било ослонац за мастер и докторске студије? Од чега је зависио избор смерова и тема?

У дипломском раду сам писао о омладинским поткултурама, у склопу истраживања које је Одсек за социологију неколико година радио на Exit фестивалу. А будући да се секретаријат у којем сам запослен бави и проблемом мултикултурализма, желео сам да тему мастер рада повежем како са својим интересовањем, тако и са пословима радног места. Јер научне анализе имају за циљ да се у друштв у нешто унапреди и да се  предлажу решења за реалне проблеме. У раду сам се бавио верском толеранцијом у Војводини, анализирајући религијску штампу на неколико  језика. Секретаријат добија поједине црквене листове, па сам имао лакши приступ њима, а службени контакти су ми помогли да дођем и до часописа на неким мањинским језицима (русински, румунски, мађарски). Међутим, примене овог истраживања на послу није било, нити је било много заинтересованости за резултате анализе. Стога је у докторској дисертацији повезивање с радним местом изгубило на релевантности. Али сам свеједно хтео да се проблемски ослоним на претходни рад.

Одлучио сам да упишем родне студије на интердисциплинарном центру – АЦИМСИ, при универзитету у Новом Саду. Један од важнијих разлога при опредељењу за тај смер је било постојање буџетских места. У докторату сам истраживао повезаност родног, етничког и религијског идентитета у контексту мултикултурализма. Компаративно сам истраживао идентитет мале етничке групе Банатских Бугара (Бугари Палћани) у три државе: Србији, Румунији и Бугарској.

На докторским студијама сам направио значајнији прогрес, објавио неколико радова, учествовао на међународним летњим школама и научним конференцијама. Путовања и учешћа на научним скуповима су ми омогућила не само да упоређујем земље и културе, него ида дефинишем своје место у ширем научном контексту.

  1. Опиши нам мало детаљније тај лук студијских посета и учешћа на научним скуповима, од Румуније и Бугарске, преко Велике Британије, до СједињенихАмеричких Држава. По ком систему је све то ишло?

Најпре сам учествовао на летњој школи за докторске студенте у Клужу, у Румунији, а следеће године у Сантандеру у Шпанији. У Сантандеру је тема била примена научних иновација у привреди, што ме је одувек занимало. У Бугарској сам био на Великотрновском универзитету, а излагао сам и наконференцијама Контексти на Филозофском факултету у Новом Саду, на конференцији на одељењу за антропологију Филозофског факултета у Београду. Међутим, имао сам идеју да пронађем пут и до познатијих универзитета у свету. У томе ми је, чини ми се, помогао сам емпиријски обухват истраживања које спроводим, а поред других ствари и неформална едукација. Завршио сам бесплатне онлајн курсеве о вештини јавног говора (University of Washington) и о писању научних радова (Stanford University), који су веома квалитетно конципирани, а ја сам им озбиљно приступио. Тако сам 2014. године учествовао на конференцији у Лондону, коју су суорганизовали University College London (UCL), London School of Economicsand Political Science (LSE) и Goldsmith, а 2015. године сам излагао на Хариман институту на Колумбија универзитету.

Мислим да је теже отићи на конференцију на неком од бољих универзитета у Европи или свету, него на неки  универзитет у окружењу, због тога што је већа конкуренција (већи број пријава), а и критеријуми за прихватање радова су строжији. То се види на самим сусретима: приметио сам више озбиљнијих излагања управо у Лондону и Њујорку, мада то не значи да их нема у Бугарској, али њихов број је мањи. Све те конференције су интердисциплинарне, исто као и студијски програми на универзитетима: студије југоисточне Европе, студије Блиског истока, родне студије, европске студије, студије развоја, мировне студије, евроазијске студије итд. До информација о конференцијама се може доћи на више начина: од професора/ица, праћењем сајтова универзитета и њиховихтвитер налога, путем мејлинг листе, као и разменом информација између студената/ткиња. Одлична околност у смислу едуковања је што се преко налога Народне библиотеке Србије (Кобсон) омогућује полазницима докторских студија приступ готово свим часописима у свету и тако могу да се прате нова и релевантна истраживања. Лоша околност је што учешће на самим конференцијама универзитети и институције домаћини најчешће финансијски не подржавају, већ остаје да то обезбеди излагач, односно његов матични универзитет или државна институција. Министарство науке и покрајински секретаријат за науку суфинасирају учешћа на међународним скуповима. Мени је суфинансиран одлазак у Лондон, док сам остале конференције „покрио“ сам, рачунајући тај трошак као инвестицију.

Овакве могућности путовања и повезивања са иностранством нису постојале у овој мери пре само деценију или две, па треба бити поштен у односу на претходне генерације и рећи да у данашње време има много више могућности за лични и професионални развој, али оно што се није променило је то да нема напретка без напорног рада.Чињеница је и да на добрим универзитетима постоји већа финансијска подршка за разноврсне пројекте, студијска путовања и теренска истраживања, да се дају стипендије, те да су факултети врхунски опремљени.

По општем утиску који сам стекао, Бугарска је можда мало мање развијена у односу на нас и Румунију, у Румунији се виде промене на боље, али су те позитивне промене углавном сконцентрисане у већим урбаним центрима. Мислим да је чланство у Европској унији  донело финансијска средства за научне пројекте, институције и лабораторије. То је уочљивије у Румунији. Оно што деле Србија, Бугарска и Румунија је висок степен корупције. Мене је интересовало и у чему је разлика између земаља окружења и развијених земаља и њихових универзитета, када је реч о начину рада и о самим људима. Једина разликаје, бар колико сам ја уочио, што се у случају ових других, просто речено,посао људски уради, а то значи темељно и без остатка. Не може да прође нешто што је испод тог стандарда. Такав је начин рада и он важи за све, а уз довољно финансијских средстава и могућност запослења, међуљудски односи су много уравнотеженији и хармоничнији него што је то случај код нас, иако свугде постоји компетиција. Нарочито леп утисак је на мене оставила Велика Британија, као земља и Лондонска школа економије и политичких наука, као универзитет. ЛСЕ нуди много тога бесплатног на интернету- предавања, чланке, књиге, докторске дисертације – и веома су активни на друштвеним мрежама. Потрефило се да је у тих пар дана мог боравка у Лондону предавање одржао Томас Пикети, те сам нашао своје место у публици.

Путовања су ми помогла и да боље разумем оно о чему пишем, пре свега разлике између контекста – у мојој дисертацији то је мултикултурализам (Источна и Западна Европа), као и да разговарајући са научницима који се баве овим регионом, проширим своје перспективе тако што ћу ствари посматрати и из њиховог угла.

 

 

  1. Шта после доктората? Да ли је у „видео – игри“ досегнут нови ниво и да ли је „играч“ путем освојених поена повећао своју моћ?

Морам да кажем да су ми родне студије донеле ново знање и да сада друштвене односе разумем боље, по још једном основу, родном. Један од мојих циљева је био да урадим докторат и тај ниво у видео игри је достигнут. Дошло је време за промену посла, пошто мислим да рад у управи више не задовољава моје потребе и амбиције. Наставио бих са научним радом на академској инстицији, а у ком правцу ће се све одвијати и да ли ће то бити овде или у иностранству, показаће наступајући период.

Треба рећи да докторат није искористива категорија изван научно-образовних институција. Конкретно, у државним органима систематизације радних места не предвиђају послове који захтевају докторско звање. Са друге стране, сам научни рад ми је донео нови капитал: културни/образовни,али и социјални – успостављањем контаката и познанстава са истраживачима из земље и иностранства. Неретко се чујем са њима електронским путем, затражим неку помоћ, информацију, а са некима сам се и спријатељио и дружимо се изван формалних односа.

  1. Са позиције до сада прикупљеног знања квалификованије можеш оценити друштво у коме живимо. Како ти оно изгледа?

Нећу да околишам. Мислим да је стање у друштву на једном степену изнад хаоса. Функционишемо тако што по форми имитирамо процедуре и демократију, а у околностима дивљег капитализма. Институције су веома слабе и није спроведана суштинска подела између приватног и јавног интереса. Процедуре су параван за реализацију приватних интереса. Ако би се званично обелоданило да постоје само приватни интереси, то би представљало стање хаоса, зато смо ми ипак један степеник изнад тога. Али, то није обећавајуће.

У високом образовању непроцењиву штету су направили приватни универзитети и политичке структуре које су одобравале акредитације за њихов рад. О медијима и темама које се у њима појављују не бих додатно говорио. Као последица укупног стања у друштву смањује се популација,па ће следећи попис показати да је укупан број становника мањи од 7 милиона. Нажалост, политичке партије не идентификују и не решавају реалне проблеме.

Како је могуће у таквом контексту направити  напредак? Нешто мора да се промени, али сви дувају у исту тикву.

 

  1. А како изгледаш сам себи? Пређени пут је морао донети неке идентитетске промене. Које су најбитније од њих?

Хм. Промене у идентитету бих једноставно довео у везу са протоком времена и развојем догађаја. Иако имам искуство много веће у односу на период од пре, рецимо, 10 година, мени се чини да сам и даље исти. То је парадокс идентитета: истовремено се мења и остаје исти.

  1. Јеси ли платио неку личну цену? Сматраш ли да си, науком забављен, нешто пропустио?

Апсолутно не. Чак сам много земаља и градова видео, што иначе не бих могао без науке. Време може да се организује, једино треба да си радан, да умеш да одређујеш приоритете и да се тог плана придржаваш. Истина, докторска дисертација ми је одузела доста времена и енергије, али сам се трудио да балансирам колико могу. Пропустио сам, на пример, доста филмова, али то се да надокнадити J

  1. На основу свог искуства, шта мислиш да би требало променити у организацији студија на свим нивоима? И како би се могла унапредити социолошка професија уопште?

Пошто сам докторат радио на АЦИМСИ Центру за родне студије, немам довољно увида у тренутно стање на социологији, посебно на основним и мастер нивоима, јер се ради према новом програму. Сигурно да је увођењем нових предмета и нових изборних предмета подигнут квалитет образовања, а студентима је пружена већа слобода да се оријентишу према својим афинитетима. Докторске студије према болоњском програму су добро замишљене, јер пре израде доктората имаш могућност да бираш предмете из области будуће дисертације, а оно што пишеш у семинарским радовима може постати саставни део дисертације. Такође је добра и обавеза објављивања научног рада и учествовањa на научној конференцији. Оно што се није много променило је однос студената/киња са професорима/ицама и менторима/кама, који често зна да варира на овај или онај начин. Професорски кадар је доста оптерећен обавезама и често немају довољно времена да се посвете раду са студентима. Ја сам од почетка писања дисертације, па до завршетка рада, променио три менторке. На крају, менторка Лидија Радуловић са Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду је веома темељно радила са мном, помогла ми и на томе сам јој захвалан.

Мислим да се у нашој земљи у социологији недовољно користи квалитативни метод, посебно дубински интервјуи, фокус групе и сличне технике. Познат је часопис Qualitative Sociology иовај приступ на западним универзитетима је већински заступљен у интердисцлнарним областима, у родним студијама, политикологији, комуникологији, а одувек у антропологији.

Можда најважнији проблем социологије је положај социолога/социолошкиња на тржишту. Ту ствари не зависе само од организације професије, него и од ширег друштвеног контекста, али ипак социолози могу много тога да ураде. У већини земаља постоји недостатак могућности за професионално ангажовање социолога. Поред факултета и института, ту су још послови предавача у средњим школама и ангажовање у центрима за социјални рад. У развијеним земљама социолози се ангажују  и на међународним пројектима, у тинк-тенк организацијама, у анализама тржишта и комуникација, као новинари. Треба имати у виду да је и положај новинара код нас веома лош. Ник Фокс (Nick Fox) је социолог који се бави проблемима практичне примене социологије. О тој теми је 17. октобра ове године одржана конференција. Информације оњој могу се испратити на интернету (http://www.britsoc.co.uk/events/key-bsa-events.aspx).Треба пронаћи начин примене социологије и изван универзитета, јер рад социолога на универзитетима и институтима није задовољавајуће стање. У том смислу, потребно је идентификовати знање и вештине које су неопходне да би на вратима нечије канцеларије у различитим секторима рада писало „социолог“. А посао социолога у најширем смислу речи је да решава стварне проблеме. На пример, у Америци постоје „клинички социолози“ који се баве практичном социологијом у различитим секторима друштва, а имају и свој часопис http://jax.sagepub.com/ Потребно је, дакле, да се социолози и социолошкиње организују, предлажу идеје и пишу реферате, прате дешавања у свету и повежу се са онима који се баве истим проблемом у иностранству.

[1]Да се послужимо темом из серије „Игра престола“.

Разговор водио Милош Кнежевић

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *