0 
0 Имамо посебно задовољство, да на нека од питања, која се тичу популарне културе у нашем друштву а и шире, о томе ко су хероји и антихероји данашњице, за Фонд Светозар Милетић одговара др Саша Гајић, правник, политиколог и виши научни сарадник у институту за европске студије у Београду.
- .Како можемо тумачити чувени цитат (We’re the middle children of history, man. No purpose or place. We have no Great War. No Great Depression. Our Great War’s a spiritual war… our Great Depression is our lives.) Тајлера Дардена из филма Борилачки клуб? Да ли је то наш Велики рат? И ако јесте, како се борити у њему?
Познати цитат из „Борилачког клуба“ односи се пре свега на ситуацију везану за осећај дезоријентисаности „генерације X“ током девесесетих година, када је написан Палахњуков роман, а затим и снимљен филм. У међувремену, нове генерације добиле су и своју Велику Депресију, и бројне (за сада само регионалне) ратове. Уопште, ситуација у другој деценији 21. века неодољиво подсећа на ситуацију у свету између светских ратова. Оно што је остало исто је вредносна дезоријентација. Она је чак и увећана, као и потреба за духовном реализацијом као противтежа нихилизму садашњице и духовној пустоши постмодерног света. Овде се промаља спознаја да је борба у савременом свету свеприсутна, и да је она пре и изнад свега она духовна – што не искључује и њене друге њене видове.
2. Миша Ђурковић у свом напису „Аутограм за Кристијана“, помиње митологизацију Кристијана као једног од најпопуларнијих ликова ријалити програма Фарма. У књизи Хероји и антихероји у популарној култури пишете да релативизација, слабљење и урушавање свих постојећих вредности су најприметније у седмој уметности, на филму и телевизији. Како у дихотомији херој/антихерој тумачити ликове ријалити програма, који све више постају узорни модели публике? Да ли они на један нихилистичко-симболичан начин представљају хероје/антихероје данашњице? С обзиром на то да водећи медији отворено игноришу друге моделе.
Ликове из риалити програма који се претварају у моделе друштвеног понашања можемо ставити у контекст не само антихероја, већ и контрахероја – негативних хероја. Они не само да немају квалитете који штите и одржавају заједницу (па ни микро-заједницу,каква је скупина људи унутар тв-ријалитија) него то ни не покушавају. Цела садржина ријалитија је симулација и претварање зарад гласова публике и такмичења за њихову наклоност из крајње себичних порива. Херојске и антихеројске улоге су само маска за сурови прагматизам који манипулише људским осећањима наслоњеним на архетипове и вредносно-емотивне наслаге публике. У Кристијановом случају додатни разлог је био да се изврда одласку на одслужење затворске казне, дакле један сасвим нехеројски мотив.
3. У Вашем тексту „Токови „Артуријане“ у савременој популарној култури“ писали сте о миту о краљу Артуру и његовим витезовима „округлог стола“ који представља један од најзначајних предмодерних херојских митова који је на модерном Западу преживео до данашњих дана. У неким жанровским делима Артур показује своју ратничку надмоћ, негде добија улогу браниоца-реформатора и визионара а у некима је он психолошки модел за савременог и будућег лидера, а другде је пак оличење надмоћи модерног индивидуализма. Да ли су у ствари интерпретације мита о Артуру приче о процесима кроз које је пролазио и пролази Запад и да ли се кроз „Артуријану“ ствара још један мит а то је мит о непогрешивости Запада?
Свако интерпретирање, а поготово савремено, подразумева и учитавање вредносних становишта интерпретатора, као и његових дилема везаних за садашњицу и његову позицију која се, потом, пресликава на прошле догађаје или садржаје. У случају предмодерних садржаја, посебно оних који имају митски карактер, овај контраст је још видљивији. У том смислу је и еволуција „Артуријане“ прича о процесима еволуирања Запада и његовог поимања хероја као браниоца заједнице. Како се она доживљава ако не савршеном и непогрешивом, а оно бар најбољом и најуспешнијом- у тој мери се и предмодерни мит о Артуру ремитологизује у датом правцу.
4. „Артуријана“ је од премодерног мита трансформисана у своју поп – културну варијанту. За ликове и догађаје из наше народне епике такође се може рећи да формирају једно митско поље. Има ли њиховог успелог превођења у популарну културу?
У српском случају нема значајнијих и успешнијих трансформација наше епике у поп-културно издање. Има доста научно-фантастичних прича које стављају неке од историјских и/или митских личности у савремени контекст, али далеко најуспешнији у томе у домаћој литератури је био Домановић са својим Краљевићем Марком који је по други пут дошао међу Србе. На овом трагу је и др Неле и његова „Надреална телевизија“ који ставља краљевића Марка на оптуженичку клупу Хашког трибунала, док су сви остали покушаји углавном слаби и неуспели (нпр. покушај демитологизације Карађорђа у „Црном Груји“). Овакав резултат је, највероватније, последица крајње негативног гледања савремених елита српског друштва на своје митове и своју историју. Многи би међу њима желели да наша историја и епика не постоје, па зато ни не посежу за њеним реинтерпретацијама у поп-културним видовима, већ се (само)задовољавају копирањем западњачке поп-културне продукције.
5. Култура је релативно независна од друштвеног система, али је у некој мери њиме и одређена. Какав би херој популарне културе одговарао данашњем српском друштву?
Данашње српско друштво нема места за хероје у популарној култури, мада би они могли да пруже знатне лековите иронијске увиде у стање савременог српског друштва, па и да у извесној мери пробуде интересовање за истинске херојске образце из предмодерног периода. То је простор у коме би могли да се крећу и савремени популарни писци (Стоиљковић нпр. прави неке искораке у том правцу), као и филмски ствараоци. Но, то се не може очекивати од културног мејнстрима Србије (који није српски, већ са непријатељством гледа на сваку такву одредницу), већ само од алтернативних, самониклих културних ствараоца. Лично сматрам да би једна савремена филмска интерпретација Хајдук Станка и његових „голаћа“ из романа Јанка Веселиновића могла да дирне ширу публику, а још више рецепција фигуре Деспота Стефана Лазаревића као хероја у времену вазалства и претећег ропства.
