Имамо задовољство да разговарамо са Борисом Надом, писцем и публицистом, аутором више књига и зборника. 

  1. У каквом историјском тренутку ми у ствари живимо? Како бисте објаснили данашњи дух времена?

 

Дух времена (уколико такав дух уопште постоји) обично је неухватљив својим савременицима. Један од разлога је тај што у садашњост, а посебно у будућност, пројектујемо своје жеље и страхове. Предвиђање је, уопште узев, крајње незахвалан посао. Предвиђања футуролога, из 70-тих и 80-тих година на пример, данас изгледају смешно. Резултат ту зависи од (неизречених) претпоставки. На сличан начин функционишу и пророчанства: како нам показује Шекспир у Магбету, пророчанства се остварају тек кад у њих поверујемо.

 

Френсис Фукујама је, непосредно пред рушење Берлинског зида, изнео катастрофално погрешно предвиђање: да је историја са такозваном либералном демократијом стигла до свог краја. То је била самообмана, нешто у шта је Запад очајнички желео да поверује. Али уместо тога, историја се наставила и убрзала. Сада можемо да закључимо да се данас, заправо, не завршава историја, већ само једна епоха: епоха доминације Запада и „међународни либерални поредак“, који је био устројен 90-тих, после пада Берлинског зида. Међутим, после слома Источног (комунистичког) блока, распада се и оно што називамо „Западом“ и завршава једна још већа историјска епоха, она која је започела великим либералним револуцијама, попут француске, енглеске и америчке.

 

Данас многи знаци указују да ми живимо у историјском интеррегнуму: у епохи великог дисконтинуитета, и на прелому историјских епоха. Није сасвим јасно шта следи после сумрака либералне епохе, која је кулминирала такозваним америчким столећем. Насупрот лажно идиличној слици глобализованог човечанства, или утопијској слици „планетарне Америке“ – сада широм Евроазије евидентно јачају „државе цивилизације“, попут Кине, Русије, Ирана…  Свет више није „један“ (никад није ни био), а није више ни биполаран, он се све оштрије дели на засебне цивилизације и полове, а „Запад“ у том свету више не може играти улогу хегемона. То је нови свет мултиполарности. У њему „државе-цивилизације“ све отвореније одбацују просветитељске и либералне идеале, и своје утемељење траже у сопственим културним и политичким традицијама и наслеђу. Томе је, на свој начин, кумовала и актуелна светска „корона криза“.

 

Иначе, проблемом „сумрака Запада“  није се бавио само Освалд Шпенглер. Тај „сумрак“ је наслутио читав низ луцидних европских мислилаца. Између осталих, француски мислилац Рене Генон (у делима Исток и Запад, Криза модерног света…) Он је проблем поставио знатно другачије: „Запад“ није (права) цивилизација, него аномалија, дисолуција, одступање од норме, или, још прецизније: „негација свих (супериорних) принципа на којима се заснивају цивилизације“. То даје основу да данас говоримо о Западу, насупрот и даље углавном традиционалном Истоку. Такав Запад се непрестано „креће“, док Исток остаје (мање-више) „непокретан“. Основни разлог тог непрестаног и бесциљног кретања није прогрес, него инволуција, пад, дубока духовна криза. При том, Запад ништа не гради, једино разара, претећи да у вртлог сопствене пропасти повуче и „остатак света“. Зато такав „Запад“ није потребно, а ни могуће бранити (од претпостављених непријатеља на „Истоку“). „Запад“ би у ствари требало одбранити од самог Запада.

 

Очекивања „смака света“, која се већ неко време шире Западом, заправо су наслућивања краја „нечега чију природу и домете (западњаци) не могу утврдити“. Они који данас страхују од „краја света“ заправо су они који не виде ништа изван те цивилизације и једног, модерног (западног) циклуса историје. Али то је само крај њиховог света и крај илузија које они имају о том свету.  

  

 

  1. Који су темељи западне „изузетности“? И, зашто Запад више није „изузетан“?

 

Питање је, у ствари, да ли је Запад икад и био изузетан, или је то још један, „изузетан“, пример самообмане. Верујући у сопствену „изузетност“, Запад је преварио самог себе (не друге), и убрзао сопствену пропаст.

 

Италијански политиколог и геополитичар Данијеле Пера нас подсећа на једну важну, а данас углавном заборављену чињеницу: никад у историји није постојала „западна цивилизација“. Барем не до XVIII века. Појам и концепт „Запада“ настаје с просветитељством и његовим „универзализујућим“ тенденцијама и амбицијама. До тада, постојала је германска и латинска, хришћанска Европа, која је живела у „средишту света“, а не на његовој западној периферији.

Европљани средњевековља, баш као ни стари Грци или Римљани, нису себе сматрали „западњацима“. Као и свака цивилизација Евроазије, од Европе до (православне) Русије, преко Ирана све до Кине, и они су живели у „центру света“. С једне стране је (био) Исток, „област богова“, с друге Запад – „област смрти и најгушће таме“. Тамо, на Западу, смештен је и грчки Хад. То је „област мртвих“, претеће подручје које је настањено демонима или, према кинеској традицији, „монструозним бићима“.

 

Појам „западне цивилизације“, поготову цивилизације која се наставља на „Јерусалим, Атину и Рим“ је несумњиви историјски фалсификат. Не постоји (нити је постојала) никаква „привилегована западна цивилизација“, која обједињује тако различите традиције. Не би требало говорити ни о „средњовековном Западу“, опомиње италијански мислилац Кладио Мути, јер „модерност почиње свој тријумфални марш управо у тренутку када он умире“. Али од епохе просветитељства постоји „Запад“ који је самог себе прогласио једином, а касније и „изузетном цивилизацијом“, у поређењу с којом су сви други били једноставно „варвари“. Концепт Запада је историјска новина. „Проналазак Запада“ повезан је с протестантизмом, либерализмом и просветитељством. На то би требало стално подсећати.

 

Модерни Запад, који се родио у Западној и Северној Европи, и који је за себе присвојио појам цивилизације, одмах потом, у оквиру истог континента, открио је своју супротност, или „своју комплементарну половину, у сеновитим пределима заосталости, па чак и варварства. Тако је откривена Источна Европа“ (како примећује историчар Лери Вулф у својој књизи Откривање Источне Европе). Према таквој, наводно заосталој и варварској „Источној Европи“ већ тада је створен својеврсни „санитарни кордон“; нешто што се поновило у доба Хладног рата, а таква слика Истока, којем је наметнут комплекс инфериорности, преживела је и Хладни рат у западној култури, и жива је још и данас, у менталним мапама западних елита.

 

Концепт „Запада“, настао „у тренутку у којем је англосаксонски свет почео да себе сматра нечим „битно новим и другачијим од Европе“, посебно се учврстио у Сједињеним Америчким Државама. У његовој основи је једна месијанска идеја: такав „Запад“  наводно „ослобађа човечанство“ (нудећи му своје, либерално поимање „слободе“), и претендује да постане обавезујући узор и модел, који остатак света треба само пасивно да следи, одричући се сопствених традиција, културног наслеђа и самосталног развоја. То је, дакле, у самој основи тоталитарни пројекат. Он нема смисла за различитости, одбацује их, негира и поништава (обично голом силом), у име наводно „универзалне (западне) цивилизације“.

То је излика европског колонијализма.

 

Такозвана „корона криза“ наступила је у посебно осетљивом и „незгодном“ тренутку. Запад и његови модели, економски, културни, политички, цивилизацијски… већ неко време налазе се у структурној кризи, или су савим исцрпљени. Зато је западно „управљање корона кризом“ у целини било катастрофално. То није само здравствени проблем, јер вирус није донео ништа ново, он је само деловао као „рефлектор“ и као „акцелератор“. и најпре је разоткрио истину једног банкротираног (либералног) друштва, а затим убрзао догађаје. Корона вирус осветљава најдубље геополитичке, економске, идеолошке и културне линије раскола нашег доба.

 

Још и више: изгледа да овог пута није пропала само америчка хегемонија, са својом митологијом, већ и сам просветитељски пројекат, на чијим темељима почива читава „западна цивилизација изузетности“. Не треба нимало да жалимо за тим. Као што уочава британски аналитичар Алистер Крук, тај либерални модел се, посебно у условима кризе, показао као велика превара, а криза је до краја оголила његову мрачну, предаторску страну. У питању је, дакле, ни мање ни више, само просветитељско наслеђе: „На крају свега, ова зараза, мимо економских фрагилности, указује на неуспех пројекта просветитељства.“   

 

 

  1. Како посматрате садашњи процес глобализације? Колико пандемија доприноси крају западног глобализма?

 

Према речима италијанског филозофа Дијега Фузара, корона вирус поседује извесно „геополитичко лукавство“: пандемија је започела у Кини, настављајући се у Ирану, што је на Западу изазвало извесну злурадост. Очекивало се да ће „Кина бити бачена на колена“, и то заслужено: било због њеног „комунистичког режима“, било због „грозних хигијенских навика кинеског становништва“, које се, наводно, храни слепим мишевима и панголинима. Потом је букнула у Европи, како би се, с још већом снагом, преселила у Америку, претварајући је у њено (за сада) најстрашније жариште. Иронија је у томе што су се управо западна друштва, Европска унија али пре свега САД, сматрала најспремијим да се носе с изазовом пандемије.

 

С оне стране митологије „Запада“, пандемија је најзад показала дуго скривану истину о америчком (западном) друштву: наводно „најбоља, сјајна економија“ срушила се преко ноћи као кула од карата, стварајући нову, милионску армију незапослених, и доводећи до банкрота читавих привредних грана, те претећи не само економским, већ и социјалним и политичким колапсом светском хегемону. Америка, „земља која је дужна да предводи“, нема чак ни функционални здравствени систем који би могао да се носи с изазовом као што је ковид-19. САД су данас империја која, наочиглед „остатка света“, имплодира изнутра. Многи се праве да то не виде, други то једноставно не желе или не могу видети. САД данас пре наликују некој од земаља Трећег света, него моделу и узору који треба следити.

 

Коначно, пандемије је прекинула глобалне ланце производње и снабдевања. Не постоји више „глобална“ и „глобализована светска привреда“. Нови Хладни рат између великих сила – САД и Русије, САД и Кине, односно САД против и једне и друге – разара и последње илузије о „светском јединству“. То има и своје, условно позитивне, и условно негативне импликације. На сцену се враћа протекционизам, конфликти нагло оживљавају широм света, или настају нови (Хонгконг, Јужнокинеско море, Белорусија…). Није искључено да данас стојимо на прагу новог светског рата и да нас само обострани страх спасава од коначног уништења. У геополитичком смислу, свет се убрзано дели на (шмитовске) „велике просторе“; „државе цивлизације“ исцртавају своје границе. Нико више озбиљно не верује у либералне идеале, чак ни они који се у њих заклињу. Мит о последњем, „једином полу и о западној будућности“, сви митови о либерализму, људским правима, цивилном друштву, капитализму и његовој безусловној ефикасности, итд., како примећује руски мислилац Александар Дугин, напросто су пропали, нестали су преко ноћи, и сада, једна за другом, нестају и све „чаролије глобализма“: „Нестају све чаролије о отвореним границама, технократији, Илону Маску, летовима на Марс, Теслиним аутомобилима без возача, Грети Тунберг… сви глобалистички пројекти нестају у једном тренутку“. Грета Тунберг се, гласи једна новинска вест, вратила у школу…

 

За Дугина, пандемија коронавируса представља прекретницу у светској историји. Шта следи „после“? „Очигледно је немогуће рећи како ће ово изгледати или до чега ће довести. Међутим, већ је сада довољно јасно да стари светски поредак постаје ствар прошлости, а пред нама се појављују сасвим различите контуре нове стварности“.

 

Према мом мишљењу, то је много бољи начин да се суочимо с овом епохалном променом, него ширење паничног страха, као што то чине корпоративни, али и такозвани алтер-медији на Западу, који у свему препознају заверу веома моћних елита. (Они који припадају либералном mainstream-у, за заверу оптужују Русију и Кину.) Није ли то управо оно што елите на Западу желе: да поверујемо у њихову свемоћ, у постојање „великог плана“, како би нас оковале страхом? Не постоји никакав план. Највећи страх није завладао на (друштвеном) дну, него на врху. Богатство и моћ, то је приметио немачки писац Ернст Јингер средином прошлог века, увећавају страх. А страх је темељно обележје нашег доба. Том страху подлежу и антикомформистички настројени политички аналитичари и разни теоретичари завера. Уместо „остваривања плана“, ми данас пре гледамо конвулзивне грчеве, изнуђене потезе елита које покушавају да очувају свој привилеговани положај, и то потезе диктиране голим страхом, који противурече једни другим. 

 

 

  1. Пишете да: „Криза се шири унутар ЕУ, и по хоризонтали – поделама међу земљама чланицама, и по вертикали – сукобима унутар самих држава који све чешће попримају насилни карактер. То више нису напрслине на фасади; читава грађевина „јединствене Европе“ дотрајала је.“ Како гледате на пројекат – Европска Унија? Која је суштина кризе ове творевине? Да ли је Европа, заиста, мртва?

 

Требало би јасно разликовати Европу, историјску и културну Европу, европску цивилизацију, од данашње Европске уније. Оно што се данас још назива Европском унијом само је америчка испостава на европском тлу – инструмент којим САД штите своје конкретне геополитичке (и економске) интересе на европском континенту, или оном што је још остало од Европе. Та унија не би ни била могућа да Европа претходно није изгубила самосвест и свако самопоштовање. Европска унија није нимало европска. Она, чак и кад би то хтела, једноставно не може да се конституише као засебан геополитички пол, јер живи под тешком сенком САД. Не може ни да се радикално трансформише у неку другачију европску заједницу. А уколико то не буде могла, као што је уочио и француски председник Емануел Макрон, она ће дефинитивно нестати, претварајући се у периферију већ постојећих геополитичких полова.

 

Што се тиче европске цивилизације, она је и рођена и умрла са западним хришћанством: сасвим прецизно, родила се, како тврди француски филозоф Мишел Онфре, тачно 21. октобра 312. године, на дан када се Константин Велики преобратио у хришћанство. Хришћанство је, сматра овај француски филозоф, било онај цемент који је здању европске цивилизације омогућио „трајност“, односно да живи неко, историјски дуже или краће време. Неко, нужно ограничено време, таква Европа „одолева је менама које је показивао њен сунчани сат“. Хришћанство је обликовало Европу до најмањих појединости и створило њено живо ткиво. Прецизан датум смрти већ је теже утврдити. Тринаесто столеће несумњиво означава апогеј Европе, њен стварни врхунац. Пад царства, међутим, подвлачи Онфре, започиње с даном крунисања. „А Монтењов дух“, уочава Онфре, одговоран је за „поткопавање хришћанских (католичких) темеља Европе“. Са просветитељством отпочиње доба револуција. Француску револуцију прати и „револуција дехристијанизатора“, „револуција црвених попова“, као и (неуспешни) покушаји да се хришћанска вера обнови. Узалуд: будући да нису успели ни покушаји да се створи нека нова и постхришћанска Европа, сада можемо констатовати једино њену смрт. Узалуд је да ту лешину тресемо за рамена, каже Онфре, очекујући да проговори: „Стара исцрпљена дртина неће проговорити ни једну једину реч да оспори дијагнозу“.

 

Европа се коначно утопила и растворила у либералним илузијама. Ту чињеницу треба примити на знање. Западна Европа је постала само „непотпуна Америка“. Како примећује бивши португалски министар иностраних послова Бруно Макаис: „Западна (европска) друштва жртвовала су своје специфичне културе зарад овог универзалног пројекта. Не може се више нигде наћи стара таписерија традиција и обичаја или визија доброг живота у тим друштвима“.

 

Европска унија остаје само привезак Америке, она потпуно усваја њену митологију и идеологију, и послушно следи све моде и директиве које долазе из Вашингтона. До сада, она је живела скривена под окриљем америчке „тврде моћи“. Али и с тим је сада завршено: амерички председник Трамп ју је већ прогласио за отвореног непријатеља САД, слично Русији или Кини. Парадоксално, таква ЕУ данас остаје последњи бастион либерализма, у време док сви остали напуштају либералне догме. А управо су глобалне тежње либерализма заувек одвојиле Европу од њених културних корена.

 

Изгледа да европске политичке елите напросто нису свесне да стварни геополитички непријатељ Европе нису ни Русија ни Кина, већ Сједињене Државе. Због тога Европска унија наставља да посрће и тетура из кризе у кризу. Последња прилика за уједињење европских народа или макар заједништво је, изгледа, пропуштена. То није „добра вест“. Сада ћемо, по свој прилици, имати прилике да гледамо „повратак старим добрим европским национализмима“, повратак националном егоизму и сукобима завађених европских нација, све до коначне дисолуције овог (лажног) пројекта „европског јединства“. И вероватно, коначног распада европске цивилизације.

 

 

  1. Шта за вас представља западна русофобија? Који су корени западне русофобије?

 

 

Очигледно, историјске корене русофобије треба тражити у црквеном расколу, који је хришћански свет поделио на две (неједнаке и различите) половине: католичку и православну. Русофобија, уосталом, и не постоји нигде другде, осим на католичком и протестантском Западу. Постоји само западна русофобија. Ништа слично томе не постоји у Кини, или Јапану, на пример, иако обе ове „државе цивилизације“ граниче с Русијом и имале су с њом тешке историјске сукобе. „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби“, примећује швајцарски новинар Ги Метан. Русофобија постоји, додуше, и у Русији, као и код нас, али је у Русију (и Србију) увезена са Запада, као обавезни и неизоставни пратилац „западњаштва“.

 

Постоји неколико историјских облика или таласа русофобије: од оне француске, преко немачке, све до енглеске и савремене, америчке. Посебно малиган облик је амерички. У својој пуноћи, развијена је још током Хладног рата, кроз клишее такозване совјетологије, у јеку „борбе против комунизма“. Америка данас у Русији препознаје не само опасног ривала, силу која оспорава и доводи у питање западну хегемонију, већ и упорно одбацује све покушаје Запада да је колонизује (од средњег века до модерног доба, од Наполеона и Хитлера, па све до данашњег НАТО-а и његовог „продора на Исток“), у исто време инсистирајући на сопственом, сасвим различитом цивилизацијском моделу.

 

Већ поменути Ги Метан сматра да се иза русофобских стереотипа и сталног оптуживања Русије за „експанзионизам“ и „све несреће нанете човечанству“ крије још нешто: несвесна жеља Запада „да се оправда за евроамерички колонијализам тако што ће све свалити на леђа другоме“. Лажне представе о Русији које шире русофоби са Запада нису ништа друго него пројекције сопственог, скривеног зла. Отуда низ представа о „злим Русима“ – убицама и силоватељима, обавезно „пијаним од вотке“ и „с ножем у зубима“, приглупим и до зла бога примитивним, које предводи њихов „мрачни зли цар“.

 

Недавно преминули италијански писац Ђулијето Кјеза написао је књигу која је у руском издању насловљена као Русофобија 2.0. Ово „2.0“ означава технолошки скок: унапређену верзију старе русофобије, „нови талас русофобије као оружја у борби за светску превласт“.

Право је питање зашто се нови талас русофобије појављује баш сада? „Зато што је Русија поново,“, одговара Кјеза, „после одређеног прекида, постала један од одлучујућих играча на међународној сцени.“ Успела је у томе (попут Кине) на сразмерно тих и мирољубив начин, за разлику од САД, које покушавају да се одрже на трону настављајући своје бескрајне ратове и прописујући санкције и „казне“ великом и све већем делу света. „Русија поткопава међународни либерални поредак.“ То треба поздравити. Одбија да призна и Косово као независну државу, или америчку хегемонију на Блиском истоку, у Украјини, итд. Русија је, за Запад у целини, а посебно за САД, зато највећа опасност. Односно „они тако доживљавају Русију: као опасност“.

 

Још јасније: „Русија је данас у целом свету отелотворење идеје да не може постојати никаква једнострана доминација над светом. Она је противотров за америчку глобализацију. ’Конзервативна’ је, против глупе идеје (Запада) да ’прогрес’ подразумева једино ’технологију’.“ У савременом свету, Русија игра своју стару улогу: катехона, „оног који задржава“. То произилази из старих руских културних и (гео)политичких традиција, из наслеђа хиљадугодишње руске цивилизације. Један правоверни русофоб (произведен у експерта за руску историју) сажео је сав јалови и јетки јад русофобије у следећој сентенци: „Авај, ми не можемо убити то копиле а да и сами не починимо самоубиство“.

 

 

  1. Пишете да: „Стварни центар светске историје, осим у кратким међураздобљима, није била Европа ни Запад, већ Азија.“ Коме припада 21. век? Како гледате на сукоб између Кине и Америке?

 

То је чињеница. Чак и географски, Европа је само једно забачено полуострво Евроазије. Историја коју данас учимо није „стварна историја света“, већ њена западо- или евро-центрична варијанта. Недостају огромни историјски периоди, а недостају и огромни географски простори, све оно што је претходило Грчкој и Риму, или се налазило источно или западно од средњевековне Европе. „Где су ту Персија, Кина, Скитија, претколумбијска Америка, афричка краљевства итд.?“, пита руски геополитичар Леонид Савин. И где су неолитске културе Европе, које су цветале на Балкану и у Панонији (а Балкан за западњаке нипошто није Европа)? „Варвари са Истока“ постају део те слике али тек пошто су освојили Рим. Где је историја „Велике Азије“, која је била не само колевка раних цивилизација, него, током скоро целокупне људске историје, и њено стварно средиште?

 

„Права историја света“, упозорава историчар Себастијан Конрад, морала би да буде „приказ истовременог развоја различитих култура и њихових узајамних утицаја“. Монголи се помињу као освајачи, али недостаје много шира слика: живот и време Буде и Конфуција на пример, Могулско царство, историја Кине, иначе најстарије људске цивилизације која се развијала у континуитету. Историја Словена и многих других етничких група, па и (источно)европских, попут Скита и Илира. Све је то непознато Западу, чак и на универзитетском нивоу.

 

У питању је бескрајна ароганција, подржана ужасавајућим незнањем. То нас доводи и до сасвим погрешних представа о садашњости. „Иако су новински наслови на Западу препуни Азије, од Сирије и Ирана до Кине и Северне Кореје, западни креатори политике не поседују контекстуално познавање азијске историје“, тврди истраживач Параг Кана. Западни (модерни) ум заправо није у стању да спозна и разуме Азију: уместо да покуша да је спозна „изнутра“, и да се окрене „Азији каква јесте“, он барата сопственим, претерано упрошћеним и искривљеним представама о Азији, односно са „Азијом каква би (по западњачким критеријима и мерилима) требало да буде“.

 

Данас се, чак и код нас, много говори о „ауторитарној и комунистичкој Кини“ и о „кршењу људских права“, а то су пуке флоскуле преписане из западне штампе. Кина је, у ствари, нешто много више и далеко сложеније: веома древна цивилизација и „једина земља на свету која је спојила најдужу континуирану цивилизацију са огромном савременом државом“. Кина данас развија сопствену форму социјализма и нимало се не труди да ју намеће другим. То је специфично кинески пут. Дуго трајање и развој омогућио је Кини да развија сопствене традиције у свим „гранама људског знања и праксе, попут политичког управљања, економије, образовања, уметности, музике, литературе, архитектуре, оружаних снага, спорта, исхране и медицине“. Савремена Кина располаже и са невероватном способношћу прилагођавања, усвајања нових искустава, која не доводе у питање њено наслеђе, већ га надопуњују и надограђују, омогућавајући јој да се мења како би увек остала оно што јесте: Кина.

 

Двадесет први век несумњиво припада Азији, односно Евроазији, јер је реч не само о географски јединственом континенту, већ и о заједничком наслеђу и традицијама. Постоји „суштинско јединство традиција народа Евроазије“, уочио је велики румунски истраживач традиција и религија Мирча Елијаде (а њега треба тек открити и потврдити на конкретан и практичан начин). Насупрот тим традицијама је савремени Запад, као „страно тело“ или „цивилизацијска аномалија“. Ипак, период западне доминације био је само краткотрајни међупериод; центар развоја, производње и историје опет се враћа на Исток, као што је то било и хиљадама година пре. Изгледа да је тај процес незадржив.

 

Таквом „Западу“, да би се одржао на окупу, данас је потребан непријатељ. Ту улогу већ дуго играју Русија и Кина. Отуда снажни талас синофобије, која, као и у случају русофобије, често показује свој расистички карактер (не само САД, читав Запад је расистички концепт, само што је после 1945. тај расизам прикривен). Када је реч у америчком рату против Кине, треба приметити и да тај рат уједињује оба крила америчког политичког естаблишмента. Америчка политичка класа то покушава да представи као рат за „одбрану Запада“, било схваћеног као „привилегована бела цивилизација“ или као „либерална тврђава демократије“. То је, наравно, гола лаж. Реч је о крсташком рату против Кине, против Русије, и против Евроазије у целини – против свих њених народа и традиција. Против цивилизација Евроазије и њиховог права да буду суверене и да се самостално развијају, а за продужење хегемоније Запада и епохе западног колонијализма.

   

 

  1. Које је ваше мишљење о тренутним сукобима у Америци? Између кога је ту, заправо, сукоб?

 

 

На први поглед, реч је (само) о обрачуну две струје унутар америчког политичког естаблишмента. Прву представља Доналд Трамп, другу једна омражена фигура: Џо Бајден (са „крвавом вештицом“ у позадини). Речима италијанског геополитичара Клаудија Мутија: „С једне стране, то је сукоб окружења које се поистовећује с процесом финансијске глобализације, с друге, позиције коју заступа трампизам, а која, уместо тога, фаворизује пресељење предузећа (у САД)“. Сматрати Трампа противником америчке политичке класе, представником такозваног суверенизма је, међутим, потпуно погрешно. Овде уопште није реч о признавању или чак заштити суверенитета других нација, на пример европских, већ искључиво о суверенитету „доларске монархије“. Обе струје у суштини желе исто: апсолутни суверенитет светског хегемона, и разликују се само у модалитетима, у схватању начина како продужити ту хегемонију. То је само унутрашњи сукоб америчких политичких елита, а не револуционарна промена, услед чега и не постоји никакав стварни заокрет у америчкој спољној политици. Трамп наставља све пројекте које је започела претходна, Обамина администрација, попут стратегије која се обично назива „Азијско-пацифички ребалансом“. Упркос привидно помирљивој реторици америчког председника, наставља се и политика притиска, сузбијања и обуздавања Русије. Наставља се иста политика и према Србији (којој треба одузети Косово и везати је, тако ослабљену, за „западну хемисферу“, као што је показао недавни самит у Вашингтону). Ако нека новина постоји, то је однос према Европи, који је постао отворено непријатељски (раније је то непријатељство било прикривано либералном реториком). И једну и другу струју чврсто контролише војно-индустријски комплекс, финансијске институције и финансијски капитал, структуре „државе националне безбедности“ и читав низ корпорација, односно – непромењене структуре „доларске империје“.

 

То је, међутим, само једна страна овог сукоба. Он сваког дана све јасније и отвореније показује свој разорни потенцијал, диктиран неартикулисаним, али стварним социјалним и политичким незадовољством. Сједињене Државе налазе се у дубокој и све дубљој, социјалној, економској и политичкој кризи, која открива структурне пукотине у америчком друштву. Реч је о процесима „унутрашње имплозије америчке  империје“ (Корнел Вест). Да ли ће протести утихнути после избора у новембру? Сумњам у то. Мислим да ће пре добити на замаху, без обзира на победника, јер више не постоји ниједна политичка снага која би могла да помири завађене струје и уклони социјалне и економске узроке незадовољства. Избор који се ту нуди, према речима једног америчког коментатора, то је избор „између будале (Трамп) и дегенерика (Бајден)“, а ни „Обама није био ништа бољи“; не постоји „ниједна снажна личност ни наговештај могуће реконструкције“. Шта добија „победник“? Разорену и посвађану земљу. Нема ни снажног успона америчке економије (у виду латиничног слова „V“ на графиконима). У ствари, наставља се њен стрмоглав пад. А то је оно што је САД до сада држало на окупу, спречавајући их да се претворе у patchwork, шарено ћебе од крпица. Поделе, оне расне и етничке и класне, све су дубље и добијају на снази са до сада незапамћеном и невиђеном економском и социјалном кризом.

 

Америка данас иде ка новом грађанском рату. Можда не одмах, можда је ово само „генерална проба“ за грађански рат који ће, пре или касније, али ипак неминовно, уследити. Психолошке претпоставке за нови грађански рат, међутим, већ су ту. Сједињене Државе су се већ данас претвориле у Разједињене Државе Америке. На помолу је и уставна криза. Девастирани су и оборени сви споменици и велики симболи „америчке револуције“, укључујући и оне „очевима оснивачима“ – а ми, из бивше Југославије, требало би да знамо шта то значи. Тога нису поштеђени ни Кристофор Колумбо, прва уистину митска личност „Новог света“, његов митски откривач, као ни „отац нације“, Џорџ Вашингтон. Владајући либерали су се поделили на „левицу“ и „десницу“, док нови либерали у самој либералној идеологији – јединој коју познаје Америка – виде само инструмент угњетавања и насиља, грех који се може искупити једино „искупљењем“ и „прочишћењем“. У току је распад друштва, који није без аналогија са бившом Југославијом. Ефекат економске кризе је ефекат доливања бензина на ватру која дуго тиња.

 

 

  1. Полако улазимо у доба корпоративног тоталитаризма. Шта нам ово доба носи?

 

Корпоративни тоталитаризам је већ остварен. На Западу, да не буде забуне. Националне владе, политичке институције, заправо више не одлучују ни о чему. Такозвана демократија је само фасада. Постоји једна једина, „светска држава“ или већ поменута „доларска империја“; „Свето Римско царство финансија“ (Д. Фузаро), где све безусловно зависи од „воље тржишта“; царство којим владају „нови феудалци – економске олигархије и магнати финансија“ – они који акумулирају све већу моћ и богатство, посебно у условима кризе, на штету новог плебса и касте нових слугу, „недодирљивих“, све бројнијих, експлоатисанијих и сиромашнијих. Речима Фузара: то је „капиларни систем апсолутне контроле над фрагментираном и изрованом територијом“.

 

Постоје и све софистицираније методе контроле становништва, до те мере да се чини да је и сам Орвел превазиђен. Они који се плаше Кине, због „тоталитарне контроле становништва“, нека пажљивије погледају „демократски Запад“. Тамо су системи контроле много потпунији и савршенији. Постоји и политичка репресија, логори за „непоћудне“ (типа Гвантанама и тајних затвора), полицијска бруталност као и полицијска држава, у којој је полиција снажно милитаризована… Тоталитарне црте, наравно, постоје и на Истоку. (Постоји ли, уосталом, на земаљској кугли иједно друштво које је од тога изузето?) С том разликом што Запад у томе предњачи; то је прави „врли нови свет“, или нека врста комбинације предвиђања Орвела, Замјатина и Хакслија. Владајућој касти сасвим је потчињен чак и „савремени интелектуални клер“: култура, наука, медији… „Први пут у целој западној историји, знање и култура су органски део власти, широко потчињени њеној логици“. Они који то не прихватају, бивају прокажени и ефикасно одстрањени из јавног живота, а неки и физички.

 

Александар Дугин нас, међутим, подсећа на једну есенцијалну лекцију Хане Арент: тоталитаризам је у суштини феномен западне модерне. Он покушава да уништи све оне који одбацују једино дозвољену – либералну мисао, проглашавајући их за „фашисте“ (или „комунисте“, савршено свеједно). То је прави „либерални Гестапо“ и „либерални Гулаг“. И зато „главни слоган у нашој универзалној нелибералној борби треба да буде слобода“ – укључујући и слободу либерала да буду либерали, „уколико је то баш неопходно“. (Лично мислим да је то неопходно: треба бранити слободу либерала да постоје, баш као и слободу „нелиберала“ да не буду либерални, а управо ту слободу они по сваку цену настоје да укину.) Међутим, немогуће је окончати с овом, „последњом (либералном) верзијом модерног тоталитаризма“ унутар хоризоната и у оквирима западне (пост)модерне. 

 

 

  1. Трансхуманизам је тема о којој се све више пише и говори. Шта за вас представља ова одредница? Да ли је човек превазиђено биће?

 

Надајмо се да човек није и да неће бити превазиђен. То би била тачка сингуларитета: хипотетички тренутак „технолошке сингуларности“, у коме ће вештачка суперинтелигенција преузети управљање над развојем цивилизације и над самим човеком. Тиме би била поништена сама људскост, све оно што човека стварно чини човеком: смртним и свесним бићем које тежи бесмртности, као и све оно што га одвајкада прати: уметност, књижевност, митови, религија, метафизика, велики идеали и велике заблуде, тежња за правдом (између осталог, и за „правдом на земљи“ – социјалном правдом), укратко, сви његови велики сусрети са другим, са Богом и најзад са самим собом.

 

Човек би коначно био претворен у машину. Постао би предвидљив и – смртно досадан. Акценат је на првој речи, јер је овде, заправо, реч о (дословној) смрти човека и смрти саме људскости. Нестало би простора за храброст, слободу и машту, за стваралаштво, па и за илузије. А илузије су неопходне, примећује писац Петер Хандке, јер нам оне често омогућавају да живимо и, каткад, да превазиђемо сами себе.

 

Бесмртност човека унутар машине, или „човека“ као машине једна је од утопијских идеја модерног доба, у коме се утопија, неприметно али неумољиво, претвара у дистопију, у слику ужасавајуће будућности, у којој се иза обећања бесмртности крије стварна и коначна смрт човека.

 

 

  1. За крај, шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

 

 

Најпре, препоручио бих им да читају. Наравно, не било шта. И да се не поводе за интелектуалним модама. Све оне трају кратко време, а њихови протагонисти ускоро бивају заборављени. С разлогом. Они су само портпароли, гласноговорници, који не говоре у своје име, већ у име доминантних идеологија, односно, данас у име само једне једине идеологије, која се лажно представља као отворена, слободољубива и толерантна, претварајући се у пракси у своју (тоталитарну) супротност. Препоручио бих им да читају оне писце (писце, песникe, мислиоце) који говоре сопственим гласом, а такви су изнимно ретки.

 

Читање је, међутим, одувек било резервисано на мањину: књига „није за свакога“. Борхес је књигу прогласио за један од највећих људских изума: „Међу свим људским инструментима, књига највише задивљује, јер су остали људски изуми продужетак његовог тела, а књига је продужетак човекове меморије и имагинације“. Човек живи и од маште, снова и фантазија. Књига је и „продужетак меморије“, памћења проплости, а сама прошлост је, уосталом, као што примећује Борхес, само један (дуги) „низ снова“. Каква је, заиста, разлика између памћења снова и памћења прошлости? И такође, додаје овај писац: књига, ниједна књига, чак ни оне које сматрамо за свете, заправо ништа не открива. Њена улога је, тврди он, много скромнија: помаже нам да их сами откријемо. 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *