Уредник Administrator

Аутор: Кнежевић Милош

Претпоставка је да ће сваког ко је „макар и прошао“ поред неког средњошколског уџбеника за социологију, наслов овог текста асоцирати на чувену „протестантску тезу“ Макса Вебера. Није у питању само тема – веза између религијског учења и економског живота – већ и значајна мера неодређености. Наиме, интерпретирања Веберове тврдње по којој је протестантизам битно утицао на појаву и развој капиталистичког начина привређивања, заиста су бројна. И тешко да постоји консензус око прецизно успостављених релација, будући да су и протестантизам и капитализам сложени појмови, те нема сагласја око тога „тачно који“ елементи једног су изазвали „тачно које“ елементе другог.

Ако је тако са овом класичном социолошком темом, можемо претпоставити како стоји ствар са њеним даљим дериватом, односом православља (посматраног у контексту српског друштва) и економске делатности. Са једне стране, ово не чуди јер су се у српском друштву касније него што је то случај са Западом, где је настала Веберова теза, јавили и капитализам и социологија, и јер су ту, опет за разлику од Запада, убрзо доживели и прекид свог трајања. У смислу дисконтинуитета може им се прикључити чак и трећа овде битна појава, православље, с обзиром на то да му је у време реалног социјализма друштвена улога била значајно умањена. Међутим, имајући у виду да су у јавном говору и систему школства врло присутне менаџерске вештине, течајеви и факултети, и рачунајући да социолошке образовне установе, од послератне обнове социологије, константно производе нови и нови социолошки кадар, ипак је необично што ова веза није систематичније развијена и боље осветљена. Ваља поменути и транзицију из социјализма у капитализам која је већ 15 година убедљиво у врху друштвених приоритета и „тема је дана“, како у плану тако и у пракси. Са таквим елементима друштвено – култруног окружја могла би се очекивати појава једног или два синтетичка дела, праћена са неколико приручника у којима би се евентуални развојни потенцијал православља третирао на неки оперативан начин.

Овде ћемо покушати да скицирамо могући однос између одређених идеја и поступака припадних православљу (нарочито у његовој српској варијанти) као религијском комплексу и више или мање општих места која се могу пронаћи у литератури о раду и друштвеним односима који су са њим у вези. А све то питајући се може ли нам „вера наших прадедова“ помоћи да „радимо боље и производимо више“. По себи је јасно да на овај начин између појава о којима је реч, православља и сфере рада, остаје празнина у коју је, да би се дошло до извеснијих одговора, неопходно сместити озбиљно научно истраживање са добро разрађеним хипотезама, појмовима и њиховим димензијама, са индикаторима, те са значајним кадровским, финансијским и организационом потенцијалом.

Capitalist

Унутрашња логика православља

Прво што треба имати увиду јесте да су религијске идеје о којима говоримо међусобно повезане у систем, али и то да он није „зацементиран“. Идеје и поступци се из њега могу издвајати, а и сам систем се може другачије уређивати. Он зависи од мреже друштвених односа у којима се верска пракса одвија. Примера ради, пуританизам није као целовит комплекс идеја подржавао економско – политички индивидуализам и егоизам, већ је реч о само једној његовој страни која је имала такво дејство и која је до изражаја дошла захваљујући склопу друштвених интереса и односа у коме се ово верско учење нашло (Тони, 1979). Битно је приметити да „чудна је то школа која даје само једну лекцију“ као и да „људско срце чува тајну противречности које, иако у оштром нескладу, ипак живе заједно“ (Тони, 1979 : 199, 200). У прилог овоме ћемо навести и случај евидентиран на другој страни света. Промене у политичкој и привредној области, настале по окончању грађанског рата, довеле су до истицања и употребе развојно подстицајних елемената конфучијанаства у обе Кореје, док су конзервативни елементи потиснути (Вратуша- Жуњић, 1995 : 37 – 61).

Уз могућност различитог наглашавања елемената у религијском систему, важна је и „недовршеност“ православља. Иако задржава битну сталност, оно је отворено за идејно кретање. Православно учење није завршено и није одређено до у појединости, нити је у том смислу црквено – правно учвршћено (Бенц, 1991). Што значи да и због саме његове унутрашње логике извесни импулси који су тренутно пригушени могу добити на снази и обрнуто, оно што је у њему истакнуто, може бити повучено у други план.
Можда је најзначајнија препрека повољном дејству православља на економски развој његова окренутост од света. Више аутора примећује ову карактеристику. Превага једностране аскезе исихаста са Свете Горе и присуство православља у верниковом животу једино путем сакраменталности довели су до неутицајности вере на послове овоземаљског света. Појединац се сматра посудом, а не оруђем божанског, па је првенство дато мистичком сједињењу са богом. Нарушена је равнотежа између „односа са небом“ и „старања о свету у корист неба“ тако да се начело „молитва и рад“ повукло пред начелом „молитва и мир“ (Саврамис, 1991). Мало има начина да црква домаши световни живот својих припадника. Рецимо, проповед, која у протестантским црквама има важно место, скрајнута је у корист литургије (Бус, 1991). Има мишљења да се православна цркава чврсто увлачи у литургију као корњача у свој оклоп и да ово нарочито долази до изражаја у случају дејства према цркви непријатељских друштвено – политичких чинилаца (Бенц,1991). Повученост цркве у себе се узима и као део објашњења масовне атеизације која је у српском друштву настала после Другог светског рата, као и преласка једног дела Срба на протестантизам, о чему је посебно било речи током деведесетих година 20. века. Истицано је да ако СПЦ жели успети на религијском „тржишту“, онда мора „дневно“ бити са народом, а не само у преломним моментима његове историје (Ђорђевић, Драгољуб, 1991). Све ове тенденције довеле су до јаза између „народне“ и „званичне“ вере. Па је тако, на пример, грчко народно веровање прилично удаљено од поставки хришћанског учења и иде до сујеверја, иако таква религиозност може бити ненарушена и јака (Саврамис, 1991). У економској сфери човековог живота дошло је до следећих последица : 1. заступљеност авантуристичког капитализма (неодговорно и безобзирно поступање у пословању, одсуство штедње, одсуство рационалног улагања и управљања), 2. сиромаштво уздигнуто до врлине, 3. неповезана и некоординисана социјална политика (богати Грк у налету ентузијазма може дати и велику своту новца неком сиромаху, али му се плаћање пореза у свести неће јавити као етичка обавеза) (Саврамис, 1991).

Ипак, неки ауторитети сматрају да се примедбе о одвојености православља од света морају одбацити. Оне се односе само на један од његових многобројних ликова настао под утицајем источног монаштва са дуалистичким и псеудоесхатолошким песимизмом усмереним на свет. У оквиру православља могућ је и оптимистички, радосни однос према животу у границама земаљског живљења. Свет је божја творевина а човек је господар и средиште природе и позван је да је обделава. Зато се према свету ваља односити са љубаљу и у њему обављати рад, што је за човека истовремено и право и дужност. Радом се : 1. испуњава божја заповест настањивања Земље и владања њоме, 2. обезбеђује властито одржање, 3. помаже ближњима. Човеку је дато да живи у свету и он је зато подређен нужностима природе, друштва и историје. Међутим, он им истовремено и не припада и способан је да се над њима узвиси. Од спољашњег терета привредне нужности није могуће ослободити се, али се унутар човековог бића тај терет прихвата ради Господа, ради хришћанског послушања. При томе у однос између човека и света не улази само људски напор већ се ту јавља и освећујућа благодат Светог Духа (Булгаков, 1991 : 225 – 228, 237 – 250). Овако заснован концепт унутарсветовне аскезе отвара другачије перспективе. Јака вера у божију љубав, као и у сродство божанске и људске природе, могла би довести до ентузијазма и осећаја сигурности, те до сарадње човека и бога у уобличавању света (Саврамис, 1991). Потврда да је могућ другачији однос између православља и света налази се и у сазнању да је такав, другачији, концепт у прошлости већ постојао. Наиме, вансветовна аскеза је супротна суштини монашке заједнице какву је предвидео Василије Велики. Он је доколицу сматрао штетном и опасном па је извесно да првобитни идеали монаштва нису одобравали нерад. Вољом историје, социјална етика великих црквених отаца никада се није развила у један систем и протоком времена је пала у заборав. У новије доба световњаци, чланови цркве који нису свештенство али према демократском духу православне цркве имају иста права и обавезе као и духовна лица, постају носиоци оживљавања унутарсветовне аскезе (Саврамис, 1991).

Православље између емоционалности и рационалности

Пренаглашавање осећајности, а запостављање рационалности је још једна од особина православља која се сматра неспојивом са продуктивним економисањем. Примећено је да пракси исповедања у Руској православној цркви недостаје било какво испитивање савести и да се исповест често своди на колективно признање кривице (Бус, 1991). Ако се тако може рећи, православље мало од верника захтева да своју душу мисаоно прерађују, у смислу аналитичког разлагања и синетизовања оделитих аспеката, тако да принцип калкулације и тачног одмеравања овде не игра битну улогу. Напротив, рационализација се често изједначавала са безверјем. Што представља неповољност, будући да су рационално уобличавање и систематизовање властитог живота неопходни за економски развој (Саврамис, 1991). Са друге стране, можемо се присетити Хегелове мисли да се без страсти ништа велико није постигло и упитати се није ли онда васпитавање за племениту осећајност, у одговарајућим условима, ипак респектабилна производна снага. Имагинација, стваралачко и конвегнтно мишљење – све су то психо – духовни феномени који имају своје место у продуктивној производњи и који су бар донекле „обојени“ емоционалношћу, али и неком врстом мистицизма, тј. оним што је блиско верском заносу. Додајмо томе да се без страсти (емотивне отпорности) исто тако ништа тешко није могло истрпети, а рад је превише пута схватан као тегоба да би се ова отпорност сматрала за њега неважном. На крају, знамо да пренаглашена рационалност (која заправо прелази у ирационално) уме стварати репресивне сцијентистичке и техно – економске системе, па се другачији облици човековог односа према свету и другачији видови културе јављају као коректив неопходан за поврћај или очување преко потребне равнотеже.

Посебан проблем је чињеница да су у српско православље инкорпорирани елементи претходне, паганске вере. У питању је својеврсна „раздробљеност“ веровања (као што изрека каже : „сто села – сто обичаја“) која узрокује моралну двострукост (одређен морал важи само за чланове уже заједнице, не и за однос са онима изван ње), партикуларизам и анархичност, што све заједно није повољна „клима“ за успостављање делотворне радне организације. Такође, сматра се да су божанстава из старе вере, везујући се за елементе нове, празнични календар у српском православљу начиниле врло „густим“, тако да постоји велики број нерадних дана. Иако се овакве претпоставке чине оправданим, оне без продубљених антроплошких и етнолошких истраживања остају у домену задраворазумског нагађања. Зато је потребно на научан начин испитати јесу ли остаци претходне религије, као и магијски елементи у српском православљу, заиста духовно инхибирајућа клима за практично стварање култа рада и производне акумулације (Вратуша – Жуњић, 1955 : 67). Јер, има налаза да је сељак, тај „дежурни експонент“ традиционалног друштва, културе и вере, увек налазио начин да празницима не дозволи да га одвуку од важнијих послова (Митровић, 1998 : 182). Исто тако, ни тврдња о негативном утицају паганског партикуларизма се не налази основаном. Српско државно и национално јединство увек су највише ометали спољни фактори, а племенске и провинцијске посебности уз које иде и пагански релативизам били су само пратећи чиниоци, од мањег значаја у овој ствари ( Митровић, 1998 : 116).

russian-church-01-615

Друштвене вредности православља

Оно што је свакако једна од централних вредности православља, јесте слобода личности. Слобода је, начелно гледано, тесно повезана са сваким стваралаштвом, па тако и са оним у привредној сфери. Стваралаштвом се размичу границе слободе, а слободно деловање чини претпоставку креативности. Уградњом принципа слободе у радну организацију постиже се њена флексибилност и тако јој се, по више основа, подиже капацитет за успешно пословање.

Поред слободе, за православца је вредност и развој личности. Усавршавање човековог бића види се као кретање ка божанском идеалу, а узор је Исус, Богочовек. На подручју рада то би могло значити стицање и усавршавање способности, знања и вештина, али и радну организација која обезбеђује смислен развој каријере и могућност напредовања.
За схватање рада као слободне, стваралачке и смислене делатности важан је став о послушању, о раду који се обавља Христа ради, попут рада у манастиру. Чак и ако остаје у околностима које га чине неслободним и тегобним, рад ће добити другачију вредност ако се изнутра доживи као смислени акт. Од таквог рада се могу очекивати креативност и ефектност, док ће организација рада мирити радну енергију са дисциплином, што, опет, решава проблеме апсентизма и других видова опструкције радног процеса.

Идеја по којој је човек господар природе могла би имати значај у погледу техничког стваралашта. Будући господар над природом, човек се јавља и као властан над техничким постројењима. А један од подстицаја за стваралачки рад са техником јесте и стварно коришћење средстава за рад – познавање елемената и процеса, као и слободна интервенција у њих – за разлику од простог опслуживања, где се радник јавља као „додатак машини“.

Успешна радна организација није могућа без одређене унутрашње сагласности око њених циљева и добре међусобне повезаности улога и подсистема који је чине. Ово је питање јединства и усклађивања разноликости, а управо саборност, као истакнута одлика православља, представља идеју јединства у мноштвености. Реч је о томе да се верска истина може спознати само преко заједнице која живи у љубави (Шалошњиков, 1991). Такође, каже се да је православље превладало манихејство захваљујући дизању Светог Духа у ранг треће личности Божије и да је духовно помирење супротстављених принципа преточено у друштвену организацију у виду симфоније између цркве и државе (Петровић, Милан, 1991). Идеја складног функционисања разноврсних елемената за радну организацију је битна ради мирења супротниости које у њој постоје како по хоризонтали тако и по вертикли. На тај начин се постижу : смањивање јаза између управљачких и извршилачких улога (демократизација), ублажавање негативних последица сукоба (свест о заједничком интересу), олакшана комуникација и информисање учесника у производном процесу, стицање свести о целокупности тог процеса од стране свих актера који су у њега укључени, отвореност- као претпоставка сарадње и размене – уместо егоизма, сигурност уместо стрепње и неизвесности које човека неуротизују и чине га непродуктивним.

Са друге стране, делотворна радна прегнућа поред јединствености траже и разноликост. Овде мислимо на : особеност и непоновљивост као одлике стваралаштва, на неконформизам као нешто што стваралаштво подстиче, на развојни потенцијал сукоба међу супротстављеним становиштима, на функционални склад различитих способности, на значај мноштва разноврсних предлога за решавање неког проблема, на различите могућности коришћења истих средстава, на „употребу“ различитих облика власништва и различитих типова организације, на, поменимо и то, индивидуални приступ у учењу и образовању. Са тим у вези, упућујемо на релацију коју Сретен Петровић налази између постмодерне (разлика, фрагменти, индивидуалност, плуралитет, асоцијације) и православља (јединство у различитости, апстрактно у конкретном, бесконачно у коначном, опште у посебном, опирање духу униформности, порицање „прокрустровског“ модела, одбрана елана имагинације, различитости и индивидуалности). Примери за ова „разликовања у јединству“ су : схватање Христа као Богочовека, учење о Светој Тројици (бог као један у трима лицима), нерашчлањеност филозофије, религије и уметности у византијској култури омогућена афирмацијом имагинације као духовног стремљења (Петровић, Сретен, 1993).

Ако се има у виду глобално уређење друштва и темељни односи на подручју политике и економије (где је нарочито значајно питање власништва), може се рећи да православље не представља препреку за увођење било којег решења. Оно није повезано ни са једним одређеним системом политичко – економског уређења, јер сви они имају своје место у историјском редоследу. До погодног тренутка православље се може мирити са сваким од њих уколико он доприноси општој произвођачкој енергији (Булгаков, 1991 : 229 – 250). Ипак, одобравање било ког производног облика је условно. Булгаков, рецимо, одбацује комунизам СССР-а јер је нескаладан са слободом личности и сматра га хуљењем на Бога (Булгаков, 1991). Слобода личности се и овде јавља као основни критеријум. Спрам ње се оцењују различити привредни облици и за најбољи се узима онај који омогућава највише слободе, како од привредног сиромаштва, тако и од социјалног тлачења (Булгаков, 1991 : 249, 250).

У сваком глобалном економском систему, ма како да је уређен, важну улогу има „сигурносна мрежа“ која уз њега иде( или би бар требало да иде), тј. социјална политика узета у широком смислу. Што се тиче расподеле произведеног, православна црква је дужна да буде социјална власт и да као таква подиже свој глас у срцима људи и друштвеном животу (Булгаков, 1991). У времену структуралних неусклађености које доводе до великуе незапослености и ниских прихода, тешко је пренагласити развојни значај „социјалних програма“. Будући да добротворне делатности сврстава у путеве спасења, православље је пружило велики допринос области социјалног старања, иако често у несистематском виду (Саврамис, 1991).

Српска култура и идентитет су битно означени православном вером. Тешко је данас наћи народ, осим Јевреја, који се толико идентификује са својом вером као што то раде Срби (Ђорђевић, Радомир, 1991). Православље је блиско народном духу и под његовим је утицајем. Са друге стране, културна и политичка историја српског народа је црквено – верски одређена и обележена развијањем универзалних хришћанских садржаја у специфичном, „светосавском“ изразу (Лаић, 1991). Прожетост световног и религијског можда је симболички највидљивија у бројним „овоземаљским“ димензијама лика Светог Саве. Он није само светац међу другим свецима већ и миротворац, дипломата, државник, правник, књижевник, просветар, прегалац на пољу медицине (Ђорђевић, Драгољуб, 1991). Ако је српска традиција у тако великој мери одређена православљем, онда оно може послужити као мост до других њених традиционалних вредности и, евентуално, као „полуга“ за њихово снажније активирање. Овде пре свега мислимо на чињеницу да је у традиционалном (сељачком) друштву рад високо цењен (Митровић, 1998 : 177 – 179). Исто тако, не би се смео занемарити ни значај светосавске бриге за образовање. Образовање адекватно радном месту је чинилац који одговара радном стваралаштву. Такође, оно олакшава схватање целине радног процеса и успостављање контроле над њим, што води прилици за угоднији и продуктивнији рад.

Сваки раст, развој и напредак подразумевају динамизам, тј. промену затеченог стања. Будући да се православље код Срба повезује са динамичким косовско – лазаревским принципом (Томић, 1993), и будући да овај принцип има неке своје више световне, а врло снажне и животворне, варијанте – сетимо се Иве Андрића и његовог текста о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли – можда није без смисла и у православљу потражити залогу за избављење из свакојаке материјалне оскудице коју овај народ предуго трпи.

Литература

Бенц, Ернст (1991) Величина и слабост православља, Православље између неба и земље, Ниш

Булгаков, Сергиј (1991) Православље, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад

Бус, Андреас (1991) Економска етика руског ортодоксног хришћанства, Православље између неба и земље, Ниш

Вратуша – Жуњић, Вера (1995) Развој, религија, рат, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд

Ђорђевић, Драгољуб Б. (1991) Православље између неба и земље, Православље између неба и земље, Ниш

Ђорђевић, Радомир Д. (1991) Српако православље – особености међу православљем, Православље између неба и земље, Ниш

Митровић, Милован М. (1998), Социологија села, Социолошко друштво Србије, Београд

Паић, Гордана (1991) Српска православна црква и криза, Православље између неба и земље, Ниш

Петровић, Милан (1991) Политичка теологија западног и источног хришћанства, Православље између неба и земље, Ниш

Петровић, Сретен (1993) Православље као изазов свету модерне, Човек и црква у вртлогу кризе – Шта нам нуди православље данас? Ниш

Саврамис, Демостенес (1991) Макс Вебер и православна црква, Православље између неба и земље, Ниш

Томић, Душко (1993) Криза српског националног идентитета и православље, Човек и црква у вртлогу кризе –Шта нам нуди православље данас? Ниш

Тони, Р. Х. (1979) Религија и успон капитализма, Просвета, Београд

Шалошњиков, Л. Е. (1991) Учење о саборности у схватањима раних словенофила, Православље између неба и земље, Ниш

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *