Вучићев вероватно највећи успех представља изузетно ефикасна контрола наратива. Њиме као да нам се поручује да су Вучић и његови лоши, али да су сви други не само гори, већ и јако опасни

 

А избори и иначе ништа овде не значе, јер ми никога не бирамо, него се они сами венчавају у коалиције, па се и разводе по свом нахођењу. То бар знају бели листићи.
Весна Пешић, 7. фебруар 2013. године

 

Током последњих десет година Србија се поново нашла у рукама јаког вође, што је главно обележје односа моћи у којима се већина грађана осећа најпријатније. Незадовољне елите прижељкују (другу) демократизацију, али верујем да ће она имати тужан крај као и оригинална, после 5. октобра. Можда следеће „хлеба и игара“ буде садржало више хапшења и суђења, али не треба очекивати нешто смисленије. На хоризонту се не назире нека демократскија будућност, о којој сања јалова опозиција растројена Александром Вучићем.

Демократија и наш жилави културни образац се не мешају лако, а не бих се изненадио да се покаже да су неспојиви. Поред тога, утицајни западни актери знају да им се оно што захтевају од Србије не може испоручити демократски, нити ако у земљи постоје колико-толико слободни медији. Наравно, треба очекивати да ће једног дана доћи тренутак када ће опозициони „анђели небески“ и њихове пале колеге и колегинице – саборци Ђорђа Вукадиновића, зачинског националисте у, нажалост, једној реално постојећој, аутошовинистичкој опозицији – моћи да нам сервирају своју, тешко ухватљиву визију другачије Србије.

Опозициона скица будућности се од Вучићеве западнољубиве садашњости разликује по атрибутима прикаченим на исту, „проевропску“ суштину, и одсуству лидера који обећава. Нема тамо никога ко би на својим леђима могао да изнесе „алтернативу“ коју опозиција нуди: мало умивенију, али још милитантније и неупитније прозападну политику. Опозицију воде политички лилипутанци, а футурологија је незахвална наука, па нема много смисла бавити се поствучићевским сновима свезубих, турбо-писмених елита, космополита алергичних на народ и осталих културно културних мрзитеља сендвича и других ситних задовољстава оклеветне подкласе. Зато овде, у предевечрје јубиларне 2022. године, не мирише ни на 5. а камоли „6. октобар“.

Заробљена политика

Србија је у НАТО обручу, изнутра премрежена аутоколонијалном матрицом, па говорити о Вучићу захтева да се говори о његовим грађанистичким саборцима и непријатељима из некада „друге“ Србије. Није их лако разликовати пошто је њихово деловање – било оно слугерањско, псеудореволуционарно или банално антипротивно („Увек сам опозиција“) – вођено истим „европским“ циљем. Ови грађанистички актери имали су важну улогу у победи Српске напредне странке 2012. године, а затим и у консолидацији хомонационалистичког режима. Kасније су постали медијски „чувари капија“ опозиције и почели да диктирају ко у свести народа може да се појави као помена вредна алтернатива вођи.

Треба имати разумевања за прагматичног вођу. Ништа у Европи више није океј ако није прогеј. После напада 11. септембра, хомонационализам постао је оперативна идеологија на Западу, а убрзо затим и у његовим (западно)балканским прилепцима, мада у донекле другачијој форми. Хомонационализам идеју доброг и исправног, пуноправног грађанина везује за однос према геј људима, тачније приоритетима и интересима нерепрезентативних представника ових привилегованих мањина и мањиница. Оригинално је хомонационализам требало да послужи за искључивање и гетоизацију муслиманског становништва и имиграната из исламских земаља, али је убрзо, првенствено у западним земљама, мутирао у моћан механизам клеветања и маргинализацију свих сиромашних слојева, све презреније подкласе. Она је уоквирена као претећа и заостала, „хомофобична“ корпа бедника, практично људски отпад који не заслужује да његова понижења, муке, потребе и схватања буду уважени.

Вучић је први (западно)балкански лидер који је одговорио на главне хомонационалистичке императиве. При томе, он то је урадио храбрије и свеобухватније од осталих. Штавише, у целом свету само су израелске власти боље од Вучића искористиле хомонационализам за остваривање своје агенде – мада по неупоредиво већој финансијској цени и у много повољнијим друштвеним околностима. Параде поноса и лезбејка на, по уставу, најмоћнијем месту у држави савршено се уклапају у „главни аксиом“ хомонационалистичке догме – да су, ван Запада, „геј права последња граница људских права“ док су у западним државама то „транс права“. Наиме, западни политички, медијски, интелектуални и други моћници постали су склони да подразумевају да, ако су испоштована та права – оличена у „видљивости“ заједница које хомонационализам привилегује и хомобирократској репрезентативности – онда се у једној земљи већ поштују сва друга права и слободе.

Мајушна, отуђена и елитистичка, „Друга Србија“ је устоличила Вучићевог седокосог заштитника Томислава Николића и старог саборца Ивицу Дачића, који је постао минорни партнер у власти. Учинила је то када се први пут нашла у прилици да својим (не)гласовима одлучи ко ће бити победник једних релативно фер избора са неизвесним исходом. Вучићу касније није било тешко да заврши посао, и, у складу са провереном формулом политичког успона у Србији, с позиције броја два измакне трон броју један. Не чуди да је наставио да на њему седи уз помоћ хијерархије у којој је иза себе оставио неколико празних места. Ипак, главни изазови Вучићевој владавини и даље долазе из СНС-а, више трансидеолошког, разуђеног „популистичког“ покрета него лидерске странке „постидеолошког центра“, такозваног „трећег пута“, а не из опозиције, скупа самодовољних, умишљених нарциса и жалосних политичких карикатура одвојених од парадоксима обележене српске стварности.

Случајна Србија, која је наследила „другу“, сасвим се ратосиљала своје подређености и другости. Једним је делом уз власт, дакле „прва“, док је други део прве у опозицији. Иако маргинална и без подршке у народу, она је успела да зароби српску политику. Од преломних избора 2012. године маршира у две колоне, али оне су етички и идеолошки остале јединствене. Уједињује их и неспремност на дијалог са неистомишљеницима, које су уоквирили не толико као „антиевропске снаге“ колико као „звери српске“. Раздваја их однос према „крају историје“, оличеном у илузији да је демократија постала синоним за бољу будућност. Вучићеви случајносрпски непријатељи се диче осетљивим чулима и инсистирају на добром укусу, али он спада у домен антиполитике па је тешко рећи која грађанистичка колона више доприноси задовољавању вођиних амбиција: она која стоји иза њега или она која га руши?

Близина богатог Запада има заслепљујући, неретко и разорни утицај како на већину актера који су активно укључени у политику у Србији, тако и на оне који је промишљају. Нажалост, тумачењу српске суштинске друштвене, културалне и историјске (унутар)европске различитости као неизлечиве (анти)цивилизацијске патологије допринели су различити академски ауторитети и утицајни јавни интелектуалци.

Корисни идиоти

Ту није реч само о параакадемским моћницима, који више делују као утеривачи прозападног правоверја него научници. Одличан пример је Филип Ејдус, недекларисани НАТО лобиста и уканалитељ младих мозгова, ангажован и као предавач на београдском Факултету политичких наука. Нажалост, Ејдус је само један од неуморних произвођача привидно научних, нацификујућих тумачења Србије и њене историје. На њима се темеље клеветнички закључци који оснажују водеће антисрпске и аутошовинистичке наративе.

Још већи проблем представљају неспорни академски ауторитети, које су прешироко и некритичко схватање универзалног и изражена културална слабовидост претворили у „корисне идиоте“ у служби како аутоколонијалне визије, уоквирене као једини пут у бољу будућност, тако и аутошовинизма и сродних (само)разумевања. На Факултету политичких наука оличава их Небојша Владисављевић, одличан предавач овде углавном сасвим бескорисних и контрапродуктивних, фрустрирајуће западноцентричних приступа, схватања и политичких прескрипција. Оне замагљују поглед на Србију и отежавају смислену анализу, што одлично илуструје Владисвљевићева жалосна, мада амбициозно замишљена књига Успон и пад демократије после Петог октобра.

Узет у целини, учинак Факултет политичких наука указује да би му био примеренији назив Факултет аутошовинистичких наука. Не треба много очекивати од тумачења која могу да произведу умови чији је поглед на свет и Србију обликовала једна толико западноцентрична установа, случајносрпска и по својим полазиштима и по исходишту. Наравно, нису сви предавачи на овом посрнулом факултету Случајни Срби или аутошовинисти. Штавише, мислим да нису већина. Али, спој логике избора у звања и финансијска подршка академској и статусној мобилности, која скоро искључиво стиже са Запада и претпоставља препознатљив неакадемски ангажман, допринели су да усвајање аутошовинистичке и повезаних перспектива постане главни домет ове институције.

Темељ успеха

Поред личних особина и учинка грађанистичке мањине, која је сасвим паралисала политички живот у Србији, у темељу Вучићевог неслућеног политичког успеха налазе се наша култура и културни образац. Kултура је клизав појам са много значења па желим да истакнем да када говорим о култури по правилу имам у виду схватање Kлифорда Герца. Он културу није видео само као спољни, друштвени чинилац већ и као моћну интернализовану, унутрашњу силу, која усмерава и многе одлуке и изборе које сматрамо сасвим личним. Овај велики амерички антрополог посматрао је сложена друштва и саморазумевање њихових припадника и довео је седамдесетих година до културалног обрта у друштвеним наукама, али он није оставио довољно дубок траг у Србији.

Герц културу није везао за симболе и обележја идентиета, која смо склони да истакнемо када говоримо о себи, већ за интерпретације, тачније систем заједничких веровања, схватања и подразумеваних значења помоћу којих су људи социјализовани у једној средини склони да тумаче свет око себе и свој положај у њему, укључујући могућност да делују и сврсисходност покушаја да га мењају. Овакво, „дубоко“ схватање културе има бројне импликације, али је за нас посебно важно да открива зашто многе, наводно универзалне теорије и развојне формуле – по правилу западноцентричне, засноване (скоро) искључиво на западним искуствима, што значи по себи партикуларне и провинцијалне – не могу да објасне поступке и аспирације припадника незападних друштава нити да понуде неке преко потребне алатке за наш успешан људски развој.

Треба истаћи да се у покушајима да се укаже како, зашто и колико је једна локална (или национална) култура важна, насупрот Герцовог налази много питкије, утицајније и (наизглед) оперативније, нажалост преуско, „плитко“ схватање културе, које можемо назвати и хантигтоновским. Оно локалну/националну културу углавном своди на врх леденог брега, упадљиве идентитетске одреднице као што су вероисповест и језик, које смо склони да истакнемо када говоримо о себи. Оне јесу темељ многих самоидентификација и представљају стубове етничких идентитета, али нису од користи за тумачење ефеката српске културе у Герцовом смислу речи. А ту долази до изражаја чињеница да је она (пре)обликована под незападним, османским утицајима. Без уважавања њиховог учинка и дубоких трагова, тешко је појмити и вредновати бројне феномене и процесе у савременој Србији – од аутошовинизма и партијског система до „правне државе“ и бројних фикција и перверзија којима су, на пример, обележени такозвани независни медији, „невладине организације“ и регулаторна тела.

Размишљајући о Вучићевој владавини стално сам гледао ка незападним просторима јужно и источно од нас, што је нешто у чему је у Србији тешко претерати ако желимо да будемо у контакту са реалношћу и разумемо где смо и куда идемо. Били географски релативно близу или јако далеко, искуства тих простора су за нас корисна јер, као и српско друштво, они нису ишли западном историјском путањом већ су касније терани да пасивно конзумирају њене друштвене производе. Наше елите су, као и оне у бившим западноевропским прекоморским колонијама, поверовале да се та страна тела могу уградити као импланти и да ће убрзо почети да функционишу „исправно“, тачније као на Западу – простору благословеном умереном климом и фантастичним географским положајем, који представља њихово родно место и идеално, „природно“ окружење.

Али, реч је о туђим институцијама и нормама, без локалне прошлости и темељних, мада често прећуткиваних предуслова, од подразумеваног саморазумевања појединаца до преко потребних друштвених односа. Поред тога, као и српско, многа незападна друштва последњих деценија била су мете бруталног западног насиља, праћеног различитим облицима неоколонијалног мешања. НАТО агресија и упорни покушаји отимања шестине територије представљују призму кроз коју у Србији бивају филтриране и контекстуализоване све „највише европске вредности“ и „донације“ које их прате.

Ипак, као и у Србији, у класичним колонијама, од којих су многе били неупоредиво веће жртве западног мешања, доминантне елите биле су склоне да пригрле аутоколонијализам и сасвим непримерени, преписивачки модел друштвене транзиције. А он најуспешније од свега производи „наказне“, нефункционалне локалне институције и незадовољне људе, фрустриране што не живе онако како верују да се живи на Западу.

Табу суочавање

Моја размишљања о Александру Вучићу и сновима о другом 5. и првом „6. октобру“ обележена су увидима у друга незападна друштва и радове аутора који су их промишљали без западноцентричних амова. Упоредо с тим, верујем да су ми репови раније каријере сарадника утицајних западних медија олакшали нешто дубљи и изнијансиранији увид у природу, размере и логику западног мешања у Србији, па и меру у којој је оно деструктивно, безобзирно и лицемерно.

Али, суочавање са светом је неопростив грех у очима грађанистичких елита, које мисле на Запад када кажу „цео свет“. Деструктивне и опхрване спојем комплекса инфериорности и веровања да су унутрашњи странци, „племе“ исправних, западних надљуди заробљено са погрешне стране бедема који дели цивилизацију (Запад) и Србију (паланку), ове арогантне незналице склоне су да суде о Србији вођене поређењима са деконтекстуализованим и идеализованим сликама богатстава Норвешке, Данске или Аустрије.

Нажалост, суочавање са глобалношћу наше другачије европске стварности и њеним бројним последицама није највећи табу само у очима отуђених космополита, који воле да верују да су истерали српског ђавола из себе и постали прави, исправни Европљани. Оно је међу патриотским елитама, које воле да се заваравају да могу да истерају османског ђавола из себе и из српства, мање популарно чак и од суочавања са општинским геноцидом у Сребреници.

Не треба да чуди да је провучићевски став постао статусно неупоредиво ризичнији од хистеричне мржње према „диктатору“, а уме да буде и погубан за онога ко га износи. То много говори о (не)толерантности како самог Вучића, тако и елитних одреда његових умишљених непријатеља, те помаже да разумемо зашто смо сасвим лишени алтернатива напредњачкој власти. Мој поглед на (прву?) Вучићеву деценију истиче амбиваленцију и не бежи од позитивних судова. Нажалост, то су неки од највећих грехова у свим нашим црно-белим световима – како отуђеним случајносрпским тако и у онима које настањују актери склони да истакну и позлате своје српство.

Са доминантне, грађанистичке стране, идолопоклонички западноцентризам, различити облици аутошовинизма и неодговорна претеривања упадљива су одлика доминантних тумачења прве деценије Вучићеве владавине. Чињеница да на видику нема новог 5. октобра довела је до тога да антирежимски и аутошовинистички ставови постану испреплетани до непрепознатљивости. Верујем да Александар Вучић није могао ни да сања да ће од својих политичких непријатеља добити један толико вредан поклон.

Са маргинализоване, суверенистичке стране су јалови власници истине, више елитистички политички идиоти него инертни морални чистунци. Неки од најутицајнијих, практично, не чине ништа да њихове истине дођу до Срба – пре него што постане прекасно. Уз опсесију фаталном, коштуњичавом принципијелношћу и презир према пргаматизму, одликује их потпуно игнорисање духа новог, пост-постисторијског времена, које им, иначе, иде у прилог.

Поврх свега, били либерали или конзервативци, многи су – баш као и њихови аутошовинистички саборци у рату против Вучића – опијени западоцентризмом. Фатално су заљубљени у неке од, по нас у Србији, најопаснијих, неуниверзалних аспеката наслеђа просветитељства. Коначно, политичке и друге релевантне ставове су им је великој мери обликовала склоност према омаловажавању не само Азије односно Оријента, већ и османског у нама. На њихову жалост, Срби су европски али не и западни народ. Веровање да је могуће било игнорисати било истерати османског „ђавола“ из „анђеоског“ српског један је од темеља поражавајуће чињенице да овде морамо да размишљамо не само о левичарском, либералном и (пост)марксистичком, већ и о десничарском, па и патриотском аутошовинизму, окићеном са три прста, замотаном у српску заставу и намирисаног кандилом. Све у свему, вођа има разлога да их воли више од својих грађанистичких непријатеља – што није било лако постићи.

Мислим да је мало шта у вези Вучићеве владавине могуће разумети без узимања у обзир других незападних простора и односа западних сила према њима. Делови Азије и Африке – посебно они који имају високе стопе економског раста и они у којима су на власти мање или више ауторитарни, прозападни лидери – представљају важан референтни оквир. Он омогућава да боље проценимо и оценимо стварност Србије, једне од најсиромашнијих земаља богатог „Првог света“. Нажалост, припадници елита заслепљених светлима Запада, и на левици и на десници, одбијају да уваже да ће сваки политички ангажман у Србији – земљи закованој на непожељној, трпној страни неоколонијалне констелације – бити много смисленији и изгледнији ако се ослања и на искуства других незападних друштава.

Сорошево конвертитство

Други важан, мада често недоследно уважени аспект стабилности Вучићеве владавине представљају посмртни остаци Друге Србије и њен главни мецена Џорџ Сорош. Наиме, Друга Србија није преживела Вучићев долазак на власт чак ни као кохерентна, колико-толико смислена одредница иако је она од почетка била противречна. Сорош им је, поред пара, обезбедио и „други живот“. Под фирмом „грађанског друштва“, снабдео их је различитим камуфлажним униформама, али је одавно постао важан актер уравнотежавања снажног спољнополитичког ослонца Вучићеве лагодне владавине. Мислим да и овде треба подсетити да су постојале само Друга и не-Друга Србија. О „Првој Србији“ се могло говорити само као о синониму за режим Слободана Милошевића и његове главне трансмисије и потпоре. Данас о припадницима некадашње Друге Србије можемо говорити као о Случајним Србима, који су, подсећам, истовремено први и први међу другима.

Сорошева лична трансформација, која је промакла многима у Србији, оличена је у одбацивању става Kарла Попера о „отвореном друштву“, дуго времена помодне, оригиналне идеје водиље Сорошевог деловања. Она му је омогућила да као богати појединац остави траг без преседана у савременој светској политици. Можемо то назвати конвертитством, издајом или капитулацијом пред нашим затвореним умовима –  фабричким подешавањима која савремени државоцентрични свет гурају ка примеренијим и функционалнијим, мање или више затвореним друштвима, али последице одмака од Попера су јасне: Сорош је после 2012. године стао иза „српског диктатора“, а не оних који га руше, као деведесетих.

Трећи важан аспект везан за дуговечност Вучићеве владавине јесте да она, за разлику од Милошевићеве, верно одражава дух времена, нове (анти)глобалне трендове и кључне одреднице пост-постисторијског света. Ту је посебно значајан глобални „популистички“ односно антелитистички обрт, као и премештање фокуса са неких од заводљивих (нео)либералних фантазија на реалности националног, што је у великој мери везано за изневерена обећања глобализације. Као одговор, елитисти су популизму прикачили нове негативне и пежоративне конотације, што олакшава даљу стигматизацију и маргинализацију како припадника оних незападних култура у којима се пожељни друштвени поредак везује за фигуру „брижног оца“ тако и оних слојева у западним друштвима који су постали губитници у глобализацијским процесима и жртве елитистичких и корпоративних манипулација демократским процесима.

Мислим да треба истаћи и неке друге важне разлоге зашто снови о новом 5. октобру имају мало шанси да у догледно време постану јава. Изнад свега, реч је не толико о Вучићевим личним способностима и интелегинцији, коју су његови непријатељи склони да драматично потцене, колико о његовој снажној укорењености у нашој култури, праћеној фантастичним разумевањем кључних импликација нашег културног обрасца. То му је помогло да с лакоћом одговори на различите унутрашње изазове у условима када су његови грађанистички непријатељи склони да културу изједначе са елитном, културном културом, док су његови, чини се још већи, суверенистички непријатељи склони да српску културу сведу на површинске, идентитетске аспекте као што су ћирилица и православље и да је не само позитивно есенцијализују, већ и схвате као етички и духовно супериорну у односу на западне културе.

Вучић има амбивалентан однос према српској култури и културном обрасцу. Он их често жестоко критикује, а неретко и отворено омловажава. Вучићеви ставови понекад су били културрасистички, а у неколико наврата је проклизао у ауторасизам. Неки од најближих сарадника су му поносни аутошовинисти, док Гордана Чомић предствља срамотан случаносрпски шраф у машинерији власти. Одлука да једна бахата аутошовинисткиња постане министарка, и то за „људска и мањинска права и друштвени дијалог“, између осталог указује да Вучићева прозападна оријентација можда није само тактичка већ и стратешка и охрабрује јавно изношење аутошовинистичких ставова.

Вођа никада није крио да жели да радикално промени српску културу и учини је ближом одликама немачке, с којом имамо само једну додирну тачку – изражену склоност ка избегавању неизвесности. Она је, на пример, овде препознатљива и у флоскулама као што су „опуштено“, „искулирај“ и „сигурица“, као и у привлачности „државног посла“. Њена главна последица јесте да се немачки и, још више, српски културни образац јако споро и тешко мењају у односу на велику већину других. Поврх свега, Вебер и Срби су, углавном, као уље и вода. Можда је и Вучић то схватио. Нисам приметио да је великог социолога помињао последњих година.

Контрола наратива

Вучићев вероватно највећи успех представља изузетно ефикасна и промишљена контрола наратива. Он нам, између осталог, поручује да су Вучић и његови лоши, али да су сви други не само гори већ и јако опасни. Успешна контрола наратива Вучићу је омогућила не само дуговечну владавину већ и да она буде неочекивано толерантна, скоро без репресије, посебно онакве какву подразумева етикета „диктатор“, коју му фрустрирани политички противници упорно лепе.

Растројени Вучићем, и на случајносрпској левици и на патриотској десници, његови елитни непријатељи реаговали су баш онако како је желео, исхитрено и непромишљено, на екстремисте које је сервирао јавности. Док је, истовремено, народ с лакоћом извлачио сугерисани закључак да нема бољег и да су алтернативе неприхватљиве. Вук Драшковић, Ненад Чанак и Чедомир Јовановић с једне, а Војислав Шешељ, Миша Вацић и „Левијатан“ с друге стране послужили су Вучићу као савршене „црвене мараме“ које су редовно ефикасно скретале пажњу са компромиса и одлука које је желео да „затрпа“ и прикрије.

Вучић има савршене непријатеље, много „боље“ него што је Слободан Милошевић имао у Соњи Бисерко и Борки Павићевић, аутошовинисткињама које су из дана у дан својим речима и делима демонстрирале да „Слоби“ пријатељи и нису били потребни. Растројени и нестрпљиви, Вучићеви грађанистички непријатељи му из дана у дан испоручују још мало па савршене салве буке и беса. Не верујем да би било лако осмислити контрапродуктивнији јавни ангажман. Они серијски производе неуверљива, неретко смешна претеривања и лажи, уз упоредно вређање председника и омаловажавање интелигенције оних који га уважавају или подржавају.

Све те бедастоће додатно су допринеле да Вучићев режим буде неочекивано толерантан, са јако мало репресије и, имајући у виду лични улог и условљавања везана за смопроглашену независност Косова, збуњујуће велику количину медијских и политичких слобода. При томе, водећи опозициони („независни“) масовни и интернет медији поистоветили су антирежимске и аутошовинистичке ставове у мери да је контрола наратива Вучићу временом постајала све лакши (и јефтинији) посао, а владавина лагоднија, толерантнија и „меканија“ него што би се могло очекивати после деценије на власти.

Не бих се изненадио ако Александар Вучић задуго остане наша судбина. Ако му то, ипак, не пође заруком, верујем да би његовом – и даље тешко замисливом – крају више кумовао одлазак с власти Ангеле Меркел него напори јата палих опозиционих анђела у које наде полаже Ђорђе Вукадиновић, један од бројних, амбициозних политичко-медијских предузетника којима је Сорош поклонио делић свог богатства – али не и своје пост-поперовско срце.

 

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *