• Чланци аутора
follow me

Иза Трампа данас стоји алтернативна десница са својим алтернативним медијима, насупрот левичарским антифа покретима и либералним мејнстрим медијима. Први се залажу за стварање „новог“ светског поретка, а други за очување старог, неолибералног. Пратећи америчке изборе могло се увидети колико је жестока била кампања против Доналда Трампа. Неиздрживо је било гледати како се либерална елита са својим сужњима подсмева његовој кандидатури, затим њихову увереност у победу Клинтонове, и на крају фанатично плакање, љутњу, бес и разочарење у демократију која је одједном постала најгори од свих могућих режима владања.

У време изборне кампање блок деснице највише се оглашавао и служио интернетом. Твитер, фејсбук, јутуб и остале друштвене мреже искоришћене су као оружје за демистификацију Клинтонове и поретка који стоји иза ње. Уједињени, представници алтернативне деснице потпуно су променили начин на који ће се убудуће водити политичке кампање. Доналд Трамп се на овом пољу показао посебно проницљив. Уместо инвестирања у пропаганду на мејнстрим медијима на којима је знао да ће бити презрен како год обрне, својом кампањом кормиларио је уз помоћ друштвених мрежа, посебно твитера.  Медији су гутали његове твитове, покушавајући да га сатанизују, а њему је то ишло у прилог – био је свеприсутан, новац готово да није трошио, а његова порука се ширила, довевши га на крају до глатке победе.

Човек који је стајао иза ове невероватне суберзивности јесте Стивен Бенон, Трампов главни стратег и шеф изборног штаба. Он је бивши маринац, холивудски продуцент, банкар Голдмен Сакса, бизнисмен са Вол Стрита и уредник Брајтбарт њуз интернет странице. Изванредан политички оперативац чије се умеће може упоредити са Лењиновим, ако нам је позната моћ бољшевичке пропаганде. Ово није случајна паралела, јер сам Бенон, према речима Роналда Радоша, дефинише себе као лењинисту, а свој (готов) манифест проналази у Лењиновој књизи Држава и револуција (Radosh, 2016). Циљ му је уништење државног апарата, схваћеног у смислу окошталог естаблишмента.

Бенон је успео да победи мејнстрим медије – који су га прогласили за фашисту, националисту, белог супермационисту – и да заједно са Трампом уђе у Белу кућу. Није му био потребан блиндирани воз, као Владимиру Иличу, нити насилна револуција; ушао је господски, на велика врата. Завршио је свој револуционарни пут и сада, видећемо колико спреман, дочекује наставак саге – власт. Својом чувеном реченицом да ће, пошто уведе Трампа у Белу кућу, доћи у Европу, започео је и стварање нове интернационале.

Оно што следи је борба елита коју можемо уоквирити теоријама друштвеног колапса које се односе на нагло пропадање људских друштава, и на дуготрајно опадање цивилизацијске моћи, укључујући ту и постепени нестанак културних вредности, које се завршава њеним потпуним нестанком (Гајић, 2014). Један од најпознатијих теоретичара друштвеног слома, Арнолд Тојнби, посматрао је цивилизације као једну смислену динамичку категорију.  „Тојнби је у средишту ове динамике видео ‘изазове и одговоре’. Друштво се суочава са низом проблема, од којих сваки представља изазов са којим се треба суочити. Успешним надвладавањем изазова цивилизација наставља да се развија, а неуспешним реаговањем, коме узроци леже у губитку креативне снаге и помањкања виталности, и то онда када елита, као ‘креативна мањина’, постане само ‘доминантна мањина’, долази до њеног колапса“ (Гајић, 2014: 88).

За колапс је најодговорнија елита што, уместо креативног одговора на изазове, услед гордог обожавања „некадашњег себе“ пропушта да адекватно реагује…Ово доводи до унутрашњих ломова и супростављања између три главне културно историјске, позно-цивилизацијске групације: „доминантне мањине“, „унутрашњег пролетеријата“ и „спољног пролетеријата“ (варварских завојевача). Њихови ће сукоби докрајчити живот цивилизације (Гајић, 2014:88-89).

Владајућа доминатна мањина, лево-либерално оријентисана, занемарила је свој унутрашњи пролетеријат, и класичну политику класе, повлачећи се пред дифузним спектром политике идентитета (Иглтон, 1997). Почела је да представља нешто попут међународног клуба затвореног типа, са својом корпоративном етиком, која нема ничег заједничког с обичном грађанском и политичком етиком, која обавезује да се служи својој земљи, своме народу и држави (Панарин, 2012: 416).

Таква елита производила је непрестане конфликте, истовремено позивајући се помоћу политичке коректности на мир и толеранцију. Ратоборност етничких, родних, мањинских и других идентитетских група успешно су одвлачили пажњу са владајућег естаблишмента и његовог корпоративног деловања. У јадиковању многих од ових скупина за пређашњом администрацијом видимо везаност за пређашњи систем. Њихова туга открива природу дојучерашњег поретка. У хистерији гложења око идентитета није било говора о осиромашеном већинском становништву. Бенон је први, преко Трампових говора, после много времена увео класно питање у јавни дискурс. Отуда убрзано омасовљене и ширење популарности Трамповог покрета.

Администрација новог председника мораће да преузме контролу над институцијама, изврши централизацију и учвршћивање поретка, смањи идентитетске тензије и на сваки могући начин успори растуће процесе који прете америчкој империји. Живот ове нације постаје изузетно нестабилан. Јаз у расподели богатства је огроман и ставља на пробу друштвени консензус. Истовремено, нарастају разлике у богатству не само између аристократа и обичних људи, већ и унутар највиших слојева. Надметање око ресурса у оквиру елите (фракција која стоји иза Клинтонове и фракција сврстана уз Трампа) подрива националну солидарност. За време дезинтегративне фазе регионални и верско – секташки идентитети постају значајнији од националног или свеимперијалног идентитета (Турчин, 2006: 9). Тако и наставак умножавања елита, заправо њихова хиперпродукција, доводи до озбиљних унутрашњих расцепа. Једино што може очувати империју јесте улазак у нови интегративни циклус.

Трампово инсистирање на америчком идентитету наспрам свих осталих одређења, стварање савезништва између крупног капитала и војно – индустријског комплекса (што се види као стуб поретка) и геополитичко смиривање ситуације сведоче о потреби империје за самообнављањем. Трампизам се огледа у управо у томе: у самообнови. Либерализам више не може да одржава светски систем, потрошен је и ствара се потреба за нечим новим. Зато је стигла промена доминатног наратива, али не изолационистичке државе, већ империје која узвраћа ударац.

Литература:

Гајић, А. (2014). Џаред Дајмонд и Питер Турчин: Два савремене теорије друштвеног колапса. Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 146 (1/2014) стр. 85–104

Иглтон, Т. (1997). Илузије постмодернизма. Светови: Нови Сад.

Панарин, А. С. (2012). Манипулатори и мешетари нове интернационале. Летопис Матице српске, књ. 490 св. 3 стр. 415-435

Radosh R. (2016). Steve Bannon, Trump’s Top Guy, Told Me He Was ‘A Leninist’ Who Wants To ‘Destroy the State’ 

Турчин П. (2006). Рат и мир и рат: животни циклуси империјалистичких нација, Порта Либрис: Београд.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *