• Чланци аутора
follow me

Моћ представља једно прикривено друштвено дејство које се разликује од примене силе иза чијег друштвеног деловања остају отисци хаоса, рушевина и крви. Моћ своје деловање, иако све прожимајуће, успоставља више спиритуално, унутар процеса друштвене динамике.Таквим деловањем, друштвени односи бивају креирани различитим облицима моћи. Категорија анализе постаје и моћ деловања, која у различитим идеолошким оквирима може представљати израз слободе или присиле. Не постоји област друштвене стварности у коме не делује неки облик моћи. У оквиру друштва моћ садржи једну битну, готово универзалну особину, а то је тајновитост. Таква моћ остаје скривена, како би била делотворнија. Она се открива у судару са другом моћи или у ситуацији апсолутне доминације и превласти у односу на друге. Том доминацијом моћи, намеће се један поглед на свет у друштву који на свој начин симболички креира стварност и успоставља доминантан начин говора (Николић, 2005). Говор о утицају моћи, о моћи у виду дијалектике господара и роба, о мрежама моћи, провлачи се кроз анализу многих филозофа, теолога и друштвених теоретичара. Да би тек у модерној епоси почело конкретно проучавање моћи и настојање да се тај термин раздвоји од термина утицај, ауторитет и власт.

Први модерни филозоф моћи јесте Томас Хобс (Thomas Hobbes). У његовој филозофији први пут централна тема постаје појам моћи. Он поставља моћ као човекову најдубљу природу, а стицање моћи за његов најдубљи животни нагон. Како сматра Хобс, човеков основни нагон јесте за преживљавањем, односно за самоодржањем, што у супштини не представља ништа друго него тежњу за моћи (Хобс, 1961). Зато Хобс успоставља концепцију конституисања друштвене, односно политичке моћи у виду државе|1|, а у лику Левијантана (смртног Бога) као услова за успостављање и опстанак друштва, односно преживљавања људи. Николо Макијавели (Niccolò Machiavelli) представља претечу Хобсу у проучавању појма моћи, али он због недефинисања тачне разлике између моћи, силе и владавине, није успео да оформи своју филозофију моћи. У својој књизи Владалац, он увиђа важност политике, развијајући политичку вештину и уметност доласка и очувања власти. Уводи важан појам страха као основе власти (Павловић, 2006). Макс Вебер (Max Weber) успоставља нову традицију реализма у анализи моћи. Он моћ одређује као имплементацију воље у односу на понашање другога. Прави основну поделу појмова на Herrschaft, који се може превести као власт, владавина, господарање или сувереност и на Macht, који се преводи као моћ (Ђурковић, 2009). Одређењем моћи као спровођење сопствене воље упркос отпору и постављање државе као јединог легитимног монополисту физичке принуде за одржавање поретка, Вебер показује да однос моћи треба увек у извесном смислу да буде слободан, добровољно признат, односно легитиман (Вебер, 1976). Карл Маркс (Karl Marx) јавља се као критички теоретичар моћи у капитализму који скреће пажњу са класичне институционалне моћи на друштвену моћ. Деветнаести век због својих драматичних технолошких, индустријских, демографских и културолошких промена отвара проучавање процеса економске моћи, не само политичке. Маркс се бавио проучавањем борбе између класа за освајање и контролу економске моћи, као средства за повећање моћи одлучивања у друштву (Ђурковић, 2009). Талкот Парсонс (Talcott Parsons) сматра да је моћ уопштена способност да се обезбеди спровођење легитимизованих важећих обавеза у систему колективне организације, где се у случају непослушности одобрава ауторативна одлука, како би се омогућило остварење колективних циљева. Он концептуализује своје схватање моћи око колективних циљева у друштву и друштвене интеграције која се заснива на сагласности (Павловић, 2008). Значајан теоретичар моћи био је и Мишел Фуко (Мichel Foucault), чије схватање слободе и моћи, може допринети бољем разумевању ових појмова у оквиру различитих политичких система.

1234-167440642929

Политичке идеологије са својим различитим вредносним системима боре се за превласт и утицај на друштво. Из те борбе као победници излазиле су и тоталитарне идеологије, које су показале да свака пора друштва може представљати подручије деловања различитих димензија моћи (Ђурковић, 2009). Важност успостављања превласти једне идеологије јесте и могућност њене одрживости. Тај аспекат одрживости јесте оно што фали тоталитарним идеологијама, које одстрањују слободу и своју одрживост заснивају на тоталитарним институцијама које производе страх. Такав систем својим репресивним мерама настоји да радикално поцепа свакодневницу како би себе очувао и то може само гушењем слободе, убијањем критичке мисли и применом чисте силе. Слобода се у потпуности занемарује и све се своди на принцип, фукоовски речено, надзирања и кажњавања неподобних. Политичке идеологије настоје да успоставе своју истину кроз пропаганду, као један вид социјалне контроле који јесте мање видљив, али не и мање моћан. Модерна политичка пропаганда свој развој бележи освајањем средстава за масовно информисање, успостављањем монопола и контроле над информацијама. „У друштву у коме постоји монопол на важне информације (идеје), не постоји могућности да се мисли у алтернативама“ (Шушњић, 2011: 50). Монопол над информацијама омогућава манипулацију истим, показујући да онај ко поседује право на информацију и њено коришћење у ствари у рукама има снажан извор друштвене моћи. Одрживост политичких система се заснива на што ефективнијој пропаганди, чија ефективност зависи од степена слободе у друштву што вођени Фукоoвом теоријом моћи, у чијој основи лежи да без извесног степена слободе сама моћ се не може спроводити, треба и да покажемо.

Фуко одбацује класична схватања моћи која на овај феномен гледају као на нешто што се поседује. Он настоји да превазиђе проблеме са којима се традиционална политичка теорија бавила, а то је суверена моћ. Њега интересују односи потчињавања. Односи моћи су сложени феномени који се не покоравају хегелијанском облику дијалектике (Фуко, 2012). Моћ је увек однос, она није нешто глобално што је концентрисано на једном месту, већ је моћ у чину, у односу деловања једне групе или човека над другом групом или човеком (Миленковић, 2006). Моћ се не остварује као својина, већ као стратегија, учинак доминације долази на основу механизама и техника моћи, а не на основу повластица (Фуко, 1997). Она није стечена повластица власти, већ укупни резултат владајућих стратешких положаја. Друштво не представља унитарно тело једне власти већ координацију и хијерархију разних власти које имају одређену специфичност. Друштво се ту поставља као архипелаг власти и моћи (Фуко, 1995).

Фукоов теоријски приступ моћи, означен као микрофизика моћи, анализира механизме владања, у односу између појединаца, друштвених група и институција. Новим техникама владања остварују се односи доминације који производе поданике и делују као једна игра са самом слободом. Власт настоји да гуши слободу како би грађани постали објекти моћи, јер ако постану субјекти ствара се могућност освајања слободе. Сфера односа слободе и моћи јесте важан део Фукоове игре моћи. Појам слободе још од Русоа (Rousseau) заснива се на чињеници да је она независна од моћи. Поставља се питање: Да ли је то тако? Да ли се слобода може конкретно одвојити од моћи, или оно што називамо слободом неминовно зависи од позиције у мрежи моћи?

Либерално демократски поредак морализовао је циркулацију моћи у друштву, регулисао испољавање моћи институционализацијом, уставно утврдио слободу и поделио власт, стварајући услове за константно „ослобађање“ слободе у мрежама моћи. Када говоримо о моћи, увек говоримо и о слободи. Однос господара и роба, сужња и поданика није однос моћи, већ физички однос присиле (Миленковић, 2006). Слобода и моћ су увек у узајамном односу насупрот физичкој присили, која када се оголи постаје насиље. Зато можемо рећи да без слободе нема ни моћи. Укидањем ропског односа, односа физичке присиле, долази до чина ослобођења, чиме се стварају услови за однос, за узајамност, за игру моћи. У играма моћи осново је имати признатог субјекта, јер без њега моћ се своди на пуко насиље.

fuko

Фуков концепт развија моћ која се не присваја, него се практикује|2|. Слобода и моћ нису опозиције него представљају начин да се делује другачије. Дисциплоновање слободе и увођење хијерархизованог надзора у односе моћи јесте начин креирања идеје власти као нечег природног. Најчвршће империје свој темељ моћи заснивају кроз идеје владања које налазе место у меким можданим влакнима својих потчињених, никако у примени силе (Фуко, 1997). Зато је потреба за ослобађањем једна неминовност саме игре моћи.

Фуко трагом Вебера одређује власт као саморефлексивну моћ која је свесна себе као моћи и у складу са тим улази у односе са другим властима. Она је увек легитимна, јер почива на механизму самооправдања и ако се не заснива на легитимности, онда она није власт. Важан појам у проучавању односа моћи јесте појам репресије, који се мора дистанцирати од функције моћи. Јер ако би моћ функционисала само кроз репресију, односно цензуру, искључење, блокирање, потискивање, на начин једног великог супер-ега, кад би се спроводила само на негативан начин, била би веома крхка. Моћ постаје снажна кад се производи на нивоу жеље (Фуко, 2012). Тај аспекат производње моћи на нивоу жеље, уклопљен у канале пропаганде, јесте основна стратегија власти у односима потчињавања. Пропаганда схваћена као специфичан вид међуљудског општења, као посебна моћ чија основна сврха деловања јесте да подстакне поједница или друштвени групу да се у конкретној ситуацији понашају на начин који иде у прилог ономе ко реализује пропаганду активност, јесте најбољи начин за успостављање доминације у односима моћи. Власт кроз пропаганду почиње да производи истину. Посебни механизми организују однос власти, права и истине. Долази до институционализације потраге за истином, где да би могли да функционишемо у друштву, дужни смо да признамо или да пронађемо истину која је произведена од стране власти. У односима моћи та истина или даје снагу или уноси поремећај (Фуко, 1998). Приликом стварања континуитета институционализованој истини важну функцију има историја као „дискурс власти, дискурс обавеза којима власт потчињава; то је такође и дискурс сјаја којим власт опсењује, плаши и умирује“ (Фуко, 1998: 87).

Пропаганда која кроз своје канале може да представља снажан извор друштвене моћи, своју успешност заснива на количини слободе у друштву. Јер што је друштво слободније, то пропаганда мора да буде невидљивија, а самим тим и успешнија. Зато је веома битан политички систем у формирању односа моћи, јер онај политички систем који омогућава практиковање слободе неће имати потребу да репресивним мерама гуши слободу, већ ће кроз пропаганду у односима слободе и моћи себи омогућити опстанак.

У наставку ћемо се бавити паралелно односом између нацистичке тоталитарне пропаганде и америчке тоталне пропаганде за време Другог светског рата, у циљу објашњења зашто је „амерички сан“ на основу своје заводљиве пропаганде и већег степена слободе успео да успостави своју доминацију у свету, а нацистички Weltanschauung (поглед на свет), који се заснивао првенствено на репресивним мерама и директној тврдој пропаганди, није.

|1|“Највећа од људских моћи је она што је састављена од моћи највећег броја људи, удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску, која користи све њихове моћи што од њене воље зависе, као што је моћ државе“ (Хобс, 1961: 100).

|2|“Моћ се, мора анализирати као нешто што кружи, или, боље речено, као нешто што функционише само као ланац; никада није локализована ту или тамо, никада није у рукама неких, никада се не присваја као богаство или неко добро. Моћ функционише, моћ се спроводи као мрежа и у тој мрежи не само да појединци круже, већ су увек у положају да трпе, али и да спроводе ту моћ; никада нису инертна или сагласна мета моћи, већ су увек њени преносиоци. Другачије речено, моћ пролази кроз појединце, не примењује се на њих“ (Фуко, 2012: 102-103).

Литература:

Вебер, М. (1976). Привреда и друштво. Београд: Просвета.

Ђурковић, М. (2009). Слика, звук и моћ: огледи из поп политике. Београд: МСТ Гајић.

Миленковић, И. (2006). Фукоова генеалогија моћи. Нова српска политичка мисао број 1-4: 137-156.

Николић, З. (2005). Суштинска својства моћи-прилози из социологије моћи. Журнал за социологију број 3: 32-52.

Павловић, В. (2006). Класична политичка мисао о моћи (Античка Грчка, Макијавели и Хобс). Нова српска политичка мисао број 1-4: 121-134.

Павловић, В. (2008). Моћ и систем: Парсонсова функционалистичко-системска теорија моћи. Зборник Матице српске за друштвене науке: 75-87.

Фуко, М. (1995). Карике власти. Трећи програм број 103-104: 51-54.

Фуко, М. (1997). Надзирати и кажњавати: рођење затвора. Београд: Просвета.

Фуко, М. (1998). Треба бранити друштво: предавања на Колеж де Франсу из 1976. године. Нови Сад: Светови.

Фуко, М. (2012). Моћ/Знање: одабрани списи и разговори. Нови Сад: Mediterran Publishing.

Хобс, Т. (1961). Левијантан или Материја, облик и власт државе црквене и грађанске. Београд: Култура.

Шушњић, Ђ. (1995). Рибари људских душа. Београд: Чигоја.

Рад је првобитно објављен у Култури Полиса, год. XII (2015), бр. 26, стр. 441-454 

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *