• Чланци аутора
follow me

Слобода као механизам пропаганде

Значајна разлика између либерално демократских и тоталитарних режима јесте у самом коришћењу речи пропаганда. Појам пропаганда за демократске системе има изузетно негативну контацију, јер се директно повезује са значењима индоктринације, лажи, обмане или преваре. Зато се поставља дискурс у коме, сама реч пропаганда постаје замењена речима попут политичка персуазија, публицитет, политички маркетинг и односи са јавношћу, чији је основни карактер информисање и едукација. Концепција демократије у америчком друштву схватана је као средство јавности, у коме јавно мнење може смислено да учествује у решавању властитих послова, а да институције информисања морају бити слободне и отворене. Та концепција бива замењена државном контролом кроз различите технике пропаганде. Догматизам демократије се одржава пропагандним активностима, док отворена примена силе се везује за тоталитарну државу (Чомски, 2009).

Технике производње притиска су се усавршиле у САД-у. Успостављен је службени дискурс који у основи трага за најефикаснијим видом контроле над информацијама, којима се обликује јавно мнење. Та контрола представља један државни и приватни комплекс моћи, заснован на консензусу елита. Структуралну основу комплекса моћи чине медији, чији је основни циљ индоктринација (Чомски, 2004). У америчкој јавности за време Другог светског рата, пропаганда је повезивана са немачким начином убеђивања, симболиком обмане и корупцијом. Иако је пропаганда као реч одбацивана, то не значи да САД, нису вршиле пропагандне активности. Влада САД-a, на челу са Рузвелтом (Roosevelt), основала је неколико пропагандних агенција у циљу убеђивања америчке јавности да је рат неопходан, како би се одбраниле демократске слободе. Канцеларија за ратно информисање (Office of War information – OWI) и Канцеларија стратешких служби (Office of Strategic Services – OSS), спроводиле су пропаганду у иностранству ширећи амерички поглед на свет (Јазић, 2010). После Перл Харбора пропагандне агенције добиле су потребан спектакл којим су могле да радикализују своје акције. Историјски тренутак постаје дискурс власти и доминација у односима моћи, може да почне. Долази до оснивања радио станица, до тада најзначајнијег медија пропаганде. Водећа радио станица била је Глас Америке (Voice of America – VOA), чији је програм деловања одређивала Канцеларија за ратно информисање. Глас Америке емитовао је свој програм широм света на четрдесет различитих језика, ширећи пропаганду САД-а (Јазић, 2010).


captain_america_poster__original_movie__by_alberth_kill2590-d9em8r1

Филмска индустрија се такође придружила ратним напорима Сједињених Америчких Држава, поставши важан део ратне пропаганде. Холивуд је почео да производи филмове са изразито антинацистичком тематиком. Значај укључивања Холивуда у америчку пропаганду активност, може се видети кроз степен американизације светских биоскопа, где је до 1939. године 40% свих светских биоскопа било у власништву САД-а. Током рата више од 80 милиона Американаца ишло је у биоскоп сваке недеље, док на светском плану та бројка прелазила је стотине милиона (Taylor, 2003: 227). Америчка пропаганда пронашла је своју формулу за универзалност. Снимљен је велики број пропагандних филмова, међу којима су најзначајнији Казабланка (1942), као симбол отпора Европе нацистичким снагама и Велики диктатор (1940), сатирично ремек дело које је исмевајући Хитлера, величало демократске вредности САД-а и савезника. Канцеларија за ратно информисање 1942. године шаље успуство Холивуду |3| , са тематиком од националног значаја (Taylor, 2003: 230). Теме које су морале да буду филмски обрађене, биле су оне од патриотског садржаја са јасним објашњењем ратног ангажмана САД-а и оне које су славиле рад, морал, одрицање, заједништво и херојство.

Због изузетног успеха филмске индустрије приликом освајања срца и умова грађана, америчка влада одлучује да у своје пропаганде активности укључи и цртане филмове, као једне од најинтригантнијих облика популарне културе. Име које прво искаче када се помену цртани филмови, јесте Волт Дизни (Walt Disney), како на америчком тако и на глобалном нивоу.

Културни ресурси америчке моћи за време Другог светског рата

Дизнијева индустрија цртаних филмова доживљена је као један од најважнијих ресурса меке моћи америчке пропагандне машинерије и јавне дипломатије. Пре почетка рата Дизнијева продукција била је један од најутицајнијих стубова глобалне популарне културе, што је влада САД-а искористила за време рата, када је целокупну продукцију ставила под своју контролу, где Дизни са 95% продукције рађене за владу, постаје права ратна фабрика (Ђурковић, 2009: 90). У ратном добу Дизнија, произведено је 68 сати филма, а поред прављења филмова студио је био ангажаван и за цртање постера, објављивање књига, стрипова и плаката (Ђурковић, 2009: 92). Значајан аспекат Дизнијевих ратних цртаних филмова, поред уздизања патриотских осећања, био је и развијање свести грађана о потреби финансирања ратних напора куповином обавезница. Најзначајнији цртани филм тог аспекта, снимљен је 1942. године, под називом Нови дух, где је за главног јунака узет један од најпопуларнијих дизнијевих цртаних ликова Паја Патак. Он је представљао просечног слободно мислећег грађанина средње класе. Циљ цртаног био је да покаже, да цртани лик Паја Патак, који је познат по томе што је увек склон побуни, може сам да одлучи да треба на основу своје грађанске и патриотске дужности, да плати порез држави и купи ратне обавезнице. Кредо овог цртаног филма био је Taxes will win the Axis! (Порези ће победити Силе осовине) (Ђурковић, 2009: 96). Цртани филм је био пун погодак, где га је преко 26 милиона људи видело и који су касније тврдили да их је баш цртани јунак Паја, подстакао да све своје финансијске обавезе према држави изврше. Порука је била кристално јасна и показала је известан степен слободе коју су имали грађани у одлучивању и маштовитост пропаганде од стране државе. Цртани филмови који по природи имају елемент забаве у себи, показали су се као идеалан инструмент меке моћи и пропагандних активности према својој популацији.

Walt-Disney-the-Art-of-WWII-Propaganda

На овом примеру је важно уочити да за разлику од ауторитарних и тоталитарних система демократије много више морају да прибегавају пропаганди и манипулацији када су овакве ствари у питању. Недемократски режими имају комплетну контролу над финансијским и економским системом, тако да могу да узимају кад и колико им је потребно. Читав овај сегмент пропаганде и убеђивања грађана им је непотребан. Либералне демократије које почивају на идеји да нема опорезивања без представљања, морају да развијају најразличитија средства за убеђивање својих грађана да свој новац уложе у обавезнице, као и да сами обрачунавају свој порез и тај новац доставе држави (Ђурковић, 2009: 96-97).

usa usa

Америчко друштво са високим степеном слободе показује свој отпор сваком видљивом присуству спровођења моћи кроз пропагандне механизме. Тај отпор постаје нужан сапутник пропаганде, која настоји да буде што невидљивија, како би била успешнија у спровођењу својих циљева. Победа у рату превазилази демократске вредности и постаје једини императив коме се подређују остале сфере живота. Америчка пропаганда показује своју тоталност обухватајући све аспекте свакодневнице и своју манипулативност борбом за срце и умове грађана. Слобода коју демократија као идеал брани, јесте разлог због чега се пропаганда САД-а толико усвршила, користећи се убеђивањем, никако присилом, појачавајући своју доминацију у односима моћи.

Влада САД-а почела је да организује кампање истине, којима уноси промене у садржај своје пропаганде. Све више се врши културна инфилтрација и успоставља се контрола над културним програмима, вестима и информацијама. Оваквом прoпагандом шириле су се америчке идеје, вредности и уверења на глобалном плану, појачавајући њен кредибилитет. Фукоовски речено, америчка влада је својом моћи настојала да институционализује производњу истине. Почела је да производи моћ на нивоу жеље, институционализујући истину која у односима моћи, поставља владу САД-а у доминантан положај. Садржајима популарне културе америчка влада, настојала је да дехуманизује свог идеолошког непријатеља и прошири своју идеологију, културу и улогу лидера слободног света, на основу чега ће касније бити оптужена за американизацију и културни империјализам. Аспектима масовне културе, од филмова до књига, шириле су информације како би браниле своје вредности и чиниле их разумљивијима за разлику од непријатељске пропаганде (Атлагић, 2012). Сједињене Америчке Државе су успеле као држава да своју моћ легитимизују у очима других, да умање отпор својим жељама, да своју културу и идеологију учине привлачном и спремном за друге да је следе и да успоставе међународна правила која друге државе, ако желе да буду укључене у светске токове морају да следе.

Пресудни извор америчке моћи био је успешно продат „амерички сан“ који се заснивао на вредностима демократије, личним слободама, економском богатству, високом образовању, популарној култури и успешности спољне политике да то пренесе на глобалном плану. Амерички сан популаризован кроз филмску индустрију постао је универзална жеља, чија је невероватна моћ привлачности поставила темеље будуће светске доминације САД-а.

|3|Употребу филма у пропаганде сврхе пратила је организација беседника волонтера, названа Људи од четири минута која је настојала да повезе индустрију забаве и традиционално беседништво. Они су се обраћали гледаоцима у паузама филмских представа и говорили на око 40 различитих тема са циљем придобијања подршке одлукама Вашингтона. Одржали су у 5200 места у Америци 755.190 говора (Атлагић, 2012: 14).

Литература:

Атлагић, С. (2012). Нацистичка пропаганда од тоталне до тоталитарне пропаганде. Београд: Чигоја штампа.

Ђурковић, М. (2009). Слика, звук и моћ: огледи из поп политике. Београд: МСТ Гајић.

Јазић, А. (2010). Пропаганда у спољној политици: магистарска теза. Универзитет у Београду, Факултет политичких наука.

Taylor, M. P. (2003). Munitions of the Mind: a history of propaganda from the ancient world to the present era. Manchester: Manchester University Press.

Чомски, Н. (2004). Пропаганда и јавно мњење. Нови Сад: Рубикон.

Чомски, Н. (2009). Контрола медија: спектакуларан достигнућа пропаганде. Нови Сад: Рубикон.

Рад је првобитно објављен у Култури Полиса, год. XII (2015), бр. 26, стр. 441-454

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *