Питање чему школе заправо служе вечито је мучило знатижљу многих друштвених научника и мислилаца, а одговор на ово питање покушава да понуди читава једна грана у социологији која се зове социологија образовања. Ако већ идемо социолошким стопама могли би понудити следећу дефиницију: школе су образовно-васпитне институције надлежне за чување, обнављање и дистрибуцију културе. Другачијим речима речено, начелни задатак школе би био да полазницима пренесе одређена знања, вештине, вредности и норме. Поред ових прокламованих задатака школа врши и низ других, мање транспарентних задатака који често знају бити много важнији од оних јавно изложених. Управо око ових проблема споре се разни теоретичари јер су образовање и школство повезани са многим друштвеним појавама те се због тога њихова улога може сагледати са разних аспеката.

У овом тексту заузећу страну конфликтних теоретичара као што су Мајкл Епл, који сматра да се у школама настава одржава по курикулуму који има скривене идеолошке садржаје (Apple, 2004/2012) и Луј Алтисер који каже да је школа постала главни „државни идеолошки апарат“ (Коковић, 2009:144) за производњу и одржавање друштвене неједнакости. Мислиоци попут ове двојице не виде школу као неутралну установу која шири знања и брине за добробит свих чланова друштва већ као средство помоћу којег моћне групе настоје да учврсте своју моћ. Као што рекох стартна позиција мог излагања биће малопре изнете идеје теоретичара конфликтне оријентације, а у наредним пасусима укратко ћу представити везе између образовног система и идеологије.

Заиста ако погледамо, докле год је друштва, у њему ће бити и доминантних група – група са највише моћи, које ће природно желети да учврсте свој положај, да заувек остану ту где јесу. Постоји ли веће ствари за њих него појава идеологије? Цело човечанство се из корена мења појавом ове опасне бољке у 18. веку. Са појавом идеологије настају грађанска друштва и ствара се читава палета начина на који се интереси могу маскирати, уобличити и представити као да су заједнички свима – и онима на врху и онима испод. Са грађанским друштвом поред идеологија долазе и јавне школе. Видимо дакле, да грађанско друштво, идеологије и јавно образовање долазе готово истовремено. С обзиром на њихово паралелно јављање лако се може закључити да ће идеологије доћи у везу са образовним институцијама. Школски систем, собзиром да је настао у грађанском друштву, које је неодвојиво од идеологије, нужно мора бити идеологизован. Тако имамо идеологизовани школски систем модерног грађанског друштва, који за главни задатак има идеологизацију ученика у корист друштвених група на врху друштвене хијарархије.

Покушаћу ово да илуструјем кроз пример са три режима у којима су школски систем и школовање били под великим идеолошким утицајим.


НАЦИСТИЧКИ РЕЖИМ У НЕМАЧКОЈ

Доласком на власт 1933. Нацисти врло брзо почињу да спроводе своје планове о хегемонији унутар Немачке и стварању талитарне диктатуре. Нацистички министар пропаганде Јозеф Гебелс добија глвни задатак у учвршћивању нацистичке моћи кроз “ненасилне“ методе. Тим Јозефа Геблеса је схватио да ће то најлакше урадити ако се главне културне институције друштва идеологизују нацистичком идеологијом, а школа, погодићете, постаје главна мета.

Нацистичка идеологија убрзо почиње да прожима све друштвене свере па тако и образовање. Гебелс и нацисти уводе реформу у образовању са циљем да у образовање инкорпорирају своју идеологију. Убрзо нацистичка идеологија улази у саму срж образовања у Немачој. У свакој школској учионици могла се наћи Хитлерова слика, нацистичка застава, већина наставника била је из редова партије, деца су морала да уче нацистичке хвалоспеве и песмице о великом вођи а сам школски програм је био толико измењен да су се у основне школе убацили предмети о расама или ти „расна едукација“ у којој су деца учила као да распознају и препознају јевреје на основу телесних карактеристика. Почетна и главна предпоставка која није смела да се доводи у питање постаје расизам. На сцени смо дакле имали бескрупулозну идеологизацију школског курикулума са циљем да се у школама репродукује друштвено стање које ће највише одговарати најмоћнојој групи у друштву, а то је у Немачкој тада била нацистичка партија.


СОЦИЈАЛИСТИЧКИ РЕЖИМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

И у Југославији је (као и у Нацистичкој Немачкој) политички естаблишмент плански мењао и идеологизовао наставни курикулум са циљем да се кроз образовање пропагирају оне вредности и норме које на су најпогодније за учување status quo. Највећи масакр доживеле су, наравно, друштвене науке као што су историја и социологија које су толико биле идеологизоване да су се малтене могле назвати квази наукама које нису имале никакве критичко-сазнајне циљеве. Максимално стрмећи ка политичкој погодности и полтронству према власти, ове науке губе објектвност у приказивању “истине“. Братство и јединство и планско управљање биле су табу у социјалистичком школству – неупитне теме, нешто што није смело да се дира. Сви појединци (ученици) који би показивали непоштовање били су стигматизовани и кажњавани.


“ДЕМОКРАТСКИ“ РЕЖИМ У САД

Са овим, и сличним режимима се појављују нове неупитне идеје – идеја “људских права“ и мултикултурализам. Иако нису диктаторски, и ови режими суптило и перфидно провлаче ове две идеје кроз школски систем, јер управо те идеје највише одговарају одржању доминантне неолиберлане идеологије која је обавиа постојећи капиталистички систем. Опасност ових идеја огледа се и у томе што оне не важе само за једну матичну државу (Америку), као што је то био случај у претходна два примера, већ су оне постале својеврсни тотем у већини данашњих друштава.

Примећујемо, у сва три примера, да се у сваком образовању појављују табуи, свете забрањене ствраи. Имамо дакле три табуа (расизам у Немачкој, братство и једниство у Југославији и људска права у Америци) а свако ко на њих покаже прстом ризикује да без њега и остане.

Видели смо из наведена три примера како се државни школски систем, који је бесплатан и обавезан за све, користи за усађивање одређених идеолошких садржаја широким народнм масама. Оно што желим да кажем у овом тексту је да је јавни школски систем још од самог настанка имао ову функцију. Морамо имати на уму да је масовно школско образовање изникло у грађанском друштву, те да због тога, по природи ствари, мора бити идеологизовано. Међутим идеологизоване бивају и друге образовне институције које нису настале у грађанскм друштву. Институције као што су факултети и универзитети иако су средњовековне творевине такође у 19. веку падају под шапу идеологије. Дакле, иако се можемо сложити да су универзитети креација средњег века, њихову идиличну слику интелектуалних оаза за оне најеминентније квари успостављање националних држава у 19 веку. Универзитети тада „прерастају у државне институције, у којима се постављају темељи националних наука, промовише национална идеологија и формирају стручњаци који су потребни тој и таквој држави“ (Коковић, 2009:233). Оно што је битно нагласити је да упркос склањању под државни плашт, универзитети ипак задржавају одређену дозу аутономије и недодирљивости. Међутим како је време пролазило универзитети су све више потпадали идеолошком утицају, постајући на крају потпуне марионете многих политичких система. Треба споменути и следећу битну чињеницу: што институција пружа озбиљније и опширније образовање она је више идеологизована – најмање је идеологизована основна школа, знатно више средња и највише висока (факултет). На трагу овога закључујемо и следеће: што је инситуција више идеологизована она врши већу идеолошку индоктринацију па тако основна школа у овом задатку има најмањи значај, а факлутет као институција највишег нивоа добија наравно већи значај и задатак при идеологизацији.

Суштина целог концепта је следећа: У грађанском друштву (а тиме и у школском систему грађанског друштва) не може се мислити ван идеолошких оквира. Деца се са идеологијом сусрећу чим крену у школу. Образовни систем у модерном друшту идеологизује младе. Ко год је ишао у школу постао је уклопљен у идеолошки начин мишљња. У школском систему се профилише начин мишљења појединца, начин који није критички и опасан по систем. У школи се прави калуп у оквиру којег се размишља. Из тог оквира се не сме (и не може) изаћи. Појава јавног и бесплатног образовања које ће бити доступно свим припадницима друштва ма колико деловала бајно на први поглед, у својој суштини има горак укус и крије једну опасну замку – замку идеологије. Једном када уђе у раље идеологизоване школе, појединац неизбежно постаје изложен константној и систематској идеолошкој контаминацији – постаје плен (и жртва) идеологије.

Литература:

Micahel, W. Apple (2012). Ideologija i kurikulum. Beograd: Fabrika knjiga
Koković, D. (2009). Društvo i obrazovni kapital. Novi Sad: Mediterran Publishing

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *