0 0
Read Time:6 Minute, 15 Second

Аутор: Јулијус Евола

Од давнина је позната аналогија између људског бића и једног већег организма – Државе. Традиционално разумевање Државе – истовремено и органско и сложено – увек је одражавало природну хијерархију способности по којој се одликује људско биће у потпуном смислу. Ту чисто физичким и телесним елементом управљају  животне силе повиноване животу душе и карактера, док је над читавим бићем надвијен духовни и интелектуални принцип, ког су стоици називали унутрашњи владар, односно хегемоникон.

  Сходно овим идејама, свака демократија се показује као регресивна појава, као систем у коме је сваки нормални однос изокренут. Хегемоникон не постоји. Детерминација се врши одоздо. Недостаје сваки прави центар. Овај опозиви псеудо-ауторитет у служби онога што је испод – чисто материјалног,друштвеног , економског и квантитативног аспекта народа – према овој аналогији кореспондира ситуацији када у бићу појединца ум и духовни принцип постоје само због телесних потреба и као њихов сервис.

  Појава демократије стога означава нешто много озбиљније и опасније него што се данас може чинити из угла обичне политике, наиме грешку и глупаву занесеност друштва које само себи копа јаму. Заиста, могло би се тврдити да демократска  клима мора, на дуге стазе, извршити регресивни утицај на саму личност човека чак и у егзистенцијалном смислу: управо захваљујући наведеној коресподенцији између индивидуе као малог организма и државе као великог организма.

  Потврда ове идеје може се добити испитивањем различитих аспеката савременог друштва. Платон је тврдио да би они који немају господара унутар себе макар требало да имају господара ван себе. Тако оно што се велича као ослобођење овог или оног народа, и као његов                 демократски прогрес”,  остварен уклањањем – повремено чак и уз употребу насиља (као што се десило после светског рата) – сваког принципа суверенитета, истинског ауторитета и сваког одређења од горе, данас код значајног броја индивидуа одговара ослобођењу  које значи елиминацију сваке унутрашње форме , сваке врсте карактера и сваког облика честитости : једном речју, опадању и мањку централне моћи у појединцу, на коју сам већ упутио у виду евокативног класичног назива хегемоникон. Ово се не односи само на чисту етику, већ и на поље обичног понашања, индивидуалне психологије, као и на егзистенцијалну структуру појединца. Резултат је ширење лабилног и безобличног типа – који би се могао описати као раса гњецавог човека. Ова раса заслужује да се опише детаљније него што ја овде могу учинити; потпун опис би захтевао чак и примену научних  и експерименталних метода.

  Тип човека који припада овој раси не само да не може да поднесе никакву унутрашњу дисциплину и не само да се гнуша гнуша суочавања са собом, већ је и неспособан да се озбиљно посвети било чему, да следи прецизно одређен начин понашања, као ни да покаже било какав карактер. Делом он то не жели; делом не може. Заиста, занимљиво је напоменути да ова лабилност није увек бескрупулозно служење сопственим интересима, типично за оне који кажу: Ово нису времена у којима се може приуштити луксуз имања карактера. У многим случајевима понашање поменутих људи чак је штетно по њих. Штавише, значајно је да се скрхани тип о ком говорим све више шири на местима која му најмање приличе по раси и традицији (мислимо првенствено на Централну Европу и нордијске земље, и донекле на Енглеску), као и међу класама попут аристрократије и класе занатлија, чији су припадници до недавно још чували одређену унутрашњу форму.

  Заиста, опадање сваке професионалне части следи исту линију дезинтеграције – части која је у пољу практичног представљала драгоцен израз моралне свести као и одређене племенитости. Задовољство произвођења у складу са сопственом вештином, дајући све од себе, са посвећеношћу и поштењем, уступа место најнижој врсти интереса који не преже ни од кривотворења и преваре. Најкарактеристичније од свих су преваре у вези са храном, које су данас бесрамније и распрострањеније него икад пре. Овде у игру често улази и криминална неодговорност; па ипак, то је и ствар инклинације, пада унутрашњег нивоа, слабљења оног осећаја части који је у ранијим временима карактерисао чак и најскромније еснафе. (У неким областима, упоредо са индустријализацијом, овај осећај части замењен је пролетерским карактером и социјалним уцењивањем од стране тзв. радничке класе , тих пуких продаваца рада).

  Као што смо већ рекли, овај феномен се не односи само на поље морала. Лабилност, непостојаност, безбрижна неодговорност и лежерна некоректност показују се такође и у баналностима животне свакодневице. Обећа се нешто – да ће се писати, телефонирати, обавити ово или оно – и онда се то не уради. Касни се. У одређеним озбиљнијим случајевима, ни памћење није поштеђено: наступају заборавност, одсутност и  проблеми са концентрацијом. Стручњаци су запазили, штавише, да млађе генерације имају слабије памћење, објашњавајући ову чињеницу различитим новотаријама и узгредним разлозима. Али прави разлог заправо лежи у наведеној промени опште климе, за коју се чини да води ка истинској и правој измени психичке структуре. Можемо схватити најдубље импликације овог феномена сетимо ли се Вајнингеровог проницљивог опажања о односу између етике, логике и памћења – о значају памћења на вишем, а не само психолошком нивоу (будући да је памћење блиско повезано са јединством људске личности са својим отпором дисперзији кроз време, у току трајања; као такво, оно такође поседује и етичку и онтолошку вредност, због чега је посебно јачање памћења чинило део дисциплина високе аскезе,као на пример у будизму).

  Човек гњецаве расе испољава природну склоност ка лагању, често без користи, чак и без икаквог разлога; то је једна од његових посебно фемининих особина. Уколико се некоме од ове расе замери због таквог понашања, он ће или реаговати изненађено, јер је такво понашење у његовој природи, или ће шокиран реаговати са готово хистеричном нетолеранцијом. Такав човек не воли да га гњаве. Уз мало пажње, лако ће се наћи потврда ове врсте неурозе у кругу сопствених познаника. И такође се може уочити да су многе личности, које су још јуче деловале као пријатељи или људи одређеног унутрашњег држања , сада, после рата, постали сасвим непрепознатљиви.

О свету ситних политиканата, са интригама и корупцијом које су одувек одликовале парламентарне демократије, а данас су изашле на видело на посебно карактеристичан и огољен начин, не вреди ни говорити, пошто је овде и превише очигледно коју улогу игра раса гњецавог човека, која је увек иста упркос различитим етикетама и партијама. Заиста, може се приметити да они који проповедају идеје десницe  врло често не представљају никакав изузетак, јер у њима ове идеје заузимају посебан одељак без директног контакта и практичних последица на њихову егзистенцијалну реалност. Овде је вредније споменути ситну корупцију, која се налази нарочито у пољу сексуалности међу новим и еманципованим  генерацијама, мање више по обрасцу долче вита. Ово се може приписати истом узроку: лабилности и неконзистенцији. Не кореспондира нечем аутентично антиконформистичком, нити потврди супериорне слободе, као ни јаче израженој личности. Уместо тога ефекат је чистог препуштања, пасивности, баналног пада нивоа – на шта ћемо морати да се вратимо када будемо проучавали позадину одређених идеолошких струјања сексологије наших дана. Место на коме би требао да се налази унутрашњи суверен, који би могао да супротстави чист закон унутрашњег бића сваком спољашњем закону, свакој хипокризији и лажи (Штирнер, Ниче, Ибзен), је празно. Живи се од данас до сутра,дакле све у свему, глупо. Стога, у ретким моментима присуства свести, наступају гађење и досада.

  Недостатак ауторитета и истинских вођа, споља, у организму Државе – и недостатак унутрашње форме у појединцу: две су ствари које иду руку под руку, јачајући једна другу, и то на такав начин да би могла бити у питању два аспекта јединственог феномена нашег напредног и демократског доба.

 

Овај текст представља поглавље из Еволине књиге –Лук и батина- (у оригиналу –Larco e la clava).

Превод са италијанског – сарадници Археофутуре.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Нино Распудић: Гретенизам, последњи стадијум капитализма
Next post Подела као архетип – Између српске државотворности и несигурности

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *