Аутор: Љубиша Маленица

 

               Норме чине темељне претпоставке друштвене надградње у оквиру сваке заједнице. Заједно са растом сложености одређеног друштва расте и број норми које се примјењују на понашање његових чланова. Аутор је мишљења да је неопходно правити разлику између двије различите врсте норми, малобројних темељних норми које проток времена оставља махом непромјењене те бројних надградбених норми које није на одмет схватати као законске норме и правила. Док се прве јављају као одговор заједнице на првобитне и константне императиве постојања у времену и простору, друге се јављају као одговор друштвене цјелине на раније непознате изазове са дужим или краћим временским трајањем. У одређеним случајевима пораст оваквих норми указује на распрострањену појаву друштвених патологија које је постало неопходно регулисати писаним законима, или пак на неку врсту прелазног периода током којег се одређена заједница сусреће са више различитих новитета које је неопходно или одбацити или пак интегрисати унутар друштвеног ткива.

                Када се говори о првом облику норми, генерално гледано, обично се дате схватају као дуготрајни, опробани и прихваћени обрасци понашања чија основна сврха се огледа у јачању друштвене кохезије, осјећаја заједништва између чланова заједнице те поспјешивању функционисања заједнице. За разлику од раније споменутих законских правила, која су производ правне праксе те већ сутра, под одређеним условима, могу бити одбачена, друштвене норме које се схватају као темељне превазилазе границе правне струке и постоје као саставни и живи дио културног и традицијског обрасца, иако су веома често и оне саме уврштене у законске зборнике.

                Кристин Хорн, при Оксфорду, истиче да су норме „фундаментални концепти у друштвеним наукама. Најчешће се дефинишу као правила или очекивано понашање који се друштвено намећу. Норме могу бити прескриптивне (охрабрују добро понашање, на примјер „буди поштен“) или проскриптивне (обесхрабрују лоше понашање, на примјер „не варај“). Термин се понекад такође односи на шаблоне понашања и прихваћених вриједности. Норме су битне због њиховога доприноса друштвеном реду…“[1]

                Као што видимо из пасуса изнад, норма носи одређену вриједност. Дата вриједност произилази из чињенице да присуство норме осигурава јачање друштвене хијерархије односа и ограничава утицај насумичног исхода, односно хаоса, на установљене релације између различитих појединаца и групација у друштву. Норма промовише онај начин понашања који се, у више наврата тестиран, показао као најкориснији избор како за појединца тако и за заједницу.

                  Корисност друштвеној стабилности ипак није довољно да онемогући нападе на дате норме или да пак онемогући настајање нових. Оно што мора бити од кључнога значаја приликом увођења раније непознатних норми у одређену друштвену цјелину, без обзира биле оне странога поријекла или пак настале унутар самога дотичног друштва, јесте способност промовисаних образаца понашања да дјелују стабилизујуће на дотично друштво, односно да буду, у крајњој линији, катализирајући фактори процеса обнове и опстанка датога друштва, како у биолошком, тако и у друштвеном смислу. Норме које не подстичу биолошку обнову и културно очување могу једино и саме нестати када неминовно дође до нестанка друштва које их прихвата и испољава.

                Блиско везано уз појам норме јесте схватање појма нормалности, који се може дефинисати слично као што су раније дефинисане норме, односно као понашање широко прихваћено од стране читаве заједнице, које се унутар дате заједнице истиче као исправно понашање и чије се испољавање охрабрује. Генерално гледано, нормалност се схвата као „понашање које је стално у свакодневном дјеловању особе. То је конформност са друштвеним стандардима као и размишљање те понашање слично већини, и као такво се обично схвата као добро у овом контексту. Нормалност је понашање које се очекује или које је одговарајуће ситуацији. Такође се може схватити као просјечност, као што је случају са психолошком статистиком. Подразумјева способност за прилагођавање окружењу, контролу емоција, способност задовољавајуће радне активности и стварање веза које су испуњавајуће или бар прихватљиве.[2]

                Од значаја је примјетити да се, приликом говора о нормалности, она схвата као досљедност одређеном систему норми, те да се дате норме могу промјенити. Наравно, са промјеном норми, логичан је закључак, мјења се и схватање нормалног те је могућа ситуација у којој је данашње прихватљиво понашање било неприхватљиво јуче или ће пак бити абнормално сутра. Људска бића, чак и лишена механичке способности моменталног престројавања од једног скупа вриједности ка другом, би у теорији могла постојати и у потпуности прихватати овако насумичан систем само под условом да све норме имају једнаку тежину односно идентично позитиван утицај на само друштво.

                Стварност је далеко од оваквога стања и само искуство нас учи да у оквиру онога што можемо назвати свеобухватним скупом норми постоје оне чији утицај је несумњиво негативан. Вриједност одређене норме, односно њена позиција на скали добро-лоше, произилази из њене способности да придонесе биолошком и друштвеном опстанку и обнови друштва унутар којег дата норма постоји. Вриједност норме не може бити схваћена другачије јер она сама не постоји ван друштвене надградње одређене заједнице нити је, као вриједност, способна да се испољи ван структура које чине друштвену заједницу. Друштво и норме су нераскидиво повезани јер одређени сет норми доприности прецизној дефиницији одређеног друштва.

                Норме такође служе као једна од битних спона између биолошке и друштвене компоненте заједнице с обзиром да без биолошке обнове заједнице нема ни опстанка друштвене надградње. Чланови заједнице нису безлична створења силом норми натјерана у раније утврђене калупе друштва већ живи носиоци друштвених вриједности које саме бивају оживљене људским постојањем и дјеловањем. Управо у овој спознаји лежи значај биолошке обнове друштвене заједнице. Без дјеце, без будућих нараштаја који ће норме садашњице усвојити као исправне и носити их даље као добровољно прихваћену интелектуалну заоставштину својих предака, вриједности и саме морају умријети.

                Нити је логично нити реално очекивати да ће други народи преузети ваше вриједности и очувати их, као што нам илуструје случај мигрантских заједница у Западној Европи, из чега и произилази схватање да увоз људи из других културних образаца не може бити рјешење за кризу наталитета у било којем друштву. Мигранти, и сами људи, не пристижу у земље домаћине као празни листови већ као носиоци сопствених друштвених норми и вриједности, што само по себи може довести до сукоба. Миграције нису рјешење већ извор нових проблема.[3]

                Као што се може уочити, норме су вишеструко и густо испреплетене са биолошком и друштвеном компонентом заједнице при чему треба прихватити да свака од ових категорија, иако може бити схваћена и дефинисана засебно, не може постојати засебно, те да се све три међусобно симбиотски подржавају приликом изградње друштвенога организма.

                Када се погледа историјски прогрес различитих друштава, посебно оних на Западу, стиче се површински утисак да је прихватање категорија које су до јуче биле ненормалне заправо начин на који друштва напредују, те да је ова својеврсна нормализација ненормалног само природна претпоставка друштвеног развоја. Опасност некритичког прихватања овога процеса произилази из чињенице да свака новоприхваћена вриједност не мора да, као што смо раније истакли, буде корисна по друштво и његове појединачне чланове.

                Нормализација ненормалног је процес већ дуже времена присутан у оквирима западних земаља, посебно Сједињених Држава, те се постепено појављује и у земљама Источне Европе, у које спада и Србија.

                Већ много је речено и написано по питању закона о истосполним заједницама. Много особа стручнијих од аутора по питању правне позадине јасно је истакло да овај законски акт, који наводно регулише истосполне заједнице, њих заправо изједначава са традиционалном браком, који се по уставу Србије још увијек дефинише као заједница мушкарца и жене. Или је закон противуставан или ће пак сам устав убзро бити стављен ван функције. И закон и устав не могу истовремено постојати као правно валидне категорије. Истовремено, постоји разлог, историјски провјерен, зашто је схватање брака као заједнице између мушкарца и жене широко прихваћено као исправно.

                Да је процес нормализације хомосексуалности у Србији присутан већ дуже времена ставља нам до знања и сам министар за људска и мањинска права, Гордана Чомић, која у својој изјави за БиБиСи на српском језику истиче да је „у Србији на делу процес стварања културе компромиса. Почели смо 1994. када смо декримининализовали истосполне односе, а онда смо их 2008. и дестигматизовали, јер смо тада усвојили мишљење да хомосексуалност није болест. Онда смо 2013. имали прве покушаје да направимо закон, а сада је време да га усвојимо и применимо.“[4]

                Како само еуфемистички звучи када министар нормализацију девијантног назове стварањем културе компромиса, јер наравно, Срби нису знали за компромис док им није било наметнуто питање нормализације хомосексуалних односа. Иако је далеко од политички коректног, аутора интересује зашто је по баш овоме питању било неопходно пронаћи компромис. Шта учинити ако постоје оне особе које сматрају да компромис по овом питању није пожељан нити користан. Истовремено, коме се министар Чомић обраћа када наводи да смо „ми“ декриминализовали, дестигматизовали и слично. Ко су то „ми“? Ако је судити по истраживању[5] проведеном 2015. од стране америчког Националног Демократског Института (National Democratic Institute – NDI), 88% од укупног броја испитаника из Србије, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Босне и Херцеговине те Албаније је против истосполних бракова или заједница. Према попису из 2011. године, 85% становника Србије су православци, близу 10% су католици, док је нешто више од 3% муслимана.[6] Ове три вјерске заједнице чине 98% укупног становништва Србије и све три посматрају хомосексуализам као неморалну и абнормалну праксу. Само од себе, питање се поставља изнова, ко чини ту фантазијску заједницу „ми“ на коју се позива министар Чомић?

                Госпођа Чомић, ако је судити по њеним изјавама, хомосексуални однос посматра као нешто сасвим природно, но да ли се истосполни сексуални однос може заиста тако посматрати. За заговорнике ЛГБТ пропаганде довољно је постојање идентичних односа међу другим врстама сисара да би тврдили како је хомосексуализам сасвим нормално и природно стање. По овој логици, природно је све оно што се јавља у оквиру саме природе као категорије која обухвата све облике живих организама, стога би се могло тврдити да су и тумори сасвим природна појава те поставити питање зашто се уопште борити против датога обољења. Тумори су се јављали и још увијек се јављају међу различитим врстама животиња, па чак и онима које не спадају међу сисаре. Студија из 2003. је потврдила постојање тумора међу диносаурима[7], док међу тренутно активне врсте које могу патити од различитих облика рака спадају тазманијски ђаволи, шкољке, кртице, рибе и примати, да наведемо само неке од најчешће погођених.[8][9]

                Као што можемо уочити, рак је свеприсутан у животињском свијету и далеко од тога да је увијек узрокован људском активношћу. Зашто, када је стање већ овакво, не прихватимо тумор као природно стање и пустимо процесе да се одвијају својим током? Наравно, сви схватамо зашто је неопходно борити се против различитих облика тумора, а првенствени разлог јесте очигледна чињеница да ово стање одступа, у негативном смислу, од нормалног функционисања организма. Тумор не представља ништа друго до ћелије погођеног организма које су престале да извршавају своју основну функцију те своје постојање посветиле производњи покварених копија самих себе, како путем ђелијске диобе тако и путем инфицирања здравих ћелија.

                Из перспективе људскога друштва можемо тврдити да је борба против тумора и њихова превенција неопходна не само из чисто биолошко-медицинских разлога већ и из друштвених, у  које неминовно спада схватање испуњеног и здравога живота. Из перспективе саме природе, борба против тумора је оправдана само једним и сасвим довољним разлогом, а то је субверзија оригиналне функције ћелија домаћина. Тумори, по самој својој природи, немају вишу сврху која би могла бити приписана другим живим створењима, не доприносе позитивно природној разноликости, нити пак остављају за собом потомство које је способно независно постојати и развијати се. У тренутку када домаћин умре, иста судбина је неминовна и за тумор који је довео до смрти организма. Прије него ли неки облик живота, тумор би се требао радије посматрати као својеврсна „грешка“ у биолошком систему, с обзиром да се буквално јавља приликом оштећења генетског кода унутар ћелијског језгра.

                И поред чињенице да се јавља у природи спонатно, тумор се не може схватити као нешто нормално нити као нешто природно, посебно када се термину природно дода једна виша вриједносна конотација која је уобичајена у оквиру свакодневног кориштења и схватања датога термина. Као што се може закључити из горе наведених разматрања, под термином природно се не подразумијева искључиво постојање у биолошким оквирима саме природе. Аутор полази од претпоставке да би нешто било у потпуности и на исправан начин схваћено као природно, оно мора имати сврсисходну функцију која надилази пуко постојање у природи.

                Без обзира на читав слој друштвене надградње која је временом изграђена око сексуалног чина, проста је чињеница да интимни однос између мушкарца и жене има само једну сврху, а то је остављање себи сличнога потомства, односно настављање онога што етолог Ричард Докинс назива „себичним геном“.[10] Репродукција људске врсте се, без високо технолошких метода, не може другачије одвијати. Истовремено, када заговорници ЛГТБ популације наводе да је хомосексуални однос сасвим нормалан и природан, долазимо у ситуацију која је неодржива, а то је да се и хетеросексуални и хомосексуални интимни однос постављају на исту раван у погледу значаја и статуса унутар друштвене заједнице, што једноставно није нити може бити истина, не због могућих конзерватнивних ставова аутора, већ због саме природе датих односа.

                Ако искључимо евентуално физичко задовољство које произилази из датога чина, хомосексуални вид интимности нема никакву природну сврху. Насупрот њему се налази хетеросексуални чин чија сврха надилази појединачно задовољство особа које учествују у датоме односу. Објективно гледано, значај хетеросексуалног интимног чина далеко надмашује вриједност хомосексуалнога односа, можда не за појединце, но из перспективе читавога друштва, штавише читаве врсте, два односа се не могу поредити. Ако прихватимо ранију дефиницију природнога као нечега што, поред свога присуства у природа, има јасну сврху, онда два вида сексуалног односа бивају јасно одвојена, при чему се хетеросексуални чин несумњиво профилише као природан.

                С обзиром да овде говоримо о природности, односно о сврсисходној биолошкој утемељености, није на одмет да посветимо неколико редова ДНК-а коду као темељној претпоставци постојања не само човјечанства већ живога свијета уопште. Наиме, у току 2019. године окончано је до тада највеће истраживање посвећено питању гена као темеља сексуалности. У оквиру студије, коју су заједно спровели универзитет у Харварду и Масачусетски институт технологије, учествовало је близу 500.000 особа.  

Највише интересовања је побудила чињеница да истраживање није открило „геј“ ген, односно дио генетског кода који би регулисао и управљао хомосексуалним понашањем, већ само пет маркера разбацаних дуж читавог генетског кода који могу, под одређеним условима, да евентуално утичу на сексуалност особе у правцу хомосексуалног понашања.[11][12][13]

Ово истраживање представља значајан искорак у дебати између заговорника ЛГБТ права и њихових критичара која се своди на поријекло хомосексуалног понашања, односно да ли је хомосексуализам условљен биолошким или пак друштвеним утицајима. Док су конзервативни гласови тврдили да је хомосексуализам условљен одгојем и животним искуством, њихови противници су заступали став „Born this way“ односно „рођени овакви“. Изнад наведена студија је, по свему судећи, у значајној мјери потврдила конзервативне ставове, с обзиром на веома мали, процентуално гледано, утицај који идентификовани маркери имају на свеукупну сексуалну оријентацију појединца те, по свему судећи, непостојање стварнога гена посвећеног регулацији хомосексуалног понашања.

                У оквиру краткога сажетка истраживања, објављеног унутар магазина Сајенс (Science), такође се истиче како „додатне анализе упућују ка томе да су сексуално понашање, привлачност, идентитет и фантазије под утицајем сличног скупа генетских варијанти (rg>0.83), но генетски утицаји који диференцирају хетеросексуални од хомосексуалног понашања нису исти као они који варирају међу нехетеросексуалцима са већим и мањим бројем сексуалних партнера истога спола, што сугерише да не постоји заједнички спектар сексуалне оријентације који се пружа од привлачности ка супротном до привлачности ка истом сполу.“[14]

                Значај ове опаске лежи у чињеници да резулатати овога истраживања индиректно потврђују ранију тезу аутора о различитом значају хетеросексуалног и свих других облика сексуалног понашања, односно чињеници да само хетеросексуални однос има јасну природно установљену сврху.

                Намјера овога текста није да се особама које спадају у ЛГБТ популацију, на неки начин, одузме њихова људскост или да се оне дехуманизују. Намјера овога текста, од почетка, јесте критика процеса нормализација понашања који се, ако је судити по искуству Запада, неће зауставити само на проблематици хомосексуалних особа већ ће почети нагризати друштвене табуе који су настали из изузетно битних разлога.

С обзиром да већ говоримо о континуираном процесу нормализације више спорних облика понашања, нема бољег примјера на којем можемо да уочимо дати процес од самих Сједињених Држава. Наиме, искуство Америке потврђује претпоставку да је закон о истосполним заједницама заправо само први корак. У оквирима САД-а, Хаваји постају прва држава која изједначава хомосексуалне парове са хетеросексуалним супружницима у погледу права, одлуком из 1996. године.[15] Четири године потом, савезна држава Вермонт прва легализује цивилне заједнице да би Масачусетс 2004. легализовао хомосексуалне бракове. Примјер државе Масачусетс недуго потом прате Вермонт, Вашингтон, Конектикет, Ајова и Њу Хемпшир.

Врховни суд Сједињених Држава 2015. године доноси одлуку којом истосполни бракови постају легални на простору свих педесет савезних држава. Исти тај Врховни суд 2017. одлучује да омогући усвајање дјеце хомосексуалним паровима на читавој територији Сједињених Држава. Студија проведена само годину дана касније је утврдила да је чак 21% истосполних парова у Сједињеним Државама усвојило дијете.[16]

Порив за усвајањем дјеце се може схватити у оквиру психолошких, и дјелом биолошких, нагона људске врсте, но питање усвајање би се морало првенствено водити добробићу саме дјеце а тек потом занимати питањем евентуалних права одраслих особа, посебно када се узме у обзир чињеница да различита истраживања, глобално гледано, истичу неопходно присуство оца и мајке за здрав развој дјетета.

Јасно је да у нашем случају нови закон треба да послужи као још један корак у процесу друштвеног инжињеринга, на који тренутне власти у Србији, по свему судећи, пристају, упркос очигледном демографском и културном назадовању западних земаља које су листом прихватиле замало па све облике девијантности скривене иза танке завјесе људских права и достојанства.

Као што видимо, процес нормализације хомосексуалног односа у Сједињеним Државама, но и другим земљама Запада, је био постепен и то треба очекивати и у случају Србије. Без обзира на противљење значајног броја становника унтуар западних земаља, путем судске гране власти извршено је наметање нове вриједносне стварности. Овај процес, вријеме ће показати, неће остати ограничен само на хомосексуалце, већ ће бити проширен на друге „угрожене“ групе.

Иако је данас сасвим прихваћено говорити о ЛГБТ особама, њиховим правима, групама и томе слично, брзо се изгубила из вида чињеница да је овај акроним, не тако давно, садржавао само три слова, ЛГБ, те је само обухватао лезбејке, гејеве и бисексуалне особе. Почетком деведесетих година и транссполне особе су постале дио ове групације, што је оправдавано већ излизаним флоскулама подршке њиховој сексуалности, њиховој наводној потлачености и одбачености од стране шире друштвене заједнице те често спомињаном и рјетко доказаном насиљу против таквих особа. Медијска промоција, кампање за нормализацију транссполности, протестне шетње, учествовање у оквирима геј парада и све остало је учињено без икаквог осврта, више намјерно него ли случајно, на саму природу онога што је промовисано.

Главни западни медији и читав низ пратећих институција и платформи већ су прихватили ново схватање транссполности која се дефинише као стање у којем је схватање личног сполног идентитет супротно од спола који је дотичном појединцу приписан при рођењу.[17][18][19] Од значаја је завршнио дио дефиниције који истиче да је нечији спол „приписан при рођењу“, с обзиром да се кроз ову манипулацију ријечима постиже потпуно негирање биолошке основе код схватања спола појединца и све се подиже на степен онога што љевица често назива друштвеним конструктом.

Овакво схватање спола, а напор је на томе да оно постане опште, је изузетно опасно из више разлога. Људска врста познаје само два спола, мушки и женски, и ту биолошкој причи везаној уз ову тему долази крај. Не постоји нити стотину, нити бесконачно сполова већ само два. Израз ове биолошке стварности јесте комплементарност но анатомска различитост репродуктивног система код мушкараца и жена, праћена сексуалним диморфизмом[20] те потпуно различитим квантитативним односом хормона код једнога и другога спола. Намјера демагогије какву смо сусрели у оквиру дефиниције транссполности јесте управо потискивање схватања да су биолошки параметри који чине мушкарца и жену заправо темељни те ширење илузије да се са овим основним принципима може играти по вољи или да се пак они могу занемаривати без икаквих негативних посљедица, што је врхунац бесмислене ароганције.

Ипак, претпоставимо зарад потреба овога текста, да одређено друштво прихвати схватање сполног идентитета, не као биолошку и непромјењиву стварности, већ као изузетно флуидну категорију подложну утицајима од стране различитих фактора, почевиши од различитих „афирмативних“ група, родитеља, самих појединаца, без обзира говорили о дјеци или одраслим особама, медицинских стручњака или пак друштва уопштено. Прихватање оваквога виђења сполног идентитета подразумјева третирање дјеце и одраслих по овоме питању на исти начин, што је само по себи проблематично од почетка, но ако је спол стварно флуидан те може постојати на стотине, ако не хиљаде различитих сполова онда изражавање специфичног сполног идентитета од стране дјетета не може, штавише не смије, бити схваћено као поремећај већ као нешто сасвим природно што треба прихватити и подржати.

Већ овде се уочава први и могуће је најбитнији проблем, а то је незрелост дјетета и његова неспособност да схвати дугорочне посљедице одређеног понашања.[21] Давати дјеци статус одраслих особа, које ни саме често нису свјесне свих могућих посљедица сопственога понашања, по овом питању у потпуности уклања ауторитет родитеља те доводи само дјете у опасност. Истовремено долазимо у ситуацију гдје спољашњи фактори као што су различите лобистичке групе, наводни стручњаци и активисти добијају статус оних који знају шта је боље за дјецу од њихових сопствених родитеља. У случајевима када се говори о добробити дјеце, сама дјеца управо због своје незрелости не могу бити одлучујући актери у дискусији, но одлука би требала да се увијек води биолошким и психолошким добром самога дјетета. По самој природи ситуације то не може бити случај када се на сполни идентитет гледа као на изузетно промјењиву категорију и када је свако слободан да сам себи одређује дати идентитет, без обзира на узраст и зрелост.

Управо овде се широм отварају врата могућности медицинског експериментисања над дјецом, јер како друго треба схватити третмане са хормонским блокерима пубертета[22][23][24] који се нуде у западним земљама као вид терапије за ону дјецу која се изјасне као транссполна. Занемаримо за тренутак хормоне, блокере, медицинску науку и стручњаке те се запитајмо да ли можемо, чисто на основу здравога разума, схватити као корисну и здраву терапију којој се у суштини налази блокирање једнога од најважнијих процеса у животу човјека.[25][26]

Истовремено се поставља питање колико је струка упозната са дугорочним посљедицама блокирања пубертета, ако је уопште упозната, и који су могући негативни исходи ове терапије? По јавно доступним информацијама, дугорочне посљедице кориштења хормоналних блокера пубертета су у потпуности непознате,[27][28][29] тако да постоји разумна основа на основу које се ова терапија може називати експериментисањем. Заговорници ове терапије воде се претпоставком да је пубертет нешто што се може „паузирати“ без икаквих посљедица, као да није у питању изузетно сложен биолошком процес који подразумјева складно функционисање читавог низа органа и хормона на дужи временски период уз повећано уношење и трошење енергије. Не говоримо о струјном колу које се може једним покретом прекинути и поново успоставити.

Истини за вољу, у оквиру медицине постоји поремеђај познат као сполна дисфорија (gender dysphoria), дефинисан као „висок степен незадовољства услијед неподударности између додјељеног спола и родног идентита дјетета“.[30] Ова дефиниција је сама по себи проблематична јер се већ у њој уочава идеолошка, а не научна, позадина објашњења, но она се управо због тога и користи, битно је нормализовати ненормално. Ипак, постоји проблем, који се често карактерише као контроверзан, управо јер нарушава читаву конструкцију транссполности као нормалности. Наиме, кроз више научних студија уочена је тенденција дјеце која пате од сполне дисфорије да превазиђу овај поремећај, односно да га „прерасту“ са уласком у адолесцентно доба. Студије које су споровођене у периоду од неколико деценија су показале да се број дјеце која природним путем превазиђу сполну дисфорију, односно престану да се сматрају транссполним особама, креће између 65% и 94%.[31]

Ова истраживања су, што је било и за очекивати, наишла на широку критику „стручне“ јавности при чему су кориштени различити аргументи, почевши од приговора на кориштену методологију, преко броја учесника у студијама па све до кориштења чињенице да су неки од учесника касније показали хомосексуалне склоности као својеврсну критику истраживања. Оно што је остало занемарно у свему томе је чињеница да је бар минимално половина учесника истраживања, без икаквих хормоналних терапија или вањског утицаја, превазишла осјећај отуђености од сопственог спола и у једну цјелину спојила биолошку стварност свога спола и психолошко виђење сопствене сексуалности, и то је наравно проблем, јер много се губи ако се сполна дисфорија сведе на поремеђај који је могуће превазићи и без медицнске интеревенције ове или оне природе.

Иако су дугорочне посљедице хормоналне терапије непознате, исходи оперативних захвата промјене спола су већ неколико деценија предмет истраживања и не иду у прилог тезе да је спол флуидна категорија која се може по вољи мјењати. Истраживање спроведено у Шведској,[32] које је пратило понашање особа у периоду од 30 година након што су прошле операцију промјене спола показало је код дотичних постојање психолошких проблема за читав живот те тенденцију да десет до петнаест година након обављене операције број самоубистава међу овом популацијом скочи двадесет пута у односу на хетеросексуалну контролну групу.[33]

Доктор Паул МекХју, психијатар при школи медицине на Универзитету Џон Хопкинс истиче да „транссполни мушкарци не постају жене нити транссполне жене постају мушкарци. Сви (укључујући и Бруса Банера) заправо постају феминизовани мушкарци или пак маскулизоване жене, фалсификатори и имитатори спола са којим се „идентификују“. У томе лежи њихова проблематична буудћност.“[34]

У чланку из 2004. британски Гардијан, на основу анализе више од стотину студија везаних уз живот транссексуалаца након операција промјене спола, наводи да „нити једна од студија не пружа коначан доказ да је промјена спола корисна за пацијенте. Већина истраживања су била лоше осмишљена, што је искривило резултате у користи физичке промјене спола. Није спроведена евалуација да ли други третмани, као дуготрајно савјетовање, може помоћи транссексуалцима, те да ли њихова сполна збуњеност може бити умањена с временом.“[35]

Да све не би остало у границама теорије, у краћим линијама наводимо случај Дејвида Рејмера,[36] мушкарца из Канаде који је 2004. године извршио самоубиство у 38. години. Рејмеров случај је специфичан по томе што је првих четрнаест година живота био одгајан као дјевојчица. Непосредно након рођења њега и његовога брата, Дејвиду је утврђено постојање фимозе, деформације препуцијума која отежава мокрење. Уобичајена и дуго кориштена метода уклањања ове деформације била је обрезивање. У случају Дејвида Рејмера, током захвата је дошло до компликација при чему је дјечаков сполни орган у потпуности одстрањен.

Убрзо потом Рејмерови родитељи су потражили савјет од америчког доктора Џона Манија, који им је препоручио да сина кастрирају, подвргну хормонском третману те да га одгоје као дјевојчицу. Доктор Мани је пратио Дејвидово стање неколико година након чега је терапију промјене спола прогласио потпуно успјешном у једном од својих научних радова. Широко хваљен и спомињан, овај случај је послужио као још један аргументим феминистичким тврдњама из седамдесетих година да је спол заправо друштвена творевина те да се људска бића рађају као сексуално неутрална.

Наравно, постоји и друга страна ове медаље, а та страна јасно показује да је Манијев третман промјене спола био све сем успјешан. Рејмеровима је препоручен Мани с обзиром да је у том тренутку словио као један од водећих свјетских истраживача спола, познат по своме харвардском образовању и генијалности. Штавише, Манију се и приписује стварање кованице „роднога идентитета“ (gender identity) који је кориштен како би описао унутрашњи осјећај особе о сопственој мушкости или женскости. Супротно свему што је Мани обећавао проблеми су настали од самога почетка. Прву хаљину коју му је мајка сашила, Дејвид је покушао да поцјепа са себе. Одбијао је да се игра са луткицама, те се радије забављао са камионима и пушкама. Када би се два брата борила око нечега, било је очигледно да је Дејвид био јачи. Упркос јасним знаковима одбацивања наметнуте феминизације, Мани је искористио случај Бренде Рејмер, како су тада звали Дејвида, да стекне свјетску славу.  

Џон Мани је убрзо држао говоре пред америчким удружењем за унапређивање науке, објавио је, у том моменту популарну, књигу „Мушкарци и жене, дјечаци и дјевојчице“, магазин Тајмс  му је посветио чланак док је случај Дејвида Рејмера постао саставни дио уџбеника за психологију и педијатрију. Тек након неколико деценија стварност случаја Дејвида Рејмера је постала доступна широј јавности.

Доктор Милтон Дајмонд, сексолог са Хавајског универзитета, дуго времена је сматрао Манијеве тврдње неоснованим. Да би потврдио своје мишљење био је приморан трагати за Дејвидом коме се траг губи некада у осамдесетим годинама. Након рада са Дејвидом, Дајмонд и колега му, доктор Кит Сигмундсон, су чланком објављеним 1997. у Архиви педијатријске и адолесцентне медицине,[37] открили како је Дејвид Рејмер стално одбацивао своју промјену из дјечака у дјевојчицу. У раној младости, Дејвид је одбио да настави третман естрогеном који је довео до повећања груди, престао је виђати доктора Манија, и коначно са 14. година је одлучио престати да живи као дјевојчица.

Након суочавања са оцем, који му је признао шта се заправо десило, Дејвид је почео да се понаша као дјечак, почео је да одлази у теретану, увијек су га привлачиле дјевојчице, сада је знао и зашто, почео је да узима мушке хормоне, одлучио се на оперативни захват изградње мушкога сполнога органа, читав низ веома захјетвних операција које су га често остављале депресивног те због чега је у два наврата покушао да изврши самоубиство. Са двадесет пет година је оженио Џејн, усвојивши њено троје дјеце. Трауме из дјетињства су га наставиле пратити. У интервјуу за Сијетл Пост из 2000. Дејвид је истакао да „никада не можемо побјећи од прошлости. Дјелови мога тјела су одсјечени и бачени у канту за отпатке. Мој ум су отргнули од мене.“[38]Након самоубиства Дејвидовог брата, ствари су се само погоршале. Сам Рејмер је пао у депресију, скоро на дневној основи је одлазио на братов гроб, изгубио је посао, развео се од супруге, да би на крају и он сам себи одузео живот.

Као што смо раније истакли, случај Дејвида Рејмера, и крајњи исход његова живота, није усамљен. Схватање спола за какво се залажу љевичарски активисти и бројни лобији заправо захтјева од читавога друштва прихватање нове „темељне стварности“ да спол уопште не постоји, чиме „терапија“ какву је прошао сам Дејвид Рејмер постаје ствар свакодневнице, а експериментисање над дјецом сасвим прихватљиво понашање.  

Првобитно подилажење а касније и интегрисање ових фантазија унутар друштвеног система неминовно води самој промјени дотичног система у сваком погледу с обзиром да изузетно велики број друштвених интеракција почива на биолошкој основи различитости мушкараца и жена.

Особама којима овакво понашање изгледа, у најмању руку неодговарајуће, а то би требала бити огромна већина нас, јасно се ставља до знања да проблем није у ситуацији већ у њима, који су наводно пуни оваквих или онаквих предрасуда те ретроградних схватања. Процес друштвеног инжињеринг којим се поништавања спола нормализује већ се може примјетити у женском спорту на Западу. Наиме, све је више случајева да се дојучерашње мушке атлете одједном, тако рећи преко ноћи, почну изјашњавати као жене након чега могу, без икаквих ограничења, да учествују у женским спортским такмичењима. Исход оваквих тамичења је, у најмању руку, далеко од спортског и фер, о чему свједоче и резултати.

 Осврнућемо се само на неколико илустративних примјера. Андраја Јервуд и Тери Милер, иако рођени као дјечаци, сада се изјашњавају као жене те самим тиме и учествују у женским атлетским такмичењима, као оно из 2019. када су дотични освојили прво и друго мјесто[39] на женском атлетском такмичењу средњих шлока у Конектикату. Штавише, Милер и Јервуд су, заједно, освојили прва мјеста на чак петнаест различитих средњошколских женских атлетских такмичења.[40] Дјевојке које су биле највише погођене оваквим развојем ситуације, Селена Соул, Челзи Мичел и Алана Смит одлучиле су се на правну акцију те су поднијеле тужбу с циљем повлачења „инклузивних“ аката који допуштају да се биолошки мушкарци такмиче као жене. Не треба нас изненадити сазнање да је дата тужба одбијена од стране федералног судије у Конектикату.[41][42]

Сличан је случај и Џун Иствуд који је, иако мушкарац, захваљујући транссполном статусу проглашен женским атлетом седмице од стране Биг скај конференције, удружења спортских тимова универзитетског и средњошколског степена из западних Сједињених Држава.[43]

У 2019. Крег Телфер, тренутно познат као Сиси Телфер, је освојио прво мјесто на националном првенству за жене у трчању на 400 метара са препонама. Телферова повједа је била и више него убједљива. Његово пролазно вријеме од 57.53 секунде било је замало за двије секунде боље од 59.21 секунди другопласиране. На претходним такмичењима, када је учествовао у истој дисциплини но мушкој категорији, Телфер се ничим није истакао те је 2016. завршио на 200. позицији док је годину касније остварио дупло лошији резултат нашавши се на 390. мјесту ранг листе.[44]

Половином децембра 2021. мушки атлета женског имена, Лиа Томас, је приликом такмичења у пливању на 1.500 и 200 метара за жене побједио у оба[45], истовремено оборивши раније постављене рекорде, док се Лаурел Хубард, некада познат под именом Гавин Хубард, на прошлим љетним олимпијским играма у Токију такмичио у женском дизању тегова.[46]

Није тешко уочити напредовање у покушајима нормализовања различитих облика девијантног понашања. Не треба заборавити да је некада давно само тражена равноправност за хомосексуалце. Тражена је толеранција, ништа више. Како смо само далеко стигли у овој причи о толеранцији и равноправности. С правом се поставља питање до када ће трајати ова револуција, гдје ће се зауставити и хоће ли се зауставити уопште. Не, неће. И зашто би? С обзиром да заустављања у неолибералном походу неће бити, логично је запитати се који је сљедећи корак. Већ сада можемо да уочимо обрисе одговора.

 Мирјам Хејн, њемачки студент се половином 2018. учесницима TEDx догаћаја организованом на Универзитету у Вурцбергу обратила са презентацијом на тему „Педофилија је природна сексуална оријентација“.[47] Хејн је педофилију представила као непромјењиву личну карактеристику, поредећи је са хетеросексуалношћу, те је своје ставове оправдала тврдњом да не би требали „повећавати патњу педофила њиховим искључивањем, ругањем или окривљивањем…Поступајући тако, ми повећавамо њихову изолацију и шансе за сексуално злостављање дјеце“.[48]

Већ овде можемо уочити покушај помјерања Овертоновог прозора кроз тврдњу да је педофилија сасвим нормална сексуална оријентација која се може, без већих проблема, упоредити са хетеросексуалним односом. Не изненађује ни играње на карту емоција те кориштење појма патње. Сврха није хуманизовате особе које су подлегле педофилији као менталном поремећају, сврха је нормализовати саму педофилију путем давања људскога лица једном дегенеративном феномену.

Предавање Мирјам Хејн је дочекано са критиком како од стране обичних грађана тако и од стране струке, но чињеница остаје да је госпођица Хејн била студент у тренутку говора, те да ће већ сада она евентуално припадати слоју образованих људи који би требали словити као елита друштва. Разлога за бригу не би било да је испад Хејнове изолован случај, но напори за увођење педофилије у сферу свакодневног могу се пронаћи још почетком осамдесетих година када су се широм Запада појавиле организације[49] са циљем заступања педофила. Многе од дотичних група су у међувремену расформиране или растурене од стране полицијски органа, но покренути процес није одстрањен из друштвеног тока.

У чланку за британски Гардијан, из 2013. Џон Хенли описује како је „Национални савјет за грађанске слободе, тренутно познат као лобистичка група под именом Либерти, 1976. поднио парламентарном одбору приједлог за ревизију кривичног закона унутар којег се истицало да „сексуална искуства са одраслом особом у која се дјете својевољно упусти не узрокују никакву препознатљиву штету…Суштинска потреба је промјена става који претпоставља да сви случајеви педофилије узрокују трајну штету“.[50]

Штавише, током 70-тих, групе попут Педофилске акције за ослобођење (Pedophile Action for Liberation) те Педофилске размјене информација (Pedophile Information Exchange) су постале чланови Националног савјета за грађанске слободе, једне од најстаријих и најпознатијих заговарачких група у Великој Британији, која је касније и отворено доводила у питање природу трауме жртава педофилије. У истом периоду, на територији Сједињених Држава оформљена је организација под називом Сјеверноамеричка асоцијација за љубав између мушкараца и дјечака (North American Man/Boy Love Association – NAMBLA) чији сврха је била слична као и код групација из Велике Британије.

Сам чланак из Гардијана, споменут раније, индиферентан је према теми и служи како би додатно замутио воду, с обзиром да је прожет питањима о исправности нормалног схватања педофилије те се Хенли у једном тренутку чак и позива на холандско истраживање из 1987. у оквиру којега се неколицина дјечака позитивно односила према својој вези са старијим мушкарцима.[51] Овакво постепено нагризање моралног темеља није страно медијима, те се слични чланци могу пронаћи и у другим гласилима.

У 2017. БиБиСи објављује чланак под називом „Млади педофили који истичу да не злостављају дјецу“.[52] Годину раније, чланак британског Индепендента „Педофилија, сексуална оријентација као што је хетерсексуалност или хомосексуалност“[53] преноси мишљење неименованог психолога који заступа исти став као и раније споменута госпођица Хејн. У другој половини 2020. Њујорк Тајмс објављује чланак са насловом „Оптужени за сексуални злочин, но без жртава“ који се бави особама ухапшеним приликом полицијске акције у оквиру које су се полицијски службеници на друштвеним мрежама представљали као малољетници те тако покушавали да идентификују педофиле.[54]

У другој половини прошле године, Олд Доминион универзитет, једна од престижнијих институција из савезне државе Вирџиније, се пронашла у жижи јавности након што је Алин Вокер, помоћни професор социологије, објавио своју књигу „Дуга, тамна сјенка – особе које привлаче малољетници и њихова потрага за достојанством“ (A Long, Dark Shadow: Minor-Attracted People and their pursuit of dignity).[55] Вокерова књига се може читати као позив на дестигматизацију, односно нормализацију, педофилије.

Сама књига је изазвала бурну реакцију како јавности тако и студената Олд Доминиона, посебно након што је утврђено постојање везе између Вокера и Простазија фондације (Prostasia Foundation), коју многи виде као НВО чији основни циљ је потпуна друштвена нормализација и прихватање педофилије.[56][57] Постоје назнаке да је у току и тиха кампања којом се жели трансформисати сам назив ове девијантности, те педофили постају „особе које привлаче малољетници“ (Minor Attracted Persons – MAP).[58][59][60]

Као што су то радили хомосексуалци, феминисти и остале „обесправљене мањине“ и заговорници педофилије сада покушавају да овај поремећај прокријумчаре користећи се терминима као што су људско достојанство, разумјевање, толеранција, права, једнакост, прихватање и слично. Комплетан политички рјечник хомосексуалаца, транссексуалаца и сличних сада је присвојен од стране заговорника нормализација педофилије, без обзира допало се то овим групама или не. Слоган „љубав је љубав“, кориштен у много наврата раније, може и овде бити сасвим легитимно примјењен од стране адвоката нормализације, зар не. Када једном пређемо тај праг, и са љубављу почнемо да оправдавамо различите девијантности, не постоји вид сексуалности који на тај начин не може бити нормализован.

С друге стране, у Русији, коју са Запада константно представљају као некакву мрачну пустопољину неспособну за стварање стабилнога друштвеног поретка, Владимир Путин је 28. јануара 2022. године потписао закон којим се предвиђа доживотна казна за педофиле.[61] Модели понашања су понуђени а избор је ваш.

У оквирима српскога друштва, против ове прогресије регресивног може се и неопходно је дјеловати. Као први корак се намеће повлачење закона о истосполним заједницама, те регулисање права истосполних парова кроз проширење оних законских аката који су надлжени за специфичну проблематику, као што је на примјер право на посјету у болници или пак питање заоставштине. Ово мора пратити повлачење закона о родној равноправности, чију деструктивност по српску породицу је детаљно образложио господин Владими Димитријевић како у своме тексту „У одбрану природне породице“[62] тако и у својој књизи „Дугине боје вам нећемо дати“[63].

На раније активности се природно надовезује онемогућавање ЛГБТ пропаганде по узору на законе и праксу у Русији, гдје хомосексуалност није забрањена али је зато забрањено њено промовисање, посебно оне активности које су усмјерене према дјеци, као што су на примјер били уџбеници гдје се промовишу двије маме или два тате, као и укидање параде „поноса“ као потпуно сувишног, неукусног и бесмисленог догађаја који, када се сагледа суштина, не слави апсолутно ништа осим нечијег истосполног сексуалног односа.

Сполна дисфорије мора бити посматрана као вид поремеђаја који не може бити кориштен као основ за индивидуално редефинисање сопственог спола у интеракцији са друштвеном заједницом нити пак изговор за било какав облик хемијске терапије или хируршког захвата над дјецом. Штавише, читава трансексуална манија са Запада би морала бити законски сасјечена у корјену јасним потврђивање постојања само два спола, мушкога и женскога, те одвајању природнога спола од љевичарско-феминистичке конструкције спола као рода, односно категорије која се може мјењати по личном нахођењи и расположењу.

Неопходно је спровести јачање установе брака, дефеминизовати правне акте који регулишу ову област те промовисати породицу, но и ширу фамилијарну заједницу, као основу друштва. Између колектива и појединца мора бити успостављена здрава равнотежа, с обзиром да колектив без појединаца није бољи од мравињака док је појединац без колектива честица препуштена индиферентној стихији историјских догађаја. Најстарији археолошки налаз онога што називамо породицом, гробница са костима оца, мајке и њихова два сина, пронађена је у Њемачкој 2008. године. Ове кости, старе 4.600 година јасно указују да је породица као градивна јединица друштва стара колико и сама људска цивилизација.[64]

О недавно спроведеном референдуму по питању судства не треба превише ни трошити ријечи, посебно када се узме у обзир нови накарадни закон о референдуму којим је овај најважнији вид испољавања воље читаве нације потпуно обесмишљен. Свака власт која би да стекне наклоност српскога народа и грађана Србије мора у оквиру свога програма укључити повлачење тренутнога закона о референдуму те самим тиме и поништавања резултата недавнога „референдума“ по питању устројства судскога система у Србији.      

 Питање ћирилице и језика није требало бити укључено у овај текст, но с обзиром да је „заштитник грађана“ Зоран Пашалић затражио од Министарства просвјете, науке и технолошког развоја повлачење из употребе уџбеника српског језика за 8. разред основне школе који истиче да хрватски, босански и црногорски језици не постоје,[65] што и јесте чињенично стање, аутор је мишљења да, у најмању руку, споменути уџбеник никако не треба повлачити из употребе те да је неопходно спровести у дјело оно о чему се већ годинама говори, а то је давање примата ћирилици, са посебним нагласком на јавне површине, називе установа и предузећа, националних и приватних, али и страних. Ако већ не постоји воља на индивидуалном степену, нека постоји притисак на колективном. Ћирилица и српски језик су Србе превише задужили да бисмо их се ми сада олако одрекли или пак допустили да из њих попут корова ничу неки јалови квазијезици. Ако наши „пријатељи“ са Запада, те њихови локални заговорници, имају проблема са тиме, никада није на одмет их подсјетити да постоји много држава у свијету које као званични користе језик поникао на британским острвима и свуда се тај језик зове енглески. Паметноме доста.  

 

Извори:

[1] https://www.oxfordbibliographies.com/view/document/obo-9780199756384/obo-9780199756384-0091.xml

[2] http://www.differencebetween.net/science/difference-between-normality-and-abnormality-psychology/

[3] https://standard.rs/2020/04/16/migracija-nije-resenje-vec-izvor-problema/

[4] https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-56578358

[5]https://www.ndi.org/LGBTI_Balkans_poll

[6] https://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2014/pdf/G20144012.pdf

[7] https://www.cancerquest.org/cancer-biology/cancer-wild-animals

[8] https://www.nature.com/articles/s41568-018-0045-0?WT.feed_name=subjects_tumour-virus-infections

[9] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7149733/

 

[10] https://www.goodreads.com/book/show/61535.The_Selfish_Gene

[11] https://www.nature.com/articles/d41586-019-02585-6#ref-CR1

[12] https://www.bbc.com/news/health-49484490

[13] https://www.harvardmagazine.com/2019/08/there-s-still-no-gay-gene

[14] https://www.science.org/doi/10.1126/science.aat7693

[15] https://edition.cnn.com/2015/06/19/us/lgbt-rights-milestones-fast-facts/index.html

[16] https://www.reuters.com/article/us-usa-lgbt-adoption-idUSKBN21D01I

[17] https://www.livescience.com/54949-transgender-definition.html

[18] https://www.merriam-webster.com/dictionary/transgender

[19] https://en.wikipedia.org/wiki/Transgender

[20] https://www.britannica.com/science/sexual-dimorphism

[21] https://www.livescience.com/62893-transgender-kids-puberty-blockers-hrt-hormones.html

[22] https://www.nhs.uk/conditions/gender-dysphoria/treatment/

[23] https://blogs.bmj.com/bmjebmspotlight/2019/02/25/gender-affirming-hormone-in-children-and-adolescents-evidence-review/

[24] https://www.nbcbayarea.com/news/local/transgender-kids-eligible-for-earlier-medical-intervention-under-new-guidelines/19909/

[25] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/31027543/

[26] https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/gender-dysphoria/in-depth/pubertal-blockers/art-20459075

[27] https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/26895269.2020.1747768

[28] https://www.bbc.com/news/health-51034461

[29] https://www.economist.com/science-and-technology/2021/02/18/little-is-known-about-the-effects-of-puberty-blockers

[30] https://en.wikipedia.org/wiki/Gender_dysphoria_in_children

[31] https://www.kqed.org/futureofyou/441784/the-controversial-research-on-desistance-in-transgender-youth

[32] https://journals.plos.org/plosone/article?id=10.1371/journal.pone.0016885

[33] https://www.latimes.com/archives/la-xpm-2004-may-13-me-reimer13-story.html

[34] https://www.heritage.org/gender/commentary/sex-reassignment-doesnt-work-here-the-evidence

[35] https://www.theguardian.com/society/2004/jul/31/health.socialcare

[36] https://www.latimes.com/archives/la-xpm-2004-may-13-me-reimer13-story.html

[37] http://www.hawaii.edu/PCSS/biblio/articles/1961to1999/1997-sex-reassignment.html

[38] https://www.latimes.com/archives/la-xpm-2004-may-13-me-reimer13-story.html

[39] https://www.totalprosports.com/2019/02/24/transgenders-easily-finish-1st-2nd-at-connecticut-girls-indoor-track-championships-video/

[40] https://adflegal.org/selina-soule-track-athlete-story

[41] https://www.outsports.com/2021/4/25/22402933/trans-athlete-lawsuit-andraya-yearwood-terry-miller-connecticut-adf-federal-judge

[42] https://adflegal.org/selina-soule-track-athlete-story

[43] https://dailycaller.com/2019/10/25/transgender-athlete-week-june-eastwood-womens/

[44] https://www.letsrun.com/news/2019/05/what-no-one-is-telling-you-an-athlete-who-ran-ncaa-track-as-a-man-for-3-years-just-won-an-ncaa-womens-title/

[45] https://www.foxnews.com/sports/penn-swimmer-trans-athlete-dominating-female-sports

[46] https://www.deseret.com/2021/7/29/22584285/male-to-female-transgender-olympic-athletes-impact-womens-sports-president-biden-mike-lee-weigh-in

[47] https://www.metroweekly.com/2018/07/tedx-speaker-argues-that-pedophilia-should-be-accepted-as-an-unchangeable-sexual-orientation/

[48] https://www.metroweekly.com/2018/07/tedx-speaker-argues-that-pedophilia-should-be-accepted-as-an-unchangeable-sexual-orientation/

[49] https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_pedophile_advocacy_organizations

[50] https://www.theguardian.com/society/2013/jan/03/paedophilia-bringing-dark-desires-light

[51] https://www.ipce.info/host/sandfort_87/

[52] https://www.bbc.com/news/uk-41213657

[53] https://www.independent.co.uk/news/paedophilia-sexual-orientation-straight-gay-criminal-psychologist-child-sex-abuse-a6965956.html

[54] https://www.nytimes.com/2020/08/26/magazine/sex-offender-operation-net-nanny.html

[55] https://www.washingtonpost.com/education/2021/11/24/allyn-walker-odu-professor-resigns/

[56] https://4w.pub/prostasia-normalize-pedophilia/

[57] https://www.youtube.com/watch?v=emK2HTbd46U

[58] https://www.churchmilitant.com/news/article/rebranding-pedophilia

[59] https://childrenofthedigitalage.org/rebranding-paedophilia/

[60] https://www.churchmilitant.com/news/article/film-about-man-boy-relation-nominated-for-academy-awards

[61] https://rs-lat.sputniknews.com/20220128/putin-potpisao-zakon-dozivotna-robija-za-pedofile-1133747042.html

[62] https://vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/202-u-odbranu-prirodne-porodice.html

[63] https://vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/

[64] https://www.theguardian.com/science/2008/nov/18/archaeology-germany-dna-nuclear-family#:~:text=DNA%20extracted%20from%20bones%20and,family%20as%20a%20social%20structure.

[65] https://rs-lat.sputniknews.com/20220127/zastitnik-gradjana-trazi-od-ministarstva-prosvete-da-povuce-sporni-udzbenik-iz-srpskog-jezika-1133722567.html?ref=fbsputnik

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *