Професор др Милан Брдар, гостовао је у петак (19.03.) у емисији „Дијалог“ у продукцији портала Нови Стандард. Том приликом, најопширније је говорио на тему иницијативе о подизању споменика регенту Александру Карађорђевићу, али и самим грешкама и заблудама југословенске идеје, што, како је истакао  јесте оличено у лику и делу регента Александра. Преносимо Вам најзанимљивије детаље из разговора.

Говорећи о регенту Александру, проф. Милан Брдар каже: „Он је био војсковођа као из књиге, да би он, ту победу своје војске дао низашта“. И он је то на крају схватио, да је то промашен пројекат, али био је под притиском интелигенције која је била југословенски оријентисана.

Говорећи о сулудом чину српске владе о куповању присталица из хрватског копуса, Брдар каже: „Југословенски одбор Анте Трумбића и компаније, јесте маргинална екипа хватских интелектуалаца која седи у Паризу на рачун српске владе. Српска влада финансира, док они седе по париским кафанама и куплерајима и чекају да прође рат. Да би српска влада имала присталице, она их је куповала. Рањене заробљене хрватске војнике слали су у Швајцарску на опоравак, али не и српске војнике, за време рата. Та сведочанства су оставили Хрвати. Да је југословенска идеја у старту освојила српску владу сведочи и  Нишка декларација. Да се у рат иде за ослобођење јужнословнске браће, а не за заштиту и ослобођење Србије“.

Даље, професор Брдар додаје: „Осамнаесте године, регент Александар проглашава државу, а каква је то држава била, сведочи чињеница да се Уставотворна скупштина на једвите јаде састала тек 1921. године. (…) Одмах по формирању, хрватски политичари инситирају на самосвојности и својој држави и, све време раде непријатељски. Зато су могли комунисти који су дошли нешто касније и Хрвати да се удруже. На Дрезденском конгресу су зацртани темељи антисрпске политике. Односно, борба против великосрпске буржоазије. Од тада датира сарадња хрватских франковаца, будућих усташа и  комуниста. Тако да не треба да чуди сарадња са усташама  `43 када су Ђилас, Велебит и остали, ишли у бисокоп са усташама у сред Загреба, јер су били на преговорима.“

„Дакле, гаф заборава на српски интерес јесте регентово обезвређивање победе, јер није као ратни победник тражио оно што му по ратном праву припада, као што су сви други тражили. Бацање победе у ветар је највећи грех регента Александра“. Професор Брдар наставља: „Преузимање официра, домобранских и аустроуграских Хрвата у војску, давањем високих чинова, је исто оно што ће Тито урадити, тридесет година касније, са усташким официрима и војницима. Док је истовремено, своје јунаке претворио у просјаке са прописаним местима по градовима где смеју да просе. То је неопростив грех. Зато сам против споменика регенту Александру“.

„Што се самог места тиче (локације за споменик) Брдар каже: “ То је неко смислио у својој гнусоби, да се споменик једном Карађорђевићу подиже на месту где су убијени краљ Александар и краљица Драга. Нас је толико патологија узела. Прво немамо елементарна знања о својој прошлости, бауљамо као гуске у магли, фантазирамо и патимо и дан данас за том Југославијом која је коштала два милиона Срба. Ништа нам не значи, како је наш народ преко Дрине прошао у тој Југославији. Јасеновац је положен формирањем Краљевине и, друга ствар, формирањем Бановине Хрватске. То је педесет посто формирања НДХ. Остало су они довршили. Јер, после смрти регента Александра, српска интелигенција, Српски културни клуб, на челу са извиканим научником, без и једне фусноте Слободаном Јовановићем, политичким дилетантом, су утицали на кнеза Павла да се хрватској Бановини да скоро цела Босна. Знате ли ви шта то значи?! То је пола обављеног посла за НДХ. Остало је само да се институционално доврши“.

Говорећи о катастрофалним грешкама српске владе Брдар каже: „Треба схватити да су нашој пропасти допринели неодговорни политичари, који су се људским животима расипали. Шта ће нама прелаз преко Албаније? Коме је то било потребно? Пашић је на крају рекао, важно је да смо сачували образ, а то што је изгубио 500.000 хиљада људи, нема везе. Повели су између 30 или 40 хиљда средњошколаца, будућност Србије, на албанску обалу је стигло између три или четри хиљаде. Ни дан данас тачно не знамо колико су повели и колико их је преживело. На конто тога, комунисти и титоисти данас бране Тита. Кад се каже да је Тито послао омладину на Сремски фронт да изгине, они кажу, а шта је радио регент, шта је радио Никола Пашић? Зар нису и они повели децу да изгину? Па јесу“.

„Због тога не заслужују никаква признања и ловорике. Тај Никола Пашић…па није његов син пао с неба, као први хохштаплер у Србији. Који са шампањцем и курвама пландује на јахти испред Крфа, где сахрањују мртве војнике. Јахта се види у даљини. И, сад је отац поштен а син такав? Не, него је и отац био политички хохштаплер пар екселанс“.

„Што се регента Александра тиче, он је потпуно занемарио интересе Србије, он је прешао на становиште „браће“ Хрвата и Словенаца. А Хрвате је видео једном у животу, са јахте на сплитској Риви. Видео је неки народ који маше и прокоментарисао, ови Хрвати су добри људи. Он је укинуо Србију да не постоји, а Хрватска је постојала, хрватска Бановина. Ратни победник, европског нивоа, његова војска је пробила Солунски фронт, а победник, поништава победу. Продао је све српско такорећи и Србију је увео у невољу, да и дан данас, тог мртвачког сандука не можемо да се ослободимо. Зато ја не видим оправданост тог споменика“.

„Српски војник, сељак и јунак, борио се за ослобођење своје земље. Зато је јуришао на Кајмакчалан и пробио Солунски фронт, а тек када је стигао кући и скинуо униформу, чуо је, да се ослобађају нека браћа. Дакле, то је инструментализована и употребљена борба и победа, а у духу Нишке декларације. Замислте да је Нишка декларација прочитана окупљеној војсци на тргу. Са реченицом „Србија се бори за ослобођење југословенске браће“. Деветесет посто би отишло кући“.

На питање водитеља, да ли мисли да је подизање споменика регенту Александру претерано окарактерисано као подизање споменика неојугословенској идеји, професор Брдар одговара: „Није претерано. Он је оличење те идеје. Само је наша трагедија, наша катастрофа, то што ми морамо да се и данас убеђујемо да ли је Југославија била мртвачки сандук за Србе или није. Као да Јасеновца нема. Регент је опростио Хрватима 50.000 жртва покоља у Мачви.  Он није хтео да прегази заставу Карловачке пуковније, пред касарном у Немањиној. Када је долазио као победник, на белом коњу, прегазио је немачку, аустроугарску заставу, није хтео да прегази хрватску. Са сулудом реченицом, то је застава наше браће. Он непријатеље проглашава за браћу. Исто као и касније Тито“.

 

Извор: https://www.youtube.com/watch?v=llnBJgxp6-o&ab_channel=NoviStandard

Насловна фотографија: принтскрин јутјуб канал Нови Стандард.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *