• Чланци аутора

[quote_box_right]Суд историје о побеђенима је суров, он не опрашта онима који нису победили. Ако у једном народу, само дефетизам и нада, постану доминантна осећања, односно ако таква осећања надвладају жељу за борбом и пре свега жељу за победом, онда је такав народ јако близу сопственог нестанка.[/quote_box_right]

У времену, када на славне и победничке дане сећања избледе, када нестану живи сведоци једне епохе који су у својим причама ожив­љававали догађаје и када нема нових победа да вежу континуитет са „старом славом“, тада, у так­вом времену, један од подсетника на славну про­шлост једног народа јесу споменици. Они, углав­ном камени, мермерни, метални, златни и сјајни који често са „висине“ посматрају нове савремене генерације које сада безбрижно и често несвесно пролазе поред горостаса историје, оних чија је бесмртност управо везана за сећање тих истих њихових савременика који поред њих шетају и оних који ће тек шетати.

Један од споменика српске славне историје који дневно посети више од 5.000 туриста, који је најфотографисанији и најпопуларнији београдски споменик је споменик Победнику. Победник је назив за тријумфални споменик који је подигнут 1928. године на Горњем граду Београдске тврђаве. Споменик је подигнут у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Међутим, споменик не обележава „само“ ту славу. Он је пре свега био замишљен да буде подигнут и у славу коначне победе над Турцима у Првом балканском рату. Прве идеје о подизању споменика потичу још из 1912. године. Дакле, Победник носи и славу побе­де над Турцима 1912. године и славу пробоја Солунског фронта 1918. године.

files

Зашто смо баш као пример узели споменик Победнику? Постоји неколико разлога за то који ће нам послужити као историјска лекција и који стоје у супротности са данашњим догађајима.

Први разлог је тај што споменик подсећа на два важна већ споменута догађаја 1912. и 1918. године. Два догађаја који су показали да је васкрс Србије могућ. Васкрс Србије, на ослобођеном Косову и Метохији 1912. године, када се у офанзиви српске војске, после више од четири века завијорила српска застава у царском граду Призрену 30. октобра. Тада се остварило нешто можда неза­мисливо генерацијама које су до тада живеле и умирале под окупацијом.

Такође, васкрс окупира­не Србије 1918. године, дошао је преко Солунског фронта. Дошао је после трогодишње окупације Србије, после мучног, дугог повлачења преко Албаније, после Плаве гробнице, после Вида и Крфа. Васкрсла је српска војска, васкрсао је српски народ, још једном потврдивши да са пра­вом носи епитет јединог државотворног народа на Балкану.

У ова два догађаја можемо видети величину и храброст наших предака, њихов надљудски напор који заслужује сву славу коју са правом носе. Они су бесмртни, уписани златним словима у историју, из простог разлога-зато што су Победници.

755a09762452d6eb5c314d532540d319_xl

Управо се у тој речи, односно у самом називу споменика налази други разлог зашто смо баш њега узели у разматрање.

Од почетка писане историје, од првих митова, победник у било ком надметању је увек уписиван златним словима и подизан у ранг божанства. Победник у рату је дик­тирао своју вољу и односио сву славу и част у историји. Поражени су били ту, ето, само да увеличају славу коју oн носи. О Победнику су се спе­вале песме, у његову част се клицало, а потомци су га славили. Јер Победник, једини има право на славу, поражени имају право само на оправдања. Тако је и данас.

Иако живимо у свету лажне једнакости и емпатије. Шарених лажи, права и шанси за све. Миту о светском миру и једнаким друштвима. Испод шарене површине ми и даље (најбруталније до сада) живимо у свету где само Победник диктира услове побеђеном. Испод свих шарених лажи, неписани древни закон о свим правима које Победник има над побеђеним и те­ како још увек живи и живеће док је људског рода.

Данас у Србији ми тога, у огромној мери, нисмо свесни. Верујући у бајку о светској правди, помоћи од виших сила, или спасу од стране друге самилосне државе, ми се препуштамо сањарењу. У тим нашим колективним сновима ми се у ствари надамо да ће неко завршити посао уместо нас. Да ћемо ето неким чудом добити прилику да учествујемо у гозби победника а да сами нисмо победници. Надамо се да ћемо моралистичким судовима замолити историју да нас поштеди. То се никада неће догодити. Управо из једноставног разлога зато што је историја, само историја побед­ника.

Суд историје о побеђенима је суров, он не опрашта онима који нису победили. Ако у једном народу, само дефетизам и нада, постану доминантна осећања, односно ако таква осећања надвладају жељу за борбом и пре свега жељу за победом, онда је такав народ јако близу сопственог нестанка.

Нема ничег горег од веровања у туђе доброчинство (ма чије то доброчинство било) и од надања да ће то доброчинство бити веће од незаинтересованости за сопствену судбину.

Показатељи све већег дефетистичког духа у нашем народу су бројни. У последње време поста­ ли смо много (квази)побожни па се уместо у соп­ствени напор уздамо у Божија чуда. Међутим, неће ни Бог помоћи онима који сами себи не помогну. Такви су Га недостојни и не заслужују Његову помоћ. Бог помаже тамо где види вољу и труд. Он је тамо где гори пламен живота и борбе за победом. Зато, данас, треба схватити да ако не жели­мо да нас ветар историје одува у заборав, морамо почети да побеђујемо. Али не у лажним и туђим победама, оних, са којима се завара­вамо данас. Већ истинских победа, управо оних који су чинили наши преци. Сетимо се 1912. и 1918. године, сетимо се тих Победа. Оне су и те како могуће и данас, али да би до њих дошло, победимо прво себе. Побе­димо сопствену сујету, лењост, дефетизам, неза­интересованост, малодушност, утрнулост, поспа­ност и постанимо достојни наших предака, поста­нимо достојни сопствене историје и нека онај споменик са почетка приче не остане усамљен пример, постанимо и ми Победници!

 

Текст је првобитно објављен у штампаном и дигиталном издању часописа Искра:

http://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/iskra/iskra1256.pdf

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *