У Народној библиотеци Србије одржана је промоција нове књиге Небојше Катића у издању Катене Мунди: “Сурови нови свет”.  На промоцији су говорили проф. др Радмила Накарада, др Јован Б. Душанић, Никола Маринковић и сам аутор.

После почетног излагања аутора, а одговарајући на питања из публике, Катић је коментарисао своја предвиђања Светске економске кризе из 2008. године и њеног утицаја на нас: “Да се Србија суочила са собом 2008. године не би се (данас) поново суочавала, не би се смањивале плате, не би се смањивале пензије. Али оно што је битно, када говоримо о том тексту, јесте да је била једна серија текстова које сам писао, пред избијање кризе 2008. и када год сам упозоравао на кризу која долази, био сам критикован и проглашаван за катастрофичара. На жалост, тад сам погодио. Надам се да сада промашујем. Дакле, моја визија будућности је још песимистичнија него што је била тада. Просто, зато што смо огроман део ресурса у међувремену продали и претварамо се дефинитивно у колонију. Али, кажем ево, надам се да грешим и да смо на прагу Златног доба. Пардон, да смо ушли у Златно доба”.

Одговарајући на друго питање, које се односило на навођење пост-хладноратовског примера државе која је успела да са себе збаци колонијалне окове и кренула путем прогреса, као и мишљења о Белоруској привреди, Катић је рекао: “Сви познати модели које знамо, су се дешавали у периоду Хладног рата, када су државе које су се опредељивале којим ће путем ићи, имале  много више слободе него што имају данас. Оне су данас у кавезу који намеће ММФ, Светска трговинска организација, Светска банка и утицајни центри, као што су ЕУ и САД. Дакле, простор за некакву слободну политику, какаву смо виђали пре свега у Азији, тај простор је драстично сужен. Једина два модела који данас постоје, јесу кинески модел, али њега не можете реплицирати на седам милиона становника. Други интересантан модел који се потискује је вијетнамски модел. Дакле, Вијетнам има врло солидан темпо развоја. Он то ради ван оквира Хладног рата. Начин на који то ради јесте копирање јапанско-кинеског модела. Уопште, сви који су нешто од себе направили су копирали тај јапански модел, а то је модел да најбоље што имате гурате у државу. У државну администрацију, па онда та администрација покушава да развије државу. Или да обрнем овако аргумент, не постоји ни један модел, који је мени познат, у коме се држава развила користећи такозвану амбијенталну мантру, која се намеће Србији (кад поправите амбијент онда ћете направити чудо). Колики је слободан простор је тешко рећи. Слободан простор је онолико слободан колико, ако су најпаметнији (кадрови) стављени у државу, онда ће направити онолико простора колико им допусте. Ситуација је много другачија него што је била током Хладног рата, али простор постоји. Не можемо да га откријемо, ни да га проширимо, јер је наш државни апарат изузетно слаб”. 

Одоговарајући на питање о Белорусији  и њеном економском моделу, између осталог каже: ” Оно што је неспорно и што може послужити као добра компарација, то је држава која није прихватила класичне мантре које је прихватила Украјина или Грузија на пример, или практично све постсовјетске државе, ипак најбоље стоји. Без обзира да ли (само) извози тракторе. Друго, немојмо заборавити да је Белорусија у некој врсти санкција. Али оно што је кључно за Белорусију, то је да су њени транзициони губици далеко мањи него рецимо, губици једне Украјине. Уопште, када гледамо цео тај совјетски простор, највећу катастрофу је доживела Украјина. И то је једна од оних ствари о којима треба размишљати. Како то, да један солидно образован простор, солидно постављен, држава која ако ништа друго има плодну земљу, а није само то, како то да је она толико лошије прошла него што је прошла Белорусија”. 

Одговарајући на питање о продаји националних ресурса, да ли су то неповратни процеси или се они некако могу зауставити, Катић истиче: ” Прича о продаји ресурса је апсолутна катастрофа и ја непрекидно износим једну тезу која се своди на једну реченицу – оно што смо некад звали колонизатори данас зовемо страни инвеститори. То је трагична чињеница живота. Тај процес би негде морао да стане, међутим он не стаје. Ево аеродром је у концесији, продали смо ПКБ. Прилично сам сигуран да ће се догодити да и ЕПС оде. Отићи ће и водоводи. Дакле, та продаја ресурса је вероватно најцрње што нам се догодило и што ће се догодити, управо зато што не можемо да извршимо ре-национализацију тога. Мали смо, немамо снагу. Велике државе то можда могу, ми (сада) не можемо.” 

 

Приредио: Центар за културну обнову Археофутура

 

Извор: https://www.youtube.com/watch?v=3gkfJw1JPGI

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *