Уредник Administrator

Аутор: Секереш Валентина

Митови и њихова улога у друштву

Сматра се да су митови постојали у свим друштвима. Прошлим, садашњим, они представљају део начина живљења, мишљења и веровања људи. Драган Коковић наводи да митови пре свега означавају причу, легенду и још један од елемената сваке религије. Термин мит се употребљава већином за приче које нису истините. Митови постају понекад једини сведоци херојских дела, део нечега што је битно за опстанак племена. „Малиновски је тврдио да су митови, првенствено, иако не искључиво, приче о друштвеним функцијама. Мит је прича о прошлости која служи као нека повеља за садашњост. Та прича обавља функцију оправдавања неке успомене у садашњости и на тај начин стабилизацију и очување установе у животу.“(Коковић, 2005:147) Иза политичких митова стоји политичка идеологија, и њима митолошке представе служе како би њихова политичка порука била доступна већем броју политичких конзумената. Мит се мења временом, оно што је за једну генерацију чврсто веровање, за другу може бити мит. Имамо примере из античке Грчке када су митови тесно били повезани са религијом и ритуалима, и у том периоду су представљали друштвену снагу, а сада су остале само лепе приче.“Митови су, у ставри, најмоћнији када неко претпоставља да их уопште нема…Мит бива прихваћен не због своје научне заснованости (јер то не може ни бити), већ због своје друштвене корисности.“(Шљукић, 2011: 20) Кризе представљају сталан извор митова.

Митови који у идеологијама доминирају током двадесетог века су: мит о обећаној земљи, мит о изабраном народу, мит о вођи, мит о смрти и мит о непријатељу. Тодор Куљић сматра да политички митови олакшавају појединцима сналажење у непрегледним ситуацијама и вредносно оријентисање. Они играју важну улогу у друштвеним кризама, и представљају део политичке културе.

Типови власти и моћи по Максу Веберу

Михаило Ђурић истиче да је Вебер целог свог живота размишљао о месту, улози и условима развијања и одржавања слободе у људском друштву. Посебан акценат је стављао на границу легитимне употребе принуде и физичког насиља међу људима. У његовим социолошким проучавањима посебно место заузимају моћ и власт. Ове појаве се прожимају кроз све области живота. „Најпре треба рећи да се Вебер није задовољавао празним и неодређеним наговештајима; напротив, тежио је да постигне највећу могућну појмовну тачност. У свом систему социолошких категорија, он је оштро одвојио моћ од власти.“ (Ђурић, 1997:149) По Веберу моћ представља сваки степен вероватноће да се намеће своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова вероватноћа, а власт подразумева да ће одређена лица послушати заповест одређеног садржаја. Разлика између моћи и власти је првенствено у томе што када говоримо о моћи ми мислимо на господарење и потчињеност која се успостаља фактичким путем, а када говоримо о власти, ми мислимо на успостављање нормативног друштвеног поретка. Моћ се рефлектује у разним облицима, и састоји се из способности да се утиче на понашање других. Вебер наводи да је власт само један облик моћи. Оно што је битно за власт је то што она има институционалну подлогу. „По њему легитимна власт може бити рационална, традиционална и харизматска.“(Ћурић, 1997:152) Сваки тип власти је идеалнотипски, и они представљају апстрактно-аналитичке конструкције, помоћу којих се омогућава социолошко проучавање конкретних појава.

Рационална власт

Вебер сматра да је рационална власт по својим карактеристикама најсличнија модерном добу. Представља специфичан проналазак западне културе, и најсавршенији тип власти. За њу је карактеристично да се заснива на општим правилима који важе за све који се придржавају одређених критеријума, без обзира ко се где налази на хијерахијској лествици. Ова власт је трајан друштвени облик, за њу је карактеристично да она одваја службене дужности од приватних послова, јавну својину од личне својине чланова организације. „Рационална власт постоји како у модерној држави, тако и у приватним капиталистичким предузећима и разним добровољним удружењима, уколико располажу бројнијим управним апаратом који је хијерахијски уређен. Рационална власт узима облик бирократске организације онда кад се пред њу постављају обимни и сложени управни задаци.“(Ђурић, 1997:154)

Традиционална власт

Она се заснива на вери у светост постојећих друштвених норми и установа. Обавезно је живети онако како се одувек живело. „У овом типу власти, нормативни поредак важи као легитиман баш због тога што нико не зна кад и како је створен, а не зато што га је успоставила надлежна институција по прописиваном поступку.“(Ђурић, 1997:155) Она непризнаје ново законодавство. Не постоји јасна разлика између приватне и јавне својине. Битна карактерсистика овог типа власти је та што господари уживају лични ауторитет захваљујући положају који су добили. Постоји разлика између патримонијалног и феудалног облика традиционалне власти. Основна разлика лежи у организацији управних апарата. Патримонијална се састоји од лица која у потпуности зависе од господара и заузимају одређене положаје док имају наклоност господара. У феудалном типу власти управни апарат се не зависи само од господара, већ ужива друштвени углед на основу властитог положаја.

Ова власт не познаје никаква правила. „За разлику од прва два типа, који представљају трајне облике друштвене организације и служи задовољавању свакодневних потреба друштва, харизматска власт је изразито прелазна појава. Она се обично јавља у периодима кризе, кад постојећи друштвени поредак није у стању да задовољи изузетне потребе које су нагло избиле у први план. У извесном смислу то је оно што овом типу даје револуционарно обележје.“(Ђурић, 1997:156) Када говоримо о харизматском вођи. Вебер истиче да је он увек радикалано настројен. Ова власт се заснива на вери у особине оног који полаже право да буде вођа. Вебер сматра да је харизматски покрет плод колективног ентузијазма, иако је носилац харизме увек индивидуални вођа. Харизматски вођа има одређене привилегије да може да чини многе ствари на своју руку и за себе. Између харизматског вође и његових присталица постоји психолошко значење, и ту се може рећи да је ту више однос моћи него власти. Свако може да бира да ли ће да га призна или не. Оно што је најважнија ставка код харизматског вође је то што његови поданици верују у њега. „Првобитан често лични однос између носиоца харизме и његових присталица претвара се у институционални облик господарења и потчињености. Процес обезличавања харизме може ићи у два правца- у правцу успостављања традиционалног или рационалног типа власти.“(Ђурић, 1997:157-158)

Харизматска власт и харизматски вођа

Шљукић наводи да је власт комуниста имала изражене црте харизматског типа. Оваква власт се појављивала као револуционарна и ауторитарна у својој суштини. На њеном челу се јављају харизматске личности, као што је у бившем СССР-у Стаљин, у бившој СФРЈ Јосип Броз Тито. Овим вођама су приписиване надљудске способности. „Тврдњи о харизматском карактеру комунистичке власти, са правом, могло би бити приговорено да нису све комунистичке партије имале харизматске лидере, поготово не у свим периодима своје владавине.“(Шљукић, 2011:52) Након Стаљина власт је у СССР-у потрајала још више од тридест година, исто тако и у Југославији, након смрти Јосипа Броза, овај режим је трајао још десетак година, али овај период није забележио вође са харизматским карактером.

Функционалност комунистичких митова: Комунисти као изабран „народ“

У бившој Југославији, комунистички мит је служио за легитимисање власти комунистичке партије. Када говоримо о миту о изабраном народу треба напоменути да се мит о изабраности не односи само на етничке заједнице. Комунистичке партије више од свих других политичких странака имају неке културне одлике које се са једне стране разликују од других друштвених организација, а са друге стране чине њену унутрашњу кохезију веома јаком. Као и одређене религијске групе, комунистичке партије имају своје симболе, као што су срп и чекић, црвена боја, петокрака итд. Имали су одређене „религијске“ ритуале као што је масовно прослављање у Југославији Титовог рођендана итд. Имали су одређене недодирљиве личности, чије су слике стајале у свим канцеларијама и предузећима. „Један од ових културних елемената јесте и веровање комуниста у сопствену изабраност, веровање да њихова политичка странка има одређену историјску мисију. (Шљукић, 2011:58)“ У теоријском погледу они имају преимућство над пролетеријатом, њихове поставке не почивају на идејама, оне представљају израз стварних односа постојеће класне борбе, историјског кретања које се врши пред нашим очима. „Комунистичка партија треба да буде владајућа јер њени чланови поседују знање о току историје, јер знање које је недоступно „обичним смртницима“. Ради се о једној врсти изабраности, која је секуларног карактера, али која касније, вероватно нужно, задобија извесне квазирелигијске облике.(Шљукић, 2011:59)“

zastava-jugoslavije-tito

Постојале су посебене особине које су требали да имају чланови комунистичке партије: да раде на подизању своје комунистчке свести и на усвајању теорије марксизам- лењинизам, да познају основна питања Савеза комуниста и да прате њихову штампу, да раде на развијању социјалистичке свести радних људи, да се боре за социјалистичке односе међу људима и да активно учествују у раду своје организације. Код својих чланова треба да негују односе као што је другарство, искреност итд. Комунисти као посебни људи својим понашањем требали су да пруже пример осталим грађанима. У Југославији су постојале припреме за учлањење, које су почињале још у основној школи.

Компоненте југословенског социјализма

Оно што је важно да објаснимо и у кратким цртама изложимо, је то које су биле најважније компонете југословенског социјализма које су држале монопол над њеним државама и друштвом, да прикажемо критике на тадашњи режим, које југоносталгичари заборављају или стављају „под тепих“. Шта је то што је чинило да власт буде идеална или да бар тако привидно изгледа? Те компоненте југословенског социјализма су: партија, самокритика, организованост масе, чистке, војска, arcana-dominationis, харизма разума и модернизације.

1. Партија: Куљић истиче да је главна полуга Титове власти била управо партија. .“Партија је била организатор патриотског антифашистичког отпора, док је грађанска опозиција била углавном пасивна или сарађивала са окупатором.“(Куљић,2004: 60) Тито је одбацивао вишестраначки систем, јер је он могао да делује дезинтегративно и он би како Тито каже изазвао конфузију. Он је стално подсећао народ на ратни учинак партије.
2. Самокритика: Оне карактеристике које свака партија треба да има су јединство и слога. Без јединства нема акције. Поштовање јединства се сматрало моралним дугом класи, која је имала историјску мисију ослобођење друштва. Самокритика је јавно признавање грешке надређеној вредносној партијској организацији без обзира на вредносни положај. Износило се све што је у складу са партијским вредностима, јер се сматрало да су комунисти били убеђени у непогрешивост курса партије. Самокритика се односила на то да је партија увек у праву. Она се односила на јединство мисли и акције.“Самокритика уједначава ставове, а пошто је јавна обавезује се на дисциплину. Брутално прање мозгова на Голом отоку вероватно је била најдрастичнија устрајавања на неопходности самокритике код југословенских комуниста.“(Куљић, 2004:63)
3. Организованост масе: Тито се бојао од неконтролисаног понашања масе, бојао се национализама међу масом. Оно што је битно је то да није смело ван партије бити било каквих покрета, посебно националистичких.
4. Чистке: Ово је био начин уклањања политичких неистомишљеника, и самим тим је то важан део политичке културе. Његове чистке су се разликовале од Стаљинових и кинеских чистки. Мао је 1960-тих своје интелектуалце слао на рад у фабрику или на поље пиринча и на тај начин вршио чистке државног апарата. Стаљин је уз помоћ полиције, у логорима ликвидирао милионе недужних. Тито је за разлику од њих двојице своје чистке завршавао манипулативно, ту му је помогао партијски апарат. „До чистки у Југославији долазило је после крупних преокрета, када је део чланства партије прихватио нови курс или га погрешно схватао, па би развој кренуо у нежељном смеру.“(Куљић, 2004:66). Оно што је везано за чистке је Голи оток, острво у западном делу Републике Хрватске, које је од 1948. године био логор југословенских политичких затвореника. Затвореници су били Титови неистомишљеници, Стаљинове присталице, националисти и велики број припадника демократских покрета.
5. Војска: „Одавно је уочено да облик власти и са њим повезана политичка култура нису одређени само начином привређивања, друштвеном структуром, начином регулисања интересних сукоба и пожељном визијом друштва уопште већ и неопохдношћу одбране рата, тј. Улогом војске у заштити од спољашњег и унутрашњег непријатеља.“(Куљић, 2004:75) Восјка је требала да буде идеолошки хомогена, и оно што је битно за једну земљу, у овом случају Југославију је њена стабилност. Постоје мишљења да је армија била Титова партија, јер је она представљала један од механизама одржавања мира у земљи. Они који су имали неку другу струју у војсци која је била различита од интереса партије, били су слани на Голи оток или су били убијени. Оно што је спречавало осамостаљење војске у кризним ситуацијама, је сама самоуправа која је унутар земље приказивана као највећи степен демократије. „Титова синкретичка реторика, непосредни приступ и вишеслојни маневар били израз структурне потребе балканског простора за уједињавајућим симболом формираним у традицији локалне политичке културе. Без војне компоненте ауторитета овај функционални спој различитих начела би вероватно био неодржив.“(Куљић, 2004:79)
6. Arcana dominationis: Под надзором партије било је друштвено власништво над средствима за производњу. Оно што је чинило основу Титове влсти јесу партијска контрола војске, полиције, чиновништва, образовања и пропаганде. Имао је своју тајну полицију и контраобавештајну службу.
7. Харизма разума и модернизације: Потребно је објаснити и начин правдања власти јер она представља део политичке културе. Оно што је циљ сваке власти је тежња да пробуди веру у сопствену легитимност и да је што дуже одржи. Било је битно да се стално буди вера у прогресивност социјализма. Комунисти су своју власт правдали аргументима као што су квалитет авангарде, модернизацијом и прогресивном револуционарном улогом у свету обесправљених. „Сложена самоуправна социјалистичка идеологија прилично успешно је осигуравала идејно идеолошку легитимност и доследност партије и усклађивала је са лојалношћу разноликих група унутар друштвене структуре. Премда је Тито био дубоко лично везан за комунистичко опредељење, ипак је прилично еластично и прагамтично тумачио и акцентаовао поједине садржаје идеологије, нарочито на спољно политичком плану.“(Куљић, 2004:86)

У средишту социјалистичке модернизације је рационализација која се односи на уношење предвидљивих садржаја и поступака у неку делатност. Проблем се јављао јер је она неравномерно обухватала различите друштвене сегементе. Резултат се највише огледао у образовању, у области привреде, развој је био неравномернији иако је стопа раста и продуктивности била у успону. Комунистичка власт је била вођена харизмом разума све са циљем моралне замисли бескласног друштва.

Јосип Броз Тито

Јоспи Броз Тито, некадашњи доживотни председник Југославије, многи га и дан данас славе и величају, и жале за временима када је Тито био председник. Шта је то што га је чинило таквим вођом и какве то последице има данас? На који начин се конструише мит о изабраном вођи?Јосип Броз Тито је рођен 7. маја 1892. године у Кумровцу, али у народу је познато да се његов рођендан обележавао 25. маја као Дан младости. Ово се образлаже тиме, што се Тито велик део свог живота служио лажним папирима., и да је у војничком документу Аустро-угарске забележен да је рођен 25. маја. Основну школу је похађао у Кумровцу. Војни рок је од 1913. године служио у Бечу, потом у Загребу. У августу 1914. године, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт. Затворен је у Петроварадинску тврђаву због антиратних ставова, али није био осуђен, већ послат у Галицију на фронт, а потом на Карпате. У јесен, 1920. године се врађа у Загреб и ступа у редове Комунистичке партије Југославије. „Крајем 1937. године Јосип Броз Тито постаје генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије. После тога још два пута одлази у Москву 1938. и 1939. године.

SC8225-1-1024x840

У Другом светском рату Тито је био вођа Народноослободилачкох партизанаског покрета отпора, главни организатор стратегије током ратовања, као и политичких одлука који су обликовале социјалистичку Југославију. У новембру је 1942. године у Бихаћу формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије(АВНОЈ), и на његовом другом заседању у Јајцу 29-ог и 30-ог новембра 1943. донете су политички важне одлуке као што је забрана повратка Петра II Карађорђевића у Југославију, основан Национални комитет народног ослобођења (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералнх република, и Тито је био проглашен за маршала и изабран за председника НКОЈ-а. Био је доживотни председник Савезне Федеративне Републике Југославије и Савеза комуниста Југославије. Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани. Сахрањен 8. маја 1980. године у Кућу цвећа по сопственој жељи.За време соцјализма су о Титу писане само најлепше ствари, владар без мане, вођа који све може и све се то о њему као “надљудском” преносило првенствено кроз образовни систем. Његов режим је почивао на једнопартијском, вишенационалном политичком систему и вишслојном обрасцу интеграција. Оно што је посебна црта његовог режима, је његов сукоб са Стаљином, који је Титу донео популарност у свету.

Карактеристике харизматског вође Јосипа Броза-Тита

Тито је после Другог светског рата добио статус заштитника, неустрашивог вође, херој и чувар мира и јединства. „Заиста са правом изгледа да је „култ личности“ Јосипа Броза, названог Тито, представља начин легитимисања комунистичке власти у Југославији, и то током неколико деценија.“(Шљукић, 2011: 52) Оно што је највише креирало митове о њему је велик број књига, које су величале његов успех. Титов култ се стваран од краја 1943. године. О Титу се учило у школама, у њега се заклињало, његов рођендан се славио и још увек слави, интересантно је да многи грађани и данас имају примерке његове биографије. Харизматским личностима се приписују надљудске особине, тако су се и кроз публикације о њему величала његова дела, његов живот. Постојао је огроман број књига које су у свом наслову носиле име Тита и које су описивале његов живот. Нек од тих су: Детињство друга Тита, Било је часно живети са Титом, Титови путеви мира, Титови путеви историје, Друг Тито међу крајшницима, Тито и пионири итд. Треба нагласити да се првенствено кроз образовање градила свест колико је Тито као вођа битан, и колико су комунисти боља будућност ове земље, кроз књижевност су у први план стављане песме или текстови, где се величају победе партизана, где се велича као личности Тито. Социјалистичка књижевност је била средство за мењање стварности. Култ Тита је био битна ставка у војсци, дневној пропаганди, уметности. Кроз све ово градила се харизма која се приписивала Титу. Тајило се и прећуткивало све оно што може да укаља његов лик, као што су детаљи из његовог приватног живота. „Митове о Брозу, нарочито током Другог светског рата (јер су снаге које је предводио Броз сматране савезнком), али и након 1948. године, подржавао је и Запад, чија је доминација у информативној сфери свакако допринела делотворности митова о којима је реч. Да су ти митови стварно били делотворни сведочи и Брозова сахрана 1980. године. „Плави воз“ који је његово тело пренео од Љубљане, где је умро 4.маја, до Београда, у коме је сахрањен 8.маја, са сузама у очима дочекивале су испраћале стотине хиљада људи, а на самој сахрани пристствовале су делегације из 127 земаља, укључујући и најистакнутије државнике тог времена.“(Шљукић, 2011:53) Јосип Броз Тито је истицао да своје квалитете дугује комунистичкој партије, тиме што је њен члан и руководилац. Ово је довело до тога да комунисти нису „обични“ људи, него изабран „народ“. Тито је за народ био ослободилац, Љубиша Деспотовић истиче да све што се тиче личности и дела Јосипа Броза Тита је мистификовано и митологизовано, јер како он каже ни чин његовог рођења није могао остати без мистификације, његово детињство се величало, да се као мали није мирио са друштвеном неправдом, и све од рођења била је рефлексија класне борбе. „Братство и јединство, социјална правда, друштвени развој, равноправност народа и народности, све су то дела Титовог „генија“, чије се рођење доводи у везу са идејом и потребом да управо он усрећи напаћене и измучене југословенски народе и изведе их на пут националног ослобођења и срећније будућности.“ (Деспотовић, 2010:20)

Тодор Куљић сматра да у еволуцији Титовог ауторитета се могу уочити три фазе:

1. ауторитет вође и државника који се ослања на харизму Стаљина (1941-1949)
2. осамостаљена харизма и култ вође партије и државе (1949-1989)
3. постхумни идеолошки култ (1980-1990)

1_tito1jpg

 

Један део мита о Титу односи се на његову политичку творевину, СФР Југославију или Титову Југославију. За њу се везивало да је она земља равноправних народа и народности, она је представљала економски рај за радни народ, развијала је концепт самоуправљања тј. концепт удруженог рада, а Југославија је представљана као оаза сретног и лепог живота. Тито је унутар те Југославије, представљао једну илузију и маску за народ, која је убрзо после његове смрти скинута. Та „оаза сретног и лепог живота“ брзо се распала, што је у ствари значило да је она била само једна фатаморгана.

Литература:

Великоња, Митја (2010), Титосталгија, Београд: XX vek

Великоња, Митја (2010), „Политичка митологија непостојећег-наративни садржајаи југоносталгије у постјугословенским земљама“, у: Деспотовић Љ., Шљукић С, Гавриловић Д, Периц В, Великоња М, Митови епохе социјализма, Центар за историју, демократију и помирење, Факултет за европскоправно-политичке студије: Нови Сад и Сремска Каменица : 131-147

Деспотовић, Љубиша (2010), „Политички митови социјализма од комунизма до бољшевизма“, у: Деспотовић Љ., Шљукић С, Гавриловић Д, Периц В, Великоња М, Митови епохе социјализма, Центар за историју, демократију и помирење, Факултет за европскоправно-политичке студије: Нови Сад и Сремска Каменица : 5-31

Ђурић, Михаило (1997), Социологија Макса Вебера, Службени лист СРЈ, Београд: 113-183

Коковић, Драган (2005), Пукотине културе, Прометеј: Нови Сад: 144-151

Хејвуд, Ендру (2005), Политичке идеологије, Завод за уџбенике и наставна средства: Београд: 5-20, 109-160

Шљукић, Срђан (2011), Мит као судбина, Кирос: Сремски Карловци:

Куљић, Тодор (2004), Тито-социолошкоисторијска студија, Градска народна библиотека“Жарко Зрењанин“: Зрењанин: http://www.kczr.org/download/tekstovi/todor_kuljic_tito_socioloskoistorijska_studija.pdf

Куљић, Тодор (2008), Титосталгија-приказ, Мировни институт: Љубљана: http://instifdt.bg.ac.rs/tekstovi/2009-3/14_IV_Kuljic_2009-3.pdf

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *