0 0
Read Time:4 Minute, 48 Second

У организацији Српског политичког форума 19. фебруара на Факултету политичких наука одржана је трибина под називом „Култура као темељ државе“, на којој су говорили Емир Кустурица и професор Мило Ломпар. Том приликом, професор Ломпар говорио је о потреби дефинисања српског културног обрасца и његовог спровођења кроз културну политику:

„Ми немамо дефинисани културни образац, у смислу да је он део укупног друштвеног контекста и онога што се зове јавна свест. Али постоје неколика упоришна места која рално очитују колективну свест Срба. Чак више од тога, једну врсту српске културне свести са идејом да она никад није била, ни у прошлости ни сад етнички мотивисана, него је увек била изборнога карактера, па је у нашој култури велики број људи дао изузетне резултате или изузетне примере родољубља а да није био народносно српскога порекла, него је изабрао ту културу за своју унутрашњу и историјску реализацију.

Мени се чини дакле, да постоје пет таквих тачака, од којих су четири лако препознатљиве и одзив је на њих јасан, а пета је затамљена. Прва је светосавска традиција. То је нешто што је утемељујућег карактера. Други моменат је косовска традиција. Косовска традиција је репрезантативни образац нашег културног памћења. Косовска традиција је репрезентативна за српску средњовековну духовност, али што је врло битно обзиром на догађаје и времена која су уследила, за српску народну и епску свест која је објективно играла улогу историјске свести у дугим периодима турскога ропства. Косовска традиција делује у оба регистра, како у широко народном, тако и у сакрализованом облику. Трећи моменат је теже распознатљив, иако друштвена стварност  упућује на њега, то је моменат сеоба, метанастазичких кретања, померања српског народа са југа на север и са истока на запад. То је нешто што се одигравало у дугим вековима турскога ропства. Померање из византијског културног круга ка једном другом, средњоевропском културном кругу и практично дефинисање српске културе у хоризонтима контакте културе. По мом мишљењу, четврти образац је везан за секуларно искуство. Српска култура никад није била клерикална, она не познаје клерикализам као политичку формацију. Тога нема ни у моментима 19. и 20. века када се појављују политичке странке. За разлику рецимо од Хрвата, код Срба нема клерикализма као политичког пројекта. То значи да је секуларно искуство имало важну конститутивну улогу. Ту се препознају две личности које су дале свој печат томе.  Изразита личност је Доситеј Обрадовић , дах европске просвећености,  и наравно Вук Караџић. Унутар тог  културног хоризонта се појављује идеја која је конститутивна за нововековни идентитет Срба. То је идеја националне државе. Наша национална држава која је обновила и косовску и светосавску традицију је формирана као модерна држава, дакле, као секуларна држава.

Пети моменат је неосвешћен, до њега долазимо тек последњих двадесетак година, па и то у малим облицима, то је моменат геноцида. Српски народ је у двадесетом веку претрпео геноцид, као и јерменски, као и јеврејски народ и то је чињеница која је услед југословенског искуства, и посебно услед комунистичке реакције југословенског искуства, на известан начин остала затамљена у својој радикалности и у својој актуелности. То није довршена ствар, то је ствар која се на известан начин појављује, готово стално пред нама.

Тако да ја мислим да тих пет елемената, грубо говорећи, би могле да творе културни образац и једну врсту препознавања српског националног и културног идентитета. Јер је више мање реч о неспорним фигурама, такође постоје те битне фигуре спајања, каква је Његош. Који као класични песник, утемељујући песник, који спаја средњовековни спиритализам са једном врстом модерне реинтепретације косовске традиције. Како он тореинтепретира? Тако што ставља акценат на обилићевски моменат Лазаревог опредељења. Дакле, у извесном смислу даје редакцију у складу са временом и то видите веома снажно све до младобосанаца код којих је управо Његош један од најрепрезентативнијих песника. Тако да ми се чини да би то могао бити културни образац који би требало да испуни сваку форму културног саморазумевања.  Ту онда прелазимо из сфере кутуре у сферу културне политике, а то значи примене, и то значи борбе за одређени културни облик колектиног саморазумевања у хоризонту који сад није чисто везан за ствар уметности него је везан за ствар њене употребе. Односно за ствар њене унутрашње презентације према себи самима и према спољашњем свету. То је јако  важно, јер свету коме ми живимо је битно одређен културним ратом, то је свет у ком постоји интезиван културни рат. Ко жели да види може препознати обрисе, садржаје, форме и ми унутар тог кретања нисмо успели да дамо репрезентативни вид и чак нисмо добили никакву концепцију. Код нас се то често брка. Дакле, једно је културни хоризонт, индивидуално постигнуће, друго су планске, промишљене, стратешки успостављене ствари културне политике“.

Емир Кустурица је говорио о садашњем стању наше културне политике, односно непостојању исте, и погрешним покушајима њене изградње. Тако каже да „када је наш филм у питању, основна грешка је покушај препоручивања западном тржишту, уместо тражења упоришта и традиције из које потиче“.

Говорећи о политичкој коректности Кустурица каже да: „Када Бернал Анри Леви говори, а то је један филозоф, који је условно већ филозоф, који је добио и свој филм у Србији, и који има своје поклонике, и који је осудио Жуте прслуке, јер они наводно угрожавају републику (Француску). А пре тога је био у Украјини, где је поздравио оне који тамо руше државу. Дакле, кад неко сам себе цензурише, односно говори о ономе о чему треба да се говори, а не о ономе што би ми желели да говоримо, тај прећутни део, он је заправо израз лицемерја и аутоцензуре која западну цивилизацију уводи у једну агонију. Она је пре неки дан изражена и Фејсбуковом забраном једног сајта који је везан за станицу Раша Тудеј. Дакле, политичка корекност једнака је аутоцензури, а исходиште те аутоцензуре, пре свега јесте последица једног друштва које више не може да истрпи истину“.

Приредио: Центар за културну обнову Археофутура

Снимак трибине:

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Фридрих Ниче и циклична друштвена теорија
Next post Марко Танасковић: Монроова доктрина исписана крвљу

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *