Аутор: Љубиша Маленица

 

               Захваљујући тренутном сукобу у Украјини пред очима свјетске јавности су у веома кратком времену попадале све маске такозваних „западних вриједности“. Само о русофобији која је, такорећи преко ноћи, избила на површину свакодневног живота широм Запада може се написати читав засебан текст. За сада је довољно уочити брзину којом се шовинизам према Русима почео испољавати у западним земљама. Чини се као да је русофобија увјежбавана годинама, но ако читавога живота слушате како сте ви „изузетни“ то, по самој логици аргумента, повлачи закључак да су остали мање вриједни од вас, само просјечни, те не треба изненађивати испољавање мржње према „просјечнима“ који су се усудили довести у питање „изузетни“ поредак.

                 Пропагандна кампања демонизације Русије и Путина, која је још увијек у току, покушава да увјери свјетску и домаћу јавност у руску изолованост. Сасвим довољно је погледати мапу држава које су Руској Федерацији увеле санкције па да се наратив о изолованости распадне.[1][2] С друге стране, посматрајући које су земље увеле санкције Москви јасно се уочава да је у питању колективни Запад и његови сателити. Рат у Украјини, нажалост, нема никакве везе са Украјином. Ово је посредни рат Сједињених Држава против Русије и представља само завршну фазу једнога дугог процеса започетог још у тренутку нестанка Совјетског Савеза.

                У току Хладнога рата, Европа је из више разумљивих разлога била схватана као неминовно и најважније бојиште између НАТО савеза и Варшавског пакта. Над њом је константно висио мач могућег нуклеарног уништења. Након пада Берлинског зида и Европу је обузео Фукујамин злодух краја историје. Униполарни моменат Сједињених Држава је захватио и западноевропске земље које су вјеровале да су такође заслужне за нестанак комунистичког блока. Коначно, велики рат у којем није испаљен нити један хитац, био је готов. Москва је поражена, а затим понижена и одбачена. Исте ове европске земље, које би по логици ствари морале бити најзабринутије за повећање несигурности на европском тлу, апатично су гледале како Вашингтон раставља сигурносну архитектуру постављену за вријеме Хладнога рата.

                Споменута сигурносна архитектура је развијена и постављена с циљем стварања што више препрека на путу брзе ескалације ка нуклеарном сукоб између тадашње двије нуклеарне суперсиле, Совјетског Савеза и САД-а. Европске земље су имале највише користи од ових споразума и требало би да су најзаинтересованије за њихово одржавање. Ово распакивање сигурносних договора је започело за вријеме Бушове администрације када је тадашњи амерички предсједник 2002. године најавио излазак Вашингтона из Споразума о антибалистичким ракетама којим се ограничавао број одбрамбених система које је свака од двије суперсиле могла да распореди на својој територији.[3] Сљедећи корак је било иступање Сједињених Држава из Споразума о нуклеарним снагама средњега домета 2019.[4] да би се Вашингтон, такође за вријеме Трамповог мандата, 2020. повукао из Споразума о отвореном небу[5] којим се земљама потписницама дозвољавало узајамно и отворено надгледање с циљем смањивања могућих војних тензија. Сваки од ових потеза додатно је заоштрио односе између Русије и Запада те јасно ставио до знања да колективни Запад није био заинтересован за преговарање на равноправној основи.

                Док се све ово дешавало, Европа није ништа урадила. Стварни отпор ширењу НАТО савеза није пружила нити једна већа европска земља. Таквог отпора ја сигурно било од стране појединаца, но на степену званичне политике све европске престонице од значаја су беспоговорно пратиле Вашингтон у даљем гурању позиција алијансе на исток, према руским границама. Распад сигурносних механизама из периода Хладнога рата је пропраћен са мало пажње.

                Чак и сада када је рат захватио Украјину а близу два милиона избјеглица[6] из исте стигло у Европу, европске вође су једва смогле снаге да се одупру америчким притисцима по питању престанка увоза руског гаса и нафте.[7]Ова два енергента су од кључног значаја за Европску Унију која 25% нафте и 40% гаса набавља од Москве.[8] Уводити санкције Руској Федерацији која би могла да узврати реципрочним мјерама значило би катастрофу за европске земље. Претходне јесени, много раније него ли је започела руска војна операција у Украјини, представници њемачке индустрије су упозоравали политичку елиту на негативне посљедице које ће високе цјене енергената имати на њихове операције.[9] Само у Њемачкој, природни гас задовољава 50% енергетских потреба у хемијској и фармацеутској индустрији.[10] Свака од европских земаља је зависна од руских енергената. Неке државе су у потпуности зависне од руског гаса. С обзиром на количине у питању, и цјене, све изјаве о некаквој замјени руске нафте и гаса другим изворима у кратком временском року се не могу схватити озбиљно. Чак је и њемачки министар вањских послова, Аналена Бербок, у изјави за њемачки Билт истакла да „ми трећину наше нафте увозимо из Русије. Ако би увоз зауставили одмах, сутрадан би читава Њемачка стала.“[11]

                Хтјела то или не, Европа је енергетским спонама везана уз Русију јер само Москва може осигурати неопходне количине енергије да се европска индустријска основа одржи, уз довољно приступачне цјене. Наравно, такво стање је било све до почетка сукоба у Украјини, након чега су и нафта и гас достигли рекордне и историјске цјене. Чак и суочена са овом неупитном стварношћу европска политичка елита се није устезала увести санкције Москви нити наоружавати украјинске снаге и нацисте савременим против-тенковским оружијима. Тек када је сам опстанак европске индустријске базе постао упитан због намјера Вашингтона да у потпуности престане увозити руске енергенте, европске престонице су одлучиле да се успротиве.[12]

                Када се сукоб у Украјини сагледа из перспективе дипломатских и политичких активности, Европска Унија се рјетко појављује. Нешто су примјетнији шефови држава као што су Француска и Њемачка, но и то је спорадично и махом импотентно дјеловање на које се обраћа површна пажња. Операција у Украјини је оголила чињенично стање. Довољно је погледати главне актере драме, Сједињене Државе и Русија. Чак се и Кина активније бави питањем Украјине као суверен политички актер него ли државе ЕУ које су замало у потпуности засјењене дјеловањем Сједињених Држава.

                Поред овога понижавајућег политичког положаја, који је далеко од недавних навода француских и њемачких политичара о потреби самосталнијег дјеловања на свјетској сцени, озбиљнија је нова појава злих духова из не тако далеке прошлости. Степен русофобије који се могао уочити у оквиру свих западних земаља непосредно након почетка руске акције упућује на чињеницу да је мржња према руском народу покривена танким слојем вјештачке цивилизованости. Руским спортистима се забрањује учешће на такмичењима, угоститељски објекти у власништву Руса се вандализују, руске дипломатске мисије бивају изложене ограниченим нападима, велика дјела руских класика музике и књижевности бивају одбачена и уклоњена, руски производи се бацају те се чак и руским мачкама забрањује учешће на изложбама. На сваки начин се покушава казнити и, у складу са популарном западном културом „отказивања“, одбацити све што је руско.

                За Сједињене Државе, са њиховим страхом од Совјетског Савеза из педестих година прошлога вијека и Мекартијевим ловом на вјештице, русофобија је до одређене мјере разумљива. Још за вријеме Трамповог мандата, Џејмс Клепер, бивши директор Националне обавјештајне службе, је у јавности излазио са шовинистичким тврдњама да су Руси „замало генетски условљени да копирају, да се инфлитрирају и стичу наклоност“.[13] Ако прихватимо као логично образложење да је америчка позиција настала на основу историјски околности, намеће се питање зашто се идентичне ситуације понављају и унутар већине европских држава које су у додиру са Русијом много дуже од Вашингтона. Зашто нације и елите датих држава својевољно учествују у демонизацији Русије ако су већ силом политичких прилика приморане на економске санкције Москви?

                Једно од могућих образложења јесте американизација Западне Европе, а са њом, и трансплантација идеологије „изузетности“. Наравно, земље европског Запада никада неће бити „изузетне“ као Сједињене Државе но опонашање стила живота те политичка, војна и економска сарадња пружа им осјећај супериорности у односу према другима који не спадају у исти престижни клуб. Овај осјећај супериорности служи као параван којим се сакрива нестанак и одумирање сопствене културне и националне посебности те, у складу са тим, и стварне суверености у вањској и унутрашњој политици. Можда је зато и француски предсједник Емануел Макрон у једном наврату истакао да „Француска нема своју културу“.[14][15]

                Оно што садашњу потчињеност Европе погоршава је чињеница да тренутна америчка елита служи као предмет подсмијеха како ван Сједињених Држава тако и унутар њих. Свима нам је већ сада позната фраза „Идемо Брендоне“ (Let’s go Brendon) и знамо каква се заправо врста поруке њеним кориштењем шаље. Нити државни секретар Блинкен нити потпредсједник Камала Харис нису у нешто завиднијем положају. Један он најпознатијих америчких новинара садашњице, засигурно један од најгледанијих, Такер Карлсон редовно користи своју емисију на Фокс Њузу како би документовао и критиковао, на хумористичан начин, сву неспособност америчког политичког слоја тренутно на власти. Без обзира да ли Џозеф Бајден био само нечија марионета или пак дјелимично самосталан актер, његово понашање је у најмању руку понижење за Сједињене Америчке Државе. Човјек је очигледно неспособан да обавља функцију на којој се налази. Западни медији су након руске интервенције у Украјини данима пунили информациони простор питањима да ли је Владимир Путин суманут, неспособан, да ли је љут или емотивно нестабилан. Свака могућа замислива формулација питања „да ли је Путин луд“ је испробана, но у случају Бајдена ништа слично се није могло пронаћи, чак ни у траговима. То говори довољно о западним медијима.

                Бити подређен оваквој администрацији Америке осликава тужно стање Европске Уније и генерално гледано европских земаља, посебно оних на Западу. Чињеница да Србија те Босна и Херцеговина нису увеле санкције Русији нити забраниле летове само чини суморнијом политичку слику тренутне Европе. Шеф вањских послова Европске Уније Жозеф Борељ истиче да је Брисел досегао максимум могућих финансијских санкција против Русије,[16] све даље би почело озбиљно да штети самим Европљанима, који већ сада купују нафту и гас по историјски рекордним цјенама. Тек сада када се назире могућа руска одмазда у најосјетљивијим секторима европске економије и индустрије, Европа одлучује да се заустави. Небитни су животи Руса и Украјинаца у Украјини, демократија, суверенитет, људска права, све је то небитно, само не дирај у животни стандард и економску рачуницу. Док је на западу континента добро, све остало је неважно. Пуни круг назад на русофобију и чињеницу да тренутне европске елите никада на Русију нису ни гледале као на дио Европе, што је само по себи грешка, те да би исте дотичне елите биле спремне са задовољством радије санкционисати Москву у потпуности него ли је прихватити као равноправног саговорника, само да није те географске и економске повезаности.

                Несумњиво у европским земљама постоје оне политичке снаге које много позитивније гледају на Русију. То је замало па карактеристика већине опозиционих партија како у Њемачкој тако и Француској, но и другдје. Мађарска, захваљујући Виктору Орбану, нити допушта пренос наоружања за кијевски режим преко своје територије нити учествује у даљем наоружавању Украјинаца. У већини словенских земаља, па чак и онима које су највише русофобне, као што је Пољска, постоје политичке снаге које, без симпатисања Руске Федерације, разумију да Русија постоји као дио Европе и да се то не може промјенити. Било каква сигурносна архитектура на тлу Европе, а посебно она на дужи рок, не може бити замишљена без конструктивног учешћа Москве. Несумњиво постоји Европа која је првенствено Европа па тек онда Запад, но као што смо свједоци већ више година, та национална и суверенистичка Европа је у константном сукобу, који губи, са глобалистичком и атлантистичком „Европом“ која има изузетно мало додирних тачака са оним што је у културном, традицијском и историјском смислу Европа. Иста ова атлантистичка Европа сада нескривено шаље савремено наоружање украјинским трупама док Москви уводи санкције, надајући се њеном поразу и слабљењу. Ако претпоставимо најгори могући сценарио, а то је потпуни руски пораз, пад Владимира Путина те распад руске државе, посљедице тако трауматичног догађаја никако не би мимошиле Европу. С обзиром да Русија има 145 милиона становника, само евентуални избјеглички вал би представљао терет са којим се ЕУ не би могла носити, да не говоримо о другим аспектима. Већ сада Варшава и Краков упозоравају на немогућност прихвата додатних избјеглица, те захтјевају помоћ од Европске Уније и УН-а.[17]

                Још у 2017. и 2018. руски предсједник Владимир Путин[18][19][20] је упозоравао на постојање програма за развој биолошких оружија у Украјини, те на програме скупљања ДНК материјала од Словена како у Русији тако и у Украјини. Страни медији, посебно они западни, су све ово одбацили[21] као још једну Путинову лудост. Они западни званичници који су се уопште и осврнули на ово питање су једногласно одбацили дате тврдње као руску пропаганду. Све је то била теорија завјере[22], док није започела руска војна операција у Украјини. Међу првима који су примјетили нешто необично била је Диљана Гајтанжиева,[23] независни новинар из Бугарске. Наиме, она је истакла да су са интернет странице америчке амбасаде у Украјини избрисане све информације о једанаест америчких биолабораторија[24] на територији ове земље. Ово је прошло неопажено све до осмога марта када је, приликом давања исказа сенатској комисији, замјеник секретара за политичка питања, Викторија Нуланд отворено признала постојање биолошких лабораторија на територији Украјине, сасвим сигурно под надзором Сједињених Држава. Када је сенатор Марко Рубио упитао да ли Украјина посједује хемијско или биолошко оружије, Нуландова је одговорила да „Украјина има постројења за билошка истраживања за које смо тренутно забринути због могућности њиховога преузимања од стране руских трупа. Радимо са Украјинцима на начинима којима се може спријечити пад материјала за истраживање у руке руских трупа“.[25] Непосредно након овога, америчка администрација је приступила контролисању штете па су наводили разлога за постојање лабораторија, као што су смањивање ризика од хемијско-биолошкога наоружања из периода Совјетског Савеза,[26] те безазлено проучавање болести зарад опште користи.[27] Ако прихватимо ова образложења, намеће се пар сасвим јасних питања.

                С обзиром да активности Вашингтона у Украјини по овом питању трају још од далеке 2005. године, логично је запитати се колико је заправо времена неопходно да би се уклонило или уништило хемијско и биолошко оружије бившег СССР-а. Зар седамнаест година није довољно? С друге стране, ако се ова истраживачка постројења заиста баве безазленим истраживањима на корист човјечанства, чему онда забринутост Викторије Нуланд због могућности их преузму Руси? Закључак је сасвим прост, иако постоји шанса да је погрешан. Лажу, и по питању намјене лабораторија и по питању материјала који се у њима налазе.

                Најзабрињавајући дио проблематике везане уз биолошке лабораторије је могућност да су у њима вршена истраживања на могућим биолошким оружијима која би циљала специфичне националне групе, у овом случају словенско становништво у Русији и Украјини. Као што смо истакли, Владмири Путин је још 2017. споменуо постојање програма који скупљају ДНК узорке од рускога становништва. Америчко Министарство одбране није оповргло ове наводе већ их је индиректно потврдило. У саопштењу 59-тог Медицинског крила центра за напредну молекуларну детекцију, капетан Бо Дауни наводи да овај центар „спроводи истраживање с циљем идентификације различитих биомаркера повезаних са повредама…ово је захтјевало двије групе узорака – једну за тестирање болести а другу за улогу контролне групе. Прва група узорака, набављена од стране америчке фирме, је добијена од појединаца рускога поријекла“.[28][29] У наставку објашњења се истиче да је за потребе истраживања и контролна група морала бити набављена од особа које потичу из Русије.

                Из овога произилази да су за потребе свога истраживања америчке војне снаге заиста скупљале узорке генетског кода Руса. Игор Кирилов, шеф РХБ заштите Руске армије, истиче да је у периоду од 2020. до 2021. под окриљем студија различитих патогена, из Украјине у Сједињене Државе пребачено неколико хиљада узорака серума пацијената, превасходно оних који су Словени. Коначно одредиште ових узорака је био Истраживачки институт Војске САД Валтер Рид, највећа установе те врсте у Сједињеним Државама.[30] Недуго након изјаве Викторије Нуланд, гласноговорник кинеског Министарства вањских послова је позвао Вашингтон да представи јавности детаље својих војно-биолошких активности, наглашавајући да Сједињене Државе располажу са 336 лабораторија у 30 држава, од којих се 26 налази у Украјини.[31][32][33] Истовремено, само дан након што је руска војска започела своју операцију, званична страница америчке Националне задужбине за демократију, злогласни НЕД, је уклонила сву документацију везану уз своје активности на територији Украјине.[34] Не треба изгубити из вида чињеницу да је НЕД, према сопственим наводима, активан на простору Украјине од 1989.

                Након само десетак дана руског напредовања долазимо у ситуацију гдје морамо прихватит, као чињеницу, да су Сједињене Државе на територији Европе финансирале лабораторијски рад са неким од најопаснијих патогена познатих човјеку. Лабораторија у Одеси[35] је класификована као објекат са трећим степеном биозаштите, од четири могућа.[36] Трећи степен омогућује рад са антраксом и турбекулозом, између осталога. Такође је неопходно узети у обзир да постоји значајна могућност упознатости европских земаља са читавим програмом, чиме се потчињеност Европске Уније америчким интересима само додатно истиче.

                Могућност да су друге словенске земље свијестно излазиле у сусрет Вашингтону по овом питању показује изузетно опасан степен неозбиљности, посебно када узмемо у обзир да је једна од главних карактеристика како вируса, тако и бактерија, мутација с циљем лакшег ширења. Није немогуће замислити да вирус вјештачки створен да напада Русе након неколико мутација постане опасан и по Пољаке или Чехе с обзиром на заједнички словенски корјен и сличности карактеристика генетског кода код свих словенских народа.

                За крај ћемо се осврниту на економске посљедице тренутних дешавања, а оне се најбоље уочавају када се погледају цјене нафте и природног гаса на свјетском тржишту. У тренутку писања ових редова, барел нафте се продаје за 110 долара док хиљаду кубних метара природног гаса кошта 4.705 долара. У питању су астрономске цифре, цифре које већ имају видљиво негативан утицај на европску индустрију. Десетог марта, једина државна челичана у Њемачкој, Лех Сталверк (Lech-Stahlwerke) је била принуђена да обустави рад свога погона у Баварији због високих цјена енергије.[37] Ова фабрика је производила милион тона челика годишње, те је трошила енергије колико и град од 300.000 становника.

Према истраживању Федерације њемачких индустрија, високе цјене енергије доводе у питање опстанак једне четвртине свих њемачких малих и средњих предузећа.[38][39] Према расположивим подацима, 23% ових предузећа види цјене енергената као пријетњу сопственом опстанку док 21% разматра могућност пребацивања погона у иностранство. Треба имати на уму да су ово подаци непосредно прије почетка сукоба у Украјини, из чега логично произилази закључак да је тренутно стање у многоме погоршано. Ово је од посебног значаја с обзиром да више од половине послова у Њемачкој стварају мала и средња предузећа.[40] Та иста предузећа стварају 37% од укупног промета на годишњем плану те чине замало 99% од свих постојећих њемачких предузећа.[41]

Њемачка је, на несрећу Европе, путем ЕУ претворена у економски мотор читавога континента и свака нестабилност унутар саме Њемачке се једино негативно може одразити на остатак земаља, како унутар Европе тако и ван ње. Истовремено, Европска Унија уводи нови пакет санкција Русији, који подразумјева забрану извоза луксузних добара у Руску Федерацију те увоза жељеза и челика из исте.[42][43] Русија спада у пет највећих извозника жељеза и челика на глобалном плану. Санкционисање Москве у овоме погледу може само довести до даљег пораста цјена метала. Руске власти су већ најавиле додатне дажбине од 15% на извоз 340 производа од челика и других метала, које ће бити на снази од 1. августа до 31. децембра ове године. С обзиром да говоримо о извозу, ово ће такође утицати на повећање цјена те се овим потезом очекује добит од 160 милијарди рубљи.[44] Према подацима из 2019. године увоз полузавршених челичних производа из Русије и Украјине чини чак 71% увоза  из ове категорије. И у другим категоријама челичних производа Руска Федерација, заједно са Украјином, се појављује као један од већих трговинских партнера Европске Уније.[45]  

Русија је истовремено водећи извозник житарица, посебно пшенице. Украјина и Руска Федерација осигуравају чак једну четвртину свјетске производње пшенице,[46] која је кључна за исхрану становништва читавог низа држава, укључујући и Европу. С обзиром на тренутна дешавања изузетно су ниске шансе да ће ове године украјински фармери засијати своја поља. Без сјетве неће бити ни жетве. За очекивати је пораст цјена хране на глобалном плану.[47] Истовремено, Русија је примарни извозник неона, никла, бакра и драгоцјених метала,[48] при чему се посебно истичу неон и паладијум због њихове кључне улоге у производњи микрочипова.[49][50]

Не постоји ни теоретска могућност да земље Запада остану непогођене сопственим санкцијама. Три седмице од почетка сукоба и већ је Вашингтон био приморан да шаље дипломатску мисију Николасу Мадуру са циљем да Венецуела надокнади нафту коју је Москва допремала Сједињеним Државама.[51] Не тако давно Мадуро је био диктатор и трговац наркотицима.

У међувремену, док Запад грозничаво тражи нове начине да санкционише Русију због „нарушавања међународног права“ на другом крају евроазијског суперконтинента се одвијају економски и политички процеси вриједни пажње. Почетком марта Руска Федерација и Пакистан су потписали велики трговачки споразум којим је Исламабад договорио увоз два милиона тона пшенице и природног гаса из Русије.[52] Непосредно након тога Индија и Русија су одлучиле финализовати систем за узајамну трговину која би се одвијала у националним валутама ове двије земље, тако заобилазећи долар. Према расположивим подацима, јестиво уље и вјештачко ђубриво су од кључног интереса за Њу Делхи тренутно, но једном успостављен систем се може лако користити и за трговину другим добрима.[53] Истовремено, Кина и Евроазијска Економска Унија договарају стварање заједничког и независног међународног монетарног и финансијског система који ће се заснивати на „новој међународној валути“.[54] Ова нова валута би требала узимати јуан као референтну основу те би њена вриједност била рачуната на темељу индекса националних валута земаља учесница и цјена роба.[55]

Поред свега овога постоје знакови преговора између Саудијске Арабије и Кине да Ријад умјесто долара прихвати кинески јуан као средство плаћања за нафту купљену од стране Пекинга,[56] посебно сада када је дедоларизација постала саставни дио развијања сопственог суверенитета. Кина иначе купује 25% од укупног саудијског извоза нафте.

Упркос упозорењима великих западних банака са Вол Стрита, западне санкције су подразумјевале избацивање руских банака из глобалног система плаћања SWIFT, но и то се показује као још један од будућих проблема по западне престонице. Чланак у магазину Блумберг истиче „да би избацивање Русије из критичног глобалног система – који дневно обрађује 42 милиона порука и служи као жила куцавица за неке од највећих свјетских глобалних институција – могло изазвати повратни удар, подижући инфлацију, гурајући Русију ближе Кини и штитећи финансијске трансакције од надзора Запада. Такође може довести до развоја алтернативе SWIFT систему која би евентуално штетила суперматији америчког долара“.[57]

Ово упозорење се већ показало као исправно с обзиром да је Москва спојила сопствени систем за међународну финансијску размјену не само са Кином већ и са Индијом те свим државама које сачињавају ЕАЕУ. Руски Систем за трансфер финансијских порука већ спаја више од 400 банака.[58] Ако узмемо у обзир раније истакнути значај Руске Федерације као извозника више кључних сировина, логично је очекивати даљи пораст броја институција укључених у ову мрежу. С обзиром да Индија и Кина заједно имају близу три милијарде становника, њихово учешће у овоме систему је од кључнога значаја.

У самој Русији се већ расправља о национализацији[59] имовине страних фирми које су напустиле земљу у знак протеста због сукоба у Украјини док директор Центра за економско истраживање, Васили Колташов заговара de facto конфискацију страних технологија путем закона о пријатељским и непријатељским државама којим би Русија престала признавати право Сједињених Држава на патенте.[60] Колташов сматра да „ако се одређена земља пронађе на списку непријатељских држава, онда можемо почети са копирањем њених технологија из области фармације, индустрије, производње, електронике, медицине. Може бити било шта – од ситних детаља до хемијских једињења“.[61] На опасности западних санцкија у технолошкој сфери упозоравају и западни извори.[62]

Крајем прошле године, Иран и Русија су приводили крају договоре о потписивању великога споразума о свеобухватној сарадњи на период од двадесет година, који ће највјероватније бити сличан договору постигнутом између Техерана и Пекинга.[63] Истовремено, на сам дан почетка руске операције у Украјини, пакистански премијер Имран Кан је боравио у Москви. Приликом ове посјете постигнут је договор о изградњи великога гасовода „Сјевер-Југ“ којим би течни гас био пребациван из јужне пакистанске луке Карачи у сјеверни дио земље.[64] Вриједност овога пројекта који ће извести руске фирме се процјењује на двије милијарде долара. Поред сарадње са земљама Азије, Москва по свему судећи, проширује сарадњу и са земљама Јужне Америке. Приликом сусрета Путина и Болсенара у фебруару, бразилски предсједник је истакао висок степен заинтересованости за сарадњу у областима компактних нуклеарних реактора, посебно њихове улоге у развоју бразилских нуклеарних подморница, те „побољшавања сарадње у областима поморске експлоатације лежишта нафте, хидрогена и нуклеарне енергије…Такође је споменуто јачање војне сарадње и билатералне размјене“.[65]

Као што се може уочити, читав низ конструктивних потеза који би требали ојачати махом противнике и конкуренте Сједињеним Државама. За то вријеме, Европска Унија се спрема увести санкције Пољској и Мађарској због њиховог одбијања да се повинују бриселским диктатима по питању ЛГБТ пропаганде и других декадентних западних „вриједности“. Наиме, десетога марта је Европски Парламент, великом већином, донио одлуку којом позива Европску Комисију да започне поступак укидања приступа фондовима оним земљама које „не поштују владавину права“ при чему се посебан нагласак ставља на Варшаву и Будимпешту.[66][67]

Ово само може продубити већ постојећу унутрашњу агонију Уније, посебно када се узме у обзир трајање ове кризе, те постојање неколико других истовремених криза које нагризају унутрашњу кохезију и функционисање. У случају да ЕК заиста спроведе одлуку у дјело, постављање питања изласка Пољске, а евентуално и Мађарске, из Европске Уније би неминовно поново постало актуелно. У складу са европском солидарношћу, коју смо могли гледати на дјелу током пандемије, Брисел такође истиче да је захвалан земљама Западнога Балкана које су подржале ЕУ санкције против Русије, али напомиње да нема планова за компезанционе фондове којима би била ублажена штета коју ће дотичне земље претрпјети због усклађивања са мјерама Европске Уније.[68] Толико о солидарности.

По свему судећи, Европска Унија улази у период економских и политичких потреса ношена на таласу лажнога осјећаја моралне супериорности наспрам Русије и рускога народа. Довољан је поглед на мапу евроазијског суперконтинента па да се уочи несумњива припадност саме Европе датом простору. Читав низ догађаја који су нас довели до сукоба у Украјини био је својеврстан тест стварне независности Европске Уније и сада можемо рећи да су европске престонице на том тесту пале. Више од петнаест година, од чувенога говора Владимира Путина у Минхену, је потрошено узалуд. Нити Француска нити Њемачка нису извршиле неопходан притисак, а биле су сасвим способне за то, на Кијев да испуни споразуме из Минска, читаво вријеме наоружавајући украјинску војску и вршећи обуку јединица за које сада можемо отворено рећи да су ништа друго до савремене верзије нацистичких трупа од прије осамдесет година. Након што су им преци били класификовани као „подљуди“ од стране „аријевских господара“ Трећега Рајха, тужно је гледати како један словенски народ прихвата ову огавну идеологију са намјером њене употребе против другога словенског народа.

Не треба сматрати да сви Украјинци прихватају нацизам. Ипак, непходно је прихватити да онај дио који јесте прихватио Хитлерове идеје је то учинио уз прећутни благослов како Сједињених Држава тако и Европске Уније. Суморно је посматрати како једна Европа, простор са изузетно дугим традицијама државништва, умјетности, културе, са богатством сопствене историје и историјског искуства још дубље улази у зависност од Вашингтона. Не треба гајити илузије, у рату између Русије и Украјине, Европска Унија је највећи губитник. Русија ће бити погођења санкцијама но она се увијек може окренути ка Азији. Иран је већ деценијама под америчким санкцијама па и даље функционише као држава. За претпоставити је да ће и Русија преживјети санкције и наставити постојање. Но шта ће Европа, пред којом је био јасан избор. Или наставак зависности од атлантског поретка или пак изградња сопствених капацитета с циљем образовања једног од чворишта новога мултиполарног поретка и развој евроазијске повезаности. По свему судећи, Европа је одабрала свој пут, а он би евентуално могао водити и ка нестанку Европе какву познајемо. Довољно је погледати укупан европски наталитет и утицај неолибералне политике отворених граница па да се могућа будућност јасно искристализује.

Европа је направила свој избор. Исто морају учинити и Срби, водећи се поукама грешака како из своје тако и туђе историје. 

 

Извори:

[1] https://www.borenius.ru/en/sanctions-map/

[3] https://carnegieendowment.org/2021/12/13/u.s.-exit-from-anti-ballistic-missile-treaty-has-fueled-new-arms-race-pub-85977

[4] https://www.armscontrol.org/act/2019-09/news/us-completes-inf-treaty-withdrawal

[5] https://www.armscontrol.org/act/2020-12/news/us-completes-open-skies-treaty-withdrawal

[6] https://www.dw.com/en/ukraine-number-of-refugees-reaches-2-million-un-says/a-61048556

[7] https://www.politico.eu/article/germany-rejects-calls-for-banning-russian-oil-and-gas/

[8] https://edition.cnn.com/2022/03/08/energy/gas-russia-europe/index.html#:~:text=The%20European%20Union%20depends%20on,President%20Vladimir%20Putin’s%20war%20effort.

[9] https://www.cleanenergywire.org/news/gas-price-hike-may-hit-german-economy-production-cuts-media-reports

[10] https://www.cleanenergywire.org/factsheets/energy-crunch-effects-households-and-businesses-and-governments-reaction

[11] https://www.rt.com/russia/551505-banning-russian-oil-will-grind/

[12] https://www.politico.eu/article/germany-putin-oil-gas/

[13] https://observer.com/2017/05/james-clapper-russia-xenophobia/

[14] http://europeanpost.co/macron-denies-the-existence-of-a-french-culture/

[15] https://www.lowyinstitute.org/the-interpreter/macron-and-uprooting-france

[16] https://www.tasnimnews.com/en/news/2022/03/10/2680003/eu-has-reached-limit-of-its-capabilities-to-impose-financial-sanctions-on-russia-borrell-says

[17] https://notesfrompoland.com/2022/03/11/we-cant-take-any-more-refugees-polish-cities-call-on-government-to-seek-eu-and-un-help/

[18] https://www.rferl.org/a/russia-biological-warfare-accusations-raise-eyebrows-lawsuit/28834069.html

[19] https://www.opindia.com/2022/02/russia-ukraine-invasion-bioweapons-labs-patrushev-putin-wuhan-coronavirus/

[20] https://parstoday.com/en/news/world-i67050-us_military_says_collecting_russian_dna_for_research_purposes%E2%80%99

[21] https://www.newsweek.com/russia-claim-ukraine-making-ethnic-specific-bioweapons-science-fiction-united-states-1687219

[22] https://www.airforcetimes.com/news/pentagon-congress/2017/11/02/how-a-pentagon-research-project-convinced-vladimir-putin-of-a-coming-biowar/

[23] https://www.mintpressnews.com/us-admits-funding-biological-laboratories-ukraine-dilyana-gaytandzhieva/279904/

[24] https://twitter.com/dgaytandzhieva/status/1497556518278991873?s=20&t=bk7a7jpdDTLk5Zk3LaGAJg

[25] https://www.youtube.com/watch?v=Y39veTO7kF4

[26] https://www.bbc.com/news/60711705

[27] https://www.opindia.com/2022/03/usa-admits-biolabs-in-ukraine-says-biological-attack-russias-fault/

[28] https://www.airforcetimes.com/news/pentagon-congress/2017/11/02/how-a-pentagon-research-project-convinced-vladimir-putin-of-a-coming-biowar/

[29] https://www.yjc.news/en/news/15083/us-military-says-collecting-russian-dna-for-%E2%80%98research-purposes%E2%80%99

[30] https://www.wionews.com/world/found-30-biological-labs-in-ukraine-possibly-for-bioweapons-claim-russian-forces-460189

[31] https://www.youtube.com/watch?v=BCydUeHAhzQ

[32] https://www.youtube.com/watch?v=J-7Rg7Nt1Bo

[33] https://www.opindia.com/2022/03/us-has-336-biolabs-in-30-countries-including-26-in-ukraine-alleges-china/

[34] https://covertactionmagazine.com/2022/03/07/national-endowment-for-democracy-deletes-records-of-funding-projects-in-ukraine/

[35] https://www.rfi.fr/en/international/20220311-us-funded-biolabs-in-ukraine-at-the-core-of-ongoing-propaganda-war

[36] https://consteril.com/biosafety-levels-difference/

[37] https://www.nasdaq.com/articles/steelmaker-lech-stahlwerke-halts-production-as-power-prices-soar

[38] https://www.cleanenergywire.org/news/one-four-german-industry-companies-fear-existence-due-costly-energy-survey

[39] https://bdi.eu/presse/#/artikel/news/strom-und-gaspreise-drohen-wirtschaft-zu-erdruecken/

[40] https://www.bmwi.de/Redaktion/EN/Publikationen/wirtschaftsmotor-mittelstand-zahlen-und-fakten-zu-den-deutschen-kmu.pdf?__blob=publicationFile&v=1

[41] https://www.bmwi.de/Redaktion/EN/Dossier/sme-policy.html#:~:text=The%20success%20of%20German%20business,Approx.

[42] https://www.spglobal.com/commodity-insights/en/market-insights/videos/market-movers-asia/031422-russia-oil-espo-sokol-china-india-japan-korea-sanctions-bunker-marine-fuel-steel-wheat-indonesia-coal

[43] https://www.reuters.com/markets/europe/eu-unveils-fourth-set-sanctions-against-russia-2022-03-11/

[44] https://www.metalbulletin.com/Article/3996007/Russia-sets-export-duties-on-340-metal-products-[CORRECTED].html

[45] https://legacy.trade.gov/steel/countries/pdfs/imports-eu.pdf

[46] https://www.aljazeera.com/news/2022/2/17/infographic-russia-ukraine-and-the-global-wheat-supply-interactive

[47] https://oec.world/en/blog/post/affects-of-russian-invasion-of-ukraine-on-global-food-access

[48] https://gpovanman.wordpress.com/2022/03/15/slamming-the-door-behind-them/

[49] https://theconversation.com/five-essential-commodities-that-will-be-hit-by-war-in-ukraine-177845

[50] https://www.fierceelectronics.com/electronics/ukraine-war-could-hurt-supplies-neon-palladium-needed-chips

[51] https://www.ft.com/content/503e557e-947c-4993-8016-69b2135f4432

[52] https://www.business-standard.com/article/international/pakistan-signs-trade-deal-with-russia-amid-war-how-will-the-imf-react-122030400406_1.html

[53] https://www.hindustantimes.com/india-news/india-finalising-alternative-payment-system-to-carry-on-russia-trade-101647174800298.html

[54] https://kapital.kz/finance/103768/yeaes-i-knr-razrabotayut-proyekt-mezhdunarodnoy-finsistemy.html

[55] https://thecradle.co/Article/columns/7975

[56] https://www.globaltimes.cn/page/202203/1255048.shtml

[57] https://www.bloomberg.com/news/articles/2022-02-25/wall-street-counsels-washington-against-kicking-russia-off-swift

[58] https://thecradle.co/Article/columns/7385

[59] https://www.theguardian.com/world/2022/mar/10/russia-plans-to-seize-assets-of-western-companies-exiting-country

[60]

[61] https://www.opednews.com/articles/3/Follow-the-Money–How-Rus-by-Pepe-Escobar-Central-Banks_Chinese-President-Xi-Jinping_Follow-The-Money_Oil-Cost-Of—220301-583.html

[62] https://www.washingtonpost.com/technology/2022/03/03/us-russia-technology-dependence/

[63] https://www.russia-briefing.com/news/russia-and-iran-to-sign-20-year-cooperation-deal.html/

[64] https://www.ft.com/content/9294890a-593c-442b-bc53-13099d14d36f

[65] https://brazilian.report/liveblog/2022/02/16/russia-nuclear-talks/

[66] https://notesfrompoland.com/2022/03/10/european-parliament-calls-on-eu-to-block-funds-for-rule-of-law-violators/

[67] https://hronograf.net/2022/03/10/eu-uvodi-sankcije-poljskoj-i-madjarskoj/

[68] https://www.politika.rs/scc/clanak/502066/U-EU-ne-planiraju-pomoc-za-balkanske-zemlje-koje-su-podrzale-sankcije-Rusiji

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *