Аутор: Драгољуб Мандић

 

На дан 20. септембра ове године навршава се тачно две деценије од погибије својевремено најпопуларнијег руског глумца и редитеља – Сергеја Сергејевича Бодрова. Пишући о људима чији су се животи – најчешће након изгубљене битке са пороцима или сопственом психом – угасили на врхунцу славе, по правилу је оптерећено кобејновским синдромом, односно неоправданим идеализовањем при чему се наведеној групи – вечно младих – јавних личности пришива ореол несхваћености. Међутим, живот и дело Сергеја Бодрова нам не пружа основе да и њега посматрамо на тај начин.

 

            Непланирани глумац

 

            Рођен је 27. децембра 1971. године у Москви. Иако је био млађи син режисера Сергеја Владимировича Бодрова, свет филма и телевизије Сергеја Бодрова млађег у почетку није много занимао; под утицајем мајке Валентине Николајевне, ликовне критичарке и професорке на Московском државном универзитету, желео је да се бави сликарством, стекавши потом звање историчара уметности. Међутим, филмска каријера се ипак десила: као дечак је, помажући оцу, остварио низ епизодних улога, да би на крају добио и главну улогу у филму „Кавкаски затвореник“. За глумачки позив се ипак одлучио тек са улогом Даниле Багрова у култним филмовима Алексеја Балабанова: „Брат“ и „Брат 2“. Након тога су уследиле такође запажене улоге у филмовима „Исток-запад“ и „Рат“. Међутим, Бодров се све више окретао режији и 2001. излази његов првенац „Сестре“. Овај филм се тематски ослањао на „Брата“; чак се и у њему Бодров опет појављује у улози Даниле Багрова. „Сестре“ су нажалост остале једини филм ког је режирао. Приликом режирања „Гласника“, свог другог филма, 20. септембра 2002. долази до ломљења глечера Колка. Готово читаву филмску екипу, на челу са Бодровим, која се тада налазила у Кармадонској клисури на Кавказу, затрпала је лавина. Ову трагедију преживели су само глумци Ана Дубровскаја и Александар Мезенцјев; занимљиво, ликови које су тумачили су једини чију смрт сценарио филма није предвиђао. Иако су породице настрадалих претраживале клисуру до 2004. године, њихови посмртни остаци до данас нису пронађени.

 

            „Народни херој“

 

У часу смрти, Бодров је имао само тридесет година. Због своје преране смрти, али и филмске заоставштине, за милионе младих у Русији и другим бившим совјетским републикама, Бодров ће остати вечно млад и бесмртан. Током своје филмске каријере Бодров није остварио много улога; мање је било више у његовом случају. Иако су сви његови филмови – било да је на шпици записан као глумац или режисер – доживели значајан успех, Сергеј Бодров и култни филм „Брат“ готово да су постали синоними. По мишљењу многих, реч је о најважнијем остварењу у историји руске постсовјетске кинематографије, које се у биоскопима нашло 1997. године. Филм даје аутентичан приказ друштвеног и економског краха Русије након распада Совјетског Савеза; за неупућене, донекле се може повући паралела са Драгојевићевим „Ранама“.

Данила Багров је повратник из Првог чеченског рата, по свој прилици припадник специјалних јединица, иако се – сходно свом дечачком и помало збуњеном изгледу – представљао скромно, као ћата. Као такав, он се суочава са улицама Санкт Петербурга, ништа мање опасним него ли ратом захваћени чеченски градови; оне су заправо слика и прилика сналажења деце социјализма у невремену транзиционог капитализма, који је Русију начинио злом маћехом према средњем и доњем слоју становништва. Иако улази у криминалне воде, Данила остаје, за разлику од свог брата, душом изнад површине. Он је искра доброте у мраку криминала: штити и дружи са маргиналцима попут просјака и уличних проститутки, којима – попут Робин Худа – поклања озбиљне своте новца; заљубљује се у девојку која вози трамвај и која га спашава након рањавања; за разлику од просечних криминалаца, Данила се „навлачи“ на музику, поготово на групу „Наутилус Помпилиус“. Ипак, спашавајући брата, Данила у обрачуну са другим клановима показује суровост, неопходну за опстанак криминалном свету.

 

Поруке „Брата“ испред свог времена

 

Играјући Данилу Багрова, Сергеј Бодров је стекао култни статус у Русији; посматран као „народни херој“, на улици је ословљаван са „Брате!“. На првом месту по гледаности у Русији „Брат“ се налазио три године, све док га 2000. године са тог места није скинуо „Брат 2“. И у наставку Данила показује своју природу руског, модерног Робин Худа: одлази у Америку како би осветио свог пријатеља Костју, спасавајући притом његовог брата Дмитрија из канџи украјинске мафије. Поред тога, кроз филм се провлачи и сукоб руске и украјинске емиграције у Америци, као и сам однос Руса према епилогу Хладног рата; у том контексту можемо видети чак и однос према Србима:

 

А где ти је домовина, синко? Продао је Горбачов твоју домовину Американцима зато да би се лепо лумповало. Сад ти је домовина засрла два рата и Крим! Издала је Русе у балтичким државама, издала је Србе на Балкану! Домовина! Данас је домовина где ти је гузица на топлом.

 

Овај дијалог између Багрова и таксисте, руског емигранта у Америци, јасно осликава огорчење судбином Совјетског Савеза. По његовом распаду милиони Руса су остали изван Русије, а да она против тога није смела ништа; у том контексту се најбоље види колико су Срби гурнули прст у око америчком хегемонизму, када су покушали – онда кад ни Руси нису смели – да остану сви под једним кровом. Међутим, слепо испуњвање захтева из Вашингтона Русији није донело ништа; о обећањима да се НАТО неће ширити на исток не треба трошити речи. Уместо тога, НАТО је избио на руске границе, упорно претећи да у свој састав увуче и Украјину.

Током ове, јубиларне двадесете године од смрти Сергеја Бодрова, један за другим су умирали тројица – поред Јељцина – главних криваца за распад СССР-а: Шушкевич, Кравчук и Горбачов. Иако је ово симболичко поклапање само случајност, на поруке које носе „Брат“ и његов наставак ваљало би обратити пажњу. Пазимо: током једне сцене у првом делу, Данила се под дејством опијата обраћа странцу и прориче му – парафразирамо – да ће „Америка да пропадне“ и да ће их Руси „све средити“; „Брат 2“ доноси сцену у којој Данила полемише са савладаним америчким криминалцем: „Реци ти мени, Американче, у чему је сила? У новцу? И мој брат каже да је сила у новцу. Ти имаш много новца. И? Ја мислим да је сила у истини, на чијој страни је истина, тај је јачи. Ево, ти си некога преварио, узео си новац и јеси ли постао јачи? Ниси. Зато што иза тебе не стоји истина. Истина стоји иза онога кога си преварио. Значи да је он јачи“.

Из данашње перспективе се може закључити да су ове речи Даниле Багрова биле испред свог времена, с обзиром на тадашњи однос снага у свету. Да се ради о пророчким речима, свеснији смо из године у годину: иако је деведесетих била на врхунцу, америчка моћ – заснована на новцу – почела је да опада баш зато што јој је недостајала истина, односно сврха; сила којом је требала да се брани од потенцијалног сукоба са Совјетским Савезом, претворила се у иструмент глобалне хегемоније. Са друге стране, Русија се од доласка Владимира Путина на власт налази у костантном успону. А зашто? Зато што иза себе – поред свега осталог – има и истину. А да није истине, била би изложена дубоким друштвеним и етничким сукобима изнутра, покушавајући да их анестезира агресивном спољном политиком, баш као што су то деценијама чинили Американци. У свом најширем смислу, истина ће бити један од пресудних фактора у овом светском сукобу, а који се војнички – за сада – одиграва у Украјини. Међутим, питање је како ће до истине доћи они који једногласно верују да је „Путлер“ главни кривац за кризу и нарушени конформизам у њиховим земљама, а не корумпирани политичари за које су гласали. Врло једноставно: „Брат“ и „Брат 2“ и даље су доступни на интернету. Али нека пожуре: CNN и BBC не трпе силу у истини.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *