Вероватно сте чули да ескимски народи имају више од педесет речи за снег. Потреба за толиким бројем речи произашла је, сасвим је логично, из чињенице да живе практично у „вечитом снегу и леду“ и потребе да се пронађе појам којим би се јасно и једноставно из практичних разлога описала свака карактеристика белог покривача. Према норвешком лингвисти Олеу Хенрику Маги, народ Сами, који живи на северним ободима Скандинавије и Русије, за снег и лед има чак 180 речи. Није то ништа. По тврдњама истог научника, Самији за ирвасе, који им живот значе, имају чак хиљаду речи. Да ли чињеница да у српском, арапском, свахилију и осталим језицима не постоји толико речи да би се описале различите варијанте снега значи да оне, у ствари, и не постоје, да су само плод бујне ескимске маште? Наравно да не. Постоје, а велики број речи којим се описују различити облици снега само сведочи о окружењу у којем Eскими живе.

Нико при здравој свести не би Ескимима ускратио право на употребу толико појмова за снег само зато што их у другим језицима нема и прогласио их за измишљотину. Не верујем да би то урадио ни социолог и колумниста, како себе дефинише Алексеј Кишјухас. У оквиру свог вечитог рата са логиком, истином и чињеницама, Кишјухас, међутим, тврди да је појам „аутошовинизам“, поред тога што је „мутан“, „злоћудан“, „отрован“, „зао“ и „наопак“ (питам се како један појам може бити зао, или добар као да је појам не одраз свести, него свест сама по себи), али и да „буквално и не постоји“, јер га нема „у другим језицима и њиховим вокабуларима, баш као ни у друштвеним наукама“. И пита се да ли је то „можда зато што је непотребан, колико и бесмислен“. И због тога наслов текста „Дођавола са аутошовинизмом!“ Пошто је аутор овог појма Зоран Ћирјаковић свеобухватном хајком већ „отеран дођавола“ и поништен, на ред је дошло поништавање његове оставштине у јавном простору.

Нећу Кишјухасове тврдње изнете у овом, за њега карактеристично подугачком и бесмисленом тексту критиковати из оног најочигледнијег угла што га је француски песник Бодлер тако лепо објаснио у својим „Литијама сатани“, написавши како је „највећа лукавост ђавола у томе што је људе убедио да не постоји“. Нећу се бавити ни логичким мањкавостима којим подупире своје тезе, нити његовим упорним заобилажењем истине, да се изразим на најблажи могући начин. Позабавићу се озбиљним пропустом који је начинио тврдњом да појмови попут „аутошовинизма“ не постоје у другим језицима и нису предмет изучавања друштвених наука, што је плод или изразите интелектуалне лењости, или свесног и намерног обмањивања јавности. Шта год да је од та два, недопустиво је за једног социолога, доцента, колумнисту. Постоји, на пример, појам „јеврејска самомржња“ (енг. Jewish self-hatred, нем. Jdischer Selbsthass) или „јеврејско самогађење“ (енг. Jewish self-loathing). Појаву овог феномена, иако постоји вековима, први је проучио и овим појмом дефинисао немачки филозоф јеврејског порекла Теодор Лесинг у књизи са насловом управо „Јеврејска самомржња“ из 1930. године, у време када су с успоном нацизма и неки Јевреји потпали под хитлеровску пропаганду. По Хитлеровом доласку на власт, 30. јануара 1933, Лесинг је уточиште потражио у Чехословачкој, али није побегао довољно далеко и нацистички агенти су га 30. августа 1933. „послали дођавола“, што би рекао Кишјухас, за којег нисмо сигурни је ли задовољан специјалним третманом којем је подвргнут домаћи Лесинг, Зоран Ћирјаковић. Ову сумњу изражавам због тога што се присећам да се у једном ранијем тексту Кишјухас наслађивао маштањем како испија шприцер из лобања својих „класних непријатеља“. Код модерних Јевреја постоји један појам по својој структури још ближи нашем „аутошовинизму“. Ради се о „аутоантисемитизму“. Нисам сигуран да ли се налази у неком „вокабулару“, како би то Кишјухас рекао, али се налази у бројним текстовима објављеним у, на пример, једном од најугледнијих израелских дневних листова, „Харецу“.

Мора се приметити да је Ћирјаковићев израз „аутошовинизам“ много прецизнији и свеобухватнији од ових који се користе за Јевреје, пре свега од „аутоантисемитизма“, јер поред тога што су Семити и Арапи који окружују Јевреје на Блиском истоку, па под то спада и њихова мржња према Јеврејима која не подразумева онај кључни моменат мржње према сопственом народу, он је „инклузиван“, како то борци за људска права воле да кажу, јер се може односити на било који народ на свету, а не искључиво на једну етничку и религијску групу, што су Јевреји. Иако је овај феномен доскора био резервисан само за народ који се описује као „реметилачки фактор“, у последње време добија на интензитету и на Западу, где се распламсава самомржња међу свим припадницима беле расе. Због тога сам склон да верујем да ће се овај појам веома брзо раширити и међу другим језицима и Кишјухас треба само да покаже мало стрпљења. Извесно је да ће појам „аутошовинизам“ надживети и њега и неко његово евентуално појмовно чедо. Могао би остати упамћен само ако се у новинама изваљена глупост у будућности назове „кишјухизам“.

„КИШЈУХИЗАМ“ би могао, на пример, бити помињање „Николаса Шовена“ (ни у српском, нити у Француском језику такво име не постоји и иако се на француском име Никола пише са „с“ на крају, то слово се не изговара). Кишјухас, наиме Николу Шовена, из чијег је имена настао појам „шовинизам“, третира као стварну, историјску личност, док се заправо ради о историјском миту и фикцији, што је у свом докторату из 1993. године доказао Жерар де Пимеж.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *