На самом крају, био би ред да се позабавимо основним порукама из предметног интервјуа Јелисавете Секе Саблић. Већ смо напоменули да је тачна њена констатација да је „уметност овде на маргини друштва“. Али са једним веома важним додатком: права, креативна уметност „белог папира“ јесте на апсолутној маргини друштва. Приказивачка, репродуктивна уметност којој припада Сека Саблић није на маргини друштва (овде треба напоменути да многи уметници глуму не сматрају уметношћу у правом смислу те речи, већ више вештином; други, пак, сматрају да је реч о помоћној уметности која има задатак да верније дочара ефекте главних уметности).

Глума и глумци су данас подигнути свуда у свету на пиједестал друштвеног значаја: овај процес произилази из светске доминације западне популарне културе, у коме је „холивудизација“ један од најбитнијих економских, психолошких и окупационих темеља ове фаустовске цивилизације. Некада су глумци у том истом свету сматрани нижим чак и од робова, јер је антички човек више ценио идентитетски печат чак и код ових бића неслободе, него код наизглед слободних глумаца без сопствених личности (Сенека). Столећима нису имали могућност чак ни да буду сахрањени као људи на градским гробљима.

Данас сви плаћамо цену ове вишевековне неправде. Глумци у Холивуду, иако далеко најнеобразованији од свих уметника, иако врло често слабог карактера склоног опијатима, педофилији или сатанизму, данас у целом свету имају статус божанства. Питају се за све: и ко ће бити председник, и ко је „in“ а ко је „out“, и каква је улога цркве у савремено доба, и да ли треба бомбардовати неку државу, и да ли је породица превазиђена у ово време, и који напитак да пијемо уз ручак, и који бренд да носимо на себи, и да ли је неопходна легализација хомосексуалних бракова… Дата им је божанска привилегија да свима намећу вредносне критеријуме, а да скоро нико од њих није успео да уреди сопствени живот.

Слични односи владају и код нас, наравно уз напомену да онолико колико је наша кинематографија мања од холивудске, за толико је на овим просторима умањена фарса. Нека зато Сека Саблић за почетак проба да сагледа колико у нашој јавности глумци добијају више простора од писаца. Нека само проба да упореди ову неолибералну епоху са епохом њене младости, па ће се сетити некадашњег значаја писаца из тога периода који је данас потпуно пресушио. Нека се распита како данас живе у Србији уметници „белог папира“: писци, композитори, сликари (из личног искуства више сам позван да говорим о писцима). Они су данас непотребни у оваквом постмодерном исходишту западне цивилизације: вреднују их само ако се због голе егзистенције прилагоде да постану службеници у агенцијама што пишу сценарије за ТВ сапунице, или као шрафове у „копирајтерским“ тимовима за стварање идиотских рекламних кампања.

Некада је велика руска књижевност породила тему „сувишног човека“ у светској литератури (Обломов – Гончаров, Павиљон број 6 – Чехов), а данас су иронијом судбине писци постали „сувишни људи“. Статус писаца у Србији је још гори него просечно у свету, нарочито када је реч о голом преживљавању. Сваки глумац у Србији за неку филмску улогу за коју му је потребно само пар дана снимања добија хонорар који не може бити мањи од 1.000 евра, а може бити и до неколико десетина хиљада евра. Са друге стане ако неки писац од књиге коју је писао годинама заради тих најнижих хиљаду евра, сматра се веома успешним. Нека се само Сека, рецимо, понекад запита зашто се сваки глумац у Србији некритички сахрањује у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, док су велики писци попут Живорада Жике Лазића, чија су дела преведена на седам језика, или Радомира Смиљанића, који је добио најзначајније немачке књижевне награде, сахрањени без јавног помена и на приградским гробљима, као да их се стидимо.

Када глумци попут Секе Саблић критикују са правом неправде или корупцију у Србији, нека се мало осврну и на сопствено двориште. Па нека јавно одговоре колико су пара за све ове деценије бесповратно добили као приватни продуценти из државног буџета, и да ли је барем један од њих вратио један једини динар у тај исти буџет када би му филм постао исплатив! А онда нека неко стручан израчуна шта би данас била у свету српска књижевност када би се само стоти део тог износа који је поклоњен филмаџијама уложио у превођење наших писаца на друге језике и промоцију њихових књига по тим државама! Када глумци критикују протекцију или непотизам нека са само мало осврну уназад и саберу у последњих неколико деценија колико је њихове деце ушло на класе на ФДУ, науштрб друге непривилеговане деце која су остала „испод црте“!

А када генерације глумаца стасавале у титоизму (попут Секе Саблић) говоре о људским правима или о слободи, нека се упитају зашто се скоро нико од њих није огласио када су Србима у Црној Гори ускраћивана права на историју, заставу, језик и цркву. Зашто скоро нико од тих глумаца из титоизма није подигао глас када је режим Мила Ђукановића покушао да отме имовину и светиње СПЦ у Црној Гори? Тек су новије генерације глумаца, нестасалих у време када је живео „највећи син наших народа и народности“, показале храброст и карактер и подржале народне литије у ЦГ: Милош Биковић, Андрија Милошевић, Вук Костић, Виктор Савић… И зашто су сви који су ћутали када је требало подржати права српског народа у ЦГ да сачува своја основна људска права, громогласно подржали хомосексуалну „Параду поноса“: Ана Софреновић, Срђан Драгојевић, Никола Којо, Катарина Ребрача, Драган Бјелогрлић, Ана Родић, Биљана Ристић, Горчин Стојановић, Христина Поповић, Иван Тасовац, Биљана Србљановић, Милутин Поповић, Мирјана Карановић, Никола Ђуричко, Светлана Цеца Бојковић, Светозар Цветковић, Соња Вукићевић, Чедомир Јовановић, Бранкица Станковић, Жарко Кораћ, Ана Брнабић, и наравно Сека Саблић: деца титоизма.

Централна порука глумице Јелисавете Саблић коју је уредништво НИН-а ставило на насловницу („Отаџбина је тамо где ти је добро а не где су сарме“), упркос што неодољиво асоцира на хедонистички дух неолибералне праксе, није ништа ново у историји човечанства. Дилема да ли остати или отићи постоји још од првих писаних трагова; латинска пословица „ubi bene, ibi patria“ у преводу значи: „где је добро тамо је домовина“. Дакле, овакве дилеме постоје одувек. Џојс је отишао из Ирске у коју се телесно никада није вратио, али коју духовно никада није напустио. Црњански је морао да бежи, а вратио се првом приликом када је то било могуће. Писао је и говорио у прилог тези да треба остати у својој земљи. Шантић је певао да треба живети на сопственој родној груди, међу својима. Њихови мотиви били су уметничке природе, а наступ Секе Саблић је био првенствено мотивисан политичким разлозима.

Међутим, поред свакодневне суве политике назире се још једна, више малограђанска него грађанска, нит у њеној поруци. То је она скоројевићка тежња „другосрбијанаца“ за вишом културом која је тамо негде на Западу. Такву „другосрбијанску“ елиту професор Антонић назива „суши“ елитом, када је, додајући им ову кулинарску именицу као придев, настојао да подвуче њихов материјални карактер у култури.

Зато би можда једна од следећих насловница у НИН-у требала да понесе примеренију гастрономску поруку: „Отаџбина је тамо где је суши а не где су сарме“.

 

Чланак је део  текста под називом : „Сека Саблић против сарме“ који можете прочитати на порталу Новог Стандарда.

Насловна фотографија: Танјуг, Тања Валић.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *