• Чланци аутора
follow me

Култура представља динамичну категорију, промењиву у зависности од различитих друштвено-историјских околности. Унутрашњи сукоби у култури чине саставни део ове динамике. Проблем настаје када се она суочи са својим антиподом, вештачком творевином, којом се настоји успоставити монопол над сваким обликом културног деловања, како би се оно у потпуности атомизирало.

Културни обрасци подразумевају сећање и свест. Без њих један народ престаје да постоји. За корпорације управо народ представља опасност јер, захваљујући свести и сећању, познаје своја права и спреман је да се за њих бори, макар у потенцијалу. Орвеловска скупина је другачија, њој одговара однос господара и роба будући да такав ред ствари сматра неизмењивим. Да би се уништио народ као ентитет способан за самоодбрану и тако отворио пут бескрупулозном корпоративизму, мора се прво избрисати народно сећање (култура) како би се затим слободно напао и суверенитет (држава). Тежња да се једно друштво на овај начин преуреди доводи до појаве културног рата.

Појам културног рата

Термин „културни рат“ потиче из немачке историје, из периода 1871-1878 када се под именом Kulturkampf (културна борба) одвијала оштра борба између канцелара Ота фон Бизмарка, кога су подржавали либерали, и католичке цркве у Немачкој и њој блиске партије Центра. Суштина спора био је покушај Бизмарка да традиционално снажни католицизам у Немачкој стави под контролу нове државе, односно у њену службу (Ђурковић, 2009: 14-15).

Модерни вид овог појма конституише се у САД-у кроз књигу Џејмса Хантера Културни ратови: борба за дефиницију Америке (1991). Патрик Бјукенен, познати политичар и саветник троје америчких председника, популаризује овај појам преко свог деловања у оквиру републиканске странке, оштро критикујући агенду са којом „Клинтонови настоје да добију изборе (легализација абортуса, одбрана и проширење права хомосексуалаца, афирмативна акција, дискриминација религијских школа, увођење жена у војску)“ (Ђурковић, 2009: 15), сматрајући да су такве либералне вредности главно оружије за уништење америчког креда (који се по дефиницији заснива на енглеском језику, хришћанству, протестанској етици, владавини права итд…).

Либерализам у надирању

Последице рата у култури и системске доминацијe једне стране, могу се видети у успостављању културне хегемоније јаког индивидуализма и коначног анархистичког самоослобођења појединца од било каквих културних вредности које негују заједништво, солидарност и врлине. Први на удару је увек национални идентитет који пролази кроз потпуну деконструкцију и бива затрпан многим суб-идентитетима (на пример, успостављање хомосексуализма као интегративне идеологије којом се ствара једна псеудо-етничка заједница са својим обележијима : заставом, симболима, херојима, што систематски одваја и излолује један део становништва).

„Садржај културног рата, дакле, јесте порицање или ниподаштавање одређених културних вредности, а његов главни облик је понижење, исмевање, цинизам у односу на главне симболе и носиоце“ (Антонић, 2008: 10). Радикална културна елита креира овакву поделу по начелу „пријатељ-непријатељ“. На линији фронта, када дође до сукоба, поуздано се зна ко ће се појавити на једној, а ко на другој страни. Непријатељ се страсно мрзи, готово опсесивно. Он мора заједно са својом идејом да буде уништен (Антонић, 2008). То су основна средства рата која проузрокују исконску мржњу и дехуманизацију сваког ко се не слаже са промотивним културним вредностима које се нуде.

Битна одлика овог рата јесте улога елита, односно денационализованост једног дела елите која успоставља социјалну мрежу у медијима, академском свету и политици, настојећи да оправда неолибералну империјалну матрицу. „Мање битна“ права, попут радничких, бивају потпуно занемарена у корист мањинских, а свеколико информисање грађана спутава се у дискурс политичке коректности иза које се заправо крије аутошовинизам, тј. ниподаштавање сопственог народа.

Својеврстан културни рат води се у транзиционим друштвима где победници транзиције настоје направити културну брану према њеним губитницима. Осиромашени народ налази се на удару транзиционих елита које свој економски (шпекулативни) успех правдају моралном надмоћношћу, док се, на другој страни, сиромаштво објашњава моралном инфериорношћу. „Бедан си зато што си лош (лењ, неодговоран, безобразан)“ , то је девиза која важи и одлике овакве елите јесу ауторитаризам, социјални расизам и антипарламентаризам.

Бункер звани Друга Србија

Пример покретача културног рата у српском друштву одавно постоји у лику Друге Србије, идеолошког табора који трагом својих комунистичких претходника настоји да на пољу духа успостави једноумље и изврши тзв. „културну деконтаминацију“.

Друга Србија се формира током 90-их у виду отпора дела српских интелектуалаца режиму Милошевића. Касније се издваја једна радикална мањина која временом постаје све доминантнија. Њу једновремено обележавају екстремизам и жеља за стицањем што више привилегија, за које сматра да јој по урбано-аристократском праву припадају. Своју базу гради у оквиру Круга двојке у Београду и одатле прави манихејске поделе. Почетна подела на староседеоце и дошљаке, доцније узима шири карактер и постаје макро подела на грађане и масу, гомилу, односно народ који треба преваспитати.

Drugosrbijanci-il_Hilari1

Утицај ове екстремистичке групе значајан је због опонашања које има вид капиларности, што значи да се осмотски шири друштвом. Људи са нижих друштвених положаја опонашају начин облачења, чешљања, говора, становања, превоза, летовања итд. особа са виших положаја. На тај начин се показује прихватање система вредности који стварају виши друштвени кругови. Њима се признају првенство и културна надмоћ, а прихватање њихових вредности израз је жеље да се поправи сопствени положај (Антонић, 2008: 28). Једна страна има тоталитарну доминацију на пољу културе, али се тај тоталитаризам не примећује, већ се опонашањем од стране ширих слојева још више учвршћује.

Један од значајнијих интелектуалаца Друге Србије јесте Богдан Богдановић, главни представник београдског шовинизма, такозваног бео-фашизма. Он етимолошки не разликује речи град и цивилизација. Исказује отворену мржњу према сваком ко је тек стигао у град и не припада урбаној аристократији, таквим људима придаје стигму градомрзитеља. Страхује да ће дошљаци са српских села помајмунити урбане становнике. Његово дело, Три ратне књиге, по сваку цену брани урбаност староседеоца (Антонић, 2011: 65). Та струја је креирала елитизам међу представницима Друге Србије, који ће се полако прелити на цео народ, били они урбани или не.

Врхунац аутошовинистичког стереотипног односа према сопственом народу налазимо на порталу „Е-новине“, нарочито у написима његовог уредника, Петра Луковића. Вербална тортура и дискриминација чека свакога ко се не слаже са идејама које се ту заступају. Луковића, његова луцидност и агресивност постављају на место које је некад имао Игнасио де Лојола за време Шпанске инквизиције. Лојола је за предмет прогона имао невернике, а Луковић се обрачунава са фашистима. Сама реч фашизам данас одлично служи свима који желе да у потпуности обезвреде противника, да сваку његову аргументацију дискредитују. Потребно је само оном другом лупити етикету и ваша тортура може да почне. Када Луковић српски народ види као примитиван, прљав, манијакалан, неспособан и кад му се сам поглед на њега гади, он није фашиста, већ прогресивни полемичар, што ваљда значи да је у борби за „европску Србију“ све дозвољено.

Битну полугу за остваривање хегемоније на на културном пољу чини и етнификација свих злочина почињених у ратовима за југословенско наслеђе. Под овим се мисли на пребацивање целокупне кривице за рат у Југославији на један народ, у овом случају српски. Тако се оправдава наметање тзв. денацификације и „суочавања са истином“, тих услова без чијег испуњења нема бољитка за српско друштво. Када је у питању ова грана деловања Друге Србије, Соња Бисерко и Наташа Кандић представљају њене водеће активисте.

biserko

Историјски ревизионизам који оне заступају заједно са „мајком“ Друге Србије, Латинком Перовић, за крајњи циљ има да покаже како је српски фашизам специфична појава, суштински неповезана са немачким нацизмом, већ аутохтона и дубоко укорењена у српско друштво, тако да су је ратови 90-их само поново учинили видљивом. Врхунац тортуре над сопственим народом ови ревизионисти достижу са Соњом Бисерко и њеним самосталним пријављивањем да сведочи у корист Хрватске против Србије у обостраној тужби за геноцид. Њихова борба за људска права не подразумева и борбу за права Срба.

Шта остаје супротној страни?

Наведене одлике овог идеолошко-опуртунистичког табора, заједно са његовим еврофанатизмом ( парола : у Европску унију са или без Срба), подстичу десуверенизацију српске државе и воде маргинализовању српске културе. Отворено глорификовање културног расизма и аутошовинизма у медијима, систематско уништавање сваког префикса националног, било да је у питању државна институција или човек, чине ову идеолошку секту (Антонић, 2011) друштвено разорном. Једини начин да се пружи успешан отпор њеној тиранији јесте разбијање медијске блокаде и примена нове, националне културне политике преко које ће, дубински гледано и просто речено, интереси пореских обвезника коначно постати идентични са интересима владе.

Литература: 

Антонић, С. (2008). Културни рат у Србији. Београд : Завод за уџбенике.

Антонић, С. (2011). Вишијевска Србија. Београд : Чигоја штампа.

Ђурковић, М. (2009). Слика, звук и моћ: огледи из поп политике. Београд: МСТ Гајић.

Краћа верзија чланка је првобитно објављена на интернет порталу Видовдан, 2014 године.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *