Уредник Administrator

Аутор: Срђан Шљукић [quote_box_right]У сукобу у БиХ који смо назвали „основним“ управо се реалистичност оспорава српској и приписује искључиво другој страни, посебно САД и неким земљама ЕУ које можемо сматрати актерима сукоба. Упорно се покушава да се Републици Српкој негира и само право на постојање, а свакако право на заступање својих интереса.[/quote_box_right]

 

Положај посредника у неком сукобу може бити искоришћен и за то да се једној од страна, која је, суштински, противничка,  припише да је „нереалистична“ и да су њени захтеви „супротни основним цивилизацијским вредностима и здравој памети“. Тиме долазимо до другог дела Дарендофове тврдње, а то је да је неопходан предуслов за решавање сукоба „признавање темељног права опоненту да заступа свој интерес“ (види први део овог прилога). Ово подразумева одустајање од настојања да се захтеви противника у сукобу оспоре тако што ће се прогласити „ирационалним“, „проистеклим из мржње“, „сулудим“ и сл.

Како бисмо у потпуности разумели Дарендорфову намеру и до краја схватили други предуслов решавања сукоба, морамо да се присетимо једног другог класика социолошке мисли у области друштвених сукоба, Луиса Козера, који је друштвене сукобе поделио на реалистичне и нереалистичне. Позивајући се на Георга Зимела, Козер објашњава да у сукобима условљеним сукобом интереса борба представља само једно од могућих средстава за постизање циља, тј. једну од функционалних алтернатива. Другим речима, ако циљ може бити постигнут другачијим средствима, а не сукобом, та ће средства бити примењена. У том случају говоримо о реалистичним сукобима. Међутим, ако до сукоба долази зато што једна или обе стране имају потребу за испољавањем агресивних нагона, тада сукоб престаје да буде средство и постаје циљ. Овде не постоји алтернатива сукобу, већ само алтернативни објекти на којима ће се испољити агресивност (Козер, 2007: 66-69).

Ово разликовање, наглашава Козер, посебно је важно како би се избегла грешка да се реалистични сукоби покушавају објаснити у оквирима „отпуштања тензија“, тј. као нереалистични. Сукоби у сфери међународних односа су првенствено реалистични сукоби моћи, интереса или вредности, док су нереалистични садржаји у њима условног карактера и имају појачавајућу улогу. Обично се претпоставља да је мржња узрок рата, али историја пружа мало доказа за то; шта више, обично бива обрнуто (Козер, 2007: 69-71).

Да протумачимо: ако се једној од страна (или обема, узајамно) приписује да се у сукобу налази због сопствене потреба да испољи агресију, онда то истовремено значи да јој се негира рационалност поступања, да јој се негира да она уопште има некакве интересе које има право да брани. Та је страна тада означена као ирационална, као неко ко не разуме сопствени интерес, па неко други треба да му га објасни. Сукоб тада нема алтернативу, јер представља циљ по себи: са „лудацима“ нема рационалног разговора. Како да разговарате о компромису са неким ко се не понаша рационално, кога не сматрате за „пословно способног“, себи равног саговорника? По себи се разуме да је у тим околностима велика вероватноћа употребе насилних средстава како би се „неразумни“ противник „призвао памети“.

austrijska-karikatura-Srbi-

Зато је други предуслов решавања сукоба међусобно признање да „други“ (опонент, противник) има право да заступа свој интерес и да не делује из пуке мржње, зарад испољавања агресивности. Када се спор сведе на реалистичне оквире, сукоб добија алтернативу и може бити решен и мирним путем.

У сукобу у БиХ који смо назвали „основним“ управо се реалистичност оспорава српској и приписује искључиво другој страни, посебно САД и неким земљама ЕУ које можемо сматрати актерима сукоба. Упорно се покушава да се Републици Српкој негира и само право на постојање, а свакако право на заступање својих интереса. У том смислу индикативна је изјава британског дипломате Јана Клифа дата у Приштини (вест агенције Бета, 13. март 2012):

„Клиф је оценио да ће се питање севера (мисли се на север српске покрајине Косова и Метохије – напомена С.Ш) наћи на преговарачком столу, али је поручио да на Косову неће бити још једне Републике Српске, односно да се грешка из БиХ неће поновити и на Косову.“

(Извор: www.nspm.rs/hronika/jan-klif-eu-protiv-lokalnih-izbora-srbije-na-kosovu.html)

american-freedom

Изјава једног дипломате не може се сматрати приватном, већ искључиво званичном изјавом, што практично значи да он износи став своје (британске) владе. Владу Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске свакако треба сврстати међу актере основног сукоба у БиХ, а како је реч о влади која најтешње координира своје спољнополитичке активности са владом САД, могли бисмо тврдити да Јан Клиф преноси и гледиште владе САД. Ако је за споменуте владе Република Српска „грешка“, чак тако озбиљна да се „не сме поновити“, онда то значи да свог противника не само да не сматрају рационалним актером, већ му негира и право на постојање. Евентуално „исправљање грешке“ заправо би значили укидање Републике Српке.

Негирањем права на постојање и заступање сопствених интереса Републици Српској, друга страна у сукобу негира реалистичност основног сукоба у БиХ, што нипошто не води решењу овог сукоба, него управо супротно, његовом продужавању и заоштравању.

Из горње расправе (оба дела) закључујемо да су неопходни предуслови решења основног сукоба у БиХ: прво, јасно признање да сукоб постоји и идентификација актера сукоба и друго, признање сукоба као реалистичног, тј. међусобно признање да противник има право да заступа сопствене интересе. Другачије речено, мора се знати ко са ким разговара и обе се стране, међусобно, морају третирати као рационалне. Тек када се разјасни ко је са ким у сукобу и када се сукоб сведе на реалистичне елементе, могуће је очекивати да он добије алтернативу у мирном разрешењу. При томе, наглашавамо да је реч о неопходним, али не и довољним условима. Ови други пак могу бити испуњени тек на темељу оних првих.

karta-eng

Докле год се страна у сукобу настоји представити као посредник и докле год се једна од страна третира као „ирационална“, сукоб ће се наставити. Залагање за мир и мирно разрешење спора није спојиво са политиком која негира сопствену укљученост (дакле, крајњу пристрасност) у сукоб и која своме опоненту негира право на тумачење сопствених интереса, па и само право на постојање. У оваквим околностима, свака прича о миру, али и о помирењу, остаје неутемељена у стварним околостима и изазива подозрење.

 

Литература:

 

Козер, Луис (2007), Функције друштвеног сукоба, Нови Сад, Mediterran Publishing.

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *