Аутор: Срђан Шљукић [quote_box_right]

Не може бити никаквог спора око чињенице да су САД и поједине чланице ЕУ током ратних сукоба у БиХ (1992-1995) иступале, на више различитих начина, као савезник муслиманско-хрватске стране, користећи различите врсте ресурса којим располажу. У политичко-дипломатској сфери, захтеване су и наметане оштре (политичке, економске, научне, спортске, итд) санкције српској страни, укључујући и њене савезнике, док су санкције муслиманско-хрватској страни биле свођене на забрану наоружавања, да би затим и те биле кршене; у сфери информација, вођен је жесток пропагандни рат од стране западних медија, у којем је српска страна сатанизована и приказивана као искључиви кривац за сам рат и низ ратних злочина, док је друга страна проглашавана ненаоружаном и невином жртвом; коначно, када све то није било довољно, против српске стране Запад је употребио и војну силу, правдајући укључивање у рат „цивилизацијским“ и „хуманитарним“ разлозима.

[/quote_box_right]

Сукобе политичког карактера, какав је и онај у Босни и Херцеговини (БиХ), решавају и решаваће легитимни политички представници сукобљених страна, а никако научници било које врсте, па ни социолози. То, међутим, не значи да социолози немају право да кажу шта мисле о условима и могућностима решавања одређених друштвених сукоба.[1] Управо то ми овде имамо намеру да учинимо, али не позивајући се на научну дисциплину названу „Решавање сукоба“ (Conflict Resolution) која се формирала првих деценија друге половине двадесетог века и чији су утемељивачи Кенет Боулдинг (Kenneth Boulding), Јохан Галтунг (Johan Galtung) и Џон Бартон (John Burton), већ на класике социолошке мисли који су истраживали суштину друштвених сукоба, укључујући и могућности њиховог решавања. Тачније, покушаћемо да укажемо на пар најважнијих идеја о овом питању које потичу од Георга Зимела (Georg Simmel), Луиса Козера (Lewis Coser) и Ралфа Дарендорфа (Ralf Dahrendorf)[2] и да те идеје применимо на основни сукоб у БиХ. Под „основним сукобом у БиХ“, да прецизирамо, сматрамо сукоб у којем једна стране настоји да очува политички ентитет који се зове Република Српска, а друга да тај исти ентитет укине, или пак сведе на пуку „љуштуру“, без стварне политичке моћи. Називамо га „основним“ јер је одређујући у односу на већину осталих сукоба, које сматрамо изведеним. При свему томе, нипошто не претендујемо на статус некаквог „политичког експерта“ када је реч о ситуацији у БиХ и Републици Српској, већ се ограничавамо на социолошку перспективу проблема.

 

 

КО СУ АКТЕРИ У СУКОБУ?

Пишући о могућности регулације класног сукоба, британско-немачки социолог Ралф Дарендорф је изнео став за који је сматрао да га је могуће применити и на остале врсте сукоба. Наиме, он је тврдио да је најважнији предуслов регулисања[3] сукоба следећи:

„Прво, како би ефикасно регулисање сукоба било могуће, обе стране морају признати нужност и реалност сукоба, као и темељно право опонента да заступа свој интерес (…) Кад год се покушава да се захтеви опонента оспоре тако што ће се прогласити „нереалистичним“, или кад му се оспорава право да заступа свој интерес, ефикасна регулација сукоба неће бити могућа (…) кључни фактор за регулисање сукоба јесте признавање (…) дивергентности и опозиције. Покушај да замагле линије сукоба идеологијама хармоније и јединства уместо да смањује, само повећава насиље као манифестацију сукоба (Dahrendorf, 1959: 225-226).“

Дарендорфову тврдњу могуће је разложити на два дела. Првим његовим делом сматрамо захтев да обе стране морају признати да сукоб постоји. Иако овај захтев на први поглед изгледа сасвим тривијално, ствари нипошто нису тако једноставне.

Суштина је овде у истицању да у друштвеном сукобу могу постојати само две стране, а не три, четири, или више, што подразумева идентификацију актера, укључујући и њихово „признање“ да су учесници у сукобу. На другом месту Дарендорф ово прво посебно истиче:

„(…) свака теорија сукоба мора да барата са нечим што изгледа као двокласни модел. Постоје само две стране које се боре – ово имплицира сам концепт сукоба. Наравно, могу постојати коалиције, као и интерни сукоби у странама које се боре; могу постојати групе које нису увучене у дати сукоб, али, са тачке гледишта датог сукоба интереса, никад не може бити више од два положаја оних који се боре за доминацију (Dahrendorf, 1959: 126).“

Уколико покушамо да идентификујемо актере у основном сукобу у БиХ, имајући на уму да могу постојати само две стране, лако уочавамо оне унутрашње, са циљевима које смо горе навели. Међутим, актери овог сукоба нису само унутрашњи, већ они долазе и из друштава из окружења, као и из оних врло удаљених, али изузетно моћних. Ове се (спољашње) политичке снаге сврставају уз једну или уз другу страну, већ према томе који од два наведена циља следе.

20071114115927!Mapa_Republike_Srpske_unutar_BiH

Ту нису спорна места Србије и Хрватске, као што нису спорне ни улоге неких арапских земаља и Турске (упркост невештом настојању неких од споменутих да се прикажу као „неутрални“ и „добронамерни“). Не треба, рекли бисмо, доводити у питање ни место Руске Федерације. Илустрације ради, ево једне новије вести коју је 14. марта 2012. године пренела агенција Срна:

„Експерт за Балкан у Руској академији наука Ана Филимонова изјавила је да би избор Владимира Путина за предсједника Русије могао да буде од судбоносног значаја за Републику Српску, која се од сада доживљава као главни руски партнер на цијелом Балкану. Она тврди да ће Балкан, а нарочито БиХ, бити поприште „тихог“ рата између Путинове Русије и западних сила, што би увелико могло да одреди будућност Српске“.

(Извор: www.nspm.rs/hronika/ana-filimonova-izbor-putina-za-predsednika-rusije-mogao-bi-da-bude-sudbonosan-za-rs.html)

Из ове вести „читамо“ не само за коју се страну Руска Федерација опредељује у сукобу о којем је овде реч, већ и оно што сматрамо основним проблемом, а то је место западних политичких актера, пре свих САД и ЕУ (посебно неких чланица ове наднационалне организације). Овде до изражаја долази Дарендорфов став о идеолошком замагљивању сукоба, које не само да смањује могућност насилног поступања, него га повећава.

Наиме, САД и ЕУ од почетка сукоба желе себе да представе као актере који немају посебне интересе у БиХ, него следе „општечовечанске“, „цивилизацијске“, „хуманитарне“, „демократске“ и сличне циљеве, делујући искључиво из алтруистичких мотива. Користећи чињеницу да контролишу огроман део медијског простора,[4] САД и ЕУ непрестано намећу слику о себи као о „праведном и неутралном“ посреднику у сукобу у БиХ, чији је једини интерес успостављање мира и друштвени просперитет.

Понекад заглушујућа медијска халабука и прави „информациони пресинг“ имају у ствари за циљ да замагле елементарну чињеницу да су западне земље, посебно САД и поједине чланице ЕУ, од само почетка сукоба у БиХ (рачунајући и онај насилни, ратни) сасвим јасно опредељени за једну од страна, те их због тога треба сматрати актером у сукобу.

iy0vae

Не може бити никаквог спора око чињенице да су САД и поједине чланице ЕУ током ратних сукоба у БиХ (1992-1995) иступале, на више различитих начина, као савезник муслиманско-хрватске стране, користећи различите врсте ресурса којим располажу. У политичко-дипломатској сфери, захтеване су и наметане оштре (политичке, економске, научне, спортске, итд) санкције српској страни, укључујући и њене савезнике, док су санкције муслиманско-хрватској страни биле свођене на забрану наоружавања, да би затим и те биле кршене; у сфери информација, вођен је жесток пропагандни рат од стране западних медија, у којем је српска страна сатанизована и приказивана као искључиви кривац за сам рат и низ ратних злочина, док је друга страна проглашавана ненаоружаном и невином жртвом; коначно, када све то није било довољно, против српске стране Запад је употребио и војну силу (након што је њоме претходних година готово непрекидно претио), правдајући укључивање у рат „цивилизацијским“ и „хуманитарним“ разлозима.[5]

Након окончања ратних сукоба, САД и неке од чланица ЕУ настављају притисак на Републику Српску, са јасним настојањем да се политичка моћ ентитета ограничи и БиХ централизује, а што је политика коју води, пре свих, бошњачка страна. То траје до дан-данас, па смо 14. марта 2012. могли прочитати и овакву вест агенције Бета:

„Европски парламент у Стразбуру усвојио је резолуцију којом се власти у политичари у Босни и Херцеговини позивају да неодложно наставе европске реформе, реше битна буџетска питања и кључним уставним променама (нагласио С.Ш.) отворе пут за приближавање те земље Европској унији (…) Филе (европски комесар за проширење – напомена С.Ш.) је поручио да „Босна и Херцеговина у Европску унију може ући само као једна држава“ (нагласио С.Ш.) и предочио да се тамошња „политичка вођства морају уздржати од потеза који нарушавају ауторитет државе.“

(Извор: www.nspm.rs/hronika/stafan-file-bih-u-eu-moze-uci-samo-kao-jedna-drzava.html)

eu-nato_94285

Због чега САД и поједине чланице ЕУ тако упорно избегавају да признају своје ангажовање на једној од страна у основном сукобу у БиХ? У овом контексту, главни разлог јесте то што ако сте страна у сукобу, не можете бити посредник (медијатор). Уколико једна од страна у сукобу успе да се прикаже као посредник, она тиме значајно повећава шансе да наметне своју вољу и сопствене интересе, јер их може приказати као „опште“, „компромисне“, „заједничке“, „једино рационалне“, „цивилизацијски једино оправдане“ и сл.[6] Наравно, тиме се сукоб продужава и чак заоштрава, а не решава, јер се компромис у ствари ни не тражи, већ се настоји противник у потпуности поразити. При томе, расте и могућност да се у сукобу употребе средства принуде и да дође до провале насиља.

 

[1]

Овај текст је први пут објављен у зборнику Конфликти, уредници Брацо Ковачевић и Душко Вејновић, Клуб интелектуалаца 123 и  Европски дефендологија центар, Бања Лука 2012.

[2]

Карл Маркс (Karl Marx) свакако спада у социолошке класике када је реч о проблему друштвених сукоба, али нам његове идеје у овом случају не би биле много од помоћи.

[3]

Дарендорф је употребљавао израз „регулисање сукоба“, а не „решавање сукоба“, јер је мислио да се класни сукоб (који је у центру његове пажње) не може никако уклонити из друштва. За нас, на овом месту, ова терминолошка разлика нема значаја, јер он сам напомиње да заправо говори о сукобима уопште.

[4]

Чак 90% међународних вести које објављује светска штампа долази од само четири велике западне агенције: Јунајтед Прес Интернешенел (UPI), Асошијетид Прес (AP), Ројтер (Reuter) и Ажанс Франс Прес (AFP). Овоме треба додати велике медијске компаније Мердока, Тајм Ворнер и CNN, као и то да САД доминирају на међународном филмском тржишту (Гавриловић, 2006: 38, 234).

[5]

Овакав образац деловања у сукобу од стране САД и неких чланица ЕУ данас можемо видети на примеру Сирије, где је последња фаза (војна интервенција) за сада доведена у питање због очигледне промене у односима моћи на светској сцени.

[6]

Готово идентичан проблем постоји и у преговорима који се воде између Владе Републике Србије и представника Албанаца са Косова и Метохије. Такође, не треба такође сметнути с ума да страна у сукобу положајем посредника задржава неку врсту монопола на „моралну чистоту“, што је важан елемент мита о изабраности који доминира на Западу (види опширније у: Шљукић, 2011).

 

ЛИТЕРАТУРА

Гавриловић, Дарко (2006), Удари судбине, Stylos, Нови Сад.

Dahrendorf, Ralf (1959), Class and Class Conflict in Industrial Society, London, Routledge and Kegan Paul Ltd.

Шљукић, Срђан (2011), Мит као судбина, Сремски Карловци, Каирос.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *