• Чланци аутора
follow me

1. Стварање америчког идентитета

Колонисти у новом свету

Нови свет, јесте епитет које су Сједињене Америчке Државе носиле током своје генезе, од колоније до самосталне државе. Тај епитет представљао је један нови поглед на свет унутар „труле“ Европе која је била заглављена између нестајућег феудализма и новонасталог апослутизма, чије су главне одлике биле класна, верска и касније национална нетрпељивост.

„Откривена“ Америка, настаје као друштво колониста, из којег је и створен амерички идентитет. Земља имиграната чија је основа колонистичка.

Темељ америчког друштва чини базична култура колониста, битно одређена европским наслеђем. Централни елементи ове културе су „хришћанска религија, протестанске вредности и морализам, радна етика, енглески језик, британска традиција права, правде, ограничења власти и наслеђе европске уметности, литературе, филозофије и музике“ (Хантингтон, 2007: 48-49)

Британски колонисти нису први који су закорачили на тло „откривеног“ континента, много дуже колонијално наслеђе имају Шпанија или Португалија, уз једну битну разлику, британски колонисти нису тежили само тренутној експлотацији већ стварању новог дома. Колонисте је пратио дух прогона, што је условило њихов останак на новом континенту. Основа прогона била је верска нетрпељивост и одређена идеалистичка уверења.

Основана друштва колониста имала су „свој јасни почетак, временски и просторни. Утемељивачи тих друштава осећали су отуда потребу да одреде своје институције уговорима, споразумима и уставима и да поставе своје планове за развој“ (Хантингтон, 2007: 51). Пуритански конзервативизам који се заснивао на практичном правоверју обичајног права пре него на верским догмама, утврдио је карактер америчког друштва и њихов политички живот у наступајућим вековима (Борстин, 2004: 30).Основни документи који су утемељили настајање америчког грађанског друштва јесу, Декларација независности из 1776. године и доношење Устава 1787. године.

Важан историјски догађај којим је Америка раскрстила са својим европским хијерерхијским наслеђем јесте одбијање Џорџа Вашингтона да, након револуције и постизања независности, постане амерички краљ (Молнар, 2001: 375). Тиме се пресеца наслеђе војних диктатура и монархија, које су у Европи у том периоду, биле доминантне. Најрепрезентативнији аутор чије су социјално – политичке идеје чиниле како основу америчке борбе за независност, тако и либерално – идеолошку потпору за изградњу грађанског друштва, јесте Џон Лок, са својим капиталним делом Две расправе о влади. Ово дело је америчким револуционарима помогло да својој борби за независност обезебеде легитимитет. Кроз Локове аргументе о нужности „постојања сагласности пука (тј. пореских обавезника) при одлучивању о порезима. Без сагласности оних који ће бити опорезовани, порези представљају угрожавање основног права на имовину и, самим тим, један облик тираније. То су биле речи које су у Америци добиле на актуелности и које су преточене у најделотворнију паролу Америчке револуције : „No taxation without representation“ (Молнар, 2001: 367). Такође велики утицај Локове филозофије видимо и у Декларацији независности, у прогласу да су сви људи рођени једнаки, да имају неотуђива права на живот, слободу и потрагу за срећом, где су та три неотуђива права слична Локовим, живот, слобода и имовина. Својина се због своје олигархијске конотације није нашла у Декларацији, али се подразумевала као предуслов за независност и политичку слободу (Молнар, 2001: 368).

musem

Амерички кредо као синтаеза протестантизма и световних, социјално – полиитичких идеја.

Један од одређујућих елемената америчког идентитета јесте aмерички кредо, чије је значење формулисао Томас Џеферсон, један од родоначелника америчке Декларације независности, и својевремено председник Сједињених Америчких Држава.

Кредо је „производ особене англо-протестанске културе коју су гајили Амерички колонисти-утемељивачи у седамнаестом и осамнаестом веку. Кључни елементи те културе били су: енглески језик, хришћанство, религиозно опредељење, енглески принципи владавине права, одговорност управљача и индувидуалана права, бунтовно протестанско уважавање индивидуализма, радна етика, и уверења да људи имају способности и дужност да стварају ‘небо на земљи’; ‘град на брду’; “ (Хантингтон, 2007: 6).

Амерички кредо из базичне англо-протестанске основе се дефинише у један универзални принцип америчке грађанске културе, где се говори о: супштинском значају достојанства индивидуалног бића, о фундаменталној једнакости свих људи и о неотуђивим правима на слободу, правду и „фер“ прилику (Хантингтон, 2007: 77), на основу којег су створени услови да и не-англоси могу бити интегрисани у америчко друштво и прихватити амерички идентитет.

2. Американизација имиграната

Супстанца америчког идентитета. Четири елемента (раса, етницитет, култура и идеологија) и њихов историјски карактер

Амерички народ је у 17. и 18. веку био малобројан и по саставу изразито хомоген, што је за последицу имало учвршћивање англо-протестанске културе и изградњу таквог америчког креда. У следећих 200 година, састав становништва се драстично променио, број Американаца се мултипликовао готово сто пута. Америка је постала „мултирасна (око 69% белих, 12% Хиспанаца, 12% црнаца, 4% азијских и пацифичких острвљана, 3% других), мултиетничка (при чему не постоји већинска етничка група) и мултиконфесионална, (63% протестаната, 23% католика, 8% отпада на друге конфесије) (Хантингтон, 2007: 19). Што је за последицу имало преиспитивање асмилативних фактора америчке грађанске културе.

„Историјски гледано, супстанца америчког идентитета укључује четри кључне компоненте: расу, етницитет, културу (пре свега језик и религију) и идеологију“ (Хантингтон, 2007: 19). Имиграциони таласи променили су ову супстанцу, оставивши две компоненте, културу и идеологију, као још увек важан део америчког идентитета.

Либерално – демократске доктрине произашле из америчког креда претвориле су се у једну легитимну идеологију : американизам, и процес американизације учиниле саставним делом како унутрашње тако и спољашње политике Сједињених америчких држава.Раса и етницитет представљају компоненте које су под процесом имиграције престале да буду део хомогеног америчког идентитета. Иако је америчко друштво у почетку реаговало одбранбено кроз разне актове о забрани миграција, идеологија американизма је учинила своје да привуче разне имигранте широм света. Тиме је започет процес американизације.Однос колонистичког против имигрантског америчког друштва, увек је са собом носио расну конотацију и чинио централни део неједнакости. Колонистичка страна је сматрана цивилизованом, расно супериорном, док је друга страна била обележена као нецивилизована, варварска, поданичка.

Актуализована историја. Формирање става у односу на другог и другачијег

Како су се имиграциони таласи мењали, перцепција варварских хорди које нарушавају вредности америчког креда означених под именом имигранти се мењала, али основа је остајала иста, бела раса је увек схватана као супериорна у односу на остале. Такав однос успостављен је најкрвавијим ратом у америчкој историји, познатим под називом рат краља Филипа који се водио између 1675. и 1676. године, где су колонисти били одбачени скоро на обалу под нападом Индијанских племена. Против удар се завршио десетковањем Индијанаца, престанком „првобитне трговинске кооперације и сламањем могућности мултикултуралног друштва у Америци у наредних триста година“ (Хантингтон, 2007: 62). Овим ратом је одређена свест Американаца-колониста према домородцима и досељеницима, „док су Индијанци били протеривани и истребљивани, црнци су увожени до 1808, поробљивани и излагани репресији. Очеви утемељивачи сматрали су да опстанак републиканске власти захтева релативно висок ниво расне, религиозне и етничке хомогености. Првим актом о натурализацији 1790. Омогућено је грађанство само ‘белим особама’ у то време;“ (Хантингтон, 2007: 62). Примере овог „грађанског“ акта, видимо у односу Врховног суда према Индијанцима и црнцима у могућности добијања грађанског статуса. „Индијанци као појединци морају да изражавају покорност своме племену и отуда не могу бити амерички грађани све док се не одвежу од свог племена и не постану интегрисани у америчко друштво“ (Хантингтон, 2007: 63). Пресуда је гласила само заменом свог колективног идентитета, може се постати пуноправни грађанин, чије признање је носило са собом одређене привилегије.

На ове историјске догађаје можемо применити појам актуализоване историје, конципираним од стране италијанског антрополога, Кристијана Ђордана. Појам актуализоване историје, означава коришћење одређених догађаја који су се одиграли кроз историју, ради признавања односно оправдавања једне концепције садашњости. Акутализовање историје „може да послужи као инструмент доминације, стратегија отпора, предмет идентификације, елемент социјалне кохезије или детонатор конфликта у колективу.“ (Ђордано, 2001: 95). У овом случају, рат краља Филипа се користи као опомена о прихватању различитости, оправдање за унификацију идентитета и спровођења политике англо-американизације.

Раса и етницитет чинили су важан део имиграционе политике, где су главни елемент расне и етничке структуре чинили бели англо-американци. Први значајан акт о имиграцији, донет је 1882. године као Акт о искључењу Кинеза, односно њихове миграције која је започета изградњом железничких путева после Грађанског рата (Хантингтон, 2007: 64-65). Баријера свим азијским имигрантима постављена је 1917. године, законом усвојеним од стране Конгреса и подигнута је тек 1952. године (Хантингтон, 2007: 65).“Отуда је Америка била бело друштво све до половине двадесетог века“ (Хантингтон, 2007: 65).

Појмови „имиграција“ и „американизација“. Подела друштва на колонисте и имигранете

Права хетерогенизација америчког друштва почиње етничким миграцијама. Протеривање Индијанаца и сегрегација црнаца очували су хомогеност, тек са имиграцијом из јужне и источне Европе, отвара се пут стварања мултиетничког друштва. Оно што је прво уследило била је одбранбена реакција англо-американаца на такозвану инвазију имиграната. Повећање имиграције током 1840-их и 1850-их посебно из делова јужне и источне Европе довело је до стварања „Лиге за ограничавање имиграције, основане 1894“ (Хантингтон, 2007: 65). Чије је основно питање било, „да ли Америка треба да буде настањена Британцима, Немцима и Скандинавцима историјским слободнима, енергичнима, прогресивнима или словенским, латинским и азијатским расама, историјским засталим, атавистичким и стагнатним“ (Хантингтон, 2007: 66). Годишња имиграција из јужне и источне Европе од 1907. до 1914. године износила је 687.531 хиљада у просеку, што је довело до ограничења изгласаног на Конгресу 1924. године (Хантингтон, 2007: 66). Иако су ова ограничења покушала да очувају хомогеност етницитета, нису успела. „Деца имиграната који су дошли пре 1914. напунила су америчку војску у Другом светском рату“ (Хантингтон, 2007: 66) и под паролом „они су умрли да бисмо ми могли да живимо заједно“ (Хантингтон, 2007: 66) избрисали етницитет као хомогени елемент америчког идентитета.

Асимилација имиграната унутар америчког друштва, представљала је дуготрајан процес који је обухватао колективне напоре локалних, државних и националних власти. (Хантингтон, 2007: 145). „Американци су исковали термин и појам американизација крајем осамнаестог века када су они такође изумели термин и појам имигрант“ (Хантингтон, 2007: 145). Временска уједначеност настајања ових појмова, показује спремност државе да делује у оквиру заштите свог идентитета. Значење појма американизације дефинисано је у односу на оног другог. Имигрант треба да уђе у матрицу американизације, кроз прихватање начина одевања, такође мора да прихвати манира и обичаја Американаца и да свој матерњи језик замени енглеским. Поред тога важно је одбацити било какву лојалност страним земљама ради остваривања националне свести Американаца.

Механизам американизације, његови друштвено – културни елементи

Главна четири елемента овог процеса су:

1. Деловање политичких, културних и корпоративних елита

2. Образовне институције

3. Црквене институције

4. Прихватање енглеског језика

Везано за први елемент најважније је деловање корпоративних и културних елита кроз индустријске корпорације и непрофитне културне организације. Унутар својих фабрика корпорације као што су Ford, U.S. Steel и International Harverster формирале су школе у „којима су имигранти учили енглески језик и америчке вредности“ (Хантингтон, 2007: 146). Свака корпорација имала је курсеве енглеског језика, чије полагање је било веома фажан фактор добијања америчког држављанства.

У интересу корпорација било је да радници имигранти познају енглески језик, америчку културу и амерички приватни систем предузећа, како би повећали продуктивност и истовремено се борили против синдикализма (Хантингтoн, 2007: 146). Циљ је био да се раднички интереси поклопе са националним. Непрофитне приватне организације од којих су најпознатије биле „Комитет за пружање информација туђинцима, Северноамеричка грађанска лига за имигранте, Чикашка лига заштиту имиграната, Образовни савет Њујорка“ (Хантингтон, 2007: 147) обезбеђивале су имигрантима учење енглеског језика, проналажење посла и решавање стамбеног питања. Политичке елите су кроз овакво деловање организација и корпорација, виделе најбржи начин за добијање права гласа имиграната (кроз експресно добијање држављанства), од чега је њихов опстанак на политичкој сцени и зависио. Тако је створен полтички капитал за подршку оваквим акцијама.

Други елемент, образовне институције односно јавни школски систем, чинио је централну институцију процеса американизације до средине двадесетог века. Асимилација односно американизација постала је саставни део америчког образовног система, где је образовање гледано као „инструмент за интегрисање друштва пуног разлика које су биле производ имиграције и друштвених промена изазваних њоме у уједињено друштво“. (Хантингтон, 2007: 149).

Трећи елемент, црквене институције добијају на значају кроз школски систем у којем асимилација није требала да буде само културна, већ и религиозна. Протестанска традиција је била један од интегративних елемената американизације. Све прожимајућа протестанска атмосфера у школама довела је до реакције католичке цркве која је исто постала „канал за пропагирање америчких вредности и америчког национализма“ (Хантингтон, 2007: 149). Овом интеракцијом црквених институција настаје америчка грађанска религија .

Четврти елемент јесте прихватање енглеског језика као главног споразумевајућег фактора без којег целокупан процес американизације, не би могао бити покренут.

Сви ови елементи процеса поред легализовања и прихватања имиграната имали су за последицу буђење патриотизма и учвршћивање америчког националног идентитета. После завршетка Грађанског рата, победа униониста довела је до уједињења америчких држава, стварајући потребу за једним јединственим националним идентитетом. Организована американизација имиграната, створила је организовано деловање патриота који су покренули кампање успостављања „нових националних годишњица; лобирали за давање прилога за пантенон националних хероја; залагали се за увођење америчке историје и науке о грађанским правима и дужностима у јавне школе; агитовали у прилог поштовања заставе и дневних лојалистичких заклетви; најављивали велику еру грађења споменика, успостављања националних светиња и историјских ходочашћа; организовали петиције и конгресна саслушања у циљу озакоњивања патриотизма“ (Хантингтон, 2007: 135). У поступку озакоњивања патриотизма уведена је идеолошка индоктринација американизма на целокупном државном плану како би се створио подсетник америчком народу на своју прошлост и национална достигнућа. Амерички национални идентитет заснован на америчком креду у хетерогеном друштву морао је бити објашњен, како би био прихваћен. Модел или концепт који је настојао да обједини ово расно и етничко хетерогено друштво и створи једну заједничку културу назван је “melting pot” (Хантингтон, 2007: 142).

„[К]онцепт ‘melting pota’ први је поставио Hektor St. Dzon de Crevecoeur 1780-их. У Америци су, тврди он, појединци свих националности стопљени у нову расу људи“ (Хантингтон, 2007: 142). Тачан превод овог концепта, јесте лонац за топљење „у којем су сви нови типови стопљени у један“ (Хантингтон, 2007: 145).Теодор Рузвелт у почетку је овај концепт прихватио, да би се касније окренуо ка блажем објашњењу базираном на кулинарству. Наиме „реч је о парадајз-чорби којој имигранти придодају целер, зачине, першун и друге састојке који обогаћују њен укус, али који бивају асимиловани у оно што и даље остаје у основи парадајз-чорба“ (Хантингтон, 2007: 143). Чије је тачно значење да имигранти треба да се прилагођавају англо-америчком културном обрасцу. На оваквом схватању заснован је амерички идентитет и уједно је био извор америчког национализма.

3. Промене и дезинтеграција америчког идентитета

Имиграција и отпори имиграцији. Прелом : нестанак етничке хомогености

Амерички националисти славни тренутак исказивања свог националног јединства виде у периоду после Другог светског рата и времену око почетка хладног рата, отелетвореној у познатој реченици председника Кенедија, 1961. године „Не питај шта твоја земља може да уради за тебе – питај шта ти можеш да урадиш за своју земљу“ (Хантингтон, 2007: 155). Сматрало се да је интеграција имиграната била изузетно успешна. Економски просперитет и национално јединство које је тих година уследило, допринело је мишљењу о успешности интеграционог модела „лонца за топљење“ и „парадајз-чорбе“. Отварањем питања расне дискриминације, темељи америчког идентитета бивају пољуљани.
Амерички кредо, идентитет и грађанска култура изграђени на актуализованим историјским догађајима, добили су своју потпору процесу американизације, до периода јављања грађанских покрета 1960-их, којима главни циљ није било отклањање класних супротности већ културних. Како је Херберт Маркузе приметио „не радничка класа, него универзитети и гета представљали су прву стварну унутрашњу претњу систему“ (Маркузе, 1982: 40).

Интелигенција се окренула проблемима расизма и сегрегације. Друштвено-економске потребе уступиле су значај културно-етничким. Корените промене почињу да се дешавају у културном обрасцу, када појмови као што су лонац за топљење и парадајз-чорба, настоје да буду истиснути појмовима као што су културни плуризам и етнички мозаик. Актуализована историја САД-а послужила је као „значајна компонента у стварању ‘културних система’, то јест кохерентних целина које укључују…системе вредности, правила и социјалне праксе“ (Ђордано, 2001: 94). Деловање одређених грађанских покрета, доводи до деконстукције културних система унутар којих је функционисално америчко друштво.

Проблем је настао када су државне институције почеле да делују у оквирима расне дискриминације и да занемарују за одређен део грађана „примарна добра као што су доходак, здравство, образовање, верска слобода, слобода савести, говора, штампе и удруживања, право на праведан судски поступак, бирачко право и право да вршимо јавну функцију“ (Тејлор и др. 2003: 16). Унутар друштва означено је постојање грађана „првог реда“ и „другог реда“ (Тејлор и др. 2003: 42). Заједничка националност, Американац, као грађански облик полако губи на значају, а све више долазе до изражаја раса, етницитет и субнационалне културе. Што узрокује промену у перцепцији самог грађанина, више се он не посматра само као припадник државне заједнице, већ као и носиоц културе.

Разумевање грађанина, као носиоца културе, довело је до извесног сукоба у америчком друштву око схватања идентитета, чија би супштина била, да се једна страна бори за признање групних права унутар којих се истиче културно-етнички примат, док друга страна сматра да та борба поништава значај америчког креда, у основи којег леже индивидуална права и јединствена заједница. Наглашавање различитости и разноврсности, сматра се као једним од елемената уништавања тих вредности. Проблем у основи јесте у самом схватању политике мултикулутрализма као политике која настоји да обезбеди префенцијални третман мањинама, на основу којег ће се већинска популација осећати угрожено.

race

Такве факторе дезинтеграције америчког идентитета, односно његовог мрвљења, видимо када интереси националних елита престају да се поклапају са интересима нације. Када интерес мултинационалних компанија превазилази државне границе, елите почињу да мењају своју свест која више није национална, него космополитска. Прави се заокрет и у политици, патриотизам се сматра застарелим, а на његово место долази политика мултикултурализма која оживљава замрле компоненте америчког идентитета, расу и етницитет. Тиме се наглашавају културне и етничке разлике између грађана. Долази до слабе асимилације имиграната, који настоје да очувају свој национални идентитет. Они више немају потребу да уче енглески језик, који је један од кључних фактора интеграције.

Побуна елита

Отуђеност елита, наглашавање културне посебности и непрекидни имиграциони таласи доводе до озбиљних промена самог америчког идентитета. Идеологија американизма, губитком свог великог идеолошког непријатеља, комунизма, почиње да полако губи на унутрашњем јединству. Нестанак непријатељске идеологије са геополитичке сцене и проглашење победе американизма, доводи до пада релевантности идеологије и увећања важност културе као извора идентитета. Језик јесте основа заједнице, а доминација енглескох језика чинила је важан фактор процеса американизације. Политика мултикултурализма то полако почиње да мења. Ствара се потреба са увођењем још једног службеног језика поред енглеског, као подстицаја за признавање Америке као мултикултуралног друштва.

amer

Федерална влада подржавала је и потпомагалa све програме који су се залагали за билингвизам, уз то је и Kонгрес увео нове законе који су користили таквој владиној политици. Тај начин деловања изазвао је „организовану опозицију и народну реакцију која се најуочљивије манифестовала у референдумима на којима су, са једним изузетком, увек побеђивале снаге које су форсирале енглески“ (Хантингтон, 2007: 174). Залагање и примена двојезичког образовања од стране власти довео је до заоштравања односа према мањинским групама и до окретања истих мањинских група својој изворној култури кроз уметност, музику, литературу и историју, мењајући самим тим њихов поглед на начин живота у Америци. Тако вођена политика може да изазове сукобе култура који могу да прерасту у етничке конфликте.

Мексиканци – квалитативно нов тип имиграције

Нарастајућа хиспанска мањинска група, полако креира своју идентитетску политику, тражећи увођење шпанског као другог службеног језика у Америци. Нови таласи имиграције постају отпорни на американизацију доводећи до културног рачвања. Главни део данашње имиграције долази углавном из Латинске Америке, претежно Мексика, што услед процеса културног рачвања полако уклања доминацију англо-протестанске културе и ствара могућност новог друштва, англо-хиспанског.

Хантингтон у својој књизи Амерички идентитет (2007) износи шест главних фактора којим се мексичка имиграција разликује од осталих кроз историју и којим процес хиспанизације постаје реалност.

Шест главних фактора су: 1. Граничење 2. Бројеви 3. Илегалност 4. Регионална концетрација 5. Истрајност 6. Историјско присуство.
Први фактор, граничење, мења концепцију имиграционих таласа који су запљускивали Америку у прошлости. Између имиграната у прошлости, увек је стајао океан као појам који знатно отежава везе између њих и матице, такође и успорава саму имиграцију. Такав појам између САД и Мексика не постоји. Основни покретач имиграције јесте економске природе, отелотворен у жељи за бољим животом. Економски јаз између САД и Мексика „већи је него иједан други између две граничне земље у свету“ (Хантингтон, 2007: 240). Што доводи до закључка да услед територијалне земљане границе имиграција је константна, а услед економских разлика количински је огромна.

Други фактор, одређен под називом бројеви, објашњава подстицаје мексичке имиграције у виду економске, политичке и друштвене привлачности Сједињених Америчких Држава уз то да „трошкови, изазови и ризици имиграције су за Мексиканце далеко мањи него за друге. Они се могу лако вратити назад и одржавати контакт са породицом и пријатељима тамо“ (Хантингтон, 2007: 241). Зато су ови подстицаји довели до великог пораста мексичких имиграната, „око 640.000 Мексиканаца легално се уселило у САД током 1970-их, 1.656.000 током 1980-их и 2.249.000 током 1990-их. У те три деценије, Мексиканци су учествовали са 14%, 23% и 25% у укупној легалној имиграцији“ (Хантингтон, 2007: 241). Такође важно је истаћи и пораст стопе плодности код хиспанских имиграната. „Укупна стопа плодности износила је 2002. око 1,8 за нехиспанске белце, 2,1 за црнце и 3,0 за Хиспанце“ (Хантингтон, 2007: 242). Унутар хиспанске имиграције имамо доминацију људи мексичког порекла где се процењује „да би они могли представљати 25% популације 2040“ (Хантингтон, 2007: 242).

Трећи фактор односи се на илегалне имигранте који прелазе границу без икаквих докумената идентификације. У прошлости, контрола имиграната је била лакша због тога што су они углавном долазили прекоокеанским бродом и једини додир са америчким тлом пре легалног уласка било је острво Елис. Данас доминатном мексичком имиграцијом граница није једно острво, већ 3169 км земљишње територије. „Укупан број илегалних имиграната САД нарастао је са четири милиона 1995. на шест милиона 1998. и са осам на десет милиона 2003. На Мексиканце је отпадало 58% укупне илегалне популације у САД 1990“ (Хантингтон, 2007: 243). Сједињене Америчке Државе почеле су да третирају илегалну имиграцију као претњу националној безбедности.

Четврти фактор, јесте регионална концетрација која показује тенденцију Мексиканца да мигрирају само у одређене делове земље. Што стоји у супротноси са основама асимилације односно американизације. Јер у основи сваке асимилације стоји дисперзија, раслојавање миграционе популације ради лакшег укључивања у токове живота нове државе. Мексиканци углавном насељавају пограничне државе као што су Калифорнија, Северна Каролина, Јужна Каролина, Невада, Алабама, Џорџија, Тенеси и Тексас. Регионалном концетрацијом само у граничним државама одржава се веза са једним културним, језичким и националним извором: Мексиком (Хантингтон, 2007: 245).

Пети фактор, објашњава истрајност имиграције где „текући таласи не показују знаке слабљења, те ће стање, у којем мексичка имиграција представља велику компоненту тога таласа, вероватно трајати све док не дође до неког великог рата или рецесије. На дужи рок, мексичка имиграција би могла опасти онда када се благостање Мексика приближи благостању Америке“ (Хантингтон, 2007: 246). Економски развој може допринети опадању имиграције, али не и престанку. Само с обзиром да „у 2000, амерички укупни друштвени производ по глави становника био је девет до десет пута већи од мексичког“ (Хантинготн, 2007: 246) мора се тражити решење на другом месту. Једном започета масовна миграција, тешко се може тек тако зауставити. Када се успостави миграциони ланац имигранти раде на томе да се он никако не прекине. Од обезбеђивања информација, ресурса, посла и пребивалишта имигрантима до оснивања разних имигрантских асоцијација које лобирају зарад проширивања права и бенифиција имиграната, што још више подстиче имиграцију. Константна имиграција одржава Мексиканце, како у регионалним концентрисаним срединама, тако и у енклавама унутар којих је шпански језик више заступљен, што смањује шансе за асимилацијом.

Шести фактор јесте историјско присуство, јер се први пут у америчкој историји јавља имигрантска група која полаже историјско право на америчку територију.“Готово целокупни Тексас, Нови Мексико, Аризона, Калифорнија, Невада и Јута били су део Мексика све док Мексико није изгубио те територије као резултат тексашког рата за независност 1836. и Мексичко-Америчког рата 1846-1848″ (Хантингтон, 2007: 248). Мексиканци својом имиграцијом доносе принципе крви и тла, сећајући се губитка тих територија. Што временом може имати веома дестабилизарајуће последице по америчко друштво.

Амерички идентитет, улази у један озбиљан процес дезинтеграције. Процес асимилативне американизације више нема упориште у државним и корпоративним институцијама. Јавља се нова социјална динамика која може имати поред дезинтегративне и деструктивну улогу. Политика мултикултурализма постаје само маска, иза које се крије борба за национална права на америчком тлу.

Литература

Борстин, Д. (2004). Американци: Колонијално искуство. Београд: Геопоетика.

Ђордано, К. (2001). Огледи о интеркултуралној комуникацији. Земун: Библиотека ХХ век.

Маркузе, Х. (1979). Контрареволуција и револт. Београд: Графос.

Молнар, А. (2001). Расправа о демократској уставној држави. 2, Класичне револуције: Низоземска – Енглеска – САД. Београд: Самиздат Б92.

Тејлор, Ч. , Е.К. Апаја, Ј.Хабермас, С. Рокефелер, М. Волзер, С. Вулф (2003). Мултикултурализам: испитивање политике признања. Нови Сад: Центар за мултикултурализам.

Хантингтон, С. (2007). Амерички идентитет: проблем дезинтеграције Америке. Подгорица: Цид.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *