• Чланци аутора

Социолошки уџбеници имају мање или више устаљену форму. Увек постоји део о структури (шта је друштво и од чега је састављено), а после долази и део о промени (како се друштво развија или распада). У фуснотама које прате тему развоја наведена је шира литература. Њена је судбина – судећи по научној и политичкој пракси – да се одатле, као из неке прашњаве фиоке, не вади. Поменутих књига је велики број и оне се развојном проблематиком баве са више кључних аспеката. Широко постављено мисаоно оруђе које садрже богато је одредбама и модерно уобличено. Ту су теорије, аналитички оквири, појмови, показатељи и методска упутства. Све ово не би требало да је квалификација за маргину интересовања, али изгледа да је управо тако.

Ради се о платформи која омогућава истраживање у два међусобно комплементарна правца:

– Испитивање иновација, тих промена у друштву, оријентисано је ка условима њиховог стварања и ширења. Због утилитарног карактера који се придаје иновирању, бављење њиме обично се смешта у домен различитих струка, тј. у подручје рада и економије.

– Други правац истраживања за предмет има промене самог друштва, што подразумева глобалну (целина друштвеног система) и историјску перспективу. Комплекси односа међу великим групама људи, макар имплицитно, доводе до размишљања о томе каква нам је заједница и каква би требало да буде. Одговори на та питања образују се у виду политичких оријентација.

Сасвим поједностављењно: проучавање развоја би у првом случају могло помоћи подизању животног стандарда (у најширем смислу, не само економском), а у другом случају разборитијем одлучивању у политичкој сфери.

Буквар развоја.

Нема књиге која као буквар истовремено доноси основе нечега и радикално мења поглед на ствари. Ради поновног „открића развоја“, пожељна је слична компилација развојно важних момената. Већ код самог појма мора се обратити пажња на једну елементарну двојност. Развој се не може изједначавати са напретком, дакле он није нешто што би „по дифолту“ било добро. Али, тачно је и да представља одвијање људских могућности ради задовољавања човекових потреба. У том смислу он јесте вредност по себи, бар у мери у којој је то и сама људскост[1]. Друштвени живот се заснива на акцијама људи, на сталном чињењу кроз које се они међусобно повезују. То значи да покрет, чак и када је понављајући, има базични приоритет над мировањем. Исто тако, друштвено стање увек садржи двоструку тенденцију: ону која тежи његовом одржању и ону која тежи промени. Упркос повременим представама о неизмењивој ситуацији, наук је да нема апсолутне конзервативности[2].

psychology-featured

Развој подразумева читаву ниску иновација. Он је својеврстан тоталитет, заокружена целина која укључује развојне елементе и релације међу њима, смер и распрострањеност промена. Сложеност је услов без кога развоја нема и зато су велика очекивања од парцијалних мера увек само заблуда. Довољно значајан иновациони синдром, који се испрва јавља као девијација, да би се касније показао као прототип нових решења, назива се развојним језгром. У његовој је природи да се шири. Поред језгра, постоје и други сегменти. Њих је потребно побројати, утврдити им специфичности, а затим регистровати и објаснити њихову међузависност, као и начин структурисања у јединствен систем.

Фазе развоја укључују спајање и стандардизовање промена, а затим и кораке као што су настанак, пречишћавање, стабилизовање, упознавање и прихватање неке иновације. Што значи да је у ток који изгледа као слепа стихија могуће унети неке моменте прозирности. Особеност развојних циклуса зависи од друштвене средине и временског оквира у којима се збивају. Објашњење конкретног процеса се не може држати само књишких фактора, већ мора обухватити и емпиријске (сада – и – овде) чиниоце. Наиме, постоје теорије развоја, али не и детаљни рецепти за њега.

Како напредовати: прибирање, отпори, хтења.

Насупрот свој причи о равноменом развоју – он је по својој суштини управо супротног карактера. Више је разлога за то. Делови друштва имају различиту природу па се зато на различите начине и мењају. Услед односа моћи терет развоја бива неједнако расподељен. Ресурси су увек ограничени, и будући да друштвено деловање захтева коришћење енергије ширег система, њих је неопходно концентрисати на једној тачки, што, са друге стране, значи занамаривање осталих поља. Ствар је у томе да развој има своју цену која се огледа у заостајању, стагнацији па чак и регресији. Управо је зато реалистичко сагледавање неравномерности која га прати – одређен допринос његовој равнотежи.

Фактори који опструирају економски развој су затвореност друштвених (класних) односа и традиционални начин мишљења и понашања. На пример, варијанте предмодерног, средњовековног економског менталитета су менталитети егзинстенцијалног минимума, необузадне потрошње, ограничене производње и трговине. Они происходе из друштвеног положаја својих носилаца. Такође, односи у производњи могу имати противречан утицај, истовремено ослобађати и кочити развој. Институционална нераздвојеност културе, политике и економије, а затим и нестабилност система друштвеноекономских односа и незаштићеност владајућих економских интереса јесу фактори који политички систем чине мање изграђеним али и мање подложним промени. Познавати наведене услове, па макар и у форми лабаве хипотезе или нагађања, корисно је. Од нечега се мора кренути. Упућеност у генезу датог стања није од пресудног значаја. Важније је да се има релевантна претпоставка о ономе што га одржава и замисао о начину на који се та потпора може неутралисати.

Свест о процесу и његовом циљу, организовање и контрола од стране друштвених снага – такође су елементи развоја. Реч је о перцепцији друштвене промене и о изборима који се у вези са њом праве. Однос идеја и развоја подразумева неколико важних проблема: да ли су идеје у конкретном случају последица или покретач развоја, у којој мери различите идеологије подразумевају заправо исти програм политичких мера, о каквој се идеологији фактички ради – тј. шта је у њој речено а шта прећутано, колики је раскорак између прокламованог усмерења и стварног деловања, да ли идеолошки ставови заиста објашњавају реалност на коју се односе.

Ветрови и таласи светског океана.

Да би се утврдило властито место у светским односима, згодно је посегнути за индикаторима друштвеног развоја. Постоје многобројни готови системи ових показатеља, за сва битна подручја: технологију, демографију, економију, политику и културу. Штавише, они су и спецификовани – посебни индикатори за развој развијених и неразвијених, индикатори прилагођени регионалним, националним и историјским приликама. Неки индикатори (нпр. доходак по глави становника, обим производње) су очекивани и када се повежу са онима из исте врсте, добија се егзактан, исцрпан и сложен преглед неке области. Други (идеологија промене, здравствено стање нације, културни интегритет, комуникација између елите и масе) су опет мање уобичајени и зато пружају један измештенији, додатни угао гледања.

Од дрвећа се не види шума. Стога су упоредни прегледи различитих друштава корисни јер се тако лакше уочавају макро елементи социјалне стварности. У питању су њена инфраструктура (највише вредности и институционални поредак), релације између значајних скупина (земљишни аристократи, индустријалци, државна бирократија, радништво, сељаштво, клер…) и њихове везe са централном влашћу (круна, влада)[3]. Успоредба заједница и њихово сагледавање из птичје перспективе само су почетни моменти у схватању начина на који друштвене силе планетарно утичу једна на другу. Оне то чине трансверзално, образујући актуелну међуусловљеност у светским размерама, али и лонгитудинално, по временској дубини, стварајући и мењајући системе глобалне међузависности. Из овог кретања могуће је изводити трендове и на основу њих давати извесне претпоставке о будућности.

Мислити развој: идејно – институционални склоп.

Друштвени развој је тема која није без теоријско – методолошко наслеђа. Према томе, нити се у изградњи нових концепата мора почињати од нуле нити се било која прича о условима (не)развијености мора узимати здраво за готово. Ова „наслеђена добра“ пружају прилику се мало одмакнемо од бесомучног politics-а и коначно потражимо једну одређенију и фокусирану policy[4]. Државна управа је облик моћи и полуга којом се живот може учинити бољим. Само је потребно знати како је употребити. На другој страни, уместо мистификација и фатализма који често долазе од наратива о силама непојамним (јуче глобализација, данас геополитика), добро би било да се у синтагми популарна наука мало јаче подвуче тај научни део. Уосталом, ако на дневни ред дође и ангажман, видеће се да трезвени активизам уопште није лоша опција.

image

Смисао својине је у слободном располагању и нико нам не брани да користимо шта год имамо, па ни знање о развоју. Оно је већ смештено у ову културу, тј. у питању су начини мишљења који нам нису страни. Теорија засићена марксизмом (али сређена, пречишћена и јасна) добро је полазиште – макар само за критику. Наравно, она нуди и више од тога, а и дата сума знања се не своди само на марксистички обојене поставке.

Ваља штедети енергију и окренути се ономе што је на дохвату руке, што већ постоји у нашем друштву: институцијама, организацијама, кадровима и финансијама (мада је овог последњег свакако најмање). Поред потребе да се на развојном фону интегришу постојећи институти, инспиративна је и идеја о оснивању једног новог: института за развој[5]. Ова замисао о свестраном приступу преко кога би се тражио излаз из кризе на свим нивоима, вредна је поштовања. Да ли ће она завредити и више медијског простора? То је већ проблем који представља један сасвим „други пар рукава“. Засад ценимо да су читаоци књига о развоју – у интелектуалном подземљу.

[1] На сличан начин, као уклањање друштвено -структуралних препрека на путу потпунијег задовољавања свестраних људских потреба, друштвени развој одређује и Вера Вратуша-Жуњић у својој студији Развој, религија, рат (Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд, 1995. стр. 11-13).

[2] Покривајући битне саставнице развоја, књига „Теорије и проблеми друштвеног развоја“ (Михаило Поповић и Миодраг Ранковић, БИГЗ, Београд, 1981.) буди интересовање за друштвену промену. То смо пробали и да докажемо неким опаскама уз овде (део нашег текста од „букавара“ па до показатеља) пренете ставове. Нарочито су коришћене следеће стране: 252-283, 293-411.

[3] Листа ових социјалних скупина извучена је из књиге Дениса Смита „Успон историјске социологије“( Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.). Дисциплина из наслова разуме се као поређење друштава кроз простор и време и објашњавање прелаза са једног типа друштва на други. За њу је веома важан емпиријски рад, тј. историографско истраживање (стр. 216-217).

[4] Тодор Куљић укaзује да у енглеском језику politics означава супротстављене интересе и борбу за власт, док је policy усклађивање делатности од општег интереса и заштита заједничког добра. (одредница Политика, Социолошки речник, уредници Аљоша Мимица и Марија Богдановић, Завод за уџбенике, Београд, 2007.)

[5] Ово се могло чути од економисте Млађана Ковачевића.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *