У свакодневној потрази за истином,                                                                                                                   не схватамо да заправо трагамо за собом.                                                                                                                                                (Милош Јовић)

 

Аутор: Тодор Вулић

Заборављени филозоф историје,  Жак Босије (1627 – 1704), био је поред Ришељеа и Мазерана, још један кардинал блиско везан за француску владарску кућу Бурбона. Док су његова два претходника као први министри за време Луја XIII и регентства Ане од Аустрије имали огромну политичку моћ, Босијеу, као савременику свемоћног Луја XIV се таква прилика није пружила. Ипак, он је од стране „краља Сунца“ одређен за васпитача његовог сина и престолонаследника (великог дофена), такође Луја, којег је требао да припреми и оспособи за улогу будућег владара Француске. Дужност коју је добио, подразумевала је и састављање прикладних књига из области религије, филозофије и историје, у којима би било систематизовано знање неопходно будућем краљу за успешно вршење његове владарске дужности. Дакле, за потребе школовања француског престолонаследника, Босије пише класично филозофско-историјско дело – Расправу о општој историји. Читајући ову расправу, читалац је у прилици да седне у престолонаследничку столицу и одслуша Босијеово предавање, као да је баш њему намењено.

Навикнути на опште историје које су писане последњих пар векова, а које су у фактографији, форми и „идејној скепси“ врло сличне, сусрет са овом Расправом изазива благи културолошки или ментални потрес. У њој се историја посматра из једне сасвим друге, за данашње време необичне перспективе – перспективе коју је могуће срести још само у историји Јосифа Флавија, Јудејске старине. У свом делу Босије расветљава велике историјске догађаје и велике историјске личности у „кључу Светог Писма“, дакле идеалистички. За разлику од савремених историчара-скептика, који ни не покушавају у историји пронаћи смисао, сврху, циљ, њеног метафизичког или социјлног покретача и детерминатора, овај кардинал управо то чини. Стога његова Расправа надраста класично историјско штиво и постаје филозофско-историјско штиво.

Обраћајући се великом дофену, Босије у уводу каже: „Да би сте избегли грешке које се дешавају владарима, Ви, Господару, треба да прочитате много древних и модерних историја. […] Али да се све те историје не би помешале у вашем духу, потребно је да се на један сажет и скраћен начин упознате са општом историјом. […] За кратко време ћете, да тако кажемо, сазнати шта се дешавало током многих протеклих векова. Видећете царства која се смењују, и религију која од самог настанка света одређује судбину тих држава. У свести треба да задржите две ствари: судбину религије и судбину тих царстава. Пошто су религија и политичка моћ два темеља на којима се заснивају људске ствари и дела, сагледати садржај поменутог сажетог приказа значило би схватити величину људских подухвата и, могло би се рећи, ухватити нит која повезује све ствари овог света“ (Босије, 2015: 36-37). Кардинал упозорава свог ученика да се не збуњује уколико пронађе различиту фактографију у његовој духовној историји и у некој световној (профаној) историји, јер се световне историје често не слажу „ни саме са собом“.

У првом делу своје Расправе, Босије историју од постанка света до Карла Великог дели на дванаест епоха, које се, уз један изузетак, везују за центалну личност тог историјског раздобља: „То су Адам или стварање; Ноје или потоп; позивање Аврама или почетак Завета склопљеног између Бога и људи; Мојсије или писани закон; освајање Троје; Соломон или довршени храм; Ромул или оснивање Рима; Кир или враћени Јевреји; Сципион или побеђена Картагина; рођење Исиса Христа; Константин или победа Цркве; и Карло Велики или успостављање новог царства“ (Босије, 2015: 37). У Босијевој историји можете на истој страници наћи Пријама, Ахила и Одисеја са њиховим савременицима – израиљским царем Давидом и последњим атинским краљем Кодром (који је ратујући против Дораца добровољно жртвовао свој живот за спас Атине); на истој страници су оснивач Рима, Ромул, и његови савременици – јудејски цар Ахаз и асирски цар Тиглат-Фалазар из старозаветне историје. Уз крштење Исуса Христа, биографију светог Јована Крститеља и преобраћање светог Павла – налази се опис убиства Германика, синовца и савладара римског цара Тиберија и лудило Тиберијевог наследника Калигуле. Хронолошки комбинујући фрагменте из Светог Писма и из световних историја, Босије је успео да створи врло необичну, али и узбудљиву (чак на моменте и фасцинантну) слику прошлости човечанства.   

У другом делу ове студије, учитељ великог дофена образлаже судбину или историју религије, а у трећем, судбину или историју царстава у њиховој пролазности. У закључку, Босије даје и одговор на питање – ко управља историјом и људским животима? Он каже: „Али, сетите се, Господару, да овај дуги ланац појединачних узрока који стварају и уништавају царства, зависе од тајних налога божанског Провиђења. Бог са небеских висина управља свим царствима, он сва срца држи у својој руци; понекад обуздава страсти; понекад пушта да делују и на тај начин покреће читав људски род. Ако хоће да створи освајаче – Он испред њих шаље страх, а у њихова срца и срца њихових војника усађује неустрашивост коју нико не може победити. Ако хоће да створи законодавце – Он им шаље дух мудрости и разборитости; он им даје способност да предвиде и спрече зла која прете држави, и омогућава им да поставе темеље друштвеног мира. […] Он припрема последице у најудаљенијим узроцима и задаје ударце који имају далекосежна дејства. Кад Он одличи да упропасти неко царство […] Египат, некад узор мудрости, одједном корача као пијан, и као омамљен тетура се и посрће [у духовном бунилу и вртоглавици]. Египат више није свестан онога што чини, и за њега више нема спаса. […] На тај начин Бог влада свим народима.

Немојмо причати о случају или срећи, јер то су речи којима покривамо наше сопствено незнање. Оно што се нама у нашој непоузданој мудрости, чини као случај, то је поуздана и усклађена одлука, донета на једној много вишој равни, тј. у вечном духу, који у себи садржи све узроке и њихове последице, поређане по непролазном и непроменљивом редоследу људских ствари и дела. И то на такав начин да се све креће ка једном те истом циљу, и да је велика грешка ако оно што се дешава приписујемо случају или несрећном стицају околности. […] Због тога сви они који владају осећају изнад себе једну много већу силу, и мање или више раде оно што нису имали намеру, док њихове одлуке имају последице које нису предвиђали. […] Само је Божија воља апсолутна и све се збива у складу са њом. На плану појединачних узрока њихове последице нас стално изненађују; али на једној вишој равни све се одвија на сређен начин“ (Босије, 2015: 426-428).

Како Босије доказује идеју да неки тајанствени и необјашњиви ентитет – Провиђење, управља светом, а не „владари и њихови министри, како нам показује непосредно искуство“? По речима Слободана Дамјановића, писца предговора ове Расправе, Босије то доказује једним другим  опшераширеним искуством  „о несагласју, чак супротности људских намера и резултата њихових дела. Људи се, према овом искуству, упињу из све снаге. Чине све што је у њиховој моћи да постигну унапред постављени циљ, па ипак последице њихових дела, не само да се не поклапају са тим циљем, већ их често и запањују; не само да нису онакве какве би они хтели да буду, него су често у потпуној супротности са првобитним намерама. Ово искуство је готово универзално […] Наполеон је једном приликом казао: ‘осећам да сам ношен ка неком циљу који не познајем [и док га не остварим] дотле ми све људске снаге не могу ништа’ […] Из општег искуства о несагласности намера оних који владају и последица које нису предвиђали Босије изводи своју основну тезу: историјом влада и историју обликује ‘Онај који све држи у својој руци, који зна име онога што јесте и онога што још није и који влада свим вековима“.

Другу светоавгустинску тезу о историји као праволиниском процесу од „изгубљеног до поново стеченог раја“, или како би Босије рекао: „на такав начин да се све креће ка једном те истом циљу“, могуће је, бар у једном делу, демантовати рационалним доказима. Биће да тај процес није нити може бити праволинијски, како тврди свети Августин, а прихвата писац Расправе, већ хеликоидан („спиралан“) при чему се исто – рецимо, крај владавине неког француског краља – ритмички понавља као крај владавине неког његовог наследника. Покажимо то понављање на примеру само првог Бурбона, Анрија IV.

 

Луј XI – Анри IV

 

Анри IV је рођен око 128/129 година после краља Луја XI из династије Валоа и започео је владавину око 128/129 година после Луја. Владавину је завршио око 128/129 година после Луја и умро је око 128/129 година после Луја.

  1. 1423. – Рођен Луј XI.
  2. 1553. – Рођен Анри IV.

             Међувреме: 128/129 (+1) година.

  1. 1461. – Почетак краљевске владавине Луја XI.
  2. 1589. – Почетак краљевске владавине Анрија IV.

             Међувреме: 128/129 година.

  1. – Крај владавине Луја XI Валоа.
  2. – Крај владавине Анрија IV Бурбонског.

             Међувреме: 128/129 (–1) година.

  1. – Смрт Луја XI Валоа.
  2. – Смрт Анрија IV Бурбонског.

             Међувреме: 128/129 (–1) година.

Дакле, први Бурбон на француском престолу, Анри IV, завршио је владавину и умро око 128/129 година после Луја XI; његов син Луј XIII 128/129 година после Луја XII; његов унук Луј XIV око 128/129 година после Анрија III; Луј XV око 128/129 година после Луја XIII; и Луј XVI (чију је владавину докрајчила Француска револуција), 128/129 година после краљице-регентиње Ане Аустријске. Владавина револуционарних власти (1789) започела је 128/129 година после почетка стварне владавине Луја XIV (1661).

*    *    *

Луј XIV је владао (што номиналнo због малолетства, под регентством мајке краљице Ане, што стварно), неуобичајено дуго; чак седамдесет две године (1643 – 1715). Он је надживео, не само свог сина, великог дофена Луја, Босијевог ученика, већ и његовог сина, такође дофена Луја. „Краља Сунца“ је наследио тек праунук, Луј XV. Присетимо се на овом месту Кантове мисли: „Чак и филозофи, иако се сматрају мудрим, нису довољно мудри да испланирају свој живот и да живе по правилима која су створили за себе. […] Али би ипак могао постојати такав план, наиме план природе, који човек испуњава, а да га и не разуме“. Луј, Босијеов ученик, никад није владао, па би се и за овај случај могло рећи да су људске намере, планови и циљеви једно, а последице, „не само да нису онакве какве би они хтели да буду“, већ да понекад и „запањују“. Ко зна, можда је обука будућег владара којем није било суђено да влада, на вишој равни („која припрема последице у најудаљенијим узроцима“) имала за циљ, баш писање Расправе о општој историји; да би смо је ми и данас из неког разлога читали. Уосталом ко може, како би то Босије рекао – ухватити нит која повезује све ствари овог света.

 

Извор:

Босије, Жак Бенињ: Расправа о општој историји. Дерета, Београд, 2015.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *