Аутор: Тодор Вулић

У историји филозофске и научне мисли појављивали су се људи изузетног интелектуалног интегритета, задивљујуће личне храбрости и  несаломивог духа, који се нису устезали да својим идејама и учењима јавно оспоре неприкосновене ауторитете свога доба. За такву „јерес“ често су плаћали највећу могућу цену, попут Сократа који је испио пехар отрова, или Ђордана Бруна и Лусилија Ванинија, који су спаљени на ломачи. За разлику од њих, иако такође велики, Галилеј је подлегао људској слабости и пристао да се одрекне своје револуционарне науке, али је остао жив. Како нестварно и величанствено изгледају ти филозофи-мученици у светлу савремене интелектуалне и академске снисходљивости; у светлу инфериорног обожавања филозофских и научних демо-либералних филистара огрнутих плаштом лажне величине и „позлаћених златним прахом“ научног и филозофског Холивуда.

Један од оних првих, свакако је и Томазо Кампанела (1568 – 1639), италијански филозоф, теолог, астролог и песник. Био је савременик Бруна и Ванинија, што значи да је живео је у времену када се филозофска и научна „јерес“ плаћала главом. Међутим, Кампанела се није дао уплашити. Седам пута је  био изложен нељудском мучењу у казаматима инквизиције, али се ни једног момента није одрекао било чега што је као филозоф и теолог пре тога заговарао. О томе он оставља сведочанство у својим списима, где каже да током последњег четрдесетодневног најжешћег мучења „ није им било могуће измамити чак ни речце признања о оном што су од њега тражили, због тога што је он у души био решен да ћути […] Петнаест пута сам извођен пред суд. Први пут су ме питали: Откуд знаш оно што ниси научио? Имаш ли демона на располагању? […] Оптужили су ме да сам написао књигу која је изашла пре мога рођења; да сам присталица Демокритовог учења […] да сам против цркве. Најзад сам осуђен, не само за јерес него и за побуну“. После тих мучења и суђења, провео је 27 година у мемли и тами инквизиторских робијашница али није попуштао. Инквизиција је оковала његово тело у камене зидове, али његов ум је остао неспутан и слободан. Лишен спољњег, фриволног живота, Кампанела је живео у духу, створивши свој унутрашњи и надасве узбудљив свет: „У оковима, али ипак слободан, ни у самоћи нисам сам…Док ме терет несрећа гура у понор, крила духа дижу ме изнад света.“ Плодови тог и таквог живота су његова значајна дела, у које свакако спада и утопија индикативног назива – Град Сунца.

*    *    *

(Добивши после више неуспелих покушаја ову Кампанелину књигу у „Библиотеци града Београда“, држао сам у руци најнеобичније укоричене листове папира које сам до тада видео. На неоригиналним картонским корицама није било ни слова ни илустрација. Странице су упорно испадале из тих корица, иако је свака била више пута лепљена селотејпом. Као да је и ова књига метафорично показаивала судбину њеног аутора – заточеног у анонимности затворских зидова и ових корица, али чија се мисао није дала заточити, као ни ове странице залепити и укоричавањем задржати. Скоро се не може наћи ред у тексту који претходни читаоци нису подвукли графитним или  разнобојним хемијским оловкама, а маргине су биле крцате кратким коментарима и најразличитијим ознакама. Све је то указивало да је ова утопија била и те како читана и да читаоце није остављала равнодушним).

*    *    *

Град Сунца је Кампанела написао у форми дијалога између Хоспиталца (монаха-болничара, малтешког витеза) и Ђеновљанина (трговца и морепловца). Описујући имагинарни град лоциран негде источно од Индије и јужно од Кине, на неком (индонежанском) острву у океану, кроз приповедање морепловца који је пловио светским морима, овај заточеник износи своје филозофске, теолошке, политичке и социолошке ставове увезујући их у причу о идеалном друштвеном уређењу; и то уређењу без приватне својине, која је и по њему узрок сваке људске несреће. У овом, као уосталом и у претходним чланцима, усресредићемо се на само две теме из Града Сунца – на Кампанелин став о карактеру историјске диамике и његов став о делатној сили која покреће и уређује ток историје. У својој Идеји историје, Робин Колингвуд, као присталице „старе грчко-римске идеје строго кружног кретања у историји”, поред Платона, Полибија, Макијавелија, наводи  и Кампанелу. У Граду Сунца идеју историјског циклизма је тешко наћи, али да у Колингвудовој информацији има истине, потврђују стихови Кампанелиног сонета које наводи Пол Лафарг у свом осврту на ову утопију:               

„Ако је некад владало срећно златно доба,

зашто се оно не би поново вратило?

Та свака се ствар, која је постојала,

Враћа свом почетку пошто заврши свој ток“.

Присетимо се на овом месту мишљења светог Августина о идеји историјског циклизма. Та идеја му се чинила „веома лудом”, „стварно ужасном”, толико  лудом и ужасном „да кад би сличне теорије биле истините – било би боље не познавати их”. Имајући у виду и данас огромну тежину светоавгустинских догми у Католичкој цркви, заговарати циклизам у 16. веку је било храбро, али  не и необично. И Кампанела је био дете позне ренесансе, а ренесансни мислиоци, одушевљавајући се оживљавањем идеја паганске антике, нису ни помишљали да се тиме на било који начин одричу католичанства. Франческо Гвичардини, и сам црквени великодостојник, није се устезао, упркос светом Августину,  да тврди: „Оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра”. Гвичардини је био у живој преписци с Макијавелијем, за којег је Колингвуд тврдио да је такође био присталица циклизма. За Кампанелина живота, и Лусилио Ванини је проповедао исту „јерес“: „Ахил ће поново ући у Троју […] историја ће се поновити; све што је данас, било је некад раније; оно што је било биће поново; али све то на уопштен начин, а не конкретно”.

На друго питање, Кампанела изричито одговара – историјски ток уређује Божје Провиђење. О становницима Града Сунца он каже: „[Њима] изгледа да светом управља случај. А у ствари, ко проучава уређење света […] приморан је да уз јасно одобравање призна Божју Мудрост и Провиђење. Признајем да ми не знамо шта радимо, јер смо оруђе Божије. Неки људи истражују нове земље из грамзивости за златом и богаством [не слутећи притом да за то што раде] Бог има виши циљ – да би се сви људи ујединили под једном вером“. Ову Кампанелину мисао, да људи вођени метафизичком силом нису свесни позадине и правог циља свог дела,  касније ће разматрати и Кант, али ће он Божији план (и циљ) заменити планом природе. По Канту: „Чак и филозофи, иако се сматрају мудрим, нису довољно мудри да испланирају свој живот и да живе по правилима која су створили за себе. Тако, ако постоји некакав општи прогрес у животу човечанства, тај прогрес засигурно није потекао од плана који је човек начинио ради свог властитог равнања. Али би ипак могао постојати такав план, наиме план природе, који човек испуњава, а да га и не разуме. Откриће таквог плана у људској историји био би прави задатак за неког новог Кеплера, а за објашњење његове нужности био би потребан други Њутн”.

У студијама углавном марксистичке провенијенције (о Граду Сунца су писали и Енгелс и Лењин), до апсурда се разглаба Кампанелин „комунизам“ (замислите комунистичко друштво на чијем челу је првосвештеник, или другим речима – папа),  али се истовремено у широком луку заобилази једна друга веома заступљена тема ове утопије – астрологија. Као и остала, и ово његово дело је пуно астролошких дигресија. За разлику од светог Августина, који се као бивши астролог обрушава на ову античку науку, сматрајући је „змијским јајетом“ које су демони потурили заблуделом човечанству, Кампанела доживљава звезде и Сунце као Божја „оруђа створена и предодређена за велики циљ у Његовом предвиђању и поретку“. (Тврдио је да је превазишао сујеверје Арапа и Јевреја и филозофски доказао истинитост астрологије ослањајући се на Свето Писмо):

Хоспиталц: „На који начин звезде то знају и чине?“

Ђеновљанин:„Бог је непосредно свеопшти узрок свих ствари, али не у смислу непосредности делимичног узрока већ свеопштег принципа и снаге.“

Хоспиталац: „Свеопшти узрок дејствује непосредно у смислу начела, а не у смислу додира, као што дејствује делимични узрок“.

Ђеновљанин: „Бог је створио и опште и делимичне узроке за сва будућа дејства, при чему делимични не могу дејствовати када не дејствују и општи. […] Према томе, сва наша дејства могућа су само под условом да дејствује небо.“

Дакле, по Кампанели, Сунце и остале звезде су трансмисија преко које се врши воља свеопштег узрока и то на три нивоа: „Звезде служе за натприродне појаве само као знамења, за природне – као узроци, а за вољне чинове – само као поводи, побуде и мотиви“. Савременом човеку је немогуће да астрологију антике и ренесансе прихвати као науку, али стари филозофи су је тако доживљавали и њом се бавили са примереном озбиљношћу. Она је примењивана у медицини, земљорадњи и морепловству, али и у прогнозирању успеха или неуспеха људских подухвата. Међутим она је могла бити и опасна, када су владари и народ ослањајући се на астрологију започињали  рђаве подухвате. Пример за такве подухвате је – по Кампанелином Хоспиталцу – када владари охрабрени астролошким прогнозама улазе у сукоб са првосвештеником цркве (папом), што се у прошлости често дешавало. Зато је наједноставније решење – забранити је, онако како су то учинили и грађани Града Сунца. Они забрањују предсказања јер ова могу довести до рушења државног уређења. Међутим они се нису ту зауставили већ су „пронашли начин да избегну звездану судбину. […] Кад се приближи нездраво помрачење, какво бива у међувлади благонаклоних планета, или чак убитачно, за време штетних, или злокобних комета“, они су знали шта им је чинити да би предупредили несрећу.

Последњих година Кампанелиног тамновања затворска стега je попустила. Дозвољено му је да пише, па чак и да прима посете. Када је коначно на интервенцију папе Урбана VIII, 1626. године Кампанела ослобођен, на њега се поново сручила језуитска песница. „Никада због једног сиротог, слабог калуђера није виђена толика срџба и бес“, писали су савременици тих збивања. Кампанела тајно прелази у Француску где га примају свемоћни кардинал Ришеље и лично француски краљ Луј XIII „који је измученог старца пољубио у оба образа.“ Краљу, који  је био забринут за династичко наслеђе, јер ни после две деценије брака са Аном од Аустрије није имао потомство, овај старац је прeдвидео скоро рођење сина, будућег краља Луја  XIV, „случајно“ називаног и – краљ Сунце. У вези ових догађаја Пол Лафарг запажа: „То што је избегао ломачу јеретика и што је нашао одане пријатеље  међу папама, краљевима и њиховим министрима, који су га штитили од мржње језуита и беса шпанске Владе, једино и искључиво има да захвали своме добром гласу астролога“. У Паризу ће Кампанела остати до своје смрти. По речима Даринке Грабовац: „У париском доминиканском манастиру бавио се астрологијом, правним и филозофским студијама. Прорекао је да ће помрачење Сунца 01. 06. 1639. по њега бити кобно. Да би отклонио опасност, придржавао се прописа која је давао својим Соларцима у Граду Сунца“. Ипак, ни он није успео да избегне „звездану судбину“. Прореченог датума више га није био међу живима.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *