• Чланци аутора

Полибије из Мегалопоља (око 203 – око 120 год. пре нов ере) био је грчки историчар, који је као ратни заробљеник доспео у Рим. У Риму пише своје најважније дело „Историје“ сачувано до данас само у деловима. У „Историјама“, поред војне и политичке повести Медитерана, он обзнањује и свој концепт цикличног развоја облика владавине античких држава. По њему, државе пролазе кроз етапе у којима се на власти по устаљеном редоследу смењују: краљеви, тирани, аристократије, олигархије, демократије и на крају циклуса, охлократије. После слома охлократије, античко друштво се враћа на почетак и нови циклус започиње поново владавином краљева. Стога свако ко је упознат са овим циклусом може предвидети будућност политичког развоја конкретног античког друштва. Полибије о томе каже: „Лако је… говорити о познатим стварима (о догађајима који су се већ десили – примедба аутора), а није тешко ни будућност предвидети на основу прошлости“.

                                                    Полибије, скулптура испред аустријског парламента у Бечу

 

У наставку, препустимо реч о Полибијевом цикличном концепту стручњацима. У својој докторској дисертацији под називом „Мешовити политички облик и Полибијевој политичкој теорији“, Ива Смиљанић, између осталог пише: „Полибије је веровао да постоје јасни и чврсти закони друштвене динамике који управљају историјом сваке заједнице. Детаљи могу варирати и ритам може бити бржи или спорији, али дејство ових закона је константно и неизбежно. Упркос томе, у оквирима које закони друштвеног развоја допуштају, постоји доста простора за свесно деловање појединца…Да би објаснио закон који управља динамиком друштвене промене, Полибије уводи појам цикличности устава или анакиклозе (грч. ἀνακύκλωσις). Наиме, он тврди да промене политичких облика не само да нису случајне већ се крећу по једном устаљеном и неизбежном редоследу. Ако је првобитна власт примитивна монархија, она кад-тад, под условима описаним у претходном пасусу, мора да пређе у краљевство. Докле год краљеви владају у складу са горе наведеним принципима добра и правде, они остају на власти, изузев ако их не уклони спољни непријатељ (други краљ). Уколико краљеви доследно брину о својим поданицима, држава ће хармонично функционисати, што је, према Полибију, првобитно и био случај. У давна времена по правилу се дешавало да онај ко буде изабран за краља и почаствован краљевском влашћу остари на власти. Али управо наследни карактер власти је она компонента која нарушава хармонију и ствара друштвени конфликт. А унутрашњи конфликт је основни покретач цикличности устава у свим етапама. Наследници добрих краљева су често лоши људи јер добијену власт узимају здраво за готово, не воде рачуна о потребама поданика, већ се окрећу личном задовољству. Неспутани егоизам и трагање за личним задовољствима неизбежно ове људе води у насиље – краљевина постаје тиранија. Тоје и даље неспутана власт једног човека али су покретачки принципи добра и правде напуштени и замењени својим супротностима.

              Тиранија пада удруженим деловањем малог броја људи који имају на уму изворне принципе владавине и општи интерес. Почело је ковање завера против владара, у којима нису учествовали најлошији, већ најхрабрији људи јер баш такви најтеже подносе краљевску обест. Преврат је неизбежно насилан али је обављен уз подршку већине људи који желе повратак на владавину у општем интересу. Новоуспостављени облик је аристократија. Власт у њему има мала група али група коју заиста чине најбољи и најспособнији људи. Поново, наследност власти је агенс који изазива промену нагоре. Но, када су, као у претходном случају, очеве наследили синови који ништа нису знали о тешкоћама, а ни о политичкој једнакости и слободи говора, јер су од рођења расли у атмосфери високог положаја и моћи својих очева, па су се једни предали грамзивости и бескрупулозном среброљубљу, други пијанству и неумереним гозбама, а трећи насиљу над женама и отимању дечака, аристократију су полако претворили у олигархију. Неизбежно, егоизам оних који владају поново производи конфликт са онима којима се влада и почиње нова борба чији је исход пад олигархије.

               Претходно искуство искључује повратак на краљевину и аристократију, облике владавине компромитоване њиховим исквареним облицима. Једини пут у том случају је пут напред и успоставља се демократија. Она се одржава онолико дуго колико се одржава истинска једнакост и слобода говора. Прелазак из демократије у охлократију (ὀχλοκρατία, „владавина гомиле“) није строго аналоган претходним етапама, мада се и овде кретање ка неизбежном крају убрзава у свакој новој генерацији. Водећу улогу у кварењу и деструкцији демократије имају демагози, људи који ради властите користи повлађују лошим цртама масе. Гомила у охлократији не жели да ради и да преузима одговорност, већ очекује да живи на туђ рачун и верује онима који обећавају такав живот. Последица је свака замислива злоупотреба власти и најзад повратак на ауторитарне вође. Резултат је или директан повратак на примитивну монархију или деструкција друштва и пад у анархију. Но, из тог стања неизбежно се рађа нова примитивна монархија и циклус у сваком случају почиње изнова.

              Дакле, између полазишта (примитивна монархија) и краја циклуса (анархија/нова примитивна монархија) имамо шест облика владавине који се смењују у непрекинутом низу. У суштини, они се своде на три основна типа (владавина једног човека, владавина групе, владавина свих) али код сваког је присутна дихотомија добар – лош систем. Добар облик увек претходи лошем који је резултат његовог кварења. Уређено друштво настаје успостављањем добрих принципа који осигуравају владавину у општем интересу. Напуштање ових принципа доводи до стварања лошег облика. Пад лошег облика води обнови првобитних принципа али у свакој етапи то доноси све веће учешће у власти. Свака од транзиција укључује неку врсту насиља. Насиље на половини једне етапе (прелазак из бољег у гори облик) долази од оних који владају, док насиље које окончава једну етапу и уводи нови добар облик долази из базе, од оних којима се влада. Када у финалном ступњу једног циклуса исквареност основних принципа обузме оне који владају, то значи да је обузела читаво друштво јер више нема никакве шире базе која ће на неправду реаговати и обновити исте неопходне принципе. Конфликт се у том случају не завршава обновом уређеног друштва, већ се продужава до његовог уништења. Преживели се налазе у стању анархије док се поново не образују групе са вођама, из којих настаје примитивна монархија. Тиме се читав циклус враћа на почетак.

               Укратко, анакиклоза се шематски може представити на следећи начин:

Како тумачити ову необичну теоријску конструкцију? Полибије говори о анакиклози са непоколебљивим самопоуздањем, као да код њега нема ни трага сумње у њено објективно постојање. Ово је кружно смењивање државних уређења и природни ток ствари по коме се уређења мењају, смењују и враћају на почетак. .. Према Полибију, циклично смењивање уређења је апсолутна законитост људских заједница. Из перспективе модерног читаоца, концепт анакиклозе делује ригидно вештачки, као једна теоријска, бескомпромисна шема која се покушава наметнути живом и сложеном друштвеном развоју. Тешко да је постојало античко друштво чија се историја одиграла у складу са наведеном шемом. Упадљиво је да Полибије не покушава да дâ пример таквог друштва, за кога би се могло рећи да је проживело овај циклус. Он одбија да уврсти Атину и Тебу у своје разматрање јер историјски развој тих држава није био „природан“, није се саображавао обрасцу анакиклозе: О Атињанима и Тебанцима ја нећу говорити јер верујем да у њиховом случају није неопходан детаљан извештај. Наиме, њихове државе нису прошле ни кроз природни раст, ни кроз трајније цветање, ни кроз умерене промене… Ова тврдња већ само по себи намеће питање: како се анакиклоза може узети као апсолутан закон ако постоје изузеци? Чак и три примера која је одабрао за анализу, одабрани су управо зато што им је пошло за руком да (привремено) изиграју циклус. Али, попут многих теоретичара пре и после њега, Полибије није пристајао да одбаци теоријску конструкцију само зато што је стварност одбијала да сарађује“ (Смиљанић, 2016: 91-96).1)

           Наравно, зар би докторанд у дисертацији могао закључити било шта што одудара од менторског mainstream концепта, по којем из перспективе модерног читаоца, концепт анакиклозе делује ригидно вештачки, као што и свака друга теорија циклизма делује ригидно и вештачки. Мainstream историчарии, социолози и политиколози, у процесу спознавања историјско-социолошких кретања, теоријама циклизма негирају сваку, чак и инспиративну вредност. То не значи да се о цикличарима не пише, напротив (доказ је и ова дисертација), али закључци о вредности њихових теорија су по правилу следећи: оне су „радикално непоуздане“, оне „не сарађују са стварношћу“, оне су „безнадежно анахроне“… Тиме се те теорије напросто стављају на својеврстан  научни „Index Librorum Prohibitorum”. Полибијев концеп није потребно бранити, а поготово у данашње време, време доминације ацикличног концепта, није могуће ни одбранити. Ипак, у прилог Полибију (а уједно и против њега, јер је и он сматрао да је историјски развој Атине и Тебе био „неприродан“ и “несаображен обрасцу анакиклозе“), рецимо само следеће – зар Атина, није током свог историјског развоја била и краљевина и аристократска држава после Солонових реформи и демократија после Клистенових реформи? Оно што је „неприродно“ у том развоју је „тиранија“ Пизистрата и синова, јер је анахрона и не следи после краљевине као друга и изопачена половина периода краљева, већ настаје у олигархији – у другој половини аристократског периода. Запитајмо се стога, јесу ли онда ове „тираниде“ суштински представљале враћање на политичку сцену „искварене“ краљевине кад јој време није, или су биле само појавни облик међуолигархијских сукоба? Наследници добрих краљева су – како то наводи наша ауторка позивајући се на Полибија – синови који ништа нису знали о тешкоћама, а ни о политичкој једнакости и слободи говора, јер су од рођења расли у атмосфери високог положаја и моћи својих очева… Дакле, тирани као „лоши“ краљеви су потомци и наследници „добрих“ краљева. Међутим, „тиранину“ Пизистрату отац није био краљ, нити је било ко у његовој породичној вертикали то био, те он није растао „у атмосфери високог положаја“ свог оца. Друго, Пизистрат се никад није прогласио за краља, како су то чинили тирани у етапи тираније. Треће и најважније, Пизистрат никад није суспендовао Солонов аристократски устав. У прилог нашој тези о Пизистратовој „тиранији“ као облику и манифестацији међуолигархијских обрачуна иде и чињеница да је он два пута свргаван. После првог свргавања, Мегакле, из породице Алкменоида, га је поново довео на власт, да би га после личне увреде коју му је Пизистрат нанео, Мегакле и свргао са власти. Пизистратовог сина Хипију је, такође, свргао Мегаклов син Клистен, који је владао Атином после Хипије. Да ли су ови обрачуни моћних породичних кланова нешто што је својствено етапи тираније или етапи олигархије? На крају, по чему се суштински разликовала владавина „тиранина“ Хипије, од прве владавине нетиранина Клистена? Клистен је постао „демократа“ тек пошто је, као и његов претходник Хипија, свргнут са власти.

                  Вредност и исправност сваке теорије циклизма се показује и у предодређивању будућих догађаја. Зар Полибије не каже: Што се тиче оних хеленских држава које су се често уздизале и често доживљавале потпуну промену среће, лако је и описти им прошлост и предвидети будућност. Лако је, наиме, говорити о познатим стварима, а није тешко ни будућност предвидети на основу прошлости. Или: само онај који је схватио како неки облик настаје, моћи ће да схвати његово напредовање, врхунац, промену и крај, и да предвиди када, како и где ће се поново појавити (Полибије, 1988: 478-479).2) Или: Ко је с тим добро упознат, тај ће, када говори о будућности неке државе, можда погрешити у процени времена потребног за одвијање целог процеса али ће се, само ако говори без мржње и страсти, ретко преварити у процени тачке успона или опадања на којој се дотична држава налази или облика који ће попримити. Па какву будућност Полибије „прориче“ Римској држави која је у његово време (други век пре нове ере) владала „светом“?  Његов закључак је недвосмислен: И римска величина и стабилност су коначни и једном ће нестати, али то ће се десити тек у далекој будућности. Зар је погрешио?

                   Наравно да није, као што не греше Шпенглер и други савремени цикличари када  „проричу“ пропаст Запада. Заговорници вечне доминације Запада над остатком света, не мирећи се са том неминовношћу, идеолошки острашћено оспоравају идеју историјког циклизма, и захваљујући опортунизму научних делатника из осталих делова света (а и код нас) привремено у томе успевају. Један од антицикличара, Робин Џ. Колингвуг, у својој „Идеји историје“ посвећује Полибију посебан одељак, али у њему није ни наговестио  да је и он био присталица „старе грчко-римске идеје строго кружног кретања у историји“. О том Полибијевом (Платоновом, Макијавелијевом и Кампанелином) ставу, сазнајемо од Колингвуда тек узгред и на другом месту, при покушају овог британског теоретичара да истакне разлику између њих и Ђанбатисте Вика. У Колингвудовом осврту на овог античког историчара и теоретичара, битно је било нагласити његов став о важности проучавања историје зато што је она школа и вежбалиште за политички живот, док његов концепт циклизма није био вредан ни помена.

           На крају друге књиге својих „Историја“ Полибије каже: „Што се Антигона тиче, он је… убрзо умро… Власт над Македонцима оставио је Филипу, Деметријевом сину… У исто ово време је од болести умро Птолемеј Еуергет и наследио га је Птолемеј звани Филопатор. Умро је и Селеук, син Селеука званог Калиник… и краљевину у Сирији наследио је Антиох, његов брат. Са свима њима десило се исто што и са онима који су након Александрове смрти први владали поменутим земљама, а то су Селеук, Птолемеј и Лисимах. Наиме, сва тројица су, као што сам горе рекао, умрли у 124. олимпијади, док смрт друге тројице пада у 139. олимпијаду“ (Полибије, 1988: 194-195).3) Дакле, Полибије примећује, да се (скоро) истовремена смрт тројице владара и оснивача хеленистичких држава, после петнаест олимпијада (139 – 124 = 15), поновила као (скоро) истовремена смрт њихових наследника. Лисимах је био владар Македоније, Селеук I Никатор владар Сирије (или прецизније Селеукидског царства), а Птолемеј I Сотер владар Египта. Ове државе су настале распадом империје Александра Македонског после неколико ратова дијадоха, Алексадрових генерала и наследника.

                Упаривањем Лизимаха са Антигонон III Досоном, Птолемеја I Сотера са Птолемејем Еуергетом и Селеука I Никатора са Селеуком Калиником и његовим сином Селеуком Керауном по временским распону од 15 олимпијада Полибије је познаваоцима циклизма саопштио да су се смене на власти у хеленистичким државама одвијале по временском распону од око 60 година (15 олимпијада x 4 године). У наставку, проверимо ово Полибијево запажање.

 

               Антигониди (и други) – краљеви Македоније

               

               Лизимах је постао македонски краљ после свргавања Антигонида Деметрија I. Према Полибију, македонски краљ Антигон III Досон, Деметријев унук,  је поновио владавину Лизимаха.

 

                  Лисимах – Антигон III Досон (први Полибијев пар)

 

                  Антигон је започео владавину 59/60 година после Лисимаха, завршио је владавину 59/60 година после Лисимаха и умро је 59/60 година после Лисимахове смрти.

288 п. н. е – Почетак Лисимахове владавине.

229 п. н. е – Почетак владавине Антигона III Досона.

                    Међувреме: 59/60 година.

281 п. н. е – Крај владавине Лисимаха.

221 п. н. е – Крај владавине Антигона III.

                    Међувреме: 59/60 година.

281 п. н. е – Смрт Лисимаха.

221 п. н. е – Смрт Антигона III.

                    Међувреме: 59/60 година.

 

                    Птоломеј Кераун… Антигон II – Филип V

 

                   Филип V Антигонид, поновио је својом дугом (четрдесетдвогодишњом) владавином, више краћих владавиа својих посредних претходника. Филип је започео владавину 59/60 година после Птолемеја Керауна, а окончао је владавину и умро 59/60 година после Антигона II Гоната.

281 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја Керауна.

221 п. н. е – Почетак владавине Филипа V.

                     Међувреме: 59/60 година.

239 п. н. е – Крај владавине Антигона II Гоната.

179 п. н. е – Крај владавине Филипа V.

                    Међувреме: 59/60 година.

239 п. н. е – Смрт Антигона II.

179 п. н. е – Смрт Филипа V.

                    Међувреме: 59/60 година.

 

                    Деметрије II – Персеј Македонски

 

                    Последњи македонски краљ Песеј, поновио је владавину Деметрија II. Персеј је и започео и завршио владавину око 59/60 година после свога деде Деметрија.

239 п. н. е – Почетак владавине Деметрија II.

179 п. н. е – Почетак владавине Персеја.

                     Међувреме: 59/60 година.

229 п. н. е – Крај владавине и смрт Деметрија II.

168 п. н. е – Крај владавине Персеја.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

 

                    После свргавања Персеја, Македонија је постала римски протекторат. Персеј је умро у римском заточеништву око 162. године пре нове ере.

 

229 п. н. е – Антигон III Досон постао краљ Македоније.

168 п. н. е – Македонија постала римски протекторат.

                    Међувреме:  59/60 (+1) година.

221 п. н. е – Смрт краља Антигона III.

162 п. н. е – Смр краља Персеја.

                     Међувреме: 59/60 година.

 

                 Селеукиди –  владари Селеукидске државе

                 Родоначелник Селеукида је био Селеук I Никанор, син Александровог генерала Антиоха. Ова династија је владала од 312. до 150. године п. н. е. државом која се простирала на територији Ахеменидског царства, пре његовог освајања од стране Александра Македонског. 

 

                  ПРВИ И ДРУГИ КРУГ: Селеук I – Селеук II и Селеук III

                   По Полибију, владавину Селеука I, родоначелника Селеукида, после 58/59 година, поновили су својим владавинама његови потомци (унук и праунук), Селеук II Калиник и и Селеук III Кераун.

305 п. н. е – Почетак царске владавине Селеука I Никатора.

246 п. н. е – Почетак владавине Селеука II Калиника.

                     Међувреме: 59/60 година.

281 п. н. е – Крај владавине Селеука I Никатора.

223 п. н. е – Крај владавине Селеука III Керауна.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

281 п. н. е – Смрт Селеука I Никатора.

223 п. н. е – Смрт Селеука III Керауна.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

 

                    Антиох I и Антиох II – Антиох III

 

                   Владавине синова Селеука I, Антиоха I Сотера и Антиоха II Теа, после око 59/60 година поновио је својом владавином син Селеука II Калиника, Антиох III Велики.

281 п. н. е – Почетак владавине Антиоха I Сотера.

223 п. н. е – Почетак владавине Антиоха III Великог.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

246 п. н. е – Крај владавине Антиоха II Tea.

187 п. н. е – Крај владавине Антиоха III Великог.

                     Међувреме: 59/60 година.

246 п. н. е – Смрт Антиоха II Tea.

187 п. н. е – Смрт Антиоха III Великог.

                     Међувреме: 59/60 година.

 

                    ДРУГИ И ТРЕЋИ КРУГ: Селеук II и Селеук III – Селеук IV и Антиох IV

 

                     У другог кругу, владавине Селеука II и Селеука III, после 59/60 година, поновили су унуци Селеука III Керауна, Селеук IV Филопатор и Антиох IV Епифан.

187 п. н. е – Почетак владавине Селеука IV Филопатора.

                     Међувреме: 59/60 година.

223 п. н. е – Крај владавине Селеука III Керауна.

164 п. н. е – Крај владавине Антиоха IV Епифана.

                     Међувреме: 59/60 година.                    

223 п. н. е – Смрт Селеука III Керауна.

164 п. н. е – Смрт Антиоха IV Епифана.

                     Међувреме: 59/60 година.

 

                    Антиох III – Антиох V и Антиох VII

 

                   Дугу владавину Антиоха III Великог, после 59/60 година, поновило је својим краћим владавинама више Селеукида, од Антиоха V Еупатора до Антиоха VII Сидета.

223 п. н. е – Почетак владавине Антиоха III Великог.                     

164 п. н. е – Почетак владавине Антиоха V Еупатора.

                     Међувреме: 59/60 година.

187 п. н. е – Крај владавине Антиоха III Великог.

129 п. н. е – Крај владавине Антиоха VII Сидета.                    

                     Међувреме: 59/60 година.

187 п. н. е – Смрт Антиоха III Великог.

129 п. н. е – Смрт Антиоха VII Сидета.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

 

                      После смрти Антиоха VII Селеукидско царство се практично распало.

 

                 Птолемеиди (Лагиди) –  владари Египта

 

                   Родоначелник Птолемеида је био Птолемеј I Сотер, војсковођа Александра Македонског. После Александрове  смрт владао је као намесник Египтом, а после 305. године п. н. е. и као њен владар, наследник фараона. Сви мушки владари ове династије носили су владарско име Птолемеј. Владавина последњег од њих, Птолемеја XV и његове мајке Клеопатре VII завршена је 30. године пре нове ере.

 

                   ПРВИ И ДРУГИ КРУГ: Птолемеј I Сотер – Птолемеј III Еуергет

 

                   По Полибију, владавину Птолемеја I Сотера, поновио је својом влладавином његов унук Птолемеј III. Он је започео владавину 58/59 година после Сотера, окончао је владавину око 58/59 година после Сотера и умро је око 58/59 година после Сотера.

305 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја I Сотера.

246 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја III Еуергета.

                     Међувреме: 59/60 година.

283 п. н. е – Крај владавине Птолемеја I.

222 п. н. е – Крај владавине Птолемеја III.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

283 п. н. е – Смрт Птолемеја I.

222 п. н. е – Смрт Птолемеја III.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

              Птолемеј II Филаделф – Птолемеј IV ФилопаторАнкмахид)

 

 Птолемеј IV Филопатор започео је владавину око 59/60 година после свог деде  Птолемеја II Филаделфа.

283 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја II Филаделфа.

222 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја IV Филопатора.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

246 п. н. е – Крај владавине Птолемеја II Филаделфа.

185 п. н. е – Крај владавине фараона Горњег Египта, Анкмахида.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

246 п. н. е – Смрт Птолемеја II Филаделфа.

185 п. н. е – Смрт фараона Анкмахида.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

 

                    У време Птолемеја IV, 206. године пре нове ере, у Тебаиди је избио устанак, после којег се Горњи Египат одвоји од краљевства Птолемеида. Тебаида је поново постала део египатског краљевства после заробљавања њеног фараона Анкмахида 185. године. Око те године Птолемеј V Епифан почиње владавину поново уједињеним Египтом.                    

 

                ДРУГИ И ТРЋИ КРУГ: Птолемеј III Еуергет – Птолемеј V и Птолемеј VI

 

                   Птолемеј V Епифан започео је владавину целим Египтом (Горњим и Доњим) око 58/59 година после почетка владавине његовог деде Птолемеја III Еуергета, а његов син, Птолемеј VI Филометор је свргнут 158/59 после краја владавине Птолемеја Еуергета.

246 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја III Еуергета.

185 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја V Епифана целим Египтом.

                     Међувреме: 59/60 (+1) година.

222 п. н. е – Крај владавине и смрт Птолемеја III.

164 п. н. е – Крај прве владавине Птолемеја VI Филометора.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

 

                     Птолемеј IV Филопатор – Птолемеј VIII и Птолемеј VI

 

                    Птолемеј VIII Фискон започео је владавину око 59/60 година после Птолемеја IV Филопатора, а његов брат Птолемеј VI Филометор је окончао своју владавину и умро 59/60 година после Филопатора.

222 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја IV Филопатора.

164 п. н. е – Почетак прве владавине Птолемеја VIII Фискона.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

204 п. н. е – Крај владавине Птолемеја IV Филопатора.

145 п. н. е – Крај друге владавине Птолемеја VI Филометора.

                     Међувреме: 59/60 година.

204 п. н. е – Смрт Птолемеја IV Филопатора.

145 п. н. е – Смрт Птолемеја VI Филометора.

                     Међувреме: 59/60 година.

 

        Птолемеј V Епифан Анкмахид) – Птолемеј VIII  Фискон и Клеопатра II

 

                     Птолемеј VIII  Фискон започео је своју другу владавину 59/60 година после  Птолемеј V Епифан, а Клеопатра II је завршила своју прву владавину око 59/60 година после краја Епифанове владавине.

204 п. н. е – Почетак владавине Птолемеја V Епифана.

145 п. н. е – Почетак друге владавине Птолемеја VIII Фискона.

                     Међувреме: 59/60 година.

185 п. н. е – Крај владавине фараона Горњег Египта, Анкмахида.

127 п. н. е – Крај владавине Клеопатре II.

                     Међувреме: 59/60 (-1) година.

 

                     Да резимирамо: Антигон III је започео владавину 59/60 година после Лисимаха; Филип V, 59/60 година после Птолемеја Керауна; Персеј, 59/60  година после Деметрија II; римска владавина Македонијом је почела око 59/60 година после почетка владавине Антигона III; Селеук II Калиник је започео владавину 59/60 година после Селеука I Никатора; Антиох III Велики, око 59/60 година после Антиоха I Сотера; Селеук IV Филопатор, 59/60 година после Селеука II Калиника; Антиох V Еупатор, 59/60 година после Антиоха III Великог; Птолемеј III Еуергет, 59/60 година после Птолемеја I Сотера; Птолемеј IV Филопатор, око 59/60 година после Птолемеја II Филаделфа; Птолемеј V Епифан, око 59/60 година после Птолемеја III Еуергета; Птолемеј VIII Фискон, око 59/60  година после Птолемеја IV Филопатора; Птолемеј VIII Фискон, започео је и своју другу владавину око 59/60 година после Птолемеја V Епифана… Пошто у монархијама по правилу монарси владају доживотно, и завршнице њихових владавина и смрти ових владара су се понављале по истом временском распону од 15 олимпијада, како је то и Полибије приметио.

          На крају, цитирајмо јеш једном реченицу Иве Смиљанић где она каже: „Али, попут многих теоретичара пре и после њега, Полибије није пристајао да одбаци (своју – примедба аутора) теоријску конструкцију само зато што је стварност одбијала да сарађује“. Дефинитиван одговор на питање – да ли је стварност заиста одбијала да сарађује са Полибијевим концептом циклизма, оставимо привремено по страни. Много важнији проблем је, што савремени линеарни концепти друштвене динамике одбијају сваку сарадњу са стварношћу. Зато поново поставимо питање: колико је конкретних примера циклчичног понављања историјских догађаја потребно показати, да би ацикличари и заговорници праволинијске историје бар посумњали у своје (а најчешће туђе и идеолошки оптерећене) теоријске конструкције, и бар покушали да спознају историјску реалност?

 

Извори:

1) Ива Смиљанић, Мешовити политички облик у Полибијевој политичкој теорији (дисертација), Факултет Политичких наука, Београд, 2016.

2) Полибије, Историје, „Матица српска“, Нови Сад, 1988.

3) Исто.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *