Називају га подивљалим Ничеом. Зову га надрипророком.

           Смеју му се као Касандри. (Станислав Винавер)

         

Аутор: Тодор Вулић

           На почетку овог чланка, прво да образложимо његов наслов. Зашто интуиција и зашто Шпенглер? Зато што је Шпенглер до своје морфологије историје дошао интуитивно-аналошким сагледавањем историјског космоса. А зашто Срби? Зато што ће овај осврт бити сажета компилација оцена и мишљења неколико научних и културних делатника са ових простора о Шпенглеровом делу. Радови и чланци ових аутора су приложени и штампани као додатак у Шпенглеровој Пропасти Запада у издању Службеног гласника из 2018. године. Избор ових коментатора је са идеолошког становишта крајње интересантан, јер су међу њима представници главних идеолошких струја међу Србима 20. века: од Љотићевог збораша др Димитрија Најдановића, преко боготражитеља Јована Рапајића, југословенског интегралисте др Владимира Дворниковића, марксисте др Смиље Тартаље, до демолиберала др Николе Милошевића. Где су идеолошки припадали др Ксенија Атанасијевић и Станислав Винавер није лако одредити. Познато је да је Атанасијевићева, као прва жена која је докторирала на Универзитту у Београду, где је чак изабрана и у звање доцента, била после Другог светског рата изложена комунистичкој тортури и забрани бављења научним радом.

Ипак, међу свима њима посебно место припада Владимиру Вујићу, који је врло успело превео Шпенглерову студију Пропаст Запада на српски језик, проникавши најдубље у филозофију историје овог немачког филозофа. У својој збирци биографских есеја под називом Прећутана културна историја Срба, Владимир Димитријевић му посвећује посебно поглавље – „На трагу Светог Саве и Шпенглера: Владимир Вујић филозоф културе (1886 – 1951)“. Према Димитријевићу, Вујић је био човек несвакидашње радне енергије. У својим чланцима је оштро критиковао „сцијентистичке претензије на свеобухватно сагледавање стварности.“ Творац је идеје „да су српску културу одредила два бекства: Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира“. Као и његов пријатељ Дворниковић и Вујић је био заговорник интегралног југословенства или комунистичким вокабуларом речено – „мрачни реакционар и представник буржоаског идеализма“ (Димитријевић, 2012: 24). Мишљења наших коментатора и рецензената о Шпенглеровом делу, као и њихове идеологије, крећу се у распону: од панегирика који је о њему написала Ксенија Атанасијевић, до негаторских и ниподаштавајућих коментара Николе Милошевића и Смиље Тартаље. Има у тим њиховим коментарима свега и свачега, а највише типичних идеолошких предрасуда и острашћености. Наравно, баш марксистима и демолибералима је Шпенглер кост у грлу из већ више пута образлаганих разлога.

          *

 

         О Шпенглеровој интуитивно-аналошкој спознаји историје Вујић је писао: „Ова  [Шпенглерова] беспримерна систематика [култура] израсла је из интуитивно-аналошких момената […] из изненадне ꞌистовременостиꞌ неистовремених ствари – све је то плод муње која осветли одједном простране видике. […] Из тог сноликог интуитивно-аналошког сагледавања ишчаурио се, међутим, сан о једној беспрекорној таблици која ће […] омогућавати предвиђања чудесне тачности. Унутрашње осветљење рађа математичку прецизност. Из једног платоновско-гетеовског сагледавања произилази једна неумољива математичка систематика, узорна и за најегзатнији математички дух“ (Вујић – поговор Пропасти Запада, стр. 562). Напоменимо да је Вујић био и математичар. „Проосећати, опажати, упоређивати, [или] унутрашња непосредна извесност, ꞌнепогрешива чулна маштаꞌ – то су средства историјског испитивања Шпенглеровог. То је Гетеов начин тумачења природе и Бергсонов начин тумачења света. Интуиција открива суштину живога и живота, а разум је упућен тек на оно што је мртво и непомично да га анализира и искористи“ (Рапајић – додатак Пропасти Запада, стр. 630). „Култура и цивилизација – то је […] рођени организам и из његове укочености поникли механизам. Овде се поново јавља разлика између бивања и посталога, душе и мозга, етичког и логичкога, и најзад, између предосећане историје и сазнате природе“ (Најдановић, додатак Пропасти Запада, стр. 618). „Гете и Ниче са својим интуитивним продирањем у унутрашњост ствари, у судбински развој организма […] то су модели мишљења на којима се оплодила Шпенглерова мисао“ (Дворниковић – додатак Пропасти Запада, стр. 638).     

          У ономе што су „мрачни реакционари и буржоаски идеалисти“ видели као значајну вредност Шпенглеровог интуитивно-аналошког метода, Смиља Тартаља у њему изналази недопустиву ненаучност (наравно са позиције дијалектичког материјализма): „Шпенглер је прибегавао ирационалистичком начелу проучавања историје. Устврдиће да ни једно право историјско испитивање неће тражити узрочну законитост, јер […] историју је потребно маштати. Другим речима, док математика и принцип каузалитета воде до једног реда појава који се зове природа, до оног реда који се зове историја воде хронологија и идеја судбине. Основни метод Шпенглерових истраживања зато постаје аналогија као једини адекватни начин да буду схваћени живи облици – културе, за разлику од математике као средства за разумевање неживих облика. Тако Шпенглер, следећи Бергсона, полаже велике наде у интуитивни метод уживљавања у објект, истиче животно искуство и инстинкт као методолошки принцип, а каприциозно избацује логику и научни експеримент. […] Тако на место науке о историји, ступа животопис, морфологија, култура, а место логике преузима судбина као органска логика бића; основни проблем света постаје супротност начела узрочности и начела судбине. И усвајајући аналогију као као једини могући метод изучавања друштвено-историјских појава, он је и путем метода настојао да обезбеди место циклусу у слици коју гради“ (Тартаља – додатак Пропасти Запада, стр. 660).

           Може ли се проверити ко је у овом спору у праву а ко греши – Шпенглер и „мрачни реакционари“ или Смиља Тартаља и они који заузимају позицију сличну њеној? Да ли заиста до РЕДА који се зове историја воде хронологија и судбина и или насупрот томе, каузалитет, логика и експеримент марксистичко-демолибералних теоретичара? Да би смо дошли до одговора на ово питање, проверимо све то баш помоћу једне хронологије. Уобичајили смо, да уз сваки осврт на цикличне теме приложимо неку нову упоредно-хронолошку причу, па нека то овога пута буде нешто из историје турских султана који су дошли главе и кнезу Лазару и нашој средњовековној држави.

           *    *    *

           Историја Османског царства започела је са Османом I. По несигурним историјским изворима Осман је постао поглавар једног огранка Турака Огуза – огранка Каји, 1281. године. До 1299. његова владавина је протицала под сизеренством султана Рум султаната, а те године се овај огранак Турака осамостаљује. По временском распону од 121/122 године, период вазалне Османове владавине је поновио његов чукунунук Мехмед I својом владавином.

            ОсманМехмед I

1259 – Рођен Осман.

1381 – Рођен Мехмед.

            Међувреме: 121/122 година.

1281 – Почетак Османове владавине под сизеренством султана Рума.

1403 – Почетак владавине Мехмеда I.

            Међувреме: 121/122 година.

1299 – Крај Османове вазалне владавине.

1421 – Крај владавине и смрт Мехмеда I.

            Међувреме: 121/122 година.

 

            Осамостаљење Османског султаната

 

           Осман I – Мурат II и Мехмед II (прве владавин ове двојице)

            По датом временском распону од 121/122 +/- 2 године, период Османове самодржачке владавине поновили су својим краћим владавинама син и унук Мехмеда I, Мурат II и Мехмед II. Мурат II је започео прву владавину 121/122 године после почетка Османове самодржавне владавине, а Мехмед II је завршио прву владавину 121/122 године после краја Османове владавине.

1299 – Почетак Османове самодржачке владавине.

1421 – Почетак владавине Мурата II.

            Међувреме: 121/122 година.

            Мурат II је владао до 1444. Те године се повлачи са трона и предаје власт малолетном (дванаестогодишњем) сину Мехмеду, будућем освајачу Цариграда. Међутим, због унутрашњих и спољнополитичких заплета, са којима малолетни Мехмед није успевао да се носи, Мурат се 1446. враћа на престо и наставља владавину до 1451. године.

1326 – Крај владавине и смрт султана Османа I.

1446 – Крај прве владавине малолетног Мехмеда II.

           Међувреме: 121/122 (-1) година.

           Орхан I Мурат II и Мехмед II Освајач (друге владавине ове двојице)

           Владавину Османовог сина Орхана I поновили су Мурат II и његов син Мехмед II Освајач својим другим владавинама. Мурат II је рођен око 121/122 године после Орхана и започео је своју другу владавину око 121/122 године после почетка Орханове владавине. Мехмед II је окончао своју владавину 121/122 године после краја Орханове владавине и умро је око 121/122 године после Орхана.

1281 – Рођен Орхан.

1404 – Рођен Мурат.

            Међувреме: 121/122 (+1) година.

1326 – Почетак владавине Орхана I.

1446 – Почетак друге владавине Мурата II.

            Међувреме: 121/122 (-1) година.

           *

            После смрти Мурата II 1451, по други пут га наслеђује, сада већ пунолетни, Мехмед II.

1359 – Крај владавине Орхана I.

1481 – Крај владавине Мехмеда II.

            Међувреме: 121/122 година.

1362 – Смрт Орхана I.

1481 – Смрт Мехмеда II Освајача.

           Међувреме: 121/122 (-2) година.

           Мурат I – Бајазит II

            Владавину Орхановог сина  и наследника, нама добро познатог Мурата I, поновио је син и наследник Мехмеда II Освајача, Бајазит II. Бајазитје рођен 121/122 године после Мурата, започео је владавину 121/122 године после Мурата, завршио је владавину око 121/122 године после Мурата и умро је око 121/122 године после Муратове погибије на Косову.

1326 – Рођен Мурат.

1447 – Рођен Бајазит.

            Међувреме: 121/122 година.

1359 – Почетак владавине Мурата I.

1481 – Почетак владавине Бајазита II.

            Међувреме: 121/122 година.

1389 – Крај владавине Мурата I.

1512 – Крај владавине Бајазита II.

            Међувреме: 121/122 (+1) година.

1389 – Смрт Мурата I (на Косову).

1512 – Смрт Бајазита II.

            Међувреме: 121/122 (+1) година.

            Бајазит I – Селим I (и Сулејман I до 1526)

            Син и наследник  Бајазита II, Селим I, започео је владавину око 121/122 године после почетка владавине Муратовог сина, Бајазита I.

1389 – Почетак владавине Бајазита I.

1512 – Почетак владавине Селима I.

           Међувреме: 121/122 (+1) година.

           *

1402/03 – Крај владавине и смрт Бајазита I.

            Расуло Османског султаната.

1526 – Турско царство Сулејмана Величанственог досегло свој империјални врхунац.

            Међувреме: 121/122 (+1) година.

            После тешког пораза у бици код Ангоре (Анкаре) против Тамерлана, Бајазит I је заробљен и заточен, а наредне 1403. је и умро у заточеништву. После његове смрти Турски султанат је запао у хаос и расуло које је трајало све до 1413. године. Око 121/122 године после смрти Бајазита I, Сулејман Величанствени је, у бици код Мохача 1526, разбио угарску војску  и спалио Будимпешту. Сломивши Угарску и заузевши две трећине њене територије, Турци су у Европи елиминисали свог највећег противника.

           Дакле: од 1281. и почетка владавине Османа I, па до Мохачке битке 1526, Османлијама је владало 9 султана, а владавина десетог и највећег од њих, Сулејмана Величанственог, била је у току. Средња година наведеног периода је (1281 + 1256) : 2 = 1403, 5. Искоригујмо ову средњу вредност помоћу аритметичке средине година смрти султана у периоду од 1299. до 1512, јер су то уједно и године њихових смена на челу Турског султаната. У овај рачун треба укључити и 1299, када престаје владавина султана Рум султаната над Османлијама: (1299 + 1326 + 1362 + 1389 + 1403 + 1421 + 1451 + 1481 + 1512) : 9 = 1404,9. Пошто је овом провером добијена приближно иста вредност као и у претходном израчунавању, искоригована средња година анализом обухваћеног периода би оквирно била 1404/05. Погледајмо временску симетрију персоналних смена турских султана у односу на њу.

            *

1403 – Крај владавине и смрт Бајазита I.

            Почетак владавине Мехмеда I.

            Непосредно пре средње 1404/05. године, завршио је владавину Бајазит I и започео је владавину његов син, Мехмед I. Дакле, ова смена се десила око средине анализираног периода. Шта се дешавало пре и после тога?

             *

1389 – Почетак владавине Бајазита I.

1421 – Крај владавине и смрт Мехмеда I.

            Средња година: (1389 + 1421) : 2  =  1405          

            Бајазит I је започео владавину око 15/16 година пре 1404/05, а Мехмед I је окончао владавину око 16/17 година после 1404/05.

1389 – Крај владавине и смрт Мурата I.

1421 – Почетак владавине Мурата II.

            Средња година: (1389 + 1421) : 2  =  1405                     

           Мурат I је окончао владавину приближно 15/16 година пре 1404/05, а Мурат II je започео је владавину приближно 16/17 година после 1404/05.

            *

1359 – Почетак владавине Мурата I.

1451 – Крај владавине и смрт Мурата II.

            Средња година: (1359 + 1451) : 2 = 1405

            Мурат I започео владавину 45/46 године пре 1404, а Мурат II je завршио своју  владавину 46/47 године после 1404/05.

1359 – Крај владавине Орхана I.

1451 – Почетак друге владавине Мехмеда II.

            Средња година: (1359 + 1451) : 2 = 1405

            Орхан I je завршио владавину око 45/46 године пре 1404/05, а Мехмед II је започео своју другу владавину око 46/47 године после 1404/05.

           *

1326 – Почетак владавине Орхана I.

1481 – Kрај владавине и смрт Мехмеда II.

            Средња година: (1326 + 1481) : 2 = 1403,5

            Орхан I је започео владавину 77/78 година пре 1404/05, а Мехмед II је завршио своју другу владавину 76/77 година после 1404/05.

1326 – Крај владавине и смрт Османа I.            

1481 – Почетак владавине Бајазита II.

            Средња година: (1326 + 1481) : 2 = 1403,5

            Осман I је завршио владавину 77/78 година пре 1404/05, а Бајазит II је започео владавину 76/77 година после 1404/05.  

            *

1299 – Крај владавине румског султана над Каја Турцима.

1512 – Почетак владавине Селима I.      

            Средња година: (1299 + 1512) : 2 = 1405,5

            Последњи султан Рум султаната завршио је владавину над Каја Турцима 106/107 година пре 1404/05, а Селим I је започео владавину 107/108 година после 1404/05.

1299 – Почетак Османове самосталне владавине.

1512 – Крај владавине и смрт Бајазита II.

            Средња година: (1299 + 1512) : 2 = 1405,5          

            Осман I је започео самосталну владавину око 106/07 пре 1404/05, а Бајазит II је завршио владавину око 107/108  после 1404/05.

            *

1281 – Осман започиње вазалну владавину.

1526 – Сулејман Величанствени доводи Османлије до њиховог империјалног врхунца.

            Средња година: (1281 + 1526) : 2 = 1403,5

             Осман, као утемељивач Османског султаната долази на чело Каја Турака око 122/123 године пре 1404/05, а Турско царство достиже свој врхунац око 121/122 године после 1404/05. Израчунате средње године упарених временско-симетричних смена турских султана, варирале су у интервалу од 1403,5 до 1405,5, што значи да је њихово максимално одступање од средње 1404/05 износило само +/- 0,5 година.

           [Циклизам смена годишњих доба је опште позната појава. Ако покушамо да утврдимо средњи датум тог једногодишњег циклуса, почевши од 21. децембра када почиње зима, па до истог датума и почетка наредне зиме, добићемо  21. јун. Тог датума се завршава пролеће и почиње лето. Средњи датум између 20. марта када почиње пролеће и 23. септембра када се завршава лето је поново 21. јун, као што је 21. јун средњи датум између краја зиме и почетка јесени,  и почетка зиме и краја јесени.  Све се то може исказати и бројем дана пре и после 21. јуна: пролеће почиње 91/92 дана пре 21. јуна,  а лето се завршава 91/92 дана после 21. јуна итд.Те временске симетрије су могуће јер су: 1) смене годишњих доба цикличне и 2) јер су трајања циклуса (бар приближно) иста. Пошто се у сменама турских султана испољава (условно) иста законитост, онда и те смене на свој начин показују да се историјски ток одвија циклично, а не праволинијски и неповратно].

            Наредна, трећа фаза Турске империје започела је 1526. године, а завршила се 122 године касније, 1648. Завршимо прво започету причу о Сулејману I Величанственом, који је окончао владавину 121/122 године после краја прве владавине Мурата II.

1444 – Крај прве владавине Мурата II.

1566 – Крај владавине и смрт Сулејмана I.

           Међувреме: 121/122 година.

           Мехмед II и Мурат II – Селим II

           Сулејманов син, Селим II, рођен је око 121/122 године после Мурата II. Започео је владавину 121/122 године после Мехмеда II, а завршио је владавину око 121/122 године после Мурата II. Наравно, и умро је око 121/122 године после Мурата II.

1404 – Рођен Мурат II.

1524 – Рођен Селим II.

            Међувреме: 121/122 (-1) година.

1444 – Почетак прве владавине Мехмеда II.

1566 – Почетак владавине Селима II.

           Међувреме: 121/122 година.

           *

1451 – Крај владавине Мурата II.

1574 – Крај владавине Селима II.

            Међувреме: 121/122 (+1) година.

1451 – Смрт Мурата II.

1574 – Смрт Селима II.

           Међувреме: 121/122 (+1) година.

           Мехмед II – Мурат III и Мехмед III

1451 – Почетак друге владавине Мехмеда II.

1574 – Почетак владавине Мурата III.

           Међувреме: 121/122 (+1) година.

           *

1481 – Крај владавине Мехмеда II.

1603 – Крај владавине Мехмеда III.

            Међувреме: 121/122 година.

1481 – Смрт Мехмеда II.

1603 – Смрт Мехмеда III.

            Међувреме: 121/122 година… итд.

             Дакле, анализа са истим резултатом би се могла извести и за овај трећи период турске историје, али пошто се читаоцима већ врти у глави од свих тих Мурата и Мехмеда (који, кад, шта), завршимо на овом месту ову незавршену упоредно-хронолошку причу.

           *

            Присетимо се сад поново речи Смиље Тартаље где она каже, да према Шпенглеру: „до оног РЕДА који се зове историја воде хронологија и идеја судбине.“ У претходној анализи показали смо упоредну хронологију, и преко ње: како циклизам као једино могуће начело интеграције уводи РЕД у сложени и неисцрпни хаос историјских фрагмената. Он системски открива иначе невидљиве и неухватљиве везе између наизглед неповезаних делова историјског „хаоса”. Дакле, Шпенглер је био у праву: (упоредна) хронологија заиста води до откривања реда у историји. Оне „беспрекорне таблице“ које Вујић спомиње, а које је ишчаурила Шпенглерова „снолика интуитивно-аналошка“ спознаја; таблице које ће омогућити „предвиђања чудесне тачности“, јер „унутрашње осветљење рађа математичку прецизност“, нису ништа друго до упоредне хронологије култура. У Шпенглеровим таблицама „истовремене“ духовне, уметничке, цивилизацијске и политичке епохе различитих култура (кинеске, египатске, асировавилонске, индијске, античке-аполонске, арабљанске-магијске, мексичке и западноевропске-фаустовске), сврстане су  у паралелне колоне. Иако те културе нису настајале истовремено, њихов почетак се налази у истом реду, као да су истовремено настале. Испод почетка, свака колона је хронолошки испуњена саобразним садржајима и збивањима, показујући паралелизам развоја сваке од њих. Цео развојни ток култура у тим таблицама је подељен на годишња доба: пролеће, лето, јесен и зиму. Тако се, пратећи упоредни хронолошки паралелизам неке свршене и пропале културе, рецимо античко-аполонске, са још бивствујућом западно-фаустовском културом, може предодредити будући развојни ток ове друге; годишње доба у коме се она налази и наравно, њен неминовни крај. Зато Шпенглер и почиње своју студију под називом Пропаст Запада, реченицом: „У овој књизи чини се први смели покушај да се историја предодређује“ (Шпенглер, 108: 27).

               О Шпенглеру Винавер каже: „Зову га надрипророком. Смеју му се као Касандри“; али подсмевати се Шпенглеру је помало опасно. Време показује, а показиваће све више и чешће, да се подсмевачи у ствари ругају сами себи. И Смиљи Тартаљи је „смешно и дозлабога ненаучно“ изгледала његова тврдња да „до оног реда који се зове историја воде хронологија и идеја судбине.“ Показали смо да упоредна хронологија заиста води до тог реда који се зове историја; зато не треба омаловажавати ни Шпенглерову идеју судбине, бар онако како је он дефинише: „Космички такт је све оно што је могуће описати речима: правац, време, ритам, судбина или чежња. И тако се сада историја на један посреднији начин излива у облик круга, везујући се најдиректније за велике космичке токове свемира на начин неуобичајен, али у основи веома сличан оном исконском којим је антика доживљавала кретање“ (Тартаља – додатак Пропасти Запада, стр. 663). У нашем примеру показали смо и упоредно-хронолошки и временско-симетријски (јер где је временски ритам, ту је и временска симетрија) чудно слагање и ред у историји. Па ко ствара и детерминише тај ред и како? „Принципе, идеју и сврху историје може дати само метафизика. Последњи разлози и смисао људске судбине налазе се у онтолошкој области“ (Рапајић – додатак Пропасти Запада, стр. 636).

             Тартаља наводи да Шпенглер каприциозно одбацује каузалитет, логику и научни експеримент као методске принципе на путу научног увида у бит и суштину историје. Међутим, нема у његовом ставу никакве каприциозности, јер све то побројано је заиста неупотребљиво у спознаји историјске суштине. Где је каузална, тј. узрочно-последична веза у чињеници да је Бајазит II рођен 121/122 године после Мурата I, да је започео владавину 121/122 године после Мурата, да је завршио владавину 121/122 године после Мурата и да је умро баш 121/122 године после Муратове погибије на Косову? Како је то Мурат као узрок произвео свог историјско-биографског двојника, Бајазита, као последицу? Где је каузалитет у стотинама других сличних примера које смо наводили у ранијим освртима на цикличне теме? Узрочно-последичне везе својствене материјалној стварности, једноставно не функционишу у дубинама историјског детерминизма. Зар Јунгов синхроницитет није пример неузрочне повезаности или смисаоних веза. Давно пре Јунга је наш народ спознао те некаузалне везе, исказујући их кроз изреку – „Ми о вуку, а вук на врата.“ (Стари Латини су за исто говорили „Lupus in fabule“). У каквој је вези то што се вук појавио баш кад смо почели причу о њему? Ко га је и како призвао? Нека „призивна“ веза свакако постоји, али та веза нема никакве везе са каузалитетом. Већ смо рекли, да управо циклизам открива те иначе невидљиве, неухватљиве и некаузалне везе између наизглед неповезаних делова историјског „хаоса” – открива деловање те „гравитационе“ силе историје.

              А зашто је логика неупотребљива – логика која се дефинише као вештина и метод правилног мишљења у испитивању? Зато што се логика до крајности релативизује са сваком променом до тада важећег система научних истина, у који је она неодвојиво укорењена. У вековима у којима је Птоломејев геоцентрични систем (дакле, систем са Земљом у центру нашег планетарног система) важио као научна истина, логички исправно је било закључити (а то је чак и „очигледно“) да се Сунце обрће око ње. Данас, када је хелиоцентризам научна истина, претходна „геоцентрична логика“ је тотална бесмислица. Тако и оно што је логично у теорији праволинијско-прогресивистичке историје, нема никаквог логичког смисла и вредности у теорији историјског циклизма. Ако упражњавате логику укорењену у ациклизаму као тренутно важећем систему научних истина о историји, наравно да ће вам историјски циклизам и све у њему бити бесмислено и алогично.

           Преостао је још научни експеримент, којег је Шпенглер, такође, каприциозно одбацио. Пазите, научни експеримент у историји? Где то постоји? Пошто у вези Косовске битке једни тврде да је војска кнеза Лазара поражена, а други, да се битка завршила без победника, преостаје још само један начин да се дође до историјске истине – експеримент, и то такав у којем би се та битка поновила у присуству историчара. Тај експеримент би се могао организовати на нашу иницијативу, уколико Турци пристану да учествују у њему. Лако би се међу нама нашао Милош Обилић, имамо ми тога онолико, али како наћи Лазара и Мурата, када се зна како су ова двојица прошли на Косову? Чак и кад би се то решило, питање је да ли би Аљбин Курти пристао да српска војска поново дође на Косово? А шта би на то рекли Америкаци, ЕУ, НАТО? Одмах би се ту пронашао неки малигни утицај Руса на овим просторима. Ипак, не треба бити каприциозан попут Шпенглера, па одбацити тај експеримент тек тако. Уосталом, на шта би личила историјска наука без експеримената – на запрежног коња без неопходног му ретровизора и жмигаваца.

            А шта је о Шпенглеру као „надрипророку и Касандри“ писао оснивач данас непостојеће Српске либералне странке, Никола Милошевић. Свој осврт на Шпенглера Милошевић је срочио управо у време оснивања те странке 1990. Као демолиберал, он у Шпенглеровом делу налази само недоследности, противречности и „промашене“ историјске прогнозе. Он каже: „Ваља, међутим, рећи да Шпенглерова филозофија историје није ни емпиријски како треба заснована. Западни свет, чију је пропаст овај мислилац предвиђао са толиком сигурношћу, и данас још увек чврсто стоји („постојано као клисурине“, како су то певали и наши комунисти којих више нема – примедба аутора), па је данас, шта више, његова виталност још далеко неоспорнија него што се то у прошлом веку […] чинило. У овом погледу Освалд Шпенглер дели незавидну судбину неких других пророка, како оних с крање деснице, тако и оних с крајње левице“ (Милошевић – додатак Пропасти Запада, стр. 650). Од Милошевића би, како испада, и његов истомишљеник и чувени прогнозер Фукујама имао шта да научи. А што се тиче митске Касандре и њених пророчанстава о пропасти Троје, на које се Тројанци нису обазирали –  шта би на крају? Зар Троја није пала? Тако се и Касандра и Шпенглер „прославише“ међу „демолибералним Тројанцима“ – она због Троје, а он због Западног света – као ненадмашни надрипророци; надрипророци који погодише (и погађају) будуће додађаје? Преостаје још да се дода оно што је рекао Ванини: „Ахил ће поново ући у Троју, историја ће се поновити“, па нека мисли ко шта хоће.

 

Извори:

Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада. Службени гласник, Београд, 2018.

Димитријевић, Владимир: Прећутана културна историја Срба. Српски сабор Двери: Catena Mundi, Београд, 2012.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *