• Чланци аутора

           Ако су људи… на високом положају охоли,

             препуштају се неизбежној пропасти. (Лао Це)

            

            Сима Ћијан (Сима Ћен, Сума Кијен: 145 п.н.е – 90 п.н.е.) је био велики кинески историчар и „отац“ кинеске историографије. Запамћен је по свом делу Шиђи (Записи Великог историчара), у којем је обухватио целокупну дотадашњу историју Кине, од легендарних почетака до њему савремене династије Хан. За њега Кристијан Вајлати каже: „Баш као што је династија Хан окупила кинеску нацију под једном владавином, Сима Ћијан је успео да окупи целокупно историјско знање у једном раду. Хани су можда освојили географски простор, али Сима Ћијан је освојио сећање целе нације“.

У својој књизи Историја старог света, Сузан Вајс Бауер баца више светла на Ћијаново схватање историје: „Кинески историчари нам говоре (уствари то говори Сима Ћијан – примедба аутора) како је право да се влада, засновано не на квалитету, већ на праву ступања на престо по основу рођења, постепено почело да квари оне који су вршили власт. Владари из династије Ксија (Сја) ушли су у процес који ће се понављати током кинеске историје: први владари династије стицали су право да владају захваљујући мудрости и врлинама. Престо су предавали својим синовима, а како је време пролазило, ти синови су постајали лењи. Лењост је временом прерастала у декаденцију, а она у потпуно растакање које би на крају довело до коначног пада династије. Нова личност, мудра и моћна, преузимала би престо што би означавало почетак раздобља нове династије, али се читав процес изнова понављао. На крају сваког таквог циклуса тирани би били збачени, а достојне личности враћале би се темељним принципима. Међутим, нису могли дуго да се држе тих принципа. Добра воља постепено је прелазила у неповерење, саосећање у сумњу, а племенитост у понос. (На овом месту, у потпуном дисконтинуитету са претходном реченицом, Вајс Бауерова почиње причу о Сими Ћијану – примедба аутора). Од свог оца који је живео у другом веку пре нове ере, наследио је положај старешине владаревих писара и можда је зато Сума Кијен (Сима Ћијан – примедба аутора) имао донекле пристрасан поглед на свет. Након што је увредио цара… било му је остављено да бира између погубљења и кастарције. Определио се за ово друго како би окончао писање своје хронике; таква посвећеност свом делу редак је пример у читавој историји. Међутим, његови ставови о кружном току историје били су засновани на дугој традицији и на дугогодишњем анализирању. Идеал кинеског начина владања било је мудро управљање државом. Ипак, чим би цар остварио власт над насељима дуж обала Жуте реке, уследили би њено кварење, насиље и оружани сукоби“ (Вајс Бауер, 2017: 268-269).

              У даљем тексту ауторка илуструје крај једног циклуса, који се десио свргавањем последњг цара династије Ксија (Сја), тиранина Џиеа и почетак новог циклуса, који је означен устоличењем Танга, родоначелника династије Шанг. Као и остали родоначелници династија и Танг је био заговорник традиционалних принципа правде, врлине и народног добра. Вајс Бауерова каже: „У периоду династије Ксија врхунац сукоба био је када је на престо дошао цар Џие који се постепено отуђио од својих дворјана тако што је испразнио државну касу како би подизао палате само за себе. Од свог народа се дистанцирао тиме што је за за љубавницу узео лепу, али неомиљену жену, подједнако окрутну и злу, проводећи дане у лумповању и опијању уместо да се посвети владарским обавезама. А од старешина насеља отуђио се тако што је лишавао слободе свакога ко би могао представљати претњу његовој власти.. или (их је) чак убијао. Сума Кијен је оценио како се Џие није посветио владању на основу врлине, већ се ослањао искључиво на оружану моћ“. Једна од жртава обести цара Џиеа, био је и сеоски старешина Танг. Ослободивши се из Џиевог сужањства он је, за разлику од Џиеа, „унапређивао своје врлине“. Својим ратницима је, између осталог, штитио поданике других племића, које су ови тиранисали. Вајс Бауерова даље каже: „Коначно, Танг се позвао на божанско право да се освети за учињено зло, па је своје присталице повео у поход против самог цара. Претрпевши пораз, Џие је побегао из престоног града да би… Танг постао први цар нове династије Шанг. Џие је умро у изгнанству. Наводно су његове последње речи биле: Требало је да убијем Танга кад сам имао прилику за то. Тангова владавина била је пример праведне управе царством током које је казнама претио обласним господарима уколико не би чинили добра дела народу. Попут свог великог претходника Јуа (родоначелника свргнуте династије – примедба аутора), он се посветио решавању проблема насталих због поплава. Сума Кијен каже како је цар регулисао четири проблематична водотока чиме је обезбедио настанак нових обрадивих површина и насеља. Династија Шанг је почела своју владавину озбиљним радом. У суштини, то је био круг. Кад би се окончао, морао би изнова почети, писао је Сума Кијен“ (Вајс Бауер, 2017: 270-271).

              Као што је Танг поновио биографску матрицу Јуа, тако је и последњи владар Тангове династије Шанг, цар Чоу, скоро дословно поновио биографску матрицу тиранина Џиеа. „Чоу је био веома надарена личност – Сума Кијен је хвалио његову интелигенцију, снагу, мудрост и моћ опажања – али је све те своје добре особине користио искључиво како би чинио зло… Његове слабости довеле су га дотле да знатно увећа намете (јер је испразнио државну касу) како би могао да прошири површине шума у којима је ловио, а забавне паркове испуни новим садржајума. Његова слабост у односу на жене ускоро га је ставила под контролу окрутне и доминантне дворске куртизане по имену Ти Чи чије су речи биле једине које је слушао. Његова склоност ка свечаностима (опијањима и лумповању) била је толико велика да је дао да се изгради базен који је напунио вином… Таква извитопереност водила је ка отвореној тиранији. Племићи који су били осумњичени да нису одани царау били су кажњавани тако што су морали да леже на врелом жару… Његова окрутност расла је бескрајно… У једном тренутку цар је претерао“. (Вајс Бауер, 2017: 462-463). Као што је Џие заточио Танга, тако је и Чоу заточио Вена, старешину племена Џоу. Вен се ослободио из Чоуове тамнице, као што се пре њега и Танг ослободио из Џиеве тамнице; и Вен је по ослобађању окупљао присталице, као што је и Танг пре њега по ослобођењу окупљао присталице; на крају су трупе Џоуа, на челу са Веновим сином, нанеле пораз Чоуовој војсци и свргле Чоуа, као што су пре тога и Тангове трупе нанаеле пораз Џиевој војсци и свргле Џиеа. Овим збивањима завшила се владавина династија Шанг и започела је владавина династије Џоу. „Било је неопходно да први владар династије Џоу… буде… личност пуна врлина која се латила оружја како би победила зло и поново покренула кружни циклус догађаја“ (Вајс Бауер, 2017: 466).

             У историјској литератури је давно примећена саобразност развоја Старог Рима, са развојем њему савремене Кине у доба династије Хан. Присетимо се шта је о истој теми (друштвеној динамици) писао безмало савременик Симе Ћијана и историчар Старог Рима, Полибије: „Полибије је веровао да постоје јасни и чврсти закони друштвене динамике који управљају историјом сваке заједнице. Детаљи могу варирати и ритам може бити бржи или спорији, али дејство ових закона је константно и неизбежно… Докле год краљеви владају у складу са… принципима добра и правде, они остају на власти, изузев ако их не уклони спољни непријатељ (други краљ). Уколико краљеви доследно брину о својим поданицима, држава ће хармонично функционисати, што је, према Полибију, првобитно и био случај. У давна времена по правилу се дешавало да онај ко буде изабран за краља и почаствован краљевском влашћу остари на власти. Али управо наследни карактер власти је она компонента која нарушава хармонију и ствара друштвени конфликт… Наследници добрих краљева су често лоши људи јер добијену власт узимају здраво за готово, не воде рачуна о потребама поданика, већ се окрећу личном задовољству. Неспутани егоизам и трагање за личним задовољствима неизбежно ове људе води у насиље – краљевина постаје тиранија. Тоје и даље неспутана власт једног човека али су покретачки принципи добра и правде напуштени и замењени својим супротностима… Добар облик увек претходи лошем који је резултат његовог кварења. Уређено друштво настаје успостављањем добрих принципа који осигуравају владавину у општем интересу. Напуштање ових принципа доводи до стварања лошег облика. Пад лошег облика води обнови првобитних принципа… Тиме се читав циклус враћа на почетак“ (Смиљанић, 2016: 91-95). Дакле, Сима Ћијан, као и Полибије, уочава циклизам историјске (или династичке) динамике и обојица сматрају да кварење темељних принципа правде, врлине и општег добра настаје због наследног карактера власти.

               Један од настављача Симе Ћијана био је и Сима Гуанг (1019-1086), којег неки аутори доживљавају као највећег историчара Кине. Запамћен је по својој историји Зиђи Тонђијан („Свеобухватно огледало за помоћ влади“), писаној у време династије Сунг. За разлику од свог несрећног претходника, који је телесно осакаћен због изношења мишљења које се није допало цару, Сима Гуанг је деловао у знатно сигурнијем окружењу. Родоначелник династије Сунг, цар Дао-сјао (Taizu) започео је поново владавину засновану на принципима добра, врлине и правде, допуштајући и штитећи (на до тада невиђен начин) интелектуалне слободе својих поданика. Речи које је исписао на Стели заклетве: „јасно су истицале да је владарима и другима који имају моћ забрањено да убијају званичнике који су износили супротна мишљења, или који су доносили непријатне извештаје цару… Зато се толики број изванредних политичких, филозофских и књижевних вођа појавио током династије Сунг; влада је била стабилна и ефикасна и људи који су имали користи су на различите начине одржавали баланс и стабилност унутар међусобног надметања тако да нису проливали крв. Влада је своју снагу црпела из овог принципа неубијања“ (Јинке, 2014: 107). Тако је било на почетку, да би каснији владари династије Сунг, у периоду покварености, убујали и изузетне појединце заслужне и за њихов опстанак на престолу. Међу њима, убијен је и кинески национални јунак Јуе Феи (1103-1142), прослављени генерал који је против смртних непријатеља царства Сонг водио 126 битака, и ниједном није био поражен. „Међутим, цар Сонга Џао Гоу и премијер Ћин Хуи желели су мир па су наредили Јуе Феију да се врати након победе. Јуе Феи се вратио са сузама у очима и дубоко уздахнуо: Десет година труда пропали су у једном дану. Све земље које смо стекли изгубљене су у једном дану. Тешко ће наша земља опет напредовати. Изгубили смо свет. Јуе Феи је истог тренутка смењен са положаја… Он је погубљен 1142. године заједно са сином Јуе Јуном и својим подређеним Џанг Шијаном код Фенгбо павиљона. Имао је 39 година. Други генерал Хан Шиџунг испитивао је (премијера) Ћин Хуиа о томе који је злочин Јуе Феи починио. Ћин Хуи је нерадо одговорио: Можда је нешто урадио. Хан Шиџунг је питао: Како то ‘можда’ може да задовољи земљу“ (Јинке, 2014: 112). Држава Сонг заиста више није напредовала и на крају је постала плен монголских освајача, изгубивши свој „свет“. У холу Храма посвећеном Јуе Феиу, у Тангјину, и данас виси натпис: „Вратите моју земљу“.

            У наставку овог чланка, проверимо да ли су се и владавине царева у историји Кине понављале по стабилној временској ритмици, као што је то случај у историјама других народа. Ту проверу ћемо извршити управо са владарима династије Сунг и то по временском распону од 63/64 (+/- 2) године. У анализи која следи коришћена су постхумна имена владара.

1.  Да-сјао и Ву-вен → Минг-сјао

           По датом временском распону, владавине прва два цара династије Сунг, Да-сјаоа (Taizuа)и његовог брата Ву-вена (Taizongа), поновио је својом дужом владавином четврти владар ове династије, цар Минг-сјао (Renzong). Минг-сјао је започео владавину 63/64 године после Да-сјаоа, а окончао је владавину око 63/64 године после Ву-вена.

Да-сјао, родоначелнок династије Сунг

  960 – Почетак владавине цара Да-сјаоа.

1023 – Почетак владавине цара Минг-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 године.   

  997 – Крај владавине цара Ву-вена.

1063 – Крај владавине цара Минг-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 (+2) године.

            У овом примеру, по ритму од око 63/64 године, у првом кругу један цар је дужом владавином поновио краће и узастопне владавине своја два претходника. Међутим, ако се тај временски распон удвостручи, владавине прве двојице царева у другом кругу понавља по један њихов наследник.

            Да-сјао  →  Џао-сјао

           По удвострученом ритму од 126/27 година, владавину првог цара Дао-сјаоа поновио је својом владавином седми цар династије Сунг, Џао-сјао (Zhezong).

  960 – Почетак владавине цара Да-сјаоа.

1085 – Почетак владавине цара Џао-сјаоа.

            Међувреме:  126/27 (-1) година.

  976 – Крај владавине цара Да-сјаоа.

1100 – Крај владавине цара Џао-сјаоа.

            Међувреме: 126/27 (-2) година.

  976 – Смрт цара Да-сјаоа.

1100 – Смрт цара Џао-сјаоа.

            Међувреме: 126/27 (-2) година.

             Ву-вен  →  Сјен-сјао

            По удвострученом ритму од 126/27 година, владавину другог цара династије Сунг, Ву-вена, поновио је својом владавином осми цар исте династије, Сјен-сјао (Huizong).

976 – Почетак владавине цара Ву-вена.

1100 – Почетак владавине цара Сјен-сјаоа (Huizonga).

            Међувреме: 126/27 (-2) година.

  997 – Крај владавине цара Ву-вена.

1126 – Крај владавине цара Сјен-сјаоа (Huizonga).  

            Међувреме: 126/27 (+2) година.

  997 – Смрт цара Ву-вена.

1126 – Смрт цара Сјен-сјаоа (Huizonga).  

            Међувреме: 126/27 (+2) година.

             По истом ритму: Жен-сјао је започео владавину око 126/27 година после Јуен-сјаоа; Ц’-сјао, 126/27 година после Сјуен-сјаоа; Гунг-сјао, око 126/127 година после Шенг-сјаоа; Ан-сјао, 126/127 година после Сјен-сјаоа ((Huizongа)… Међутим, вратимо се на почетни ритам од 63/64 године.

            2. Јуен-сјао → Сјуен-сао и Шенг-сао

           По овом временском распону, владавину трећег цара династије Сунг, Јуен-сјаоа (Zhenzongа) поновили су својим владавинама пети и шести цар ове династије, Сјуен-сао (Yingzong) и Шенг-сао  (Shenzong). Сујен-сјао је започео владавину око 63/64 године после Јуен-сјаоа, a  Шенг-сјао је завршио владавину 63/64 године после Јуен-сјао.

998 – Почетак владавине цара Јуен-сјаоа.

1063 – Почета владавине цара Сјуен-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 (+1) године. 

1022 – Крај владавине цара Јуен-сјаоа.

1085 – Крај владавине цара Шенг-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 године.

           3. Минг-сјао → Џао-сјао и Сјен-сјао

          Владавину четвртог цара Минг-сјаоа (Renzongа), поновили су седми и осми цар династије Сунг, Џао-сјао (Zhezong) и Сјен-сјао (Huizong). Џао-сјао је започео владавину 63/64 године после Минг-сјаоа, а Сјен-Сјао је окончао владавину 63/64 године после Минг-Сјаоа.

1023 – Почетак владавине цара Минг-сјаоа.

1086 – Почетак владавине цара Џао-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 године.

1063 – Крај владавине цара Минг-сјаоа.

1126 – Крај владавине цара Сјен-сјаоа (абдицирао).

            Међувреме: 63/64 године.

          4. Сјуен-сјао и Џао-сјао → Сјен-сјао           По истом временском распону, краће владавине петог, шестог и седмог цара, Сјуен-сјаоа (Yingzongа), Шенг-сјаоа (Shenzongа) и Џао-сјаоа (Zhezongа), поновио је својом дугом владавином десети цар из династије Сунг, Сјен-сјао (Gaozong). Сјен-сјао је започео владавину 63/64 године после Сјуен-сјаоа, а завршио је владавину 63/64 године после Џао-сјаоа.

1063 – Почетак владавине цара Сјуен-сјаоа.

1127 – Почетак владавине цара Сјен-сјаоа (Gaozongа).

            Међувреме: 63/64 године.

1100 – Крај владавине цара Џао-сјаоа.

1162 – Крај владавине цара Сјен-сјаоа (Gaozongа – абдицирао).

            Међувреме: 63/64 (-1) године.

            5. Сјен-сјао → Џенг-сјао

           Владавину осмог цара династије Сонг, Сјен-сјаоа (Huizongа), поновио је својом владавином једанаести цар исте династије, Џенг-сјао (Xiaozong). Џенг-сјао је започео владавину око 63/64 године после Сјен-сјаоа и окончао је око 63/64 године после Сјен-сјаоа.

1100 – Почетак владавине цара Сјен-сјаоа (Huizongа).

1162 – Почетак владавине цара Џенг-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 (-1) године.

1126 – Крај владавине цара Сјен-сјаоа (Huizong абдицирао).

1189 – Крај владавине цара Џенг-сјаоа (абдицирао).

            Међувреме: 63/64 (-1) године.

            6. Сјен-сјао → Ц’-сјао и Гунг-сјао

            После веома кратке владавине Жен-сјаоа (1226-1227), за десетог по реду цара династије Сунг је крунисан његов млађи брат Сјен-сјао (Gaozong). Његову владавину су поновила два цара, Ц’-сјао (Guangzong) и Гунг-сјао (Ningzong).

1226/27 – Почетак владавине цара Жен-сјаоа (1126).

            Почетак владавине цара Сјен-сјаоа (1127).

1189 – Почетак владавине цара Ц’-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 године.

1162 – Крај владавине цара Сјен-сјаоа (абдицирао).

1224 – Крај владавине цара Гуанг-сјаоа (абдицирао).

            Међувреме: 63/64 (-1) године.

          7. Ченг-сјао и Ц’-сјао → Ан-сјао

          Владавине једанаестог и дванаестог цара династије Сунг, Ченг-сјаоа (Xiaozong) и Ц’-сјао (Guangzong), поновио је својом владавином четрнаести цар ове династије Ан-сјао (Lizong).

1162 – Почетак владавине цара Ченг-сјаоа.

1224 – Почетак владавине цара Ан-сјаоа.

            Међувреме: 63/64 (-1) године.

1194 – Крај владавине цара Ц’-сјао (абдицирао).

1259 – Крај Каи-ћинг периода владавине Ан-сјаоа.

           (Те године је влада царства Сонг била присиљена на капитулацију

            препустивши Монголима све територије северно од реке Јангце.

            Међувреме: 63/64 (+1) године.

Од четрнаест царева династије Сунг, обухваћених овом анализом, чак њих пет је абдицирало препуштајући власт наследницима. Наравно, абдбдицирали су управо када се навршавало тих 63/64 године од краја владавине неког њиховог претходника. После абдикације живели су различит број година, али довољно да би умрли око 63/64 године пре или после неког другог цара династије Сунг. Жен-сјао (абдицирао 63/64 године после краја владавине Сјуен-сјаоа), умро је око 63/64 године после Џао-сјаоа; Ц’-сјао је умро 63/64 године после Сјен-сјаоа (који је претходно абдицирао 63/64 године после краја владавине Минг-сјаоа); Гунг-сјао је умро 63/64 године после Жен-сјао (који је претходно абдицирао 63/64 године после краја владавине Џао-сјаоа); Ан-сјао је умро 63/64 године после Ц’-сјаоа (који је претходно абдицирао око 63/64 године после краја владавине Жен-сјаоа)…

                *    *    *  

               После већег броја успона и падова у току вишемиленијумске историје, Кина је данас поново у узлету. Како би рекао Сима Ћијан: У суштини, то је… круг. Кад би се окончао, морао би изнова почети. Присетимо се стога речи Арнолда Тојнбија који „песнички“ каже: „Ово је порука охрабрења за нас, децу западне цивилизације, која се данас крећемо усамљена на широком, широком мору људске историје, окружени само мртвим или умирућим цивилизацијама… Мртве цивилизације покриле су палубу брода људских судбина и ми (и само ми) смо преостали“. Као изданак велике кинеске (или синске) цивилизације, данашња Кина, и поред Тојбијеве тврдње, не изгледа баш као самртник. Напротив.

Извори:

Вајс Бауер, Сузан, Историја старог света I, Лагуна, Београд, 2017.

Јинке, Денг, Кратка историја Кине, Албатрос плус: РДУ Радио-телевизија Србије, 2014.

Смиљанић, Ива, Мешовити политички облик у Полибијевој политичкој теорији (дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2016.

Поделите

One thought on “Сима Ћијан – кинески поглед на циклизам историјске динамике”

  1. Nazalost, ako se pravilno shvati pojam kulture kao sto su to uradili Tojnbi ili Spengler, onda se dolazi do zakljucka da to „napredovanje“ Kine nije kulturolosko ili „civilizacijsko“. Nije kultura u tome da se nesto moze kupiti, kopirati ili prostim radom nabaviti – „sve sto se moze kupiti male je vrijednosti“ – Nietzsche, nego je kultura u proracunavanju, vjerovanju u nuznost, u preduhitravanju. Drugim rijecima, u svemu onom cemu teze pravi gospodari. Robovi se sluze razumom a gospodari umom. Zbog toga je u hriscanstvu sazaljenje prioritet, ono se moze pojmiti razumom, a um je osudjen jer tezi necemu sto nije direktno tu pred nama.

    Jedini atribut uma je da je mocan; Um nas vuce u buducnost a srce u sadasnjost; Oni koji mogu da predvide buducnost su rodjeni da vladaju a oni koji ih moraju izvrsavati su rodjeni kao robovi. – Aristotel.

    Iz ovoga se moze izvesti i pojam same kulture, a odnosi se na ono sto jos nije tu, na nesto novo, neki izum, neku ideju, neki pronalazak, a toga nema medju Kinezima odavno.

    https://www.reddit.com/r/crappyoffbrands/comments/827ypl/michael_scott_bimbows/

    Pitanje je samo sta zaista smatramo pod kulturom. Da li puku silu i „principe njene primjene“ ili je to nevidljivo, duhovno stvaralastvo kojem nisu ni zene nesto sklone. Ima mnogo „muskaraca“ koji posmatraju uspinjanje zena na drustvenoj ljestvici i ne osjecaju se zakinutim, a Tesla je govorio razocarano o ljudima oko sebe: „eh, da imaju barem nesto svoje“. I bas u tome je kultura, da se ima nesto sto je samo tvoje i prije tebe ga nije bilo i bez tebe ga ne bi moglo biti. Tek narodi koji takve ljude stavljaju na prvo mjesto su prave zive kulture, a ostalo su lesevi i mrtvaci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *