0 0
Read Time:14 Minute, 21 Second

Аутор: Топић Александра

У досадашњој литератури о сељачком друштву, селу и сељаштву, сељачком начину живота уочљиви су многи покушаји дефинисања овог појмовног комплекса, од којих неки уносе више забуне, него што доприносе разумевању и објашњењу стварних односа.

Специфичан склоп друштвено-историјских услова у којима се обликовало друштвено биће сељаштва у појединим нашим крајевима није ни изблиза проучен. Ипак, то не значи да поједини његови аспекти нису проучавани, неки више неки мање. Проблем је више у томе што истраживања нису довољно систематична и целовита и што су међусобно неповезана. (М.Митровић, Наше село – између прошлости и будућности, Научна књига, Београд, 1989, стр. 97).

Сељаци чине већину човечанства. Али, и поред те чињенице, њихово друштво је остало вековима непроучено, а оно је то великим делом и данас. Сељаци су изједњачавани или се изједњачавају са аморфном народном масом, са делом глобалног друштва „којим се управља“ и који већином представља терет за државну заједницу. Било је о њима у свим епохама и позитивних стереотипа, учења о њиховој честитости, физичком и моралном здрављу, али је све то било научно непоткрепљено. Све се то снажно одразило на политику коју су према сељацима водила и воде разна глобална друштва или друштвене групе. (Ц. Костић, Социологија села, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1969, стр.2).

У историји су се сељаци увек радије ослањали на сигурност која произилази из њихових домаћинстава и солидарности сродничких група и локалне заједнице, него што су били склони да путем колективне акције реализују своја права. Њихово незадовољство исказивано је по правилу кроз сељачке устанке, који су имали стихијски карактер: избијали су нагло и спонтано, имали су буран ток, кратко су трајали, сурово су угушени и нису ништа битније мељали у сељаковом положају.

Сељаштво постаје значајнији политички чинилац тек кад се конституише поље модерне политике које се, посредством грађанства, шири до граница глобалног националног простора, захватајући и његову сеоску периферију.

Одређење појма сељаштво

Познати енглески руралиста Теодор Шанин сматра да непресцизна употреба појма “сељаци“ често само сакрива друштвену стварност, или бар ни најмање не доприноси њеном расветљавању. „Сељаци су постали мистификација кад год се о њима говори ван контекста, кад се термином сељак покривају и богаташ и сиромах, земљопоседник и закупац, газда и слуга из истог села”- каже Шанин. (М. Тодоровић, Рурално друштво и рурална географија у прошлости и будућности, Географски институт „ Јован Цвијић “, 2007, стр.1). Колико је старо сељаштво, толико су старе и предрасуде и стереотипи о њему. Тај је друштвени слој у историји био или потцењиван или прецењиван. Обично се сматра да се традиционално сељаштво одликује неаутономношћу, изолованошћу и статичношћу. Код њих преовладава пасиван став према процесу производње, која се схвата као зависна од природних и натприродних сила и где постоји примарност поседовања земље над начином њеног коришћења. Традиционални сељак гаји поверење у наслеђено и стечено искуство, док се иновације, свеже идеје и интелектуални напори потцењују. Сељаци живе у малим затвореним заједницама статичког типа које су унутар себе добро интегрисане, али се тешко интегришу са спољашним светом. Обично се истиче да је за традиционалног сељака карактеристичан кампањски, тј.повремени и недовољно дисциплиновани рад који потиче отуда што он може самостално да одлучује о томе шта, када и како ће радити на своме имању. Традиционалног сељака одликује: жеља за неистицањем компромис (то је „идеално решење“ унутар ограниченог добра) неутрализовање неуравнотежености (разне гозбе и прославе као обичаји редистрибутивног карактера) неповерење према акумулацији капитала (угрожава уравнотежену расподелу унутар „ограниченог добра“) гушење иницијативе (радом се ништа не добија а увођење новог се неисплати) негативни став према богатству. Оваква схватања се ипак чине застарелим, једностраним и недовољно научно заснованим. Између осталог и зато што постоје велике разлике између традиционалног и модернизованог села и сељаштва. Код традиционалног сељака је карактеристичан пасивни став према природи и друштву, модернизовани се одликује активним ставом и рационалним настојањем за променама. У традиционалном селу постојала је изједначеност рада, у модернизованом се ставља нагласак искључиво на рад – човек се доказује само својим радом. Сусреће се рутинска организација и природна подела рада, са малим бројем радних дана у години, у модернизованом селу се јавља научна организација рада и специјализација, која прати повећање броја радних дана у години, и на тај начин се елиминише кампањски карактер рада. Несигурност њиховог занимања, због велике зависности пољопривреде од природних услова, као и уверење да је њихов рад потцењен, а да њихови производи знатно више вреде, ствара код сељака осећај незадовољства и маргинализованости.

ovce-1

Иако су сељаци у вертикалној структури савременог друштва увек при дну социјалне хијерархијске лествице 1.) еконимског богатства, а нарочито 2 .) друштвене моћи и 3.) друштвеног угледа, они су, ипак, неизоставан део дотичне структуре, важан актер друштвене репродукције, као и политички чинилац који се не сме потпуно занемарити.

У савременој социологији досад су се уобличила два основна теоријска приступа, и у сваком од њих сељаштво се види на различите начине.

1.) Органско-интегративни приступ друштвеној структури види глобално друштво као интегрисану и функционалну целину у којој сви друштвени слојеви и класе (сталежи), обављајући своју посебну друштвену улогу и према њеном значају за целину, заузимајући одговарајући друштвени положај. У класичним сталешким (феудалним) друштвима сељаштво има задатак да “храни и брани” господаре, који су власници земље од које и сељаци живе.

2.) Класно-конфликтни теоријски приступ вертикалној друштвеној структури заснива се на класичној марксистичкој поставци да у свим развијеним друштвима постоје непомирљиве класне супротности интереса и нужни класни сукоби између власника и невласника средстава за производњу, пошто класа власника увек експлоатише класу невласника. У феудалном друштву сељаштво је потчињена и експлоатисана класа, једна од две основне друштвене класе која је у антагонистичком односу према феудалцима, као владајућој класи. У грађанском друштву класни антагонизам се превасходно испољава у односима радника и капиталиста. У капитализму сељаци више нису основна експолатисана класа као у феудализму, него су то радници, док су сељаци само споредна експлоатисана класа. Као ситни приватни власници, сељаци су експлоатисани од крупних власника (капиталиста-банкара или земљовласника) посредно – путем тржишта капитала и пољопривредних производа. Непосредно су експлоатисани сељаци који немају своја сопствена средства за производњу (сеоски пролетаријат који је без своје земље и без капитала) и њихов класни положај је сличан положају градских пролетера и индустријских радника.

Пре неколико деценија Дорин Воринер је уочила да се “око сељака” у Источној Европи плете легенда. Постоји романтичан, делом литерарни, а делом политички приступ по којем је он апсолутна друштвена вредност, бедем против друштвене промене. Никола Стојановића, сматрао је да појам “сељак значи поред занимања и посебан културни правац”, због чега је и реч сељак згоднија за програме од речи земљорадник”. У овој Стојановићевој примедби јасно се сагледава идеолошки потенцијал појма сељак. Воринер даље додаје да је такво разумевање појма сељаштво “само по себи социолошки податак” који указује на истрајавање ставова који потичу из друштва, које је, опште узев, сиромашно и технолошки примитивно. У првим деценијама 20. века, аграрна структура подвргавана је читавој серији реформи којима се доминантне групе настојале да преобликују супстанцу народног живота блиско неком идеалу“. (D. Warriner, Urban Thinkers and Peasant Policy in Yugoslavia, 1959) Тај идеал, у међуратном периоду, био је ситан сељачки посед, по угледу на решење аграрног питања у Србији, и он је чинио срж међуратне сељачке идеологије, односно пезантизма, која ни до данас није добила своју научну студију. ( појам пезантизам, нема адекватан превод на српски језик, али је користан јер прецизно означава о чему се ради, наиме да се ради о идеологији која као апсолутну друштвену вредност поставља традиционално сељаштво).

Кроз историју рурално друштво еволуирало је од примитивне сеоске заједнице до савременог, изразито развијеног, руралног друштва. До прве половине 20.века сељаштво у Европи представљало је најбројнију и најзначајнију категорију друштва.

Рурално друштво је, према Аврамовићу, „друштво за себе“, односно „друштво које живи својим животом“. Сељак, као окосница руралног душтва, углавном је и даље, у највећем броју случајева, конзервативан, тежи „да живи онако и онде као је и где навикао, и како су његови стари живели, посебно се тешко одаје другим занимањем. Најчешће је врло традиционално везан за земљу, за своје имање и кућу“. (М. Исић, Сељаштво у Србији, Београд, 2000, стр.11). Један од најпознатијих савремених руралиста у свету, француски социолог Анри Мендрас, позивајући се на Редфилда, разликује “сељачко друштво у правом смислу речи” од “друштва дивљака” или “архајског друштва” које чине људи у малим локалним заједницама чврсто међусобно повезани, потпуно затворени према спољњем свету који не признају и одбацују. За разлику од “друштва дивљака”, “сељачко друштво” је увек елемент једног ширег (глобалног) друштва, у којем данас превласт има град, а село представља потиснут и потчињен елеменат.

За аналитички приступ у дефинисању сељаштва и сељачког начина живота још експлицитније се опредељује Тиодор Шанин. У свом раду Сељаштво као политички чинилац, Шанин на следећи начин дефинише сељаштво: “Сељаштво сачињавају ситни пољопривредни произвођачи који уз помоћ простих средстава рада и радом своје породице, производе углавном за сопствену потрошњу и за испуњавање обавеза према носиоцима политичке и економске моћи”.

Политички аспекти

Село и сељаштво су били субјекти друштвених промена тако што су прихватали утицаје глобалног друштва или им се супростављали. И прихватање и супростављање утицајима ширег система дешавали су се у сложеним и противречним друштвеним односима. Сложеност и противречност тих односа увећавале су неусклађеност и били су чести сукоби организованог и стихијског. (М. Стојанов – Социологија сеоских колектива , огледи–Матица српска, Завод за социологију развоја села, Нови Сад-Београд, 2004, стр.255).

У историји су се сељаци увек радије ослањали на сигурност која произилази из њихових домаћинстава и солидарности сродничких група и локалне заједнице, него што су били склони да путем колективне акције реализују своја права. Њихово незадовољство исказивано је по правилу кроз сељачке устанке, који су имали стихијски карактер: избијали су нагло и спонтано, имали су буран ток, кратко су трајали, сурово су угушени и нису ништа битније мењали у сељаковом положају. Иако велико, сељачко незадовољство је најчешће пригушено и политички неосвешћено. Зато је уобичајена његова изненадна ерупција, с њим се лако манипулише и често подупиру интереси и циљеви који нису примарно сељачки. Сељаштво постаје значајнији политички чинилац тек кад се конституише поље модерне политике које се, посредством грађанства, шири до граница глобалног националног простора, захватајући и његову сеоску периферију. Тек тада сељачке буне и устанци, којима је испуњена целокупна дотадашња историја, од локалних инцидената против сеоских господара, могу да прерасту у друштвено-политичке покрете од ширег глобалног значаја. Сељачко незадовољство било је важно “погонско гориво” и у свим досадашњим националним и социјалним друштвеним покретима у јужнословенским земљама: од српских устанака 1804. и 1815.године против Турака, преко револуционарних гибања у Аустрији 1848.године, српских устанака у Босни и Херцеговини (1875-1878.године), српских ратова за ослобођење и уједињење у 20.веку, југословенске социјалистичке револуције, па до најновијег националног разрачунавања. Сељачке масе су биле главна “топовска храна” и највећа жртва у свим ратовима. (одредница сељаштво, према М.Митровић, Социолошки речник, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр.511).

Као и сва традиционална друштва, сељаштво није познавало револуцију. Револуција је у модерном смислу речи рођена 1789. године. Пре тога није било мобилизације народа ради промене власти; или се народ подизао притив власти која се ослањала на репресију или је, пак, после бруталног сукоба, једна странка, заменила другу, а да тиме систем власти ипак није промењен. Етнолози и историчари сељаштва слажу се у једној тачки: до рађања индустријског друштва било је бунтова, устанака, жакерија, али не и револуције.

29-french-revolution-1789-granger

Први пут се године 1789, сељачке буне сједињују с урбаним које су се ослањале на незадовољне делове управљачке класе, да би проузроковале радикалну трансформацију система власти, од села до Париза. То је чињеница, без обзира на то што се релативни положај сељаштва није нимало променио, бар не у том тренутку. Француску су револуцију сјединиле бројне друге које су, захваљујући сељаштву, промениле политички режим земље: револуције у Лењиновој Русији, Маовој Кини, Кастровој Куби, Хо Ши Минову Вијетнаму, Киеовој Камбоџи итд, победиле су након дугих сељачких ратова. (Х.Мендрас, Сељачка друштва, Загреб, 1986, стр.157)

Проучавање револуције као облика друштвеног развитка може се у савременој социологији поделити у два периода. Први период је везан за раздобље тзв. ране модерне социологије, односно за време које се од Марxове смрти и Веберове појаве протеже све до приближно краја 50-их година 20.века. У том периоду број радова који се бави социолошким проучавањем револуције је сразмерно мали, али између њих нема већих разлика у принципу. Други период, који почиње крајем 50-их година, протиче у знаку развијености методологије, јаког утицаја функионализма и тенденција ка квантификовању у области социологије револуције. Овај период карактерише и више различитих приступа у проучавања револуције, као и настанак далеко више радова из области социологије револуције.

У првом периоду је свакако Руска револуција подстакла интерес за социолошко проузчавање револуције. Руска револуција, која је уз Француску највише утицала на потоње револуције и на проучавање револуције, учинила је револуционарне преображаје легитимним предметом не само историје већ и социологије.

По Џонсону, узроци побуне и револуције у ужем смислу речи су исти, мада је побуна вероватнија у функционално дифузним друштвима, а револуција у функционално диференцираним друштвима. Осим тога, побуна и револуција разликују се по циљевима и последицама. Побуна не доводи у питање власт или установљени поредак ствари, већ се само ради о замени носилаца власти.У основи револуционарне идеологије је, ипак, настојање да се друштвена подела рада измени према једном узору који је без преседана у одређеном друштвеном систему.

Револуција првенствено избија у друштвима која су достигла одређени ниво друштвеног и економског развоја, али у којима процеси политичке модернизације и политичког развоја заостају за процесима друштвене и економске промене. Мерило успешности једне револуције јесте ауторитет и стабилност институција које је створила. Револуција не захтева само политичке институције које се противе ширењу партиципације већ и друштвене групе које захтевају ово ширење. Свака друштвена класа која није укључена у политички систем потенцијално је револуционарна. Осујећење захтева такве групе и спречавање њеног учешћа у политичком систему саму групу може учинити револуционарном. Да би дошло до револуције, међутим, потребно је више од једне револуционарне групе. Она је производ вишеструке дисфункције у друштву. Само повезивање група може да произведе револуцију.

По Хантигтону, револуција у земљи која се модернизује зависи од тога колико су градски средњи слојеви (интелектуалци, занатлије, буржоазија) и сељаштво отуђени од постојећег поретка и у којој мери се у борби за исту ствар удружују против заједничког непријатеља.

Док сељаштво у процесу модернизације осиромашује, његове аспирације расту у мери у којој оно верује да се нешто битно може учинити како би се његов положај у друштву изменио. Основе отуђености и револуционарних побуда сељаштва треба тражити у економском незадовољству. Што се тиче интелигенције, њено незадовољство и револуционарне побуде су другачије; оне су чисто психолошког карактера.

Сељачка утопија о слободном селу без властеле и експлоататора свих врста заједничка је, чини се, свим сељачким друштвима, којима је драга идеја о прошлом златном добу, када та сељачка друштва нису била подређена вањској власти, златном добу чији су повратак непрекидно очекивала. (Х.Мендрас, Сељачка друштва, Загреб, 1986,158).

rural

Политички утицај сељаштва карактеришу његове особне друштвено-политичке слабости. Вертикална сегментација у локалне заједнице, кланове и групе, диференцијација интереса унутар заједница понаособ, условили су оно сто је ниска класност. Технолошка заосталост потпуно је обезвредила многа политичка настојања сељаштва. Ипак сељаштво је имало своју друштвено политичку снагу захваљујући чињеници да је главни произвођач хране, да је насељено по руралним подручјима и да је бројчано велико. Његов монопол над производњом хране показао се као пресудан у доба кризе. Међутим једна основна слабост сељаштва преовлађује. Сељаштво се није показало равно мањим, збијенијим, добро организованим, технички супериорнијим групама и било је по не зна се колико пута преварено или политички и бројно потлачено. Али они нису политички безначајни, јер политичку стварност не одређују само победници властодршци. Ширење индустријализације и масовне културе пружило је сељаштву нове могућности комуницирања и културно-политичку кохезију. но то је истовремено умањило значај села у националној привреди, јер се преко међународне трговине обуздава монопол над храном. Међутим могућности сељака да политички делују нагло се повећавају у периодима националних криза. Када се сукобе несељачке државне снаге, сељачко деловање и држање могу бити пресудни. Да ли ће ова могућност бити искоришћена зависи од способности сељаштва да делује јединствено. Видови политичког деловања и утицаја сељака детерминисани су у одликама сељаштва као друштвеног ентитета.

Међутим за савремено сељаштво овај вид политичког деловања је најређи. Руковођена политичка акција у којој се класа покреће на деловање преко споља обједињене моћне елите. Овај облик деловања мозе посебно постати значајан када се ради о сељаштву. Тај спољашњи организатор сељаштва могу бити покрети, тајна друштва и сл.

Заједнички чинилац је пре свега чврсто повезана група активиста са специфичном стратегијом организације, циљевима и вођством за које сељаштво представља објект којим треба руководити и манипулисати. Сељакови интереси и ставови су само један од фактора који се при томе узимају у обзир. Потпуно спонтана, политичка акција – овај вид утицаја сељаштва се мозе појавити у једном од следећих облика: локалне побуне које су изненадни, краткотрајни изливи нагомиланог разочарања. Лако су савладиве гушењем од стране централизоване силе. Када се повежу са кризама у другим областима могу се развити у шире националне покрете.

Литература:

Исић, М. (2000): Сељаштво у Србији; Београд.

Исић, М. (2009): Сељаштво у Србији 1918-1941, књига 2; Београд, ЈП Службени гласник и Институт за новију историју Србије.

Костић, Ц. (1969): Социологија села; Београд; Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије .

Митровић, М. (1989): Наше село – између прошлости и будућности; Београд; Научна књига.

Митровић, М. (1998): Социологија села, Београд, СДС.

Мендрас, Х. (1986): Сељачка друштва; Загреб.

Стојанов, М. (2004): Социологија сеоских колектива; Нови Сад-Београд, Завод за социологију развоја села.

Тодоровић, М. (2007): Рурално друштво и рурална географија у прошлости и будућности; Београд, Географски институте “Јован Цвијић”.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Светозар Милетић
Next post Медији и интеркултурна комуникација

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *