Био сам народ који је имао своје царство.

Где се сада дело моје царство?

Био сам народ који је имао свог цара.

Где је сада мој цар? (Кутлугов син)

Аутор: Тодор Вулић

Рене Грусе (1885 –1952), био је академик Француске академије, историчар оријенталне историје и аутор бројних студија. Међу његовим књигама по значају се издваја она коју је објавио 1939. године под називом: Царство степа: Атила, Џингис-кан, Тамерлан. Колико се год историја упорно бавила феноменима блиставих земљорадничких цивилизација које су циклично стасавале у једном релативно уском географском и климатском појасу, толико је занемаривала сточарска друштва која су настајала у појасу степа од Манџурије до Мађарске, и која су опет циклично и закономерно те цивилизације претварала у „гомилу рушевина“. Грусе овом својом студијом попуњава ту (релативну) празнину, истичући у први план једну интресантну и врло успелу биогеографску или екогеографску теорију. У предговору своје књиге он каже: „Атила, Џингис-кан, Тамерлан… њихова имена помињу сви историјски записи. Приче западних хроничара, као и кинеских и персијанских летописаца, пронеле су надалеко глас о њима. Ти чувени варвари јављају се у историјско доба, у пуном јеку цивилизације и за само неколико година читав римски, ирански и кинески свет претварају у гомилу рушевина. Њихов долазак, деловање и нестанак чине се у тој мери необјашњивим да чак и позитивистичка историја показује тенденцију да се сагласи са старим писцима који су у њима видели божју казну упућену старим цивилизацијама“ (Грусе, 1996: 5).

Свет старих цивилизација је поникао у областима предодређеним за земљорадњу, па је: „половином Средњег века готово цело подручје данашње Европе, Блиског истока, Ирана, Индије и Кине достигао исти [развојни] стадијум […] Међутим, једна велика зона остала је ван тога тока. Био је то широки појас од манџурских граница до Будимпеште, који је обухватао централни и северни део Евроазије – зона степа, чији су наставак, на северу, чиниле сибирске шуме. У њој су географски услови омогућавали развој земљорадње само у мањим изолованим областима, приморавајући становништво да се лати сточарства и живи номадским животом. […] Опстајање тих народа на искључиво сточарском нивоу у време када су остали делови Азије већ одавно били достигли виши степен земљорадње, био је у великој мери узрок бурних историјских догађаја. Међу популацијама које су живеле у међусобном суседству дошло је до апсолутног хронолошког неслагања: људи из II миленијума пре Хр. живели су поред оних из XII века наше ере. (Величина тог хронолошког и развојног раскорака равна је оној која би била да људи данашњице живе поред античких народа из петог века пре нове ере – примедба аутора). […] Турско-монголски пастири, у сушним годинама са проређеном травом, идући од једног пресахлог извора до другог, стизали су до граница културе, до капија Печилија или Трансоксијане, где су се запрепашћени суочавали са чудима цивилизације неномадских народа, са њиховим богатим жетвама, крцатим сеоским амбарима, као и луксузним животом по градовима. Хун је тешко могао да схвати то чудо, или боље речено тајну, која је стварала све те људске кошнице. Засењен свим оним што у њима види, личио је на вука (који на крају јесте њихов прастари тотем) што се у време снежних мећава шуња око сеоских газдинстава јер иза плота опажа плен. Његов хиљадугодишњи инстинкт гонио га је да изненада напада, пљачка и бежи са пленом. Живот пастирских и ловачких племена на истим просторима са ратарима, или боље речено, постојање развијеног и све богатијег земљорадничког друштва поред народа који су још увек живели од сточарства, трпећи у периодима степских суша велику глад, условљавало је не само економске, већ и најокрутније социјалне разлике. Према томе, да поновимо још једном, проблем људске географије прерастао је и у социјално питање. Међусобни односи седелачког и номадског становништва нимало се у ствари нису разликовали од односа између капиталистичког слоја и пролетаријата затворених у једном савременом граду. […] У таквим условима, периодични упади номада на обрађено земљиште постају природни закон, а ти номади, били они Турци или Монголи, представници [су] интелигентне, уравнотежене и способне расе, очврсле у суровим условима живота и самим тим по [својој] пироди спремне да заповеда. […] [Они] без страха седају и на највише престоле и постају велики кинески канови, персијски цареви, императори Индије и Султани Рума. А затим следи период прилагођавања: у Пекингу номад постаје полу-Кинез, а у Исфахану полу-Персијанац.

Да ли је тиме све завршено и коначно измирење степе и културе зајемчено? – Никако. Неумитни закон људске географије наставља да делује и даље. Ако иранизованог кана не убију урођенички народи у некој изненадној побуни, на границама његовог царства, пристигавши из дубине степа, појављују се нове изгладнеле хорде које у свом успешном рођаку виде једног Таџика или Табгача – Персијанца или Кинеза – и које, свргавајући га, започињу нову авантуру“ (Грусе, 1996: 6-7). У наставку Грусе образлаже и разлоге војне супериорности степских номада над земљорадничким царствима: „Основни разлог [њиховог] успеха ваља тражити у чињеници да номад, мада доиста заостао у материјалној култури, као ратник поседује огромну предност и надмоћност. Он је стрелац на коњу и његова изванредно покретна коњица представљала је својевремено за седелачко становништво исто тако надмоћно техничко ‘оружје’ колико и топови Европљана над осталим светом у савремено доба. […] Шта је онда надвладало ту надмоћност? Зашто од XVI века номад више није могао да господари седелачким становништвом? Па управо зато што му се [оно] супроставило ватреним оружјем и на тај начин преко ноћи стекло вештачку супериорност која је у ‘у потпуности изменила’ хиљадугодишње односе снага. Топовском паљбом којом је Иван Грозни растерао последње наследнике Златне хорде, као и она којом је кинески цар Канг-хи утерао страх у кости Калмицима означила је крај једног раздобља светске историје. […] А само три века раније, ти исти стелци [Монголи] освојили су свет“ (Грусе, 1996: 7-8).

Упоредо са законом најезди степских хорди на седелачка царства, деловао је и њему супротан закон (кроз демографски и културни аспект): утапајући се и нестајући у многољудном свету тих цивилизацијских мравињака, номадски освајачи су постајали најодлучнији и највиталнији заштитници старих царстава и њихових култура. „Покинежени и иранизовани варвари често ће бити први који ће стати у одбрану цивилизације од нових налета варварства“ (Грусе, 1996, 18). Као

примере за овај други закон, Грусе наводи херојске ратне подвиге Турчина Топе у одбрани кинеске цивилизације после пада кинеског limesa у V веку, или иранизованог Селџука Санџара, после пада арапско-персијског limesa у XII веку.

И као сваки историчар који приступа историји са предубеђењем да она није хаотични збир историјских догађаја и епизода; збир међусобно мање-више неповезаних историјских фрагмената, већ закономеран процес условљен детерминистичким силама, и Грусе, поред наведених закона, није могао а да не уочи и огроман број историјских паралела и поновљених историјских прича. Висока (степска) Азија за њега је, ништа друго, до азијска Германија: „Тако нам се Висока Азија, много више од Скандинавије коју нам је описао Жорнандес, представља као материца народа, vagina gentium, као нека врста азијске Германије којој је у општем метежу Volkerwanderunga (сеобе народа – примедба аутора) припала улога да старим цивилизацијама дарује султане и синове Неба (владаре – примедба аутора). […] Историја Клодовика и Карла Великог понавља се на свим страницама азијске историје. Као што римска цивилизација да би се одупрла […] германизацији, обнавља своју виталну снагу асимилованом франачком (такође германском – примедба аутора) енергијом, тако ни кинеска култура није могла наћи бољу заштиту од поменутих Топа из V века, нити пак арапско-персијски ислам оданијег витеза од храброг Санџара којег смо малочас поменули“ (Грусе, 1996: 18).

У наставку овог осврта, крајње сажето ћемо цитирати само мали број тих историјских: фактичких, морфолошких и асоцијативних аналогија које је Грусе уочио и још неке његове историјске закономерности и азијско-европске паралеле, уз напомену да саопштене ван контекста, могу читаоцима својом недореченошћу деловати збуњујуће:

  • „Последица протеривања Ју-чеа из Гансуа, од стране Сјунгнуа, осетиле су се све до предње Азије и Индије. […] То што се догодило у предњој Азији и Индији понављаће се током читавог историјског раздобља које проучавамо. И најмањи потрес у неком од најудаљенијих делова степе условљаваће најнеочекиваније последице на све четири стране тог огромног миграционог подручја“ (Грусе, 1996: 57).
  • „Тако је настала краљевина јужних Сјунгнуа, чији су поданици, док је Кина била моћна остали верни царству, а у ствари само чекали тренутак да ослаби и да је униште; до тога ће доиста и доћи у IV веку када ће заправо уследити исто што се догодило и с бројним германским народима, припојеним римској империји на утврђеним границама (limesu) њеног царства“ (Грусе, 1996: 65).
  • „Њихов статус федералних јединица у односу на кинеско царство, био је у извесној мери аналоган положају бројних германских племена настањених током IV века на самим границама римског царства. Везе њихових поглавара са кинеским царевима династије Веи (220 – 265) и потом династије Цин (265 – 316), доста су биле сличне онима које ће наша класична историја забележити између готских, франачких и бургундских владара IV века и римских царева Константинове и Теодосијеве породице“ (Грусе, 1996: 80).
  • И још једном поновиће се исто. […] Одуставши од намере да од варвара брани северну Кину, један од чланова царске породице Цин, којем је пошло за руком да се спасе, склониће се у Нанкин[г] (тада Ћјен Ганг), где ће заштићен током [реке] Јанг-цеа основати другу династију Цин, познату под именом јужни или источни Цини (317). Догодило се апсолутно исто, што ће касније задесити и последње Римљане у V веку, који ће бити принуђени да западне провинције препусте германским освајачима, а они сами се повуку у источно царство. Нанкин[г] ће тако у току готово три века (317 – 589) замењивати Чанг Нган или Ло-јанг, као што ће Константинопољ заменити Рим или Милано“ (Грусе, 1996: 84).
  • „Већина тих турско-монголских краљевстава, створених у IV векуна подручју северне Кине, биле су исто толико нестабилне колико и прве германске краљевине, оформљене током V века на римском западу и то из потпуно истог разлога: зато што су се међусобно уништавале“ (Грусе, 1996: 85).
  • „Тај потпуно неписмени Хун [Ше Лен], како нам преносе кинески летописци, радо је слушао када би му други тумачили класичне кинеске текстове, по чему је подсећао на Теодорика и неке германске краљеве Volkerwanderunga“ (Грусе, 1996: 85).
  • „Поред краткотрајних краљевина тих ефемерних хорди које су се рушиле једна за другом, развијала се краљевина Тагбача (на кинеском Топа) којој је судбина наменила да асимилујући све остале, и трајно завлада северном Кином. Десило се заправо исто што и са Францима, који су надживели Бургунђане, Визиготе и Ломбардијце (Лангобарде – примедба аутора) [и] на рушевинама њихових краљевина основали Каролиншко царство, судбински предодређено да ондашње доба германске историје нераскидиво повеже с римском прошлошћу. Дело, аналогно њиховом припало је, као што рекосмо народу Топа“ (Грусе, 1996: 87).
  • Припајањем територија Пен Лианга, Топа су коначно освојили све турско-монголске области северне Кине. Неосвојене су остале још једино краљевина Веи […] и јужно национално кинеско царство са градом Нанкином које је по много чему подсећало на наш Визант; у ствари, исту је такву поделу, само у VIII веку, доживео и римски свет: западним његовим делом, након потчињавања осталих варвара, завладали су Франци, а источни је остао под Византијцима“ (Грусе, 1996: 89).
  • Овај владар [Топа Тао] несумњиво је најснажнија личност те одважне турске куће која је са толико срчаности бранила древну кинеску цивилизацију од својих сопствених рођака, у то време још увек правих номада. […] На тај начин окончао је великие најезде [варвара] учинивши за Кину отприлике исто што и Клодовик ‘код Толбијака’ за Галију (Грусе, 1996: 89).

(Епископ  Гргур Турски је ову Клодовикову битку „код Толбијака“ против Алемана, после које је овај франачки владар прихватио хришћанство, описао по матрици битке код Мулвијског моста вођене између Константина Великог и Максенција. У Гргуревој верзији, Клодовиково приклањање хришћанству престављено је као аналогија приклањања хришћанству Констатина Великог. Да вероватно у тој аналогији има још и што шта циклично, потврђује и чињеница да је Клодовик започео владавину 174/75 година после Констатина, окончао је 174/75 година после Константина и умро је 174/75 година после Константина. И као што је Константин поново ујединио разједињено Римско царство, тако је и овај дугокоси Меровинг ујединио Франачку државу).

После ове дигресије, вратимо се Грусеу. У дешавањима на лимесу Кинеског царства он препознаје дешавања на лимесу Римског царства, у кинеским династијама Веи и Цин – препознаје Константинову и Теодосијеву династију, у Нанкингу – Константинопољ, у турским Тагбачима (Топама) – Франке, у Топа Таоу – Клодовика… Колико је он пута само у ових неколико наведених цитата користио реч – исто – у оквиру различитих фраза: „отприлике исто“, „догодило се апсолутно исто“, „десило се заправо исто“, „ уследиће исто“ „из потпуно истог разлога“, „исто толико“ „исту је такву поделу“, „и још једном поновиће се исто“, итд? Ако се томе додају у цитатима коришћени појмови типа: аналогија, сличност и судбинска предодређеност, Грусеово прихватање идеје историјског циклизма би се могло узети као готова ствар – али није теко. И поред свега наведеног, он није био цикличар – био је тек и само „аналолог“ (мање у смислу корисника логичког метода извођења закључака помоћу аналогија, а више у смислу историчара који запажа историјске сличности и понављања и ту застаје не знајући шта ће с њима даље). Главни јунаци Грусеовог Царства степе су Џингис-кан и Тамерлан (или Тимур-ленк: Гвозден Хроми). Наравно, Грусеу не промиче биографска сличност (или подударност биографија) ове двојице освајача-утемељивача империја и он ту сличност скицира на следећи начин:

  • „По свом лаганом, али сигурном успону и трезвеном приступу стварима, осећајући добро кад треба да се повије , па – ако су прилике захтевале – и да се повуче с бојишта, подсећао је [Тамерлан] на Џингис-кана. Попут великог монголског освајача, и овај трансоксијански почео је веома скромно: свесно је пристао да служи једном безвредном феудалцу какав је био Мир Хосеин, као што је Џингис-кан служио неспособном Тогрулу. Његово бекство у Хорасон и потуцања у време војевања по пределима Сеистана и Ташкента такође буде сећање на Џингис-кана и његове злехуде дане проведене на Балџуни. И најзад, оно чиме такође подсећа на великог Монгола јесте истрајно настајање да за раскид са Хосеином изнађе било какво, макар и формално морално оправдање […] какво откривамо и код монголског пастира [Џингиса]. […] Но, доказавши на крају […] да је правда на његовој страни, он је на незахвалност и издајства свог бившег савезника (без обзира да ли су била стварна или измишљена) одговорио такође издајнички, ударивши на њега изненада и срушивши га, баш као што је својевремено и Џингис-кан срушио Тогрула“ (Грусе, 1996: 432).

(Напоменимо, да је и трећи степски освајач из наслова Грусеове књиге, Атила, такође попут Џингис-кана и Тамерлана, „издајнички“ срушио свог старијег савладара Бледу пре него што је започео „освајање света“). Дакле, текст Царства степа дословно врви од оваквих одељака. И зато на овом месту долазимо до круцијалног питања – питања чији одговор остаје „космичка“ непознаница? Какве су то волшебне менталне блокаде, или шта је то – неспорно квалитетне, инвентивне и од праволинијашких догми ослобођене историчаре, после њиховог првог искорака ка циклизму заустављало и успевало да их скамени, заледи и задржи у тој позицији првог искорака? Зашто, колико је познато, нико од њих није начинио и наредни, а толико логичан корак који се, колоквијално речено, „нудио на тацни“? Ако су већ доспевали до позиције са које су врло успело, јасно и домишљато препознавали саобразна историјска збивања и саобразне историјске епизоде, шта их је то спречавало да за њих утврде и временске распоне који их хронолошки раздвајају? Конкретно, шта је спречило Грусеа, који је препознао саобразност између свргавања Тогрула од стране Џингиса 1203. године и свргавања Мир Хосеина од стране Тамерлана 1380. године, да утврди и  временски распон између тих догађаја од око 177 година. Пошто те године свргавања њихових сизерена Грусе зна, јер их наводи у својој књизи, као и године Џингисовог и Тамерлановог рођења, Џингисовог и Тамерлановог краја владавине, Џингисове и Тамерланове смрти – врло би га изненадио резултат утврђивања хронолошког распона  имеђу њих. Изненадило би га, јер би открио да је хронолошки распон између сваког саобразног пара догађаја практично исти – око 177 година. Дакле, не само да је Тамерлан око 177 година после Џингиса свргао свог дотадашњег сизерена, већ је и рођен око 177 година после Џингиса, и завршио је владавину око 177 година после Џингиса, и умро је око 177 година после Џингиса… и што шта је између рођења и смрти учинио саобразно Џингису по истом том временском распону. Да је то  учинио, можда би и Грусе (као и други слични њему) схватио да се иза свега тога ипак крије, не само морфолошко подударање појединих историјских прича, већ и нека „структура историје човечанства, с оне стране свега случајног“.

 

            Џингис-кан – Тамерлан

 

Око 1158/59 – Рођен Темуџин (будући Џингис-кан).

1336 – Рођен Тамерлан.

            Међувреме: 176/177 година.

1203 – Пораз Темуџиновог сизерена и савезника,

            а потом непријатеља ван-кана Тогрула.

1380 – Пораз Тамерлановог сизерена и савезника

            а потом непријатеља емира Мир Хосеина.

            Међувреме: 176/177 година.

1203 – Смрт ван-кана Тогрула.

1380 – Смрт емира Мир Хосеина.

            Међувреме: 176/177 година.

1203/04 – Темуџин после Тогрулове смрти (и победе над Најманима)

            уједињује Монголију под својом влашћу.

1380 – Тамерлан после Мир Хосеинове смрти

            постаје господар Трансоксијане.

            Међувреме: 176/177  година.

  • После уједињења Монголије, освајањем огромних простора,

            Џингис-кан ствара Монголско царство.

  • После преузимања власти у Трансоксијани, освајањем

            огромних простора, Тамерлан ствара Тимуридско царство.

1227 – Крај владавине Џингис-кана.

1405 – Крај владавине Тамерлана.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

1227 – Смрт Џингис-кана.

1405 – Смрт Тамерлана.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

Међутим, како је то исправно закључио и Фоменко, „откривање неког изолованог пара сличних биографија не говори, наравно, ни о чему. Али појављивање дугачких низова сличних биографија, које обухватају неколико стотина година, даје разлог за озбиљно размишљање” (Фоменко, 1997: 176).  И Џингис-кан и Тамерлан су иза себе оставили синове и унуке који су наставили њихову мисију. Понављају ли се саобразна збивања по истом временском распону и међу њима и у њихово време?

          Џингисиди – Тимуриди

 

            Толуј – Пир Мухамед

1227 – Почетак регентске владавине Џингисовог сина Толуја.

1405 – Почетак владавине Тамерлановог унука Пир Мухамеда.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

1229 – Крај регентске владавине Толуја.

1407 – Крај владавине и смрт Пир Мухамеда.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

            Огатај-кан и Кублај-кан – Халил Мирза и Шах Рох

1229 – Почетк владавине Огатај-кана, Џингисовог сина

            (у савладарству са Толујем).

1407 – Почетак владавине Халила, Тамерлановог унука

            (у савладарству са Шах Рохом, Тамерлановим сином).

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

1232 – Крај владавине и смрт регента Толуја.

1409 – Крај владавине Халила.

            Међувреме: 176/177 година.           

1232 – Почетак Огатајеве самовладавине после Толујеве смрти.

1409 – Почетак Шах Рохове самовладавине после Халиловог свргавања.

            Међувреме: 176/177 година.

            *

1271 – Крај Кублај-канове владавине (само) Монголским царством.

1447 – Крај владавине и смрт Шаха Роха.

            Међувреме: 176/177 година.

            Кублај-кан кинески цар – Олуг бег и Абу Саид

1271 – Почетак Кублај-канове владавине и Кинеским царством.

1447 – Почетак владавине Олуг бега Тимуридским царством.

            Међувреме: 176/177 година.

            *

1294 – Крај владавине великог кана Кублаја.

1469 – Крај владавине тимуридског султана Абу Саида.

            Међувреме: 176/177 (-1) година.

1294 – Смрт великог кана Кублаја.

1469 – Смрт тимуридског султана Абу Саида.

            Међувреме: 176/177 (-1) година.

 

  1. Џингисиди – Огранак Тимурида (владара Самарканда)

 

            Темур-кан и Ајурбанибада-кан – Султан Ахмед Мирза

1294 – Почетак владавине великог кана Темура (Ченг-цунга).

1469 – Почетак владавине султана Ахмеда Мирзе.

            Међувреме: 176/177 (-1) година.

            *

1320 – Крај владавине великог кана Ајурбарибаде (Жен-цунга).

1494 – Крај владавине султана Ахмеда Мирзе.

             Међувреме: 176/177 (-2) година.

1320 – Смрт великог кана Ајурбарибаде (Жен-цунга).

1494 – Смрт султана Ахмеда Мирзе.            

            Међувреме: 176/177 (-2) година.

            Шидебела-кан – Султан Бајсонкор

1320 – Почетак владавине великог кана Шидебеле (Јинг-цунга).

1495 – Почетак владавине тимуридског султана Бајсонкора.

            Међувреме: 176/177 (-1) година.

1323 – Крај владавине великог кана Шидебеле (Јинг-цунга).

1499 – Крај владавине султана Бајсонкора.

            Међувреме: 176/177 година.

1323 – Смрт великог кана Шидебеле (Јинг-цунга).

1499 – Смрт султана Бајсонкора.

            Међувреме: 176/177 година.

 

  1. Џингисиди – Огранак Тимурида (владара Херата)

 

            Темур-кан и Јесин Темур – Хосеин Бајкар

1294 – Почетак владавине великог кана Темура (Ченг-цунга).

1469 – Почетак владавине султана Хосеина Бајкара.

            Међувреме: 176/177 (-1) година.

            *

1328 – Крај владавине великог кана Јесин Темура (Ђин-цинга).

1505 – Крај владавине султана Хосеина Бајкара.

            Међувреме: 176/177 година.

1328 – Смрт великог кана Јесин Темура (Ђин-цинга).

1505 – Смрт султана Хосеина Бајкара.

            Међувреме: 176/177 година.         

  • После смрти великог кана (и кинеског цара) Јесин Темура (Ђин-цунга) 1328, на престолу га је наследио његов седмогодишњи син Аригаба (Сјинг-цунг). Дечак је исте године свргнут и убијен. Његов наследник Ток Темир (Вен-цунг), такође је исте године свргнут, а његов наследник Кошила (Минг-цунг) је убијен 1329. Сва тројица у владала укупно око годину дана.
  • Син и наследник тимуридског султана Хосеина Бајкара, Бади ез-Земан, такође је свргнут после годину дана владавине. Његовим свргавањем окончана је владавина Тимурида остацима Тамерлановог царства.

            Аригаба и Кошила – Бади ез-Земан

1328 – Почетак владавине великог кана Аригабе (Сјин-цунга).

1506 – Почетак владавине султана Бади ез-Земана.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

            *

1329 – Крај владавине великог кана и кинеског цара Кошиле (Минг-цунга).               

1507 – Крај владавине последњег Тимурида султана Бади ез-Земана.

            Међувреме: 176/177 (+1) година.

Око 102. године после краја владавине и смрти Џингис- кана (1227), завршио је владавину и умро је велики кан и кинески цар Џингисид Кошила (Минг-цунг: 1329), а око 102. године после краја владавине и смрти Тамерлана (1405) завршио је владавину Трансоксијаном последњи Тимурид Бади ез-Земан (1507). Тимуриди ће преко Великог Могула Бабура основати ново Могулско царство у Индији, које ће трајати од 1526. године па све до британске колонијалне окупације Индије 1858.

 

             *    *    *

Грусеове законе – најезде гладних степских хорди на седелачка царства и преузимање власти у њима, а затим њихово демографско и културно утапање у људске мравињаке тих царстава, давно пре њега је, али слојевитије и са више стваралачког смисла, дефинисао велики исламски цикличар Ибн Халдун (1332–1406). Према њему, преображај дивљих и снажних номада оснивача династија у цивилизоване владаре тече у етапама: „Прва генерација [номадских] оснивача династије задржава све особине и квалитете номадских племена: храброст, одлучност и скромност. Код ових људи асабија („дух заједнице” или „способност заједнице да усклађено делује” – примедба аутора) је изузетно јака тако да сви заједно учествују у освојеној власти и међу њима нема подела. […] Већ у другој генерацији, међутим, долази до великих промена у начину живота бивших номада међу којима се из оскудице прелази на расипништво и луксуз. […] У трећој генерацији суровост и храброст које су карактерисале номадска племена постају само далека прошлост. Људи се потпуно препуштају луксузу и расипничком начину живота, истовремено заборављајући све обичаје номадског живота који су им омогућили да створе државу. У овој фази асабија потпуно ишчезава. […] У четвртој генерацији нестаје и племенитост порекла. [Номадска] династија је већ дубоко зашла у опадајућу фазу и само је питање времена када ће потпуно пропасти” (Вукојичић, 2015:123–124). То користи наредна номадска хорда приспела из дубина степа или полупустиња и циклус почиње изнова.

У разради своје теорије цикличних смена културно-историјских типова, ни Данилевски не губи уз вида степске номаде. По њему, постоје само „три улоге које могу запасти судбини народа“ (Данилевски, 1994, 105). Прва је: улога народа твораца културно-историјских типова. Стварајући самобитне цивилизације, само они су истински творци у историји човечанства. Друга је: улога народа који нису успели да достигну историјску индивидуалност, служећи због тога као етнички материјал за изградњу самобитних културно-историјских типова. И трећа је: улога степских номада, који су у историји имали рушилачку функцију и били чиниоци распада цивилизација (служећи као ,,бич Божији“ – Хуни, Монголи, Турци).

Па да ли је данас дефинитивно завршена прича о најездама „варвара“ на, рецимо, савремено царство Запада. Варају се сви они попут Грусеа, који мисле да су „топови“ коначно и дефинитивно скинули са историјског дневног реда „најезде изгладнелих хорди“. Историја се неспорно понавља; што је некад било биће поново, али у другачијем виду и на другачији начин. Чињеница је, да и данас постоје развијена и све богатија друштва поред народа који трпе изразито економско сиромаштво, као што су увек и постојала. То богатство и економско благостање је одмах ту иза плота, засењујући „Хуне“ свим оним што иза њега виде. „Неумитни закон људске географије наставља да делује и даље“.

 

Извори:

Грусе, Рене: Царство степа – Атила, Џингис-кан, Тамерлан. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1996.

Фоменко, Анатолиј Тимофејевич: Статистичка хронологија – математички поглед на историју. Математички институт САНУ и Досије, Београд, 1997.

Вукојичић, Јелена: „Политичка теорија Ибн Халдуна”. Ком. IV (2015): 111–134. Веб. 20.05.2019. https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2334-6396/2015/2334-63961502111V.pdf

Данилевски, Николај Ј: Русија и Европа. Службени лист СРЈ, Београд, 1994 године.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *