0 0
Read Time:13 Minute, 58 Second

            Сумњам да неко, са нормалним укусима

             и пртљагом модерног интелектуалног образовања,

             при првом сусрету са Геноновим делом

             не осећа одбојност. (Gei Itn: The richest view).

 

Аутор: Тодор Вулић

Рене Генон (1886-1951) је био француски метафизичар и аутор бројних студија. Познат је и као Декарт метафике. Та наука је за савременог човека помало тајанствена и загонетна, јер шта је предмет њеног истраживања? Сферу интересовања метафизике Шопенхауер је својевремено дефинисао на овај начин: „Основ и тло на коме почивају сва наша знања и науке јесте оно НеобјашњивоОво Необјашњиво припада метафизици“ (Шопенхауер, 2013: 5). Он указује и какав однос „западни ум“ има према овој области људског сазнања: „Људи неуморно прекоревају метафизику, зато што упоређена са природним наукама остварује тако безначајан напредак. Већ је Волтер узвикнуо: О метафизико! Још увек смо тамо где смо били у доба првих друида. Али, која је друга наука у свим временима имала противнике ex officio (по службеној дужности)… који у пуном оклопу непрекидно насрће на њу, лишену и одбране и оружја. Она никад неће показати праву снагу, способност за напредовање, све док јој претњом буду приписивали неспособност да се избори са тако великим теретом догми. Прво нам вежу руке, а онда се ругају нашој немоћи… Оно што највише спречава откривање истине није у стварима утемељени лажни сјај који нас води у грешке, нити нека непосредна слабост разума, већ је то унапред створено мишљење, предрасуда, која се a priori супроставља истини и личи на противан ветар који брод носи у правцу супротном од онога где се налази копно – и због кога кормила и једро ничему не служе “ (Шопенхауер, 2013: 15-17). Рене Генон се, ипак, упустио у борбу „са тако великим теретом догми“ и усмерио брод метафизике у измаглицу Необјашњивог.

У уводу Генонове збирке радова Мрачно доба, Драгош Калајић га представља као „великог учитеља метафизичке човека, чији катедру поштују и најквалификованији духови Истока и Запада“. Калајић предочава и уобичајене тешкоће које настају при приступању Геноновом учењу: „Упркос спектакуларности значења и значаја тог учења, оно привлачи веома ограничени, заправо елитни auditorijum, јер и његове формалне особине представљају тешко премостиве препреке за forma mentis модерног човека… Посебну препреку приступима Геноновом учењу успоставља ограничена природа његовог опуса: свако поједино дело изискује од читаоца познавање целине да би се у потпуности отворио хтењима спознаје… Крајњим уопштавањем Генонов опус можемо свести на две теме:

  • изрази манифестација Примордијалне Традиције и
  • критика модерног света…

           Усвојивши традиционална учења о цикличној структури развоја простора-времена и одговарајуће доктрине о четвородобној и регресинној динамици сваког циклуса, Генон у Примордијалној Традицији препознаје споменик првог, златног доба и завештање не-људског или над-људског порекла. Претње регресивних процеса принудили су последње чуваре Примордијалне Традиције да њене вредности сачувају, пренесу будућим поколењима и обезбеде од заборава, посредством погодних облика скривања и очувања, дакле, посредством митова и легенди: Када један традиционални облик дође до тачке ишчезавања, његови последњи заступници могу да колективном наслеђу вољно предају завештање, које би, у противном, било неповратно изгубљено. То је једини начин да се спасе оно што може бити спасено. Истовремено, неразумевање маса је довољна гаранција да оно што поседује езотеријски карактер (карактер тајног знања – примедба аутора) због тога неће исти изгубити, већ ће остати као нека врста сведочанства за оне који ће у некој другој епохи бити способни за разумевање… За Генона, модерни свет је скуп симптома крајњег стадијума регресивног, цикличног процеса, који одговарају призорима последњег периода мрачног доба, какве су предвидела древна учења, попут оног изложеног у Vishnu-purana“ (Калајић, Предговор, 2008: 8-12). У прилог мишљењу да се вредности и знања Примордијалне Традиције чувају под веловима митова и легенди, додајмо и запажање Елијадеа, по коме су архајска друштва доживљавала митове не само као истину, већ и као посебно драгоцену истину – јер је та истина „света“ и „архетипска“. Доживљавајући митове као фикцију, или као „бајке“ архајског човека, савремени човек их, несвестан да то чини, преноси као завештање будућим поколењима, у којима ће их одгонетати нови Генони.

 

           *    *    *

 

           У Мрачном добу Генон пише: „Хиндуистичка доктрина учи да се трајање једног циклуса (званог манвантара) земаљског човечанства дели на четири доба која означавају исто толико ступњева прогресивног помрачења примордијалне духовности. Реч је о истим периодима које античке западне традиције означавају као доба злата, сребра, бронзе и гвожђа. Ми се сада налазимо у четвртом добу, у кали-југи или мрачном добу, у њему смо, каже се, већ више од шест хиљада година, то јест од времена које извесно претходи свим познатим датумима класичне историје. Почевши од тог времена, [некад] свима доступне истине постају све скривеније и неприступачније. Они који их поседују све су малобројнији и премда се благо не-људске мудрости не може никада изгубити, оно се, ипак, увија све непрозирнијим веловима који га скривају од погледа и под којим га је изузетно тешко открити… Такође је речено да ће оно што је постало скривено – постати видљиво на крају овог циклуса; врлином континуитета који повезује узајамно све ствари – тај крај ће истовремено бити и почетак новог циклуса“ (Генон, 2008: 19).

           Имајући у виду Калајићеву опаску да „свако поједино [Геноново] дело изискује од читаоца познавање целине“, и свесни тог ограничења, ипак у најкраћем и крајње поједностављено покажимо његов концепт циклизма простора-времена или пре, његово тумачење циклизма античких традиција: „Истина је да време није нешто што се уједначено одвија и тиме његово геометријско представљање правом линијом, како га уобичајено савремени математичари разматрају, прекомерним поједностављивањем пружа о њему само једну потпуно искварену идеју… Право представљање времена јесте оно које пружа традицијска концепција циклуса, концепција која је, наравно, есецијално концепција означеног времена“ (Генон, 2008: 37). Та традиционална доктрина циклуса, садржи више значајних својстава, од којих је прво, да: „свака фаза једног временског циклуса, поседује свој сопствени квалитет који утиче на одређивање догађаја [само у њој]… Брзина са којом се ти догађаји одвијају јесте нешто што зависи исто тако од тих фаза те је, следствено томе, више квалитативне него стварно квантитавне категорије… Оно што желимо да кажемо јесте да се, пратећи различите фазе циклуса, међусобно упоредиве серије догађаја не испуњавају у квантитативно једнаким трајањима; ово се нарочито јасно јавља када је реч о великим циклусима, категорији у исто време и космичкој и људској, и један од најзначајнијих примера налазимо у опадајућој пропорцији датих трајања четири Југаса“ (Генон, 2008: 38). Дакле, поједина доба тог циклуса не само да поседују сопствени квалитет који утиче на одређивање догађаја само у њима (нешто слично су запазили и други цикличари – рецимо, Ђанбатиста Вико), већ она и неједнако трају. Та опадајућа пропорција трајања доба-југа (или растућа брзина одвијања догађаја у њима), о којој говори Генон, износи 4:3:2:1, што значи да прво доба траје четири пута дуже од последњег (или се у последњем, догађаји одвијају четири пута брже него у првом) итд. Међутим, и поред различитог трајања (или различитих брзина промена у њима), та доба-фазе садрже и „међусобно упоредиве серије догађаја.“ Из овога, како је речено, остаје нејасно – да ли упоредивост тих серија догађаја из различитих доба, подразумева њихово понављање из фазе у фазу, а тиме и њихову саобразност? Престављају ли те серије, како би то Шопенхауер рекао: „оно исто али у различитом виду“? Наиме, питамо се, како разумети тврдње о добима-фазама која, са једне стране, поседују сопствени квалитет (дакле, посебан квалитет) који утиче на одређивање догађаја само у њима, а са друге стране садрже и међусобно упоредиве серије догађаја, што би требало да подразумева поседовање заједничког квалитета (или матрице), који утиче на одређивање аналогно упоредивих, а тиме и поновљајућих догађаја у свим фазама? Из једне раније Генонове констатције – да се у сваком добу циклуса могу разликовати секундарне фазе и да је сваки део аналоган целини –  биће да се матрица подразумева.

              Уједно, кад већ говоримо о Примордијалној Традицији, има ли збир пропорције трајања целог циклуса од четири доба, који износи 10 (4 + 3 + 2 + 1 = 10), било какве везе са питагорејским учењем, по којем бројеви расту (у овом случају као квантификација времена) до 10, а после тога је све понављање? „Врхунац свега је [број] 10 као свеобухватан и свемоћан, те [представља] праузрок свега“ (Бошњак, 1978: 37). Могу ли се циклуси од четири доба античких Индијаца, који прво одређују (детерминишу) све догађаје „до десет“, а потом их понављају, изједначити са питагорејском „десетком“ као праузроком свега – а тиме и праузроком свих догађаја?

             Друго битно својство  манвантара је: „силазни правац кретања циклуса, уколико се он разматра као хронолошки израз једног процеса појавности који подразумева постепено удаљавање од принципа [из кога потиче] (Генон, 2008: 39). Дакле, правац кретања циклуса од „супериорног ка инфериорном“ је у потпуној супротности са модерном идејом „прогреса“ у историји. У том цикличном кретању је једино прогресивна „материјализација“, будући да кретање почиње од доба чији је израз у чистој духовности. Временом свет, због духовне регресије и материјалне прогресије, постаје обездуховљен, и неспособан за спознају било чега изван материјалне стварности. Зато се заветно и под веловима митова и легенди чувана знања и истине златног доба духовности, данас доживљавају као „бајке“ архајских људи.

             Треће битно својство ове доктрине је следеће: „Будући да се силазно кретање појавности и, следствено томе, кретање циклуса чији израз оно представља, обавља од позитивног или есенцијалног пола постојања ка свом негативном или супстанцијалном полу, из њега произилази да све ствари морају да приме вид све мање и мање квалитативан а све више и више квантитативан; и зато последњи период циклуса мора посебно… да се потврди као владавина квантитета. Уосталом, када кажемо да тако мора бити за све ствари, ми ту не подразумевамо само начин на који су оне разматране са становишта човека, већ исто тако подразумевамо стварну измену саме средине. Сваки период историје човечанства који је одговарао управо једном одређеном космичком тренутку нужно је морао поседовати сталну сагласност између самог стања света, или онога што се назива природом у најуобичајнијем смислу [те] речи… и стања човечанства чије постојање је очигледно условљено том средином (Генон, 2008: 39-40). Можда се у овој последњој Геноновој опсервације налази оно што је са становишта аутора овог чланка и најспорније у његовом тумачењу доктрине хиндуистичког циклизма. Стање света (или природе) и човечанства су неспорно потпуно сагласна као одраз одређеног (истог) космичког тренутка, али стање (и постојање) човечанства није условљено том средином и преко ње, већ непосредно; природа и човечанство, а у оквиру њега и људска друштвеност, као објективизација исте делатне космичке силе се стога непрестано међусобно уклапају у динамичном јединству. Да су природа и људска друштвеност у савршеном јединству, тврдио је и кинески мудрац Ч’ен Шун, који је живео око 1200. године. Он у закон природе (Ли) укључује и друштвена збивања: „Ли је природни и неизбежни закон догађаја и ствари. Значење израза природни и неизбежни је да су (људски) послови и (природне) ствари тако сачињене да се тачно уклапају. Смисао речи закон је да се то уклапање одиграва без и најмањег сувишка или недостатка“ (Цапра, 1989: 346). Дакле, космички закони су универзални и одређујући за све; како за природу тако и за људску друштвеност, па чак и за животне (биографске) судбине појединаца.

           

          *    *    *

 

          Пошто је Рене Генон био Француз, како смо то уобичајили, као прилог тези да су и биографски елементи појединаца-владара одређени (и предодређени) цикличношћу историјског тока, приложићемо у наставку само пар примера из историје Геноновог народа.           

 

            БУРБОНИ

 

           Француска револуција је избила на двестоту годишњицу владавине краљевске династије Бурбона. Први Бурбон на француском престолу је био Анри IV. До Француске револуције, поред Анрија IV, Француским краљевством су владала још четири Бурбона, од којих су су двојица – Луј  XIV и Луј XV – владали неуобичајено дуго. Погледајмо, чије су владавине поновили прва два Бурбона по временском распону од 128/129 година?

 

           Луј XI – Анри IV

 

           Анри IV Бурбон је рођен око 128/129 година после краља Луја XI из династије Валоа, започео је владавину 128/129 година после Луја, окончао је владавину око 128/129 година после Луја и умро је око 128/129 година после Луја.

1423 – Рођен Луј XI.

1553 – Рођен Анри IV.

            Међувреме: 128/129 (+1) година.

1461 – Почетак краљевске владавине Луја XI.

1589 – Почетак краљевске владавине Анрија IV.

            Међувреме: 128/129 година.

1483 – Крај владавине Луја XI Валоа.

1610 – Крај владавине Анрија IV Бурбонског.

            Међувреме: 128/129 (-1) година.

1483 – Смрт Луја XI Валоа.

1610 – Смрт Анрија IV Бурбонског.

            Међувреме: 128/129 (-1) година.

 

              Шарл VIII и Луј XII – Луј XIII

 

          Анрија IV je наследио син Луј XIII. По истом временском распону, Луј XIII је својом владавином поновио владавине два претходника из династије Валоа: Шарла VIII и Луја XII. Луј XIII је рођен око 128/129 година после Шарла и започео је владавину око 128/129 година после Шарла; владавину је окончао око 128/129 година после Луја XII и умро је 128/129 година после Луја XII.

1470 – Рођен Шарл VIII.

1601 – Рођен Луј XIII.

            Међувреме: 128/129 (+2) година.

1483 – Почетак владавине краља Шарла VIII.

1610 – Почетак владавине краља Луја XIII.

            Међувреме: 128/129 (-1) година.     

1515 – Крај владавине краља Луја XII.

1643 – Крај владавине краља Луја XIII.

            Међувреме: 128/129 година.

1515 – Смрт краља Луја XII Валоа.

1643 – Смрт краља Луја XIII Бурбонског.

            Међувреме: 128/129 година.

 

            По истој ритмици и остали Бурбони су понављали владавине својих претходника. Син Луја XIII, Луј XIV, завршио је владавину и умро је 128/129 година после последњег краља династије Валоа, Анрија III; Луј XV, око 128/129 година после Луја XIII; Луј XVI и његова супруга, Марија Антоанета од Хабзбурга, после осамнаестогодишње владавине (1774-1792), погубљени су 128/129 година после краја осамнаестогодишње регентске владавине краљице Ане од Хабзбурга (1643-1661)… а Луј XIX, 128/129 година после Аниног сина, Луја XIV.

 

               *    *    *

   

               Завршимо ову „метафизичку“ приповест са још једним Геноновим цитатаом: „Можемо запазити да многе ствари на које се данас гледа као на невероватности за древне људе оне то нису биле и то више не морају бити [ни] за оне који су, са залогом извесних традиционалних знања, сачували појмове који омогућавају реконструкцију слике изгубљеног света, уосталом исто као и предвиђање онога што ће, бар у главним потезима, бити слика будућег света, јер због самих цикличних закона који управљају појавним, прошлост и будућност су исто тако у вези, тако да… таква предвиђања, у ствари, немају ни најмање пророчки карактер, већ у целини почивају на ономе што смо назвали квалитативним одређењима времена“ (Генон, 2008: 40). Да је пишчев (или преводиочев) „књижевни“ стил био мало једноставнији, а реченице краће, предходни цитат би и „филолошки“ и садржаном метафизичком истином – био савршен. Стога, имајући у виду речено, и крај мрачнога доба (или ако хоћете, крај света), не може бити ништа друго, до само крај једне опсене.

 

 

Извори:

Шопенхауер, Артур: Парерга и паралипомена, Дерета, Београд, 2013.

Генон, Рене: Мрачно доба, Градац К [etc.], Чачак [etc.], 2008.

Бошњак, Бранко: Грчка филозофија, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1978.

Цапра, Тритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Вавилонски Запад vs. хришћански Исток – хоће ли нас свладати?
Next post Слободан Антонић: Кишјухас као натчовек

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Рене Генон – метафизички поглед на историјски циклизам

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *