Најцивилизованија царства биће увек онолико близу варварству

колико је и најуглачаније железо близу рђи;

царствима, као и металима, блиставе су само површине. (Антоан де Риварол)

 

Аутор: Тодор Вулић

Тражећи по каталозима издавачке куће Лагуна издања новијих историјских студија, привукао ми је пажњу наслов: Успон и пад – историја света у десет царстава, аутора Пола Стратерна (рођ. 1940). Овај савремени  друштвени делатник шкотско-ирског порекла, у млађим данима је био ангажован као предавач на лондонском Универзитету Кингстон, а његову академску каријеру су обележиле бројне књиге о историји, филозофији и економији. Превођен је на десетине језика, а радови су му награђивани или су улазили у најужи избор за награде. За његових „десет царстава“ колумниста најтиражнијег британског недељника Сандеј тајмса, каже: „Сажимајући пет хиљада година светске историје у десет језгровитих поглавља, књига пружа свеобухватно и подстицајно штиво које ће очарати све љубитеље историје“. Извесни Сол Дејвид, за ово Стратерново дело такође има само речи хвале: „Изванредно занимљив, зналачки и проницљив преглед светске историје, сагледане кроз призму десет царстава“. Као љубитељ историје, прочитах овај Стратернов „проницљиви преглед“ и остадох у неверици? Стратернова прича о десет царстава почиње Саргоновим Акадским царством, а завршава се Руским и Америчким царством. У овом осврту позабавићемо се само Америчким царством, повремено упоређујући ауторове закључке о њему са закључцима о другим царствима.

Приказ овог царства Статерн започиње пророчанством Адама Смита објављеном у његовом Богатству народа 1776, по којем ће се средиште Британског царства преместити у Нови свет. И би тако. „Те 1776. године Томас Џеферсон ће написати Декларацију независности Сједињених Америчких Држава, уткавши у њу неке елементе најбоље филозофске мисли из доба просветитељства. Томас Пејн, Џон Лок, Жан-Жак Русо, Дејвид Хјум… бољи педигре се не би могао ни пожелети, а исто тако [се не би могао пожелети ни бољи ] документ који би уливао више подстрека и изазивао више одјека.

           Ми сматрамо ове истине очигледним, да су сви људи

           створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог

           Творца неотуђивим правима, међу којима су живот,

           слобода и тежња за срећом.

[…] Дивовска структура обухваћена данас идејом западне либералне демократије почива на истини [ове] зачетне Џеферсонове визије. За Американце – и у различитој мери за за њихове савезнике, па и за цео свет – друштво треба да буде изведено из ових темеља који се подразумевају сами по себи и који се сматрају моралним императивом, док се на сва друштва која од ових темеља одступају гледа као на зла. Тако је Реган Русију називао ‘злим царством’“ (Стратерн, 2020: 206-207).

Ипак, савршено свестан тоталног раскорака између америчке либералне теорије и праксе, чак и Статерн није могао а да не примети следеће: „Нажалост, ова племенита визија није важила за домородачка индијанска племена нити за робове увожене из Африке у свих тринаест држава. У Вирџинији је у том тренутку било више од 187.000 робова, а у Џорџији су, према подацима из 1770. године, робови чинили више од шездесет посто укупног становништва“ (Стратерн, 2020: 207). Дакле, још при писању, Декларација је у себи садржала есенцијалне обмане; не само да у пракси није поштован принцип да су сви људи створени једнаки, већ је и добром делу становништва новопроглашеног царства било ускраћено право на живот, слободу и срећу. Тако је та племенита визија либералног концепта већ у старту била испражњена од свог суштинског смисла и садржаја. Растом и стасавањем царства, непрекидно се ширио круг неједнаких и „инфериорних“, којима су безочно ускраћивана права из Декларације. То „морално супериорно“ царство је било, а и данас је више него икад, утемељено на императиву идеолошког, политичког, правног, економског и сваког другог неморала. У Бродолому цивилизација, познати писац и академик Француске академије, Амин Малуф, потврђује ову констатацију: „Дужан сам додати да су западне силе такође [попут комунистичких режима] увелико дискредитовале своје сопствене вреднисти […] зато што су цинично инструментализовале најплеменитије универзалне принципе, у служби својих амбиција и своје похлепе. […] Засташујући призор који планета пружа у овом веку производ је свих тих моралних пропасти и свих тих издаја [од стране западних сила]“ (Малуф, 2020: 171-172). На другом месту у истој књизи Малуф додаје и ово: „Последњих  деценија видео сам како се на светској сцени показује једна Америка са безброј лица. Великодушна Америка (где и кад је она, мимо својих интереса, била великодушна – примедба аутора) и цицијашка Америка. Арогантна Америка и бојажљива Америка. Рањена Америка, извесног 11. септембра […] и две године касније, за време рата у Ираку, једна покварена, цинична, деструктивна, неподношљива Америка“ (Малуф, 2020: 229). Зар је за време НАТО агресије на СР Југослвију 1999. била другачија? Или је тад, како Малуф рече, била великодушна?

Толико о првој западној вредности – једнакости у слободи. У наставку да погледамо, шта Стратерн каже о другој вредности Америчког царстава и његових западних савезника – о демократији – о  томе како се у том царству демократски реализује „владавина народа и за народ“. У том контексту, жовијално описујући Џона Кенедија (у којем препознаје Великог Гетсбија) и његове љубавне афере са Мерлин Монро или Џудит Егзнер (која је истовремено била и љубавница мафијашког боса Сема Ђанкане – овај податак је заиста од „круцијалног“ значаја за историју светских царстава) открива и следеће: „Иза те [идиличне] слике вребао је, међутим, мрачни портрет Доријана Греја – мутан баш као и прошлост Великог Гетсбија. Кенедијев отац Џо мање-више је купио синовљеву победу на председничким изборима огромним богатством стеченим на берзи и, наводно, на кријумчарењу алкохолних пића за време прохибиције. Имао је контакте са мафијом, био је и остао фашистички симпатизер […] и пружао је подршку фанатичном антикомунистичком лову на вештице који је спроводио сенатор Макарти. Џон Кенеди је, по свему судећи, био овога блажено несвестан“ (Стратерн, 2020: 221). А како је америчко јавно мњење одреаговало на овај „демократски“ избор? „Јужне државе су устале на отворену буну; одржавани су маршеви, стварани нереди, убијани црнци“ (Стратерн, 2020: 220). Могло би се рећи  – каква демократија таква и реакција. Данас је овај модел председничких и других „демократских“ избора из метрополе пренет и у колоније, и већ сам по себи представља још једну манипулативну и безалтернативну западну вредност (уз обавезно учешће „политичке“, „информативне“ и сваке друге мафије).  

Ширећи се, Америчко царство је, поред осталих вредности, ширило и своју културу. Чак и по Стратерновом мишљењу, та култура „нипочему није била ни високоумна ни елитистичка“, али се зато допадала подјармљеним масама. „Америка је свету дала не само кока-колу него и холивудске филмове, хамбургере, жвакаћу гуму, свеопшти спектакл који прати председничке изборе и друга надметања. Ниједна друга земља не би ни помислила да сваке године одржава „Светски куп“ [у бејзболу] између својих сопствених тимова“ (Стратерн: 2020: 209). Римски модел владавине масама уз помоћ бесплатног хлеба и игара, Американци су иновирали у модел не баш бесплатних – хамбургера и игара – али само за своје становништво. У колонијама се, међутим, играју Игре глади. Западна Европа је изузетак. Њу је опет „великодушно“ спасао Маршалов програм економске помоћи. „Дванаест милијарди долара које је Маршал доделио Европи (у данашњем новцу цифра је више него десет пута већа) омогућоло је обнову трговине и још једном су кока-кола, Холивуд, Фордови аутомобили и тако даље, били веома тражена роба“ (Стратнер, 2020: 219).  

Имајући чудну потребу да непрекидно и на сваком згодном месту наглашава моралну супериорност Америчког царстава, Стратерну је као омиљени контапункт служило „неморално и зло“ Руско царство. Ширење Руског царства на Сибир, или „Дивљи исток“, он упоређује са ширењем Америчког царства на „Дивљи запад“. Руси су освајали просторе Сибира, а потом и Аљаске, третирајући сваку своју новоосновану трговачку или козачку испоставу као део свог царства, док су се Американци „морално супериорно“ ширили изван првобитних тринаест колонија – веровали или не – купујући  земљу. „Ширење обе империје подразумевало је ремећење живота и истискивање домородачких народа, чији су животни простор присвајали насељеници (или колонисти). Постојала је ипак једна суштинска разлика: Сједињене Државе су [за разлику од неморалних Руса] купиле два дела своје територије“ (Стратерн, 2020: 211). Иако формулација „два дела“ не значи ништа ако уз њу не иде информација – два дела у односу на шта, битно је запазити еуфемизам којим он покрива амерички геноцид над домородачким становништвом. Ни Руси сигурно нису били безгрешни преме сибирским домородцима, али у односу на америчка документована масовна зверства према индијанским народима, о некој руској моралној инфериорности при освајању нових простора не може бити ни речи. На руској страни никада није заживела америчка институција резервата, којима се домородачко становништво, поред територије, лишавало и традиционалног начина привређивања, али се лишавало и свих културолошких и духовних садржаја. Уз геноцид је ишао и културоцид.

О моралној супериорности Америчког царства Стратнер у наставку каже: „Ни у најранијим својим данима [Америка] није освајала туђе земље, или бар не често. Мексико је 1836. године запретио новоосамостаљеној држави Тексас, па су САД напале Мексико и потукле га за непуне две године. Граница између САД и Мексика је померена тако да су се међу америчким савезним државама нашли и Нови Мексико, Јута и цела Калифорнија. Америка је затим 1902. (из чистог човекољубља – примедба аутора) ослободила Кубу шпанске колонијалне власти. Куба је добила независност, али под условом да се лепо понаша“ (Стратнер, 2020: 216). На основу овог цитата, може се закључити да Статерн –  или не зна историју САД-а, или обмањује. Према лако проверљивим подацима, тај рат није избио 1836. када се Тексас отцепио од Мексика, већ 1846,  а повод није био мексичка претња новоослобођеном Тексасу, већ анектирање Тексаса од стране САД-а, 1845. године. У Историји Сједињених Америчких Држава, о рату са Мексиком, њен аутор Хенри Паркс каже: „Мексичка влада је изјавила да ће анексија [Тексаса] значити рат, а кад је заједничка резолуција [о анексији] усвојена, Мексико је прекинуо дипломатске односе са Америком, али није предузео никакву акцију која би наговестила да се претња ратом мора схватити озбиљно“  (Паркс, 1985: 332). Дакле, без освајања туђе земље, у америчким границама се „куповином“ нашао огроман простор америчког југозапада. Американци су углавном куповали оно што други нипошто нису желели да продају и то по цени коју су после крвавог терора над „продавцима“ они одређивали – дакле у бесцење. (Наравно, списак освојених територија „без освајања“ и „куповином“ се ни случајно не завршава с наведеним). А шта Мексиканци и Американци данас мисле о тој „куповини“: „Сви Мексиканци и данас осећају љутњу због једне епизоде, која их је лишила више од половине њихове националне територије, а многи Американци овај рат сматрају као љагу на образу нације“ (Паркс, 1985: 334). Баш су ти Мексиканци чудни – прво продају више од пола националне територије, а онда се скоро два века љуте на Америку која „ни у најранијим својим данима није освајала туђе земље, или бар не често“. А што се тиче алтруистичког ослобођења Кубе – просто да свако „пожели“ да и њега царство тако ослободи и после деценијама угњетава због лошег понашања.

Вратимо се поново омиљеној (руској) теми аутора Успона и пада. По њему Путин прави исту грешку као и Горбачов „верујући да Русија може и даље да се држи прошлости која је већ прешла у историју. Без обзира на то, Русија остаје највећа земља на свету […] упркос томе што не обраћа много пажње на грађанска права отеловљена у разним облицима Магна карте и није много вољна да се држи начела Вестфалског мира“ (Стратнер, 2020: 204-205). Према Стратнеровом тумачењу: „Вестфалским миром из 1668. (овај мир је уствари потписан у октобру 1648. године – примедба аутора) ударени су темељи међународне политике и учвршћене идеје о праву на самоопредељење, суверенитету државе и немешању у послове суседне државе. Народи који живе раме уз раме, негујући различите обичаје, културу и веру, не треба да се уплићу једни другима [у унутрашње устројство] ма колико им међусобно противречни обичаји и култура могли бити“ (Стратнер, 2020: 192). Дакле, Путинова Русија крши вестфалска начела не поштујући право на самоопредељење, рецимо, Чеченије. За разлику од ње, САД су „морално супериорно“ показале целом свету како „поштују“ то право својих јужних држава кад су ове 1861. самоопредељујући се ушле у сецесију. (Међу њима, сецесију је прогласио и пре шеснаест година анектирани Тексас). У првом моменту, Џејмс Бјукенен, председник САД-а до 4. марта 1861. године, није ништа предузимао против те сецесије због званичног става „да федерална влада по уставу нема право да је спречи“ (Паркс, 1985: 370). А онда је на чело Сједињених Држава стао Абрахам Линколн, чији је избор и био повод предстојећег хаоса. Никада у историји није проливено толико америчке крви као у току Америчког грађанског рата, јер уколико је интерес Уније био у супротности са начелима међународног и интерног права – тим горе по та начела. Тек после грађанског рата, 1868, уграђујући 14. амандмана у свој Устав, Сједињене Државе су недвосмислено дефинисане као федерална целина, јер очигледно пре тога то није био случај. Поред реченог, то што су управо они шампиони непоштовња међународнних правних норми, Американцима нимало не смета да другима деле економске и ратно-оружане лекције о племенитим визијама на тему устројства света, јер, како би се то рекло парафразирајући старе Латине – што приличи (морално супериорном) волу не приличи Јупитеру. О америчком поштовању суверенитета других држава и немешању у послове других држава не вреди ни говорити, поготово у светлу најновијих „обојених револуција“. Између многих, и ми смо тај амерички морал осетили и даље осећамо на сопственој кожи. Најбољи коментар на тему америчке и уопште западне моралне супериорности могли би бити стихови нашег Јована Јовановића Змаја, који гласе: „Из овог се нешто и научит’ даде: хуље лепо зборе, ал’ нитковски раде.“

 

*    *    *

Додајмо на крају осврта о Америчком царству и то, да оно ових дана поново спектакуларно бира председника. Иако су предизборне анкете већ отписале Доналда Трампа, са становишта историјског циклизма он ипак није без шанси, мада би за њега лично било боље да ове изборе изгуби. Предстојећи избори ће се десити тачно 60 година после избора Џона Кенедија за председника САД-а. О тим изборима 1960. је већ нешто речено као и о реакцији јужних држава на тај избор. Кенеди је убијен пре краја свог председничког мандата. Тачно 60 година пре Кенедијевог избора, за председника је изабран Вилијам Мекинли. И Мекинли је убијен пре краја свог мандата. Тачно 60 година пре Мекинлија за председника САД-а је изабран Вилијам Харисон. Ни Харисон није жив дочекао крај свога мандата… Кенедија је по аутоматизму и без избора на месту претседника САД-а наследио тадашњи потпредседник Линдон Џонсон. Џонсон је рођен 50 година после Мекинлијевог наследника и потпредседника у моменту његовог убиства, Теодора Рузвелта. Рузвелт је рођен 50 година после Ендруа Џонсона, Линколновог наследника и потпредедника у моменту његовог убиства… Индикативно је, да је Мајк Пенс, садашњи и после овогодишњих избора могући наредни потпредседник САД-а, такође рођен око 50 година после Кенедијевог наследника, Линдона Џонсона… Пенс би, уколико би поново био изабран, са потпреседничке позиције могао постати председник само ако би Доналд Трамп,  у току могућег другог председничког мандата, био из неког разлога онемогућен у вршењу председничке функције.

1758 – Рођен Џејмс Монро.

1808 – Рођен Ендру Џонсон (потпредседник који је без избора постао председник).

            Међувреме: 50 година.

1808 – Рођен Ендру Џонсон.

1858 – Рођен Теодор Рузвелт (потпредседник који је без избора постао председник).

            Међувреме: 50 година.

1858 – Рођен Теодор Рузвелт.

1908 – Рођен Линдон Џонсон (потпредседник који је без избора постао председник).

            Међувреме: 50 година.

1908 – Рођен Линдон Џонсон.

1959 – Рођен Мајк Пенс (потпредседник који би без избора могао постати председник).

            Међувреме: 50 (+1) година.

О америчким председницима који нису доживели крај својих мандата и понављању њихових председничких судбина по временском распону од 35/36 година, већ је било речи у ранијим чланцима о циклизму историјског тока. Подсетимо се овом приликом само ритмичко-биографске паралеле Линколн – Мекинли. Вилијам Мекинли је рођен око 35/36 година после Абрахама Линколна, постао је председник САД-а 35/36 година после Линколна, окончао је председничку владавину 35/36 година после Линколна и убијен је 35/36 година после Линколна. Обојица су живела око 57 година, обојица су победили по два пута на председничким изборима, обојица су били председници пет (непуних) година, обојица су убијена у првој години свог другог председничког мандата и обојицу су убили људи животне старости од око 27/28 година. Убица Вилијама Мекинлија, Леон Франк Чолгош, рођен је око 35/36 година после убице Абрахама Линколна, Џона Вилкса Бута. Чолгош је извршио атентат на Мекинлија 35/36 година после Бутовог атентата на Линколна и усмрћен је 35/36 година после Бута. Овај ритам понављања саобразних збивања у америчкој председничкој историји био је на снази и у најновијој прошлости. Претпоследњи председник САД-а, Барак Обама (изабран 2012. године), рођен је 35/36 година после Џимија Картера, постао је председник САД-а 35/36 година после Картера, и завршио је председничку владавину 35/36 година после Картера (обојица су тренутно живи). Картера је наследио Роналд Реган, а Обаму, Доналд Трамп.

 

Роналд Реган и Џорџ Буш Старији – Доналд Трамп и Мајк Пенс

 

Доналд Трамп је рођен 35/36 година после Регана и изабран је за председника САД-а 2016, 35/36 година после Регана. Мајк Пенс је рођен 35/36 година после Буша и изабран је за потпредседника САД-а 35/36 година после Буша.

1911 – Рођен Роналд Реган.

1946 – Рођен Доналд Трамп

            Међувреме: 35/36 година.

1924 – Рођен Џорџ Буш Старији.

1959 – Рођен Мајк Пенс.        

            Међувреме: 35/36 година.

1980 – Роналд Реган изабран за председника САД-а.

2016 – Донал Трамп изабран за председника САД-а.

            Међувреме: 35/36 година.                                                   

1980 – Џорџ Буш изабран за потпредседника САД-а.

2016 – Мајк Пенс изабран за потпредседника САД-а.

            Међувреме: 35/36 година.

1984 – Роналд Реган поново изабран за председника САД-а.

2020 – Могућ поновни избор Доналда Трампа за председника САД-а.

             Међувреме: 35/36 година.

1984 – Џорџ Буш поново изабран за потпредседника САД-а.

2020 – Могућ поновни избор Мајка Пенса за потпредседника САД-а.

             Међувреме: 35/36 година.

Присетимо се да је према Стратерну једна од америчких културнох вредности и „свеопшти спектакл који прати председничке изборе и друга надметања“. Сва је прилика да ће предстојећи избори, а нарочито послеизборна дешавања, заиста бити спектакуларни.

*    *    *

Врхунац Статерновог идеолошког цинизма долази до изражаја у поглављу његовог Успона и пада у којем пише о Британском царству. По њему, и онима на које се позива: „ Ако нека сила већ треба да влада светом, онда је најбоље да то буде Британија. Свим другим кандидатима недостајали су британска трезвеност и смисао за фер плеј. Горка је иронија, да што је нека европска нација била ‘углађенија’, то је срамније, рекло би се, поступала према својим колонијама – наведимо варварску владавину Холанђана у југоисточној Азији и геноцид који су Белгијанци спровели у Конгу. (Конго није био белгијска колонија већ лично власништво белгијког краља Леополда II, који га је купио од британског новинара и истраживача Хенрија Стенлија. А како је Конго постао Стенлијево „власништво“, то је већ посебна прича на западне „морално супериорне“ теме – примедба аутора). Сви су, наравно, спремни да признају да и на британској колонијалној владавини има по нека мрља. Узмимо за пример Индију, драгуљ у британској круни. […] Тада је већ на челу покрета за [индијску] независност стајао Махатма Ганди, који ће се држати политике пасивног отпора, подстичући, на пример, своје присталице да легну на железничке шине и онемогуће пролазак возовима. Оправдане су у одређеној мери тврдње да је та тактика могла бити успешна једино против Британаца који су демонстранте поливали кофама пуним прљаве воде уместо да их газе возовима. Осим тога, те пруге су изградили Британци“ (Стратерн, 2020: 168-169).

Немогуће је не запитати се – да ли је Стратнерн, пишући ове бајке за велику децу о најгеноциднијем царству у историји света, веровао да су читаоци његовог памфлета заиста сви у интелектуалном каменом добу? Замислите, ти „морално супериорни“ Британци са истанчаним осећајем за фер плеј, када су Гандијевци легли на пруге које су ОНИ (Британци) изградили, уместо да их газе возовима, како би то учинио Леополд II (или их бар отрују новичоком, како би то по њима урадио Путин), само их „трезвено“ исполиваше прљавом водом. Зато је Гандијева тактика и могла успети једино против Британаца – због њихове анђеоске племенитости? И то би по Стратерну требла бити та „по нека мрља“ британске колонијалне владавине начињена поливањем прљвом водом. О десетинама милиона уништених живота током стопедесетогодишње британске владавине Индијом (а и живота других абориџина диљем Британског царства укључујући и његове Ирце), Стратерн наравно није нашао за сходно да каже ни једну једину реч, осим ако се та информација не крије у овој његовој реченици: „Индијски национални доходак је остајао дуже од стопедесет година да тавори на истом месту – или је чак према неким тврдњама преполовљен (што је далеко ближе истини – примедба аутора) – док је британски национални доходак порастао за готово седамсто посто углавном захваљујући увозу јуте, памука и зачина из Индије у Британију, па чак и пиринча, упркос томе што је сама Индија често гладовала“ (Стратерн, 2020: 170). Балзак би то прокоментарисао на следећи начин: „Иза сваког великог богатства крије се велики злочин“.

У уводу написах, да као љубитељ историје, прочитах овај Стратернов „очаравајући и проницљиви преглед“ и остадох у неверици? Наравно да је могуће и ненаменски писати плитке, идеолошки пристрасне, контрадикторне и научно неозбиљне историје царстава за британске и остале западне читаоце (Сандеј тајмса, Вашингтон поста, Шпигела или Фигароа) у складу са њиховим моралним и интелектуалним хабитусом, али шта је мотивисало нашег издавача да овај неолиберални памфлет преведе и објави? Можда налог да се ова идеолошка мантра о моралној супериорности, као оружје културног рата, из метрополе прошири по колонијама ради едукације подјармљеног становништва, укључујући у то и идеолошки посебно некултурно и неморално становништво ове земље у којој живимо – да већ једном сазна геноцидни Србин шта је то британски фер плеј и амерички морал. И ето, напокон, захваљујући Лагуни и то сазнадосмо. Можда.

 

Извори:

Стратерн, Пол: Успон и пад – историја света у десет царстава. Лагуна, Београд, 2020.

Малуф, Амин: Бродолом цивилизација. Лагуна, Београд, 2020.

Паркс, Хенри Бемфорд: Историја Сједињених Америчких Држава. Рад, Београд, 1985.

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *