Уредник Administrator

Аутор: Тодор Вулић

Питирим Сорокин (1889-1968) је био социолог руског порекла, који је научну славу стекао у избеглиштву – у Сједињеним Америчким Државама. „Релативно често занемаривање Сорокиновог [научног] доприноса… углавном је последица његовог одбијања да плива низ струју, то јест непристајања да своју мисао и свој начин изражавања прилагоди доминантним трендовима свога времена и у њих их уклопи. Док је као руски емигрант у САД био у тренду, Сорокин је, за време свог свог рада на Универзитету Минесота (Minnesota), био изузетно цењен социолог. Колико је његов рад тада био познат, сведочи и чињеница да је он ускоро позван на Универзитет Харвард (Harvard) са задатком да оснује први департман за социологију на том универзитету и да председава њиме. Током наредне деценије он је у свом приступу прешао с емпиризма на интегрализам и настојао је да одреди принципе друштвене промене истовремено критикујући како једностраности емпиризма, тако и (касније) социологију Парсонсовог типа. То га је је одвело у својеврсну изолацију, која је трајала све до шездесетих година прошлог века. Тада, у тренутку у којем је самопоуздање постојећег друштвеног система било уздрмано, његове идеје су поново постале актуелне и он је 1965. изабран за председника Америчке социолошке асоцијације (American Sociological Association). Све до смрти (1968) Сорокин је поново био признати научник, чије су идеје неки сматрали пророчким… Када су се друштвени и културни систем стабилизовали, Сорокиново дело поново је било гурнуто у страну“ (Шљукић, С, Шљукић М, 2018: 18).

         Из књиге Срђана и Марице Шљукић под називом Друштво и сукоб, поред претходног, позајмићемо још неколико пасуса у којима аутори излажу Сорокинов поглед на друштвену динамику: „Социокултурни свет се нама приказује као сложени и неисцрпни хаос безбројних, различитих и наизглед неповезаних фрагмената. У настојању да у овај хаос унесемо ред, ми користимо два поступка. Први од њих је откривање узрочно-функционалних формула помоћу којих привидни неред сводимо на један низ разумљивих система у којима се лакше оријентишемо. Исту функцију има и други поступак, који Сороким назива логичко-значењски метод. Стабилизујући елемент овог поступка није једнообразност односа имеђу фрагментарних варијабли, већ идентичност значења или логичко срастање. Истоветност централног значења сакупља појаве у доследне и конзистентне стилове, типичне форме и обрасце. Највише вредности и групе вредности у свакој великој култури чине логичко-значењску јединицу и дају јој њену логичко-значењску индивидуалност, специфичан стил и физиономију. Зато је суштина овог метода у проналажењу центалног начела који прожима све компоненте повезујући их у целину и стварајући универзум из хаоса неповезаних фрагмената. Да ли је неко начело логичке интеграције ваљано, знамо када је оно кадро да издржи логичку проверу, али и када је у складу с релевантним чињеницама

               Када говори о друштвеним променама, о друштвеној динамици, Сорокин инсистира на појму соцокултурна флуктуација под којима подразумева процесе који се непрестано понављају у друштвеном и културном животу и у људској историји… При томе се окомљује на уницизам, под којим подразумева схватање према којем се историја никад не понавља и историјски и социокултурни процеси су јединствени. Ставове уницизма сматра само делимично ваљаним јер се лако могу пронаћи социокултурни процеси који се понављају као таласи и то како у простору тако и у времену: у економској сфери то су осцилације између просперитета и депресије, богатства и сиромаштва; животни процеси крећу се између рођења, бракова, развода и смрти: религиозност и безверје, друштвена стабилност и побуна јављају се и нестају да би се поново појавили; удружења организације и институције непрестано настају, развијају се и нестају… Пошто сталне промене свих социокултурних појава нису спорне, преостаје да се одговори на питање зашто се оне догађају тј. како промене објаснити? Преовлађујуће гледиште у друштвеним наукама, према којем узроке промена треба тражити међу спољним чиниоцима (силама), Сорокин назива екстерналистичка теорија промене. Сама појава која се мења у тој се теорији сматра пасивном… Он наглашава супротно гледиште које назива иманентном теоријум социокултурне промене. Према тој теорији, социокултурни системи се мењају услед деловања сопствених особина и унутрашњих сила, што значи да је промена неизбежна чак и при непромењеним спољним условима. То не значи да спољашње факторе не треба узимати у обзир, већ да су они секундарни по значају“… (Шљукић, С, Шљукић М, 2018: 19-21). У овом последњем Сорокиновом ставу има више спорних детаља, од којих је посебно проблематично приписивање одлучујујућег утицаја унутрашњим силама на социокултурне системе и њихове промене. Пре ће бити, да су екстерналисти ближи истини, и да унутрашње силе, и ако делују на промену тих система, могу то чинити само у функцији спољних сила и бити њима условљење. У наставку ћемо покушати да приложимо и аргументацију за ово гледиште, које је антитетичко Сорокиновом ставу.

            Вратимо се прво на логичко-значењски метод и покушајмо инспирисани њим (дакле, примењујући га врло условно и ван Сорокиновог „логичког“ контекста), да пронађемо „центално начело које прожима све компоненте“ друштвене динамике „повезујући их у целину, стварајући [при том] универзум из хаоса неповезаних фрагмената. То централно начело може бити једино циклизам те динамике. Како циклизам повезује компоненте у целину и „ствара универзум из хаоса неповезаних фрагмената“, показаћемо на примеру историјског „хаоса“ биографских фрагмената владара Русије и Руса – владара Сорокинове матичне земље и његовог народа. Тај историјски „хаос“ се делом испољавао и пред његовим очима и он је, између осталог, био и жртва тог „хаоса“. Ти владари су се „хаотично“ рађали, венчавали, добијали децу – будуће владаре, преузимали власт и остајали без ње, да би на крају умирали или били убијени. Све се то на изглед дешавало ван сваког реда и система, али само због непрепознавања основног начела. Увођењем циклизма као начела у историјску динамику, општи неред постаје ред, а из привидног хаоса израња врло конзистентан социо-историјски систем. У упрошћеној анализи руске владарске историје која следи, сажећемо, помоћу неколико повезаних примера, цикличну историјску приповест која је трајала више векова. Започећемо је рођењем првог руског цара 1530. године, а завршити је, смрћу последњег значајнијег совјетског властодржца, 1982. године.

 

          *    *    *

 

          Први руски цар, Иван IV Рјурикович, познатуји као Грозни (Страшни – примедба аутора), дошао је на престо као трогодишњак, после смрти свога оца, великог кнеза све Русије Василија III. До Ивановог пунолества, у његове име су владали регенти. Иванова стварна владавина започела је његовим крунисањем за првог руског цара 1547. године. Царски период овог владара подељен је његовом абрдикацијом 1575. (или 1574) на два потпериода. Те године, он самовољно препушта руски престо потомку Џингис-кана, татарском кнезу Симеону Бекбулатовичу. Међутим, наредне године, предомисливши се, Иван започиње други период своје царске владавине. По временском распону, који је најлакши за праћење, од око 99/100 година, ова два периода царске владавине Грозног поновили су својим владавинама отац и син, цар Алексеј I и цар Фјодор III – Романови.

 

Иван IV Грозни – Алексеј I и Фјодор III  

 

Алексеј I је својом владавином (1645/48-1676) поновио први период Иванове царске владавине (1547-1575). Прве три године је због младости владао под регентством Бориса Морозова, а после његовог свргавања 1648, започео је стварну владавину. Алексеј је рођен 99/100 година после Ивана IV, започео је стварну царску владавину око 99/100 година после Ивана, венчао се оба пута око 99/100 година после Ивана и окончао је владавину око 99/100 година после Ивановог привременог повлачења с власти.

1526 – Венчање родитеља Ивана IV, Василија III и Јелене Глинске.

1626 – Венчање родитеља Алексеја I, Михаила I и Јевдокије Стрешњеве.

           Међувреме: 99/100 година.

1530 – Рођен Иван IV.

1629 – Рођен Алексеј I.

            Међувреме: 99/100 година.

1547 – Крај владавине Иванових регената.

1648 – Крај владавине Алексејевог регента.

Међувреме: 99/100 (+1) године.

1547 – Почетак стварне царске владавине Ивана IV.

1648 – Почетак стварне царске владавине Алексеја I.

 Међувреме: 99/100 (+1) године.

1547 – Венчање Ивана и Анастасије Романовне.

1648 – Венчање Алексеја и Марије Милославске.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

1554 – Рођење Ивановог сина и имењака, престолонаследника Ивана Ивановича.

1654 – Рођење Алексејевог сина и имењака, престолонаследника Алексеја Алексејевича.

            Међувреме: 99/100 година.

1557 – Рођење Ивановог сина, будућег владара-цара Фјодора III.

1657 – Рођење Алексејеве кћери, будуће владарке-регенткиње Софије Алексејевне.

            Међувреме: 99/100 година.

1569 – Смрт царице Марије (Темрјуковне). Крај Ивановог брака са Маријом.

1669 – Смрт царице Марије (Милославске). Крај Алексејевог брака са Маријом.

           Међувреме: 99/100 година.

1572 – Венчање Ивана и Ане Колтовске.

1671 – Венчање Алексеја и Наталије Наришкине.

           Међувреме: 99/100 година.

1575 – Крај прве царске владавине Ивана IV.

           (Крај владавине Симеона Бекбулатовича – 1576).

1676 – Крај владавине и смрт цара Алексеја I.

Међувреме: 99/100 година.

Син и наследник Алексеја I, цар Фјодор III, поновио је други период Иванове царске владавине. Фјодор је започео царску владавину 99/100 година после Ивана, венчао се 99/100 година после Ивана, окончао је владавину око 99/100 година после Ивана и умро је око 99/100 година после Ивана.

1576 – Почетак друге царске владавине Иван IV.

1676 – Почетак царске владавине Фјодора III.

            Међувреме: 99/100 година.

1580 – Венчање Ивана и Марије Нагаје.

1680 – Венчање Фјодора и Агафје Грушецке.

           Међувреме: 99/100 година.

1582 – Рођење Ивановог сина, царевића Димитрија.

1681 – Рођење Фјодоровог сина, царевића Иље. 

            Међувреме: 99/100 годинa. 

1584 – Крај владавине цара Ивана IV.

1682 – Крај владавине цара Фјодора III.

Међувреме: 99/100 (-1) годинa.

1584 – Смрт цара Ивана IV.

1682 – Смрт цара Фјодора III.

           Међувреме: 99/100 (-1) године…

           Фјодора III су наследила млађа браћа, шеснаестогодишњи цар Иван V и четворогодишњи цар Петар I, као савладари, али под регентством старије сестре Софије Алексејевне. Након Софијиног свргавања – 1689, и смрти цара Ивана V – 1696, Петар I Велики је наставио да влада сам. После око 99/100 година, период његове самовладавине, поновили су отац и син, императори Павле I и Александар I.

 

           Петар Велики – Павле I и Александар I

 

Император Павле I је започео владавину око 99/100 година после Петра I, а његов син император Александар I је окончао владавину 99/100 година после Петра и умро је 99/100 година после Петра.

1696 – Смрт цара Ивана V.

1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.

           Међувреме: 99/100 година. 

1696 – Почетак самовладавине Петра I (после смрти старијег брата Ивана).                    

1796 – Почетак самовладавине императора Павла I (после смрти мајке Катарине).                      

           Међувреме: 99/100 година.

1699 – Побуна против Петра. Заточена бивша регенткиња Софија Алексејевна.

1801 – Дворски пуч против Павла. Убијен император Павле I.                                                 

           Међувреме: 99/100 (+1) година.                                             

           После очевог убиства, владавуну Руском империјом наставља Александар I.                     

1725 – Крај владавине императора Петра I.

1825 – Крај владавине императора Александра I.

            Међувреме: 99/100 година.                                      

1725 – Смрт императора Петра I.

1825 – Смрт императора Александра I.

           Међувреме: 99/100 година.     

           Супруга Александра I, Јелисавета Алексејевна, умрла је 99/100 година после супруге Петра I, императорке Катарине I.

1727 – Смрт императорке Катарине I.

1826 – Смрт Јелисавете Алексејевне.

            Међувреме: 99/100 година.

           Након смрти Александра I, владавину Романова настaвио је његов млађи брат, император Нилола I. После 99/100 година, владавину Николе I је поновио совјетски властодржац, Јосиф Џугашвили – Стаљин.

 

Никола I – Стаљин

 

Стаљин је започео владавину око 99/100 година после императора Николе I, oкончао је око 99/100 година после Николе и умро је око 99/100 година после Николе.

1823 – Никола Павлович озваничен као престолонаследник.

1922 – Јосиф Џугашвили изабран за генералног секретара ЦК ВКП (бољшевика).

            Међувреме: 99/100 година.

1825 – Смрт Николиког претходника Александра I.

1924 – Смрт Стаљиновог претходника Владимира Уљанова – Лењина.

            Међувреме: 99/100 година.

1825 – Почетак владавине императора Николе I.

1924 – Почетак владавине Јосифа Џугашвилија – Стаљина.

            Међувреме: 99/100 година.

1855 – Крај владавине императора Николе I.

1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија – Стаљина.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1855 – Смрт императора Николе I.

1953 – Смрт совјетског властодршца Јосифа Џугашвилија – Стаљина.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

           Након смрти императора Николе I владавину Романова је наставио његов син, император Александар II. Александар је током владавине имао два престолонаследника, синове – Николу  (1855-1865) и Александра (1865-1881). После око 99/100 година, период владавине Александра II с првим престолонаследником, поновио је совјетски властодржац, Никита Хрушчов, а период његове владавине с другим престолонаследником, поновио је совјетски властодржац, Леонид Брежњев. Ова двојица су били Стаљинови наследници на челу СССР-а.

 

Александар II – Хрушчов и Брежњев

 

Хрушчов је започео владавину око 99/100 година после Александра II, а Брежњев је окончао владавину око 99/100 година после Александра и умро је око 99/100 година после Александровог убиства.

1855 – Почетак владавине императора Александра II

            с престолонаследником Николом Александровичем.   

1953 – Почетак владавине совјетског властодршца Никите Хрушчова.

            Међувреме: 99/100 (-1) годинa.

1865 – Крај престолонаследства и смрт Николе Александровича.

1964 – Свргавање властодршца Никите Хрушчова.

            Међувреме: 99/100 година.

            *    *    *

1865 – Почетак владавине императора Александра II

            с престолонаследником Александром Александровичем.

1964 – Почетак владавине Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 година.

1881 – Крај владавине императора Александра II.

1982 – Крај владавине Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

1881 – Смрт императора Александра II.

1982 – Смрт Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.      

           (Ови примери, са датим временским померањем од око 100 година, су одломци из упоредне хронологије – од московског великог кнеза Василија II Слепог (1425-1462), до председника Руске Федерације Владимира Путина (2000-?) – која је у целости показана у књизи аутора овог чланка: Владари Русије – упоредне хронологије). Међутим, било би погрешно веровати да се саобразни историјски догађаји понављају само по једном ритму. Рецимо, Јосиф Стаљин, који је по временском распону од 99/100 година биографско-ритмички поновио императора Николу I Романова, по временском распону од 129/130 година, биографско-ритмички је поновио императоре Павла I и Александра I (узете заједно). Они су по претходном ритму од 99/100 година, као што је показано, биографско-ритмички поновили Петра I Великог. Хронолошка паралела која следи, између осталог, показује и универзалну међузависност историја различитих народа.

 

          Павле I и Александар I – Стаљин

 

          Јосиф Стаљин је започео владавину око 129/130 година после Павла I, окончао је владавину око 129/130 година после Александра I и умро је око 129/130 година после Александра.

1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.

1924 – Смрт совјетског  властодршца Владимира Уљанова – Лењина.

            Међувреме: 129/130 (-1) година.

1796 – Почетак владавине Павла I и почетак престолонаследства Александра I.

1924 – Почетак владавине Јосифа Џугашвилија – Стаљина (и Троцког).

            Међувреме: 129/130 (-1) година.

1801 – После убиства императора Павла I, Александар I је преузео власт.

1929 – Уклањањем најозбиљнијег конкурента, Лава Бронштајна – Троцког,

            Стаљин је учврстио власт.

            Међувреме: 129/130 (-1) година.

            *    *    *

1804 – Наполеон Бонапарта крунисан за цара Француског царства.

1934 – Адолф Хитлер постао фирер Трећег рајха (Трећег немачког царства).

            Међувреме: 129/130 година.

1812 – Наполеон започео инвазију на Руску империју Александра I.

1941 – Хитлер започео инвазију на Стаљинов Совјетски Савез.

            Међувреме: 129/130 година.

1814 – Руске трупе на челу са Александром I ушле у Париз.

1945 – Совјетске трупе под Стаљиновим вођством ушле у Берлин.

            Међувреме: 129/130 (+1) година.

1814/15 – Крај владавине Наполеона Бонапарте. Крај Француског царства.

1945 – Крај владавине Адолфа Хитлера. Крај Трећег рајха.

            Међувреме: 129/130 година.

            *    *    *

1825 – Крај владавине Александра I Романова, победника над Наполеоном.

1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија – Стаљина, победника над Хитлером.

            Међувреме: 129/130 (-1) година.

1925 – Смрт императора Александра I Романова.

1953 – Смрт Јосифа Џугашвилија – Стаљина.

            Међувреме: 129/130 (-1) година.

          Ако су по претходној ритмици од 99/100 година, императори Павле I-Александар I поновили Петра I, a Јосиф Стаљин, Николу I Романова, онда биографско-ритмичка веза постоји и између: Петра I Великог и Стаљина, по временском распону од око 229/230 година (инвазија Хитлерових армија на Стаљинов Совјетски Савез је реплика инвазије шведских армија Карла XII на Петрову Русију); Петра I и Николе I, по временском распону од око 129/130 година; Павла I-Александра I и Николе I, по временском распону од око 29/30 година… Међутим, пошто је Петар I Велики по временском распону од 142/143 године биографско-ритмички понавио Ивана Грозног (рођен је 142/43 године после Ивана, преузео је царска овлашћења 142/43 године после Ивана, венчао се 142/43 године после Ивана… завршио владавину око 142/43 године после Ивана и умро је око 142/143 године после Ивана), онда и између Ивана Грозног и осталих поменурих владара такође постоји биографско-ритмичка веза. Алексеја I-Фјодора III, као показану биографско-ритмичку реплику Ивана Грозног, такође биографско-ритмички понављају сви поменути владари. Илуструјмо последњу тврдњу само једним примером:

 

          Алексеј I и Фјодор III  – Петар I Велики

 

         По временском распону од 42/43 године, Петар I Велики је биографско-ритмички поновио оца Алексеја I и старијег брата Фјодора III. Петар је рођен 42/43 године после Алексеја I и започео је стварну владавину око 42/43 године после Алексеја, а завршио је владавину 42/43 године после Фјодора III и умро је 42/43 године после Фјодора.

1629 – Рођен Алексеј I.

1672 – Рођен Петар I.

            Међувреме: 42/43 година.

1648 – Крај владавине Алексејевог регента Бориса Морозова.

1689 – Крај владавине Петрове регенткиње Софије Алексејевне.

Међувреме: 42/43 (-1) године.

1648 – Почетак стварне царске владавине Алексеја I.

1689 – Почетак стварне царске владавине Петра I.

 Међувреме: 42/43 (-1) године.

1648 – Венчање Алексеја и Марије Милославске.

1689 – Венчање Петра и Јевдокије Лопухине.

            Међувреме: 42/43 (-1) година.

1649 – Рођење Алексејевог првог сина Димитрија.

1690 – Рођење Петровог првог сина Алексеја.

            Међувреме: 42/43 (-1) година.

1661 – Смрт Алексејевог регента Бориса Морозова.

1704 – Смрт Петрове регенткиње Софије Алексејеве.

            Међувреме: 42/43 година.

1666 – Рођење Алексејевог сина, будућег владара-цара Ивана V.

1709 – Рођење Петрове кћери, будуће владарке-императорке Јелисавете Петровне.

            Међувреме: 42/43 година.

1671 – Венчање Алексеја и Наталије Наришкине.

1712 – Венчање Петра и Марте Скавронске (будуће императорке Катарине I).

           Међувреме: 42/43 (-1) година.

1672 – Рођење Алексејевог сина, будућег владара-императора Петра I.

1715 – Рођење Петровог унука, будућег владара-императора Петра II.

            Међувреме: 42/43 година.

1676 – Крај владавине и смрт цара Алексеја I.

1718 – Крај престолонаследства и смрт Алексеја Петровича.

Међувреме: 42/43 година.

1676 – Почетак царске владавине Фјодора III, после смрти цара Алексеја.

1718 – Почетак периода Петрове владавине после смрти престолонаследника Алексеја.

            Међувреме: 42/43 година.

1682 – Крај владавине цара Фјодора III.

1725 – Крај владавине императора Петра I.

Међувреме: 42/43 година.

1682 – Смрт цара Фјодора III.

1725 – Смрт императора Петра I.

           Међувреме: 42/43 година.

           Ова бесконачна игра временских ритмова може нас довести до само једног закључка: сви владари Руса биографско-ритмички понављају једног – архетипског владара Руса. „Већ хиљадама година, други живе [животе својих претходника] на исти начин. Све је исто и они су исти. И тако ће бити хиљадама година“ (Шопенхауер, 2013: 120). Овај закључак важи универзално, за све народе.

 

          *    *    *

 

          Вратимо се поново на Сорокинов логично-значењски метод, по којем је централно начело интеграције ваљано:

  • када је у складу с релевантним чињеницама, и
  • када је кадро да издржи логичку проверу.

            Чињенична релевантност упоредне хронологије добијене на основу циклизма саобразних биографских одломака из владарске историје Руса (а могла је на исти начин бити добијена из владарске историје било ког народа), је лако проверљива. У њој циклизам као „централно начело интеграције… сложени и неисцрпни хаос безбројних, различитих и наизглед неповезаних [историјских] фрагмената“, међусобно увезује и уводи у ред; сврстава их у паралелне колоне, у којима се једноврсне промене и догађаји слажу по истој хронолошкој матрици и редоследу. Циклизам системски открива иначе невидљиве и неухватљиве везе између наизглед неповезаних делова историјског „хаоса“, и открива смисао човека као актера у том „хаосу“, показујући га као историјски микрокосмос, чије су животне промене подвргнуте и одређене истим принципима којима су подвргнуте и одређене промене макрокосмоса.

           Да би централно начело интеграције било ваљано, други услов је да оно издржи и логичку проверу. Међутим, ако знамо да се логика, не само у свакодневном животу, већ и у друштвеној науци често софистикује и злоупотребљава, зашто се ваљаност тог начела не би подвргла експерименталној провери? Ваљда је неспорно, да се тачност метеоролошке прогнозе за наредних десет дана, може утврдити после тих десет дана праћењем стварног развоја временских прилика. По истом моделу, на основу историјског циклизма се може дати прогноза догађаја – рецимо, персоналних смена на власти – у наредних десет или више година. Праћењем стварног развоја тих персоналних смена, проверила би се тачност те прогнозе и тако егзактно (а не логички) утврдила ваљаност циклизма као централног начела интеграције историјских фрагмената. Колико је познато, осим клиодинамичког моделовања „секуларних“ социо-демографских циклуса, у социолошкој или историјској науци такве провере нико не чини, јер да би се тако нешто чинило, неопходно је претходно раскрстити са идејом праволинијског развоја историјског тока – а то је у овом моменту скоро немогућа мисија. Тиме се наука „добровољно“ лишава могућности реконструисања историјске слике света заборављеног у прошлости и предодређивања историјске слике света у будућности.

            Вратимо се на крају и питању узрока историјских промена, односно антитетичким ставовима: с једне стрене екстерналиста који тај узрок налазе у спољним силама, и с друге стране Сорокина, који их примарно налази у унутрашњим силама. Имајући у виду показану упоредну хронологију, било би тешко пронаћи и објаснити – које би то унутрашње силе, и како, биле у стању испрограмирати матрице историјске динамике и објективизовати изузетно комплексне и сложене друштвено-истријске промене по тим матрицама. Без обзира на ову и неке друге недоследности његовог учења, Сорокиново супротстављање уницизму, или схватању према којем се историја никад не понавља, сасвим је довољан разлог за уважавање. Оно га ставља на кратак али частан списак заговорника циклизма; списак маргинализованих научних делатника из сфере друштвених дисциплина – негде уз Шпенглера и Тојнбија.

 

Извори:

Шљукић, Срђан; Шљукић, Марица: Друштво и сукоб, Завод за уџбенике, Београд, 2018.

Шопенхауер, Артур: Парерга и паралипомена, Дерета, 2013.

Вулић, Тодор: Владари Русије – упоредне хронологије, Мирослав, Београд, 2016.

 

Поделите

One thought on “Питирим Сорокин – социолошки поглед на историјски циклизам”

  1. Пратећи правила господина Вулића, овако испада:
    Михаил Мишустин временски двојник Михаила Горбачова, или један од временских двојника.
    Мишустин (1966) рођен 34 (+1) година после Горбачова (1931)
    Мишустин преузима функцију (2020) 34 година после Горбачова (1985).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *