Наша искуствена спознаја није нејасна представа стварног света;

            она је врло јасна представа сасвим нестварног света. (Успенски)

 

Аутор: Тодор Вулић

 

          Петар Успенски  (1878 – 1947) је био руски филозоф који се бавио апстрактним математичким и метафизичким теоријама. Своје прво велико дело под називом Tertium organum објавио је 1912, а друго допуњено и ревидирано издање 1916, оба у Петровграду. После превода на енглески језик, књига је изазвала велико интересовање америчке и британске публике, те Успенски 1921. доспева у Лондон, где остаје до 1940.  Последње године живота је провео у Сједињеним Државама. „Аутор је ово дело назвао трећим каноном мишљења, или логиком будућности. […] Први канон мишљења је Аристотелов Organon [„оруђе“ које помаже да се дође до истине], други је Беконов Novum organum, и трећи је овај – Tertium organum, или  organum mistikum [као кључ за енигме света]. Књига садржи 23 поглавља о многим филозофским темама, а користи се на већини филозофских факултета као уџбеник за метафизику и филозофију.“ 1 Од тих тема, од посебног интереса за проблематику историјског циклизма је она која говори о тајнама времена и простора.

О самоспознаји

          Књига почиње реченицом: „Најтеже је знати шта знамо, а шта не знамо. […] Дакле, шта знамо? Знамо да на првом степену самоспознаје човеку падају у очи две непобитне чињенице: постојање света у коме живи и постојање свести у њему самом. Ни једну, ни другу човек, не може ни да докаже, ни да оспори и за њега обе представљају чињенице, оне су стварност. […] За све остало нужни су докази постојања и дефиниције на основу [ових] двеју познатих које имамо. […] Из две основне чињенице – постојања свести у нама и света изван нас – нашој обичној свести директно долази позната и сасвим јасна подела на субјективно и објективно. Све оно што прихватамо као својства света, називамо објективним, а све што прихватамо као својства нашег унутрашњег живота, називамо субјективним. ꞌСубјективни светꞌ доживљавамо непосредно. Он је у нама. Ми смо једно с њим. ꞌОбјективни светꞌ ми себи приказујемо као да постоји изван нас, узимамо га као да је он управо или приближно онакав каквог га видимо. Он и ми, то су различите ствари. […] То што објективни свет примећујемо у времену и простору најтачније одређује наш однос према њему и изван тих услова не можемо ни да га прикажемо, ни да га приметимо. Обично говоримо да се објективни свет састоји из ствари и појава (феномена), то јест, од промена стања ствари. Појава за нас постоји у времену, ствар у простору“ (Успенски, 2007: 10-11). У наставку, Успенски се позива на Кантову Критику чистог ума, где Кант каже: „Ствари које посматрамо нису саме по себи онакве каквим их ми сматрамо, нити су њихови односи сами по себи такви какви нам се појављују, и да би, ако уопште укинемо свој субјекат или само субјективни квалитет чула, нестала сва она својства и сви односи објекта у простору и времену, шта више, чак и сам простор и време“ (Успенски, 2007: 16).

           У Критици Кант отвара питање – да ли простор и време уопште постоје изван субјективности нашег спознајног апарата; или, да ли су простор и време категорије објективне стварности? „Кантовски идеализам признаје постојање света узрока изван нас, али тврди да ми тај свет не можемо да уочимо чулним опажањем, и да је, генерално, све што видимо наша сопствена творевина, ꞌпроизвод субјекта који посматраꞌ“ (Успенски, 2007: 15). Дакле, простор и време нису својства света! Они су „категорије нашег (раз)ума, призме кроз које посматрамо свет“ да би смо уопште могли да га себи сликовито представимо и појмимо: „Представе простора и времена настају у нашем уму у додиру са спољашњим светом посредством чула, а не постоје у спољашњем свету мимо нашег додира са њим. Простор и време су категорије нашег (раз)ума, то јест, својства која приписујемо спољашњем свету. То су само идеје водиље, путокази које смо сами поставили, јер без њих не можемо да визуализујемо спољашњи свет. То су графикони помоћу којих себи стварамо слику света. Пројектујући узроке наших осета изван себе, ми мисаоно (и не само мисаоно) градимо те узроке у простору и образлажемо непрекидну стварност као низ узастопних тренутака у времену. То нам је неопходно зато што ствар […] ако не заузима одређени део простора и ако не постоји у одређено време, за нас уопште не постоји. […] Зато наша свест из хаоса утисака издваја групе и ми у простору и времену градимо представе о предметима које одговарају тим групама утисака. Ми морамо на неки начин да одвајамо ствари [да би смо их појмили], и то чинимо према категоријама простора и времена“ (Успенски, 2007: 13-14).

              После ове елаборације, Успенски закључује: „Ми не знамо какав је свет независно од нас. Штавише, наша концепција о стварима нема ничег заједничког са стварима по себи, независно од нас. И што је најважније, наше непознавање ствари по себи не потиче од нашег недостатка знања, већ отуда што ми чулним опажањем заиста никако не можемо исправно да спознамо свет. Другим речима, не ради се о томе да за сад још недовољно знамо, али ћемо касније знати више и, напослетку, доћи до истините спознаје света. То је нетачно зато што наша искуствена спознаја није нејасна представа стварног света; она је врло јасна представа сасвим нестварног света који настаје око нас у тренутку нашег додира са светом истинских узрока до којег не можемо да допремо, јер смо се изгубили у нестварном „материјалном“ свету. На тај начин повећавање објективног знања нимало нас не приближава сазнањима ствари по себи или сазнањима истинских узрока“ (Успенски, 2007: 15-16). Дакле, према Успенском, савремена наука изучавањем нестварног света, не може нам ни на који начин открити суштинске истине, већ само продубити илузорну представу коју колективно имамо о свету око нас.

 

               О савременој научној спознаји

 

           „Позитивистичка филозофија се [примећује Успенски] врло чудно односи према Кантовим гледиштима. Она их прихвата и не прихвата. Прихвата их и сматра тачним с обзиром на непосредно искуство чулних органа, на оно што видимо, чујемо, додирујемо. Дакле, позитивистичка филозофија признаје субјективни карактер нашег опажања и прихвата да све што опажамо у објектима ми сами у њих уносимо. Али то је само у односу на непосредно искуство чулних органа. Што се тиче ꞌнаучног искустваꞌ, где се користе прецизни апарати и израчунавања, позитивистичка филозофија очигледно сматра да је Кантово гледиште погрешно и да нас ꞌнаучно искуствоꞌ упознаје са самом суштином ствари, са истинским узроцима наших осећаја, или, ако то још увек не чини, томе нас приближава и у томе може успети касније. […] Уопштено речено, стајалиште ꞌнаукеꞌ по питању граница између субјективно наметнутог и објективно опаженог више је него непоуздано, те зато, да би изводила своје закључке ꞌнаукаꞌ мора да прихвати врло много хипотетичких претпоставки […]  као несумњиве аксиоме којима нису потребни докази“ (Успенски, 2007: 17-19). Међутим, не само да се у науци нешто што је тек хипотеза често произвољно преводи у аксиом, већ у вези тога искрсава и додатни проблем – што се те тек хипотезе међусобно и искључују. „Напросто ми ꞌне мислимоꞌ [каже Успенски] о томе да једна искључује другу и да су те две претпоставке […] заједно несагласне“ (Успенски, 2007: 19).

             О несагласју савремених научних теорија пише и Јувал Ноа Харари: „Физичари признају да не знају […] како да измире квантну механику с теоријом опште релативности“ (Харари, 2019: 328-329). Дакле, до данас физичари нису успели да измире Нилса Бора с Ајнштајном, па иако су им теорије међусобно искључујуће, истовремено су и обе важеће. „Физичар у дубини душе може да осећа стварну безвредност свих тих нових и старих научних теорија, [наставља Успенски] али страхује да изгуби тло под ногама. […] Боји се да закорачи у празно. Зато, немајући довољно храбрости да отворено призна како ни у шта не верује, он и даље задржава све те противречне теорије. […] У свим областима науке накупило се мноштво чињеница које нарушавају склад прихваћених теорија. Теорије могу постојати само захваљујући херојским напорима научника који покушавају да затворе очи пред дугим низом нових чињеница, јер се боје да ће их оне у незадрживој бујици преплавити. Кад би се, међутим, прикупиле те чињенице, њих би вероватно у свакој области било више него чињеница на темељу којих су утврђене научне поставке. Систематизовање онога што не знамо може да нам пружи више за тачно упознавање света и себе, него систематизовање онога што, по мишљењу ꞌегзактне наукеꞌ знамо“ (Успенски, 2007: 21).

                Човечанство је несвесно да је жртва наметнутих научних парадигми, или боље речено, научних предрасуда. „Томас Кун је у свом класичном делу Структура научних револуција [пола века после Успенског] показао да се интелектуални и научни напредак састоји у уклањању парадигме која је постала неспособна да објасни ново или новооткривене чињенице и њеном заменом новом парадигмом која те чињенице објашњава на начин који много више задовољава. ’Да би била прихваћена као парадигма, теорија мора да изгледа боље од својих конкурената, али не мора да објасни, и заправо никад то и не чини, све чињенице с којима се суочи.ꞌ” (Хантингтон, 1998: 30). Дакле, теорију која је оборена под теретом новооткривених чињеница, замењује друга која их боље објашњава, али ни ова не објашњава све. Ни нова теорија није тачна, али је у мањој мери нетачна од претходне. Она само продубљује погрешне представе о нестварном свету око нас – о илузорном свету наше уобразиље.

 

             О простору (или четвртој димензији)

 

             Према Канту, простор је само оруђе разума. У елаборацији ове теме о простору Успенски на интересантан начин увезује Канта и геометрију. Присетимо се да је геометрија математичка дисциплина која се бави особинама и међусобним односима просторних облика у које спадају: геометријска тела, површине, линије и тачке. Зато Успенски и почиње ово поглавље следећом реченицом: „Ако размотримо дубоку разлику између тачке и линије, између линије и површине, између површине и тела, то јест, између закона који управљају тачком и линијом, линијом и површином и тако даље, и разлику између појава које су могуће у тачки, у линији, на површини, схватићемо колико тога је у четвртој димензији за нас ново и неразумљиво“ (Успенски, 2007: 35). Пошто се наша представа простора завршава са трећом димензијом, шта се из односа класичних просторних облика може сазнати о четвородимензионалном простору до којег наша обична свест не досеже? „Знамо да наша геометрија [пише Успенски] види линију као траг кретања тачке [у дужину], површину као траг кретања линије [у ширину] и тело као траг кретања површине [у висину]. На основу тога постављамо себи питање да ли „четвородимензионално тело“ може да се посматра као траг кретања тродимензионалног тела? Какво је то онда кретање и у ком правцу?“ (Успенски, 2007: 36).

             У наставку овог промишљања Успенски даје и одговор на то питање: „Тачка крећући се по простору и остављајући траг свог кретања у облику линије, креће се у правцу који она не садржи, јер унутар  [бездимензионалне] тачке не постоје правци. Линија, крећући се у простору и остављајући траг свог кретања у облику површине, креће се у правцу који она не садржи, јер кад би се кретала у правцу који је у њој садржан [у дужину], линија би увек остала линија. Површина, крећући се у простору и остављајући траг свог кретања у облику тела, такође се креће у правцу који сама не садржи. Када би се кретала у једном од праваца који садржи [у дужину или ширину], остала би увек површина. Да би оставила траг кретања у облику тела или тродимензионалног облика, она мора да се удаљи од себе, да се креће у оном правцу којег унутар ње нема [у висину]. […] Тело, да би оставило траг свог кретања у виду четвородимензионалног облика, мора да се креће у правцу који не садржи у себи. Другим речима, тело мора да изађе из самог себе, да се удаљи од себе“ (Успенски, 2007: 35-37). „По аналогији с односом дводимензионалних облика према тродимензионалним облицима и слично, утврдили смо да се четвородимензионално тело може посматрати као траг кретања по правцу који се у њему не налази, односно, да правац кретања у четвртој димензији лежи изван свих праваца могућих у тродимензионалном простору. Шта може бити тај правац? Да би смо одговорили на то питање морамо погледати да ли знамо и једно кретање по правцу који се не налази у тродимензионалном простору. Знамо да свако кретање у простору прати оно што можемо назвати кретање у времену. Осим тога, знамо да, чак и кад се не креће у простору, све што постоји се креће у времену [по правцу од прошлости, преко садашњости, ка будућности]“ (Успенски, 2007: 40).

              На овом месту, лишавајући читаоце наредних бравура „мистичне логике“ Успенског, (које следе иза реченог), саопштићемо само закључак ове елаборације. Дакле, на питање: какво је то кретање којим тродимензионално тело оставља четвородимензионални траг у простору, Успенски одговара – то је кретање у времену. На питање: који је то правац изван тродимензионалног тела којим оно крећући се оставља четвородимензионални траг у простору, Успенски одговара – то је временски правац; правац од прошлости, преко садашњости, ка будућности. Другим речима, време је четврта димензија простора. И наравно, овде наша обична „тродимензионална“ свест одбија даљу сарадњу, јер она не подразумева јединство простора и времена; наш опажајни апарат не препознаје време као димензију простора. Наша свест, ослоњена на наш опажајни и мисаони апарат, простор спознаје као тродимензионални континуум, а према Успенском је то четвородимензионални континуум простор-време. Сагласно томе, Ајнштајнова Општа теорија релативности (1916) такође користи четвородимензионални континуум простор-време, али укључује у њега и гравитационе ефекте. На гравитацију се више не мисли као на силу, како се мислило у Њутновом систему, већ као на узрок „искривљења“ простора-времена.

 

             О времену

  

          „Кант сматра [наставља Успенски] и време и простор чистим субјективним обликом нашег опажања. Он каже да ми, условљени својствима нашег опажајног апарата, сами стварамо време, како би смо опажали спољашњи свет. […] Али наша представа о нашем ꞌпостојању у временуꞌ је невероватно збркана и неодређена. Пре свега, хајде да размотримо наш однос према прошлом, садашњем и будућем. Обично сматрамо да прошлог више нема. Оно је прошло – ишчезло – изменило се, претворило се у нешто друго. Ни будућег такође нема. Њега још нема; још није дошло, није се ни створило. Садашњим називамо тренутак прелаза будућег у прошло, односно, тренутак прелаза појаве из једног не-постојања у друго. Само у том кратком тренутку појава за нас стварно постоји; пре тога је постојала у могућности, а после тога ће постојати у сећању. А тај кратки тренутак је заправо фикција. Он нема димензије. С пуним правом можемо рећи да садашњост не постоји. Никако је не можемо ухватити. Оно што смо ухватили већ је прошлост. Ако се зауставимо на томе, морамо признати да свет не постоји. Постоји само опсена, илузија, која заискри и угаси се. По правилу не успевамо да схватимо нити приметимо, да нас наше уобичајено поимање времена води у крајњи апсурд“ (Успенски, 2007: 42).

           Да би појаснио тај апсурд, Успенски користи параболу са глупим путником: „Замислимо глупог путника који путује из једног града у други и који се нашао на пола пута између та два града. Глупи путник мисли да град из којег је отпутовао […][дакле, тај град треба схватити као еквивалент прошлости] сада више не постоји, од њега је остала само успомена. […] А град у који треба да стигне [и који треба схватити као еквивалент будућности] такође још увек не постоји, већ се брзо гради за његов долазак […][и који ће, такође, нестати као и први, кад путник из њега оде и тај град престане бити у његовом спознајном видокругу]. Управо на такав начин ми мислимо о стварима у времену. Све пролази, ништа се не враћа. Пролеће је прошло, више не постоји. Јесен још није дошла, она још не постоји. Шта онда постоји? Садашњост. Али садашњост је тренутак који је немогуће ухватити, непрестано се претапа у прошлост. На тај начин, строго узевши, за нас не постоји ни прошлост, ни садашњост ни будућност. Ништа не постоји! Па ипак ми живимо, осећамо, мислимо – и нешто нас окружује. Дакле, нешто је погрешно у нашем уобичајеном ставу према времену. Морамо покушати да нађемо грешку“ (Успенски, 2007: 42).

          У наставку, Успенски ту грешку налази у нашем јако скученом и ограниченом спознајном видокругу. Да би глупи путник спознао да градови из претходне параболе истовремено постоје, да град из кога је кренуо није нестао (дакле, прошлост није нестала) и да град у који иде постоји и пре његовог доласка (дакле, будућност већ постоји), мора проширити опажајни видокруг пењући се на брдо поред пута, са кога се виде оба града. Тада његова свест неограничена спознајним видокругом „може да види прошлост, садашњост и будућност, како леже на једној површини и постоје истовремено. […] Прошлост и будућност не могу бити непостојеће јер без њих не би постојала ни садашњост. Оне безусловно негде постоје, само их ми не видимо“ (Успенски, 2007: 44-45). Та проширена свест или свест неограничена чулним опажањем, која једина може спознати стварни свет је, према Успенском, пета димензија стварности. Само се са позиције чулно неограничене свести, може разумети и време као четврта димензија.

              У овом контексту, Успенски не заобилази ни миленијумски спор између детерминиста, који заступају теорију стриктно предодређене будућности и индетерминиста, који заступају теорију слободне или неодређене будућности: „Премда врло нејасни, концепти прошлости и садашњости су сагласни, али што се тиче будућности, гледишта се увелико разликују. […] Постоје две главне теорије – теорија предодређености и теорија слободне будућности.

  • Предодређеност се доказује на следећи начин: каже се да је сваки будући догађај резултат ранијих догађаја и управо је тај стваран, а не неки други, услед одређеног правца сила што их производе претходни догађаји. Другим речима, то значи да се будућа збивања састоје од претходних што су се догодила до садашњег тренутка, то јест кад бисмо знали све прошло, самим тим бисмо знали и све будуће. […][Дакле], ништа није и не може бити ꞌслучајноꞌ: да ми случајним називамо само оно чему, због наше ограничености, не видимо узрок. […] Ништа се не може изменити. Оно што ће се сутра догодити предодређено је пре десетина хиљада година. […]
  • Идеја слободне будућности темељи се на могућности произвољних поступака и случајности нових комбинација узрока. Будућност се сматра или сасвим неодређеном или тек донекле одређеном. […] Та теорија говори да један те исти поступак може да произведе различите последице, исти узрок различите учинке, и још се наводи претпоставка о слободним, вољним поступцима човека, који потпуно мењају даљња збивања у његовом животу и животу других људи“ (Успенски, 2007: 46).

            Тврдња Успенског да будућност већ постоји (истовремено са прошлошћу), по „тродимензионалној“ логици би значила да је она већ одређена. Aргумент детерминиста je – да само због ограничености наше свести и непознавања узрока (како је то истицао и Спиноза) доживљавамо одређене појаве као случајне. Видели смо да и Успенски, попут детерминиста, упорно инсистира на тези да је објективна стварност неспознатљива због те наше ограничености. Имајући то у виду, могло би се помислити да ће он стати на страну детерминиста. Међутим, ова помисао је потпуно погрешна. Изјашњавајући се о овим антитетичким гледиштима Успенски каже: „Оба ова супротстављена гледишта су једнако погрешна, [те] као и у многим другим случајевима истина се налази у сједињавању опречних схватања у једну целину“ (Успенски, 2007: 47). Неспорно је да дијалектичко промишљање по обрасцу: теза + антитеза = синтеза, заиста може у неким случајевима извести сјајне и функционалне синтезе, увезујући супротстављене ставове у јединство. Међутим, синтеза Успенског ова гледишта не мири нити увезује у јединство, већ ствара додатну забуну. Она гласи: „Прошлост и будућност једнако су неодређене (што је индетерминистичко гледиште – примедба аутора), једнако постоје у свим својим могућностима (ово је поново индетерминистичко гледиште) и једнако постоје истовремено са садашњошћу (овај додатак о истовремености њихових постојања уопште није предмет спора, нити се на било који начин разматра у детерминистичким и индетерминистичким теоријама, па није јасно откуда у овој синтези).

             Како Успенски образлаже ову „петодимензионалну синтезу“? Он прво каже: „У сваком датом тренутку целокупна будућност је предодређена и постоји (што је, гле сад, гледиште детерминиста, које он одмах затим релативизује – примедба аутора), али је предодређена условно, то јест мора постојати једна или друга будућност, зависно од правца догађаја у датом тренутку (што је тотално индетерминистичка позиција; ако постоји могућност две или више будућности, шта је ту онда предодређено; онда глупи путник Успенског путује незнајући где), [и то све само] ако се не појаве нови чиниоци. А нови чинилац може потећи само од свести и воље која из ње резултира (што је поново тотално индетерминистичка позиција и то са неизбежном слободом људске воље као непредвидивом делатном силом због које је и будућност немогуће предодредити). Дакле, по овој синтези Успенског (која би требало да буде сирена – и риба и девојка – али је у целости риба) будућност је „у сваком датом тренутку“ предодређена – непредодређеношћу? Успенски је раније с правом рекао да је „наша тродимензионална представа о нашем ꞌпостојању у временуꞌ невероватно збркана и неодређена“, али је овим својим закључком показао да је и његова петодимензионална представа о нашем постојању у времену, такође, невероватно збркана и неодређена.

            Раније, наводећи и илуструјући ограничења наше спознаје, Успенски је писао како нам се чини, да: „Све пролази, ништа се не враћа. Пролеће је прошло, више не постоји. Јесен још није дошла, она још не постоји“ (Успенски, 2007: 42). Користећи ову његову реченицу као повод, покушајмо да дамо тродимензионални одговор на питање – да ли је будућност предодређена? Дакле, пролеће се дефинише као период године, у коме је: (1) у сваком моменту обданица дужа од ноћи и (2) у коме се обданица континуирано продужава, а ноћ скраћује. Насупрот њему, јесен је годишње доба супротних одлика: (1) у њој је у сваком моменту обданица краћа од ноћи, и (2) у њој се обданица континуирано скраћује, а ноћ продужава. Ова законитост (или образац) се на сваких 365,25 дана на потпуно идентичан начин понавља. Другим речима, долазак будућег пролећа за 365,25 дана после претходног је неумитан, а тиме и подразумевано предодређен; оно што се дешавало у прошлости годишњих доба, десиће се и у њиховој будућности. Да не постоји предодређеност, наука не би успевала да изнађе законе, правила и обрасце, по којима, кроз понављање, свет функционише и опстаје. Међутим, ту предодређеност проистеклу из закона – како у прошлости, тако и у будућности – наука (донекле) признаје само у динамици природе, али истовремено не допушта да она постоји у друштвеној динамици. Да предодређеност постоји и у друштвеној динамици, или конкретније, у историји, илуструјмо једним примером из историје Русије, земље рођења Успенског.

           *    *    *

             Совјетски Савез је основан у децембру 1922, а престао је да постоји у децембру 1991. године. Први совјетски властодржац је био Владимир Уљанов Лењин, који је завршио владавину и умро у јануару 1924, или око 100 година после императора Александра I Романова (1825). Проверимо, да ли су и остали властодршци Совјетског Савеза – Стаљин, Хрушчов, Бражњев, Андропов и Горбачов – почињали и завршавали владавине око 100 година (или прецизније: 99/100 ± 2 година) после својих историјских претходника, императора из куће Романова?

           Александар I – Лењин

1825 – Крај владавине и смрт императора Александра I.

1924 – Крај владавине и смрт Владимира Уљанова Лењина.

            Међувреме: 99/100 година.

            Никола I – Стаљин

1825 – Почетак владавине императора Николе I.   

1924 – Почетак владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме: 99/100 година.

1855 – Крај владавине императора Николе I.

1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1855 – Смрт императора Николе I.

1953 – Смрт Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

           У владарској историји Романова, ступањем на престо новог императора, уједно је и његов најстарији син постајао престолонаследник. Престолонаследник би по очевој смрти наслеђивао престо. Тако је и император Александар II започео владавину са најстаријим сином Николом Александровичем као престолонаследником. Међутим, Никола је умро пре оца 1865, па Александар II после тога наставља владавину са другим сином као престолонаследником, са Александром Александровичем. Интересантно је да се ова престолонаследничка смена по датој временској ритмици поновила као смена на власти двојице совјетских властодржаца.  

            Александар II – Хрушчов и Брежњев

1855 – Почетак владавине Александра II,

           са престолонаследником Николом Александровичем.

1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1865 – Крај престолонаследства и смрт Николе Александровича.

1964 – Крај владавине Никите Хрушчова. 

            Међувреме: 99/100 година.

           *   

1865 – Почетак престолонаследства Александра Александровича

           (будућег императора Александра III).

1964 – Почетак владавине Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 година.

1881 – Крај владавине императора Александра II.

1982 – Крај владавине Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1881 – Смрт императора Александра II.

1982 – Смрт Леонида Брежњева.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

           Александар III – Андропов и Горбачов

1881 – Почетак владавине императора Александра III.

1982 – Почетак владавине Јурија Андропова.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

           *

1894 – Крај владавине и смрт императора Александра III.

1991 – Крај владавине Михаила Горбачова.

            Међувреме: 99/100 (-2) година.

            Када у понављању саобразних историјских збивања постоји стабилна временска ритмика (а она увек постоји, као у овом примеру са преломима власти руских и совјетских властодржаца), године тих збивања су обавезно и у својеврсној временској симетрији. Средња година те симетрије је, у овом случају, 1923. Анализом која следи, обухваћене су године из претходне упоредне хронологије. До прве смене на власти совјетских властодржаца дошло је у јануару 1924, дакле, практично у средњој години.

            Романови – Совјетски властодршци

1924 – Крај владавине и смрт Владимира Уљанова Лењина.

            Почетак владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            *

            Последњи Романов, император Никола II, започео је владавину 29 година пре средње 1923, а совјетски властодржац Јосиф Стаљин је завршио владавину и умро 29 (+1) година после 1923. Или, император Александар III је завршио владавину и умро 29 година пре средње 1923, а совјетски властодржац Никита Хрушчов је започео владавину 29 (+1) година после 1923.  

1894 – Крај владавине и смрт императора Александра III.

            Почетак владавине императора Николе II.

1953 – Крај владавине и смрт Јосифа Џугашвилија Стаљина.

            Почетак владавине Никите Хрушчова.

            Средња година: (1894 + 1953) : 2 = 1923,5.

            *

            Император  Александар III је започео владавину 42 године пре средње 1923, а совјетски властодржац Никита Хрушчов је завршио владавину 42 (-1) године после 1923. Или, император Александар II је завршио владавину и умро 42 године пре средње 1923, а совјетски властодржац Леонид Брежњев је започео владавину 42 (-1) година после 1923. 

1881 – Крај владавине и смрт императора Александра II.

            Почетак владавине императора Александра III.

1964 – Крај владавине Никите Хрушчова.

            Почетак владавине Леонида Брежњева.

            Средња година: (1881 + 1964) : 2 = 1922,5.

            *

            Престолонаследник Александар Александрович је започео престолонаследство 58 година пре 1923, а Леонид Брежњев је завршио владавину и умро 58 (+1) година после 1923. Или, престолонаследник Никола Александрович је завршио престолонаследство и умро 58 година пре 1923, а Јуриј Андропов је започео владавину 58 (+1) година после 1923.

1865 – Крај престолонаследства и смрт Николе Александровича.

            Почетак престолонаследства Александра Александровича (Александра III).

1982 – Крај владавине и смрт Леонида Брежњева.

            Почетак владавине Јурија Андропова.

            Средња година: (1864 + 1982) : 2 = 1923,5.

            Треба запазити, да се ова престолонаследничка смена 1865. ритмички поновила као смена на власти Хрушчова и Брежњева 1964, а да је уједно и временско-симетрична смени из 1982, када је Андропов наследио Брежњева.

           *

            Император  Александар II је започео владавину 68 године пре средње 1923, а совјетски властодржац Михаил Горбачов је завршио владавину 68 година после 1923. Или, император Никола I је завршио владавину и умро 68 година пре 1923, а Борис Јељцин је 68 година после 1923. започео владавину Руском Федерацијом.

1855 – Крај владавине и смрт императора Николе I.

           Почетак владавине императора Александра II.

1991 – Крај владавине Михаила Горбачова.

           Крај СССР-а.

           Почетак председничке владавине Бориса Јељцина Руском Федерацијом.

           Средња година: (1855 + 1991) : 2 = 1923,0.

           *

             Говорећи о разлици у гледиштима детерминиста и индетерминиста, Успенски је писао и ово: „Разлика у мишљењу постоји само с обзиром на будућност; у односу на прошлост сви су сложни да је она прошла, да је више нема – и да је била онаква каква је била. Управо у томе налази се кључ за разумевање погрешног схватања будућности. Ради се о томе, да је наш однос према прошлости и будућности заправо много сложенији него што се чини. У прошлости, у ономе што је иза нас, не садржи се само оно што је било, већ и оно што је могло да буде. Исто тако и у будућности се не садржи само оно што ће бити, већ и све оно што може да буде“ (Успенски, 2007: 47). Овим Успенски поново потврђује своје индетерминистичко схватање будућности, иако је тврдио да је и оно погрешно. Добро, рецимо да је то тако како он каже. Међутим, прошла пролећа су, од свих могућности која су им стајала на располагању, увек била годишња доба у којима су: (1) у сваком моменту обданице трајале дуже од ноћи и (2) у којима су се обданице континуирано продужавале, а ноћи скраћивале. Исто тако, од свих могућности које ће будућим пролећима стајати на располагању, она ће увек понављати баш оно шта су прошла пролећа била и каква су била. Дакле, прошлост је, без обзира на то каква је могла бити, увек била каква је била, па ће и будућност, без обзира на све што би могла бити, увек бити онаква каква ће бити. Другим речима, попут пролећа, будућност ће на нивоу суштинских садржаја бити једнака прошлости. Пролећа су у овој нашој причи само метафора, јер то што важи за њих важи за све остало, не само у природи, већ и у историјском развоју. Совјетски властодршци су, у нашем примеру, закономерно понављали смене на власти Романова, као што

су и ови Романови пре тога, закономерно понављали њима претходне Романове итд.

          *

          1) Последњи Романов, император Никола II је започео владавину 1894, или 84 године после средње 1810, а император Петар I Велики је завршио владавину и умро 1725, или 84 (+1) године пре 1810. Император Александар III је завршио владавину и умро 1894. или 84 године после средње 1810, а императорка Катарина I је започела владавину 1725. или 84 (+1) године пре 1810.

          2) Император Александар III је започео владавину 1881, или 71 годину после 1810, а императорка Ана Ивановна је завршила владавину и умрла 1740, или 71 (-1) годину пре 1810.

Император Александар II је завршио владавину 1881, или 71 годину после 1810, а император Иван VI је започео (номиналну) владавину 1740, или 71 (-1) годину пре 1810.

         3) Император Александар II је започео владавину 1855, или 45 година после 1810, а император Иван VI је убијен 1764, или 45 (+1) година пре 1810. Император Никола I је завршио владавину и умро 1855, или 45 година после 1810, а Катарина II Велика започела владавину (после убиства Ивана VI) 1764, или или 45 (+1) година пре 1810.

         4) Император Никола I је започео владавину 1825. или 15 година после 1810, а императорка Катарина II Велика је завршила владавину и умрла 1796, или 15 (-1) година пре 1810. Император Александар I је завршио владавину и умро 1825. или 15 година после 1810, а император Павле I je започео владавину 1796. или или 15 (-1) година пре 1810.

         5) Император Александар I је започео владавину 1801, или 9 година пре 1810, а Константин Павлович је завршио престолонаследство 1820, или 9 (+1) година после 1810. Никола Павлович (Никола I) је започео престолонаследство 1820, или 9 (+1) година после 1810, a император Павле I (отац императора Александра I, престолонаследника  Константина и императора Николе I) је убијен 1801, завршивши владавину 9 година пре 1810… итд.

           Наравно, тамо где је историјска симетрија, ту је и историјска ритмика: Петар I Велики је завршио владавину и умро 1725. Око 100 година касније завршио је владавину и умро Александар I (1825), a око 100 година после њега умро је Лењин (1924). Иван VI је убијен 1764. Око 100 година касније завршило се престолонаследство Николе Александравича (1865),  а око 100 година после тога, владавина Никите Хрушчова (1964)… итд..

            *

            У моменту оснивања Совјетског Савеза, период Романова је био прошлост, а период совјетских властодржаца будућност, па и поред свих могућности које су историји стајале на располагању, њихове смене на власти се нису дешавале, како то важећа научна парадигма тврди: произвољно, случајно, неконтролисано, нити мимо закона историјског циклизма. Као што су те смене биле предодређене, била су предодређена чак и њихова рођења: Брежњев (1906) је рођен 36 година после Лењина (1870), Андропов (1914), 36 година после Стаљина (1878)  и Горбачов (1931), 36 (+1) година после Хрушчова (1894). Зато је и резултат претходне анализе још једна мала чињеница коју савремена праволинијска и индетерминистичка парадигма историјске динамике није способна да објасни.

            *    *    *

            Наводећи учења људи, који су по његовом мишљењу, поседовали неограничену (петодимензионалну) свест, Успенски цитира и кинеског мудраца из шестог века пре нове ере, Лао Цеа. Један од тих цитата се односи на спознају крајње стварности, која се у кинеској филозофији називала тао, и та стварност се нашим чулним и мисаоним апаратом, према овом мудрацу, не може спознати:

           „Гледај [тао], али га не можеш видети,

            Јер он је без облика.

            Слушај, али га не можеш чути,

            Јер он је без звука.

            Посегни за њим, али га не можеш дохватити,

            Јер он је без тела…

            Он је идеја свих идеја.

            Да би га открио мораш изгубити себе,

            Јер он стално измиче, непојмљив је“ (Успенски, 2007, 332).

            Дакле, и Лао Це је, пре Канта и Успенског, заступао учење о немогућности спознаје крајње стварности нашим спознајним апаратом. Зато, да би спознали ту стварност „морамо изгубити себе“, односно, морамо изгубити погрешну „тродимензионалну“ представу коју имамо о себи и свему осталом. Међутим, Успенски истовремено, у најширем могућем луку заобилази учење Лао Цеа о универзалном детерминизму кроз циклизам; заобилази га, јер је ово учење у супротности са његовим индетерминизмом. Антички Кинези су: „веровали да постоји једна крајња стварност која прожима и уједињује многострукост ствари и догађаја. […] Ову стварност они су називали тао, што је изворно значило пут. То је пут или процес универзума, поредак природе. […] Веровали [су] не само да протицање и промена представљају суштинска својства природе, већ и да у тим променама постоје обрасци које људи треба да посматрају. […] Какви су то обрасци космичког пута које људска бића треба да препознају? Основно својство тао-а јесте циклична природа његовог непрекидног кретања и промене. ’Враћање је кретање тао-а’, каже Лао Це, ’и отићи далеко значи вратити се’. Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења” (Цапра, 1989: 123–124). Зато Успенски и не цитира таоистичке стихове  о циклизму, ни оне које наводи Цапра, ни све друге:

„Гледао сам како се све смењује…

             и поново се враћа, своме корену. (Лао Це).

              Дакле, пошто се све циклично враћа на почетак, будућност није индетерминистичко „све оно што може бити“, већ поновљена прошлост. У будућности ће се понављати обрасци који су садржани у прошлости, и преко тих „структура с оне стране свега случајног“ и будућа динамика природе и будућа динамика историје су предодређене – и то безалтернативно.

 

 

Извори:

 

Успенски, П. Д: Tertium organum, Metaphysica, Београд, 2007.

Харари, Јуал Ноа: Сапијенс. Лагуна, Београд, 2019.

Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-Подгорица/Романов, Бања Лука,1998.

Цапра, Фритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

1) https://metaphysica.rs/knjiga/tertium-organum/    

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *