0 0
Read Time:24 Minute, 17 Second

        Кад замре вера, умиру култура и цивилизација,

            а потом и народ почиње да изумире. (П. Бјукенен)

 

 Аутор: Тодор Вулић

      Патрик Џозеф Бјукенен (рођен 1938.) је амерички политичар конзервативне оријентације, писац и колумниста. У својству специјалног консултанта, био је саветник три америчка председника: Ричарда Никсона, Џералда Форда и Роналда Регана. У идеолошком смислу, представник је америчког палеоконзервативизма, а његови стратешки списи имају и данас значајан утицај на многе конзервативце. Бјукененове књиге носе индикативне називе, као рецимо: Велика издаја: како се амерички суверенитет и социјална правда жртвују боговима глобалне економије (1998), или Република а не империја (1999), или Самоубиство суперсиле: Хоће ли Америка преживети (2011) итд. Међу њима посебно место заузима студија Смрт Запада, написана 2002. године. У њој овај амерички политичар разматра погубне последице западне културне револуције, која је шездесетих и седамдесетих година 20. века до непрепознатљивости преобликовала дотадашњи (традиционални) систем друштвених вредности и морални поредак западних друштава. На почетку Смрти Запада, он обзнањује основну тему ове студије цитирајући дијалог из приче енглеске списатељице Сторм Џејмсон (Рани живот Стивена Хинда):

„То је био други свет“ рече он.

„Друга цивилизација“ исправи га она, „она у којој сам се родила. Она је умрла. Кажем: умрла а не нестала, јер је она била жив организам. Цивилизација која се заснивала на породици. Оно што је заузело њено место није живо: то је атомизовано друштво, без безбедности, без топлине, хаос од фрагмената механичких односа. О знам ја врло добро, као и ти, да у мом свету није све било добро, било је незнања и сиромаштва. Али, није требало срушити тај свет и заменити га анархијом. Породични темељ је требао да се шири, негује, подржава“ (Бјукенен, 2003: 9).

             Дакле, тема Смрти Запада је пројектовано убиство породице и с тим у вези, демографски суноврат европских народа, укључујући у њих Русе и беле Американце. Изван Европе, у само две земље света се десило исто: у Јерменији и американизованом Јапану. Бјукенену не промиче аналогија данашњих дешавања на Западу са дешавањима у предсмртно време Римске империје. „ꞌУ Цезару и Христуꞌ, трећој свесци његове књиге Прича о цивилизацији, историчар Вил Дурант каже, да су за пад Римског царства ꞌнајвише одговорни биолошки факториꞌ:

До драстичног пада броја становника на Западу, долази након Хадријана… Закон Севера Септимија говори о несташици људи – penurioa hominum. Број становника у Грчкој смањивао се вековима. У Александрији, која се хвалила бројним становништвом, епископ (у оригиналном преводу на српски пише Бискуп, са великим словом Б  – примедба аутора) Дионисије је израчунао да се број становника у његово време [250. година после Христа] преполовио. Био је тужан што гледа ꞌљудску расу како се смањује и стално нестајеꞌ. Повећавао се само број варвара и Оријенталаца унутар Царства и ван њега.

             Како је дошло до тога да се у Риму смањи број становника“ (Бјукенен, 2003: 64)? Према Дуранту, којег Бјукенен цитира, на пад репродуктивног потенцијала Римљана и смањење броја становништва утицали су: сексуална разузданост, избегавање и одлагање брака, контрацепција, абортус – укратко, чедоморство које је цветало. „Хришћани су имали децу, а пагани нису: ꞌабортус и чедоморство, који су смањивали паганско друштво, били су забрањени за хришћане јер су сматрани убиствимаꞌ […] Каква иронија [примећује Бјукенен]! Данас, остарели хришћански Запад, у самртном ропцу, притиска Трећи свет и Исламски свет да прихвате контрацепцију, абортус и стерилизацију као што је то Запад учинио. Али, зашто би они склопили самоубилачки пакт са нама када ће наследити Земљу кад нас више не буде“ (Бјукенен, 2003: 65). Бјукенен у наставку поставља питање: Зашто су нације Запада престале да рађају децу и зашто равнодушно прихватају свој нестанак са лица Земље? „Америка Ајзенхауера и Џона Ф. Кенедија била је динамична и пуна живота. Али, као што пише Алан Карсон […]:

ꞌСви показатељи добробити породице нагло су се преокренули […] у кратком периоду, од 1963. до 1965. […] Људи су масовно почели да беже од брака; а западна друштва су изгледа изгубила сваки осећај за наслеђени породични поредакꞌ. […]

            Пошто је наталитет почео да опада средином шездесетих година 20. века, ту треба тражити и узроке ове тектонске промене у ставу Американки и жена Запада које више не желе да имају децу. Какве идеје су деца бејби – бума (деца рођена у време експлозије наталитета после Другог светског рата у Америци, Европи, али и код нас – примедба аутора) донела са собом у зрелост. Какве идеје су упијала на колеџу“ (Бјукенен, 2003: 44)? Шта се то десило после периода 1945 – 1965, који социолози називају ꞌзлатним добом бракаꞌ? Десила се револуција.

                           

             Културна револуција

 

             Крај Другог светског рата је довео до радикалних глобално-политичких промена у Европи и свету и до биполарног глобално-политичког поретка, као што је и на крају Хладног рата успостављен нови униполарни светски поредак. Међутим, мало је ко свестан, да су се стварно фундаменталне промене, толико дубоке да после њих од старог света више није остало ништа, десиле у време које су као упечатљив феномен обележиле „Револуција 1968“ и студентска побуна. Та побуна је била само видљиви одраз, или врх леденог брега, много дубље револуције која се одвијала у свести људи Запада, и која је на крају срушила стари свет. Као што је написала Сторм Џејмсон, тај стари свет заснован на породици је тада умро. Револуција шездесетих и седамдесетих година 20. века је по снази, свеобухватности и последицама била једнака културном преврату који је у паганском Риму извршила „хришћанска револуција“. Тада, као и сада, суштински су преобликоване културне вредности и морални поредак људи Запада. Не заборавимо, да је после прихватања хришћанства и пагански Рим умро.

                     Револуција 1968, као и све остале револуције, имала је племените циљеве и блиставо привлачну фасаду. Међутим, она је иза те фасаде крила језиву идеологију смрти, дириговану и усмеравану од стране идеолошких „луткара“. То је био последњи револуционарни талас који је имао снагу културног цунамија инспирисан идејама марксизма и праксом тада екстремно популарних револуционара: Мао Це Тунга, Хо Ши Мина, Че Геваре, Маркузеа итд. Док је једна Културна револуција беснела у Кини, на Западу се одвијала друга културна револуција, ширећи се у редовима радикализоване омладине попут пожара. Она је у Француској практично свргла генерала Де Гола (који је у мају 1968. чак морао да привремено напусти земљу), а код нас је после побуне на Београдском универзитету и полицијског пендречења, југословенски маршал лично и дволично подржао захтеве студената. Наравно, после одушевљења због маршалове подршке и одиграног козарачког кола, коловође тог студентског бунта су већ сутрадан завршиле у разним „установама за преваспитавање“.

 

            Слике – Бог је сваког 1968. за некакво махање створио

 

Културна револуција у Кини је пропала, а после ње Кина је узлетела. Међутим, западни револуционари, после револуције постадоше „господари света“. Навешћемо овом приликом само двоје од њих, које знамо и по злу памтимо: „Хилари Родам Голдвотер (да то је та Хилари – примедба аутора), девојка која је 1965. дошла на Велсли, напустила га је 1969, као социјални радикал са новим вредностима, новим моралним закоником и чврстом одлучношћу да промени покварено друштво у којем је одгајана, добар је пример револуционара“ (Бјукенен, 2003: 47). Њен муж, у то револуционарно време неталентовани саксофониста на дрогама („укључи, подеси и откачи се“), ратни дезертер и будући амерички председник Бил Клинтон, свој тада усвојени револуционарни поглед на промискуитет и сексуалне слободе, упражњавао је и на председничкој функцији. Револуционарну паролу шездесетосмаша – водите љубав а не рат – овај некадашњи маоиста и маркузеовац је прековао у паролу – водите љубав са Моником и ратујте против Срба. У своје време Клинтон је певао: „Хеј, хеј Линдоне Џонсоне, колико деце си убио данас“ у Вијетнаму, да би тај исти хеј хеј Клинтон 1999. убијао децу у Србији. Онај који није могао да контролише себе имао је амбицију да контролише цео свет (М. Бећковић), натурајући том свету своје смртоносне вредности (НАТО) бомбама. Дакле, у тој револуцији се родила идеологија слободе уживања у животу без одговорности, или другим речима, слободе уживања у промискуитетном сексу, дрогама, рок-енд-ролу и побунама против моралног закона и традиционалних вредности. Укратко, то је била идеологија уништења породице као друштвеног темеља. Друга половина 20. века је управо моменат када наталитет на Западу почиње драматично да опада.

 

            Катехизам револуције и њени идеолози

 

           „Ново јеванђеље има своје главне аксиоме: нема Бога; нема апсолутних вредности у васељени; натприродно представља сујеверје. Све живо почиње и завршава се овде; његов циљ је људска срећа на овом свету, једином за који ћемо икада знати. Свако друштво успоставља свој морални закон за своје време и сваки човек има право да чини то исто. (Бјукенен, 2003: 67-68). Дакле, оно што се зачело у предсмртној фази Римске империје – хришћанство, сада, у предсмртној фази Империје Запада се обрће у своју супротност, у дехристијанизацију. „По новом катехизису строго је забрањена индоктринација деце хришћанским веровањима у државним школама. […] Циљ  културне револуције није стварање подједнаког игралишта за све вере, већ је то нова морална хегемонија. […] [Државне школе ] ће постати центри обуке у новој религији. Ево како је Џон Дафни писао  […] о новој улози државних школа:

ꞌБорбу за будућност новог човечанства морају да воде, и добију, наставници који правилно схватају своју улогу – оних који преобраћају у нову веру  […] Ови наставници морају имати исту несебичну посвећеност као најжешћи фундаменталистички проповедници, јер ће они бити свештеници нове врсте који, уместо проповедаонице користе учионицу за преношење хуманистичких вредности, било који предмет да предајуꞌ  […]

             У политици, нова вера је глобалистичка и скептична према патриотизму, јер превелика љубав према земљи исувише често води […] ка рату. Историја народа је историја ратова, а нова вера жели да укине [не ратове, већ] народе“ (Бјукенен, 2003: 69-70).

            *

            Као идеологе нове вере израсле из културне револуције, Бјукенен идентификује марксисте: Ђерђа Лукача, Антонија Грамшија и припаднике Франкфуртске школе (Макса Хоркхајмера, Теодора Адорна, Ериха Фрома, Јиргена Хабермаса… и посебно Херберта Маркузеа). Они су применили марксизам на једну радикалну интердисциплинарну друштвену теорију, која ће касније добити име Критичка теорија. „Име звучи доброћудно, али она се односи на праксу која нема ничег доброћудног у себи. […] [Критичка теорија је] суштински деструктивни критицизам свих главних елемената Западне културе, укључујући и хришћанство, капитализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијерархију, морал, традицију, сексуално уздржавање, патриотизам, национализам, наслеђе, етноцентризам, конвенције и конзервативизам“ (Бјукенен, 2003: 95). Лукач и Грамши су први схватили да је Маркс погрешио, и да због „издаје радничке класе и пролетаријата Запада“ револуцију на Западу није могуће извести одозго, попут Октобарске револуције. „Уместо да прво зграбе власт и наметну културну револуцију одозго, наводио је Грамши, марксисти на Западу прво морају да промене културу, а онда ће им власт пасти у крило као зрело воће. Али за промену културе биће потребан ꞌдуги марш кроз институцијеꞌ – уметност, филм, позориште, школе, колеџе, семинарије, новине, часописе, и нови електронски медиј, радио. Једно по једно, треба их освајати, преобратити и политизовати у агенције револуције“ (Бјукенен, 2003: 93). А ко би преузео улогу Марксовог пролетаријата у тој културној револуцији? „Маркузеови кандидати [за ту улогу] су били: радничка омладина, феминисткиње, црни милитаристи, хомосексуалци, отуђени, асоцијални, револуционари Трећег света.“ (Бјукенен, 2003: 101). То је нови пролетаријат који ће, по Маркузеовом пројекту, Западу доћи главе, наравно под идеолошким вођством неомарксиста. Радничка омладина се нашла на том списку и у тако фином друштву тек да се замажу очи, јер – права радништва су примарни циљ сваког правог марксисте – зар не? (Запитајте се, које друштвене групе представљају гласачку базу америчких демократа данас; чија „мањинска права“ они данас бране и које покрете одсудно подржавају – Black Lives Matter, Gay Rights Movement итд. Све радник до радника и ударник до ударника)?

 

              Колапс моралног поретка

 

             „Популарна култура у својој хијерархији вредности поставља радости секса далеко изнад среће материнства. Женски часописи, сапунице, љубавни романи и телевизија у ударним терминима величају каријеру, промискуитет и саму жену. […] Брак и моногамија су интересанти као лањски снег. […] ꞌСвако људско друштвоꞌ, писао је антрополог Џ. Д. Анвин, ꞌслободно може да одабере да ли ће да испољи велику енергију или да ужива у сексуалним слободама. Доказано је да не могу да раде и једно и друго дуже од једне генерацијеꞌ. […] Деца бејби-бума су се определила за сексуалне слободе. Ускоро ћемо видети да ли је Анвин био у праву? […] [Нешто слично је рекао и Џенкин Лојд Џоунс]. ꞌВелике цивилизације и животињски стандарди понашања могу да постоје једно поред другог само кратко времеꞌ (Бјукенен, 2003: 60).

           Како људи гледају на морални поредак, види се из тога како живе, а не по томе шта говоре. „Још током педесетих година, развод се сматрао скандалом,невенчано је живео само ꞌбели олошꞌ, абортус се сматрао грозотом, а хомосексуалност ꞌљубављу о којој се ћутиꞌ“ (Бјукенен, 2003: 60). Обездуховљеност и милитантни секуларни индивидуализам је на морални пиједестал уздигао усредсређеност на себе и сопствено задовољство под паролом – ради како ти се свиђа. „Са разузданим промискуитетом и све већим бројем развода, експлозијом порнографије и филозофијом Плејбоја као главним трендом, финансирањем абортуса од новца пореских обвезника и написима у новинама о тинејџеркама које своју новорођенчад бацају у контејнер […] заиста овај свет почиње да личи на стари свет паганског Рима, где су се нежељена деца остављала на брду да умру. […] Одбацивање старог моралног поретка најочигледније је у начину на који се данас гледа на хомосексуалност. […] У Клинтоново доба  [је Барни Френк, први] почео да доводи свог дечка на друштвена догађања у Белој кући“ […] Девет месеци након што је учествовала у паради хомосексуалаца, госпођа Клинтон је одбила да учествује у 240. паради поводом Дана Светог Патрика“ (Бјукенен, 2003: 60-62).            Идеологија слављења смрти и нове културне вредности које су почеле јавно да се манифестују у Револуцији 1968, у време Била Клинтона се већ увелико друштвено имплементирају и насиљем шире на свет изван Запада, да би у време Буша Млађег и Обаме све то ескалирало до апсурда.

             *    *    *

             Има ли у свему томе бар неког система и историјске нужности? Јесу ли ти споменути амерички председници игром случаја постали председници и челници Империје Запада, или је баш њих као промотере идеологије смрти предодредио закон историјског циклизма? Од више могућих „цикличних“ доказа да ништа није случајно, ево само најкраћег: председници Клинтон, Буш Млађи и Обама, рођени су и постали председници 124 ± 2 године после рођења и почетка председничких владавина Гранта, Хејза и Кливленда. Интересантно је, да исто важи и за „њихове“ потпредседнике.

           Грант и Колфакс – Клинтон и Гор

1822 – Рођен Јулисис Грант.

1946 – Рођен Вилијам Клинтон.

           Међувреме: 124 године.

1869 – Јулисис Грант постао председник Сједињених Држава.

1993 – Вилијам Клинтон постао председник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           *

1823 – Рођен Скајлер Колфакс.

1948 – Рођен Ал Гор.

           Међувреме: 124 (+1) године.

1869 – Скајлер Колфакс постао потпредседник Сједињених Држава.

1993 – Ал Гор постао потпредседник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           Хејз и Вилер – Буш и Чејни

1822 – Рођен Радерфорд Хејз (исте године када и Грант).

1946 – Рођен Џорџ Буш Млађи (исте године када и Клинтон).

           Међувреме: 124 године.

1877 – Радерфорд Хејз постао председник Сједињених Држава.

2001 – Џорџ Буш Млађи постао председник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           *

1818 – Рођен Вилијам Вилер.

1941 – Рођен Ричард Чејни.

           Међувреме: 124 (-1) године.

1877 – Вилијам Вилер постао потпредседник Сједињених Држава.

2001 – Ричард Чејни постао потпредседник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           Кливленд и Хендрикс – Обама и Бајден

1837 – Рођен Гровер Кливленд.

1961 – Рођен Барак Обама.

           Међувреме: 124 године.

1885 – Гровер Кливленд постао председник Сједињених Држава.

2009 – Барак Обама постао председник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           *

1819 – Рођен Томас Хендрикс.

1942 – Рођен Џозеф Бајден.

           Међувреме: 124 (-1) године.

1885 – Томас Хендрикс постао потпредседник Сједињених Држава.

2009 – Џозеф Бајден постао потпредседник Сједињених Држава.

           Међувреме: 124 године.

           По истом временском распону рађали су се и други амерички председници: Вудро Вилсон после Џорџа Вашингтона, Теодор Рузвелт после Џона Адамса, Ворен Хардинг после Томаса Џеферсона, Херберт Хувер после Џејмса Медисона, Френклин Рузвелт после Џејмса Монроа, Двајт Ајзенхауер после Ендрјуа Џексона, Џон Кенеди после Џејмса Полка, Линдон Џонсон после Закари Тејлора, Ричард Никсон и Џералд Форд после Џона Тајлера, и Џими Картер и Џорџ Буш Старији после Миларда Филмора. Иза Буша Старијег следе Клинтон, Буш Млађи и Обама, што је већ показано. Доналд Трамп је рођен исте 1946. године када и Клинтон и Буш Млађим, дакле, 124 године после Гранта или Хејза. Потпредседници Сједињених држава ће овога пута бити изостављени.

             *    *    *

              После овог екскурса вратимо се основној Бјукененовој теми – пропасти породице: „У пољопривреди [пише он], радно место је био дом где су муж и жена радили и живели заједно. У индустријској привреди, мушкарац је напусто дом да би радио у фабрици, док је жена остајала код куће да би се бринула о деци. Пољопривреда нам је дала проширену породицу, а индустријска привреда нуклеарну породицу (породицу у ужем смислу, коју чине само родитељи и деца – примедба аутора). Али у постиндустријској привреди, и муж и жена раде у канцеларији и нико не остаје у кући са децом. У ствари деце можда и нема. Као што пише професор политичких наука Џејмс Курт […]

ꞌНајвећи помак у другој половини 20. века, било је померање жена из дома у канцеларију… [Ово] померање одваја родитеље од деце и омогућава жени да се одвоји од мужа. Раздвајањем нуклеарне породице она се замењује непостојањем породицеꞌ (Бјукенен, 2003: 48).

            Да, друга половина 20. века је заиста моменат када наталитет на Западу почиње драматично да опада. „Мали и велики бизнис нуде добре плате и погодности да би талентоване жене изузимали из домова и спречили их да буду мајке, јер онда ꞌнису добре за компанијуꞌ. И то делује. Милиони Американки су напустиле домове и отишле у канцеларије да би радиле поред мушкараца и такмичиле се са њима. Десетине милиона жена са факултетском дипломом одложиле су брак, многе заувек. […] Приморане да бирају, жене се опредељују за каријеру. […] Елинор Милс, која пише у Спектатору, представља аутентични глас своје генерације; ꞌЧињеница је да девојке као што сам ја – здраве, срчане жене средње класе у двадесетим годинама – једноставно нису за рађањеꞌ. Зашто нису [пита Бјукенен]? Зато што, пише она, ꞌмоју генерацију једино интересују изглед и новацꞌ. Она цитира једну од својих многобројних савременица без деце: ꞌКада бих имала дете […] не бих могла да урадим ни половину ствари које су ми сада нормалне. Сваке суботе у пола једанаест пре подне, док смо још увек у кревету, мој муж и ја се погледамо, и само кажемо: Хвала Богу што нисмо морали да устајемо у пет ујутру да би смо се бринули о неком дериштуꞌ“ (Бјукенен, 2003: 49).

               Амерички раднички синдикати су у индустријско време упозоравали своје чланове на скривени план „прождрљивог капитала“: „Будите против запошљавања наших жена свим срцем и свом снагом, јер то ће значити нашу пропаст. Морамо се борити за то да добијемо довољну плату за наш рад да би смо жене, кћери и сестре нашег народа задржали кући. […] Тај прождрљиви капитал ће натерати сваког мушкарца жену и дете да напорно ради; зато хајде да утичемо на своје породице да му се супротставе“. […] Ова визија америчке слободне радне снаге била је у супротности са гледиштем које су заступали Маркс и његов заштитник и сарадник, Фридрих Енгелс, који је у књизи Порекло породице, приване својине и државе написао:

ꞌПрви услов за ослобађање жене јесте да се читав женски пол уведе у јавну индустрију и… то за узврат захтева укидање моногамне породице (у којој жена има једног мужа и муж једну жену – примедба аутора) као економске јединице друштваꞌ.

             Зар ово није невероватна случајност да се став глобалног капитала према женама – као јединицама производње, ослобођених од мужева, дома и породице – потпуно поклапа са гледиштем очева глобалног комунизма“ (Бјукенен, 2003: 50-51)? (О, па добро јутро господине Бјукенен. Зар ви нисте чули да је и тај Енгелс био капиталиста)?

              

             Феминизам

 

              „Данас се сматра да ꞌсавремена женаꞌ мора да се бори за своје ꞌправо на изборꞌ: да ли ће прекинути трудноћу или не. За многе феминисте, ꞌизразꞌ ослобођење жена значи ослобођење од традиционалне и, по њиховом мишљењу, уске и ограничавајуће улоге жене као мајке и стуба породице. […] Маргарет Сенџер, оснивач Планираног родитељства, писала је да је ꞌнајмилосрдније што једна велика породица може да уради за децу јесте да их убијеꞌ. Она је била радикални социјалиста, далеко изван америчког главног тока. Али, њено непријатељство према великим породицама, отада је постало главна осовина новог америчког феминизма који је владао током шездесетих и седамдесетих година (опет те године – примедба аутора). Данас је схватање да брак представља ропство, постало заштитни знак милитантних чланова покрета. Андреа Дворкин, у књизи Порнографија: мушкарци поседују жене, пише да је брак ꞌинституција која се развила из силовања као праксе. Силовање, које је првобитно дефинисано као отмица – заробљавањем је постало брак. А брак је значио да се отмица продужава, и да он од користи прераста у власништво [мушкарца над женом]“ (Бјукенен, 2003: 55-56).

              У наставку навешћемо још неколико феминистичких мудрости не наводећи њихове ауторке: „Породица, као језгро, мора се уништити. Породице су подржавале угњетавање [жена]“. „Неједнакост мушкараца и жена не можемо уништити, док не будемо уништили брак“. „Ја не могу да се парим у заробљеништву“. „Сада је технички могуће репродуковати се без помоћи мушкараца […] и рађати само женску децу. Морамо одмах да почнемо с тим. Мушкарац је само случајна биолошка грешка“. Жена која је написала ову последњу феминистичку мудрост, Валери Соланис, била је у своје време председница Друштва за разарање (или сечење) мушкараца – Society for Cutting Up Men. Интересантан је податак да је управо Валери Соланис упуцала Ендија Ворхола, трајно га онеспособивши за нормалан живот. „Крајем 1973. године, Ненси Леман и Хелен Салинџер су издале нови манифест покрета под називом Декларација феминизма, који је изашао у много примерака и био много хваљен:

ꞌБрак је постојао због мушкараца: и представљао је законски дозвољену методу контроле над женама. […] Крај институције брака представља неопходан услов за ослобођење жена. Зато је важно да охрабримо жене да оставе своје мужеве и да не живе појединачно са мушкарцима. […] Читава историја мора поново да се напише – због угњетавања жена. Морамо да се вратимо на старе женске религије као што је вештичарењеꞌ“ (Бјукенен, 2003: 56-57).

            И тако је и до нас дошла Ноћ вештица као велики празник феминизма. Ова језива идеологија разарања и уништења породице, брака и деце је од седамдесетих година 20. века постала друштвени стандард и незаобилазна вредност Запада, која се даље насиљем намеће остатку света. На срж те идеологије по којој: најмилосрдије што се може урадити за децу је – убијати их, више нико нема замерку. То више није болест, јер је културна револуција све што је било болесно преобратила у здраво и обрнуто. Само лицемери се чуде постављајући питање – где нестадоше деца?

 

             Европа – мртвац који хода

          

            На крају, ред је да цитирамо и она места из Бјукененове студије где он, у контексту пропасти Европе, узгред спомиње и Србе. „Када се Бетман-Холвег вратио из Беча, да обавести кајзера о стању њиховог аустроугарског савезника, пред рат (са Србијом), узнемирени министар спољних послова (у ствари, канцелар Немачког царства од 1909. до 1917. – примедба аутора) је промуцао: ꞌГосподине, ми смо у савезу са лешомꞌ. И ми смо [додаје Бјукенен, мислећи на савез Американаца са Европом]. Некада велике нације ратника које су дале милионе војника на борбеним пољима Европе у 20. веку, данас имају војске које су нешто мало веће од националних полицијских снага. Балкански ратови, из деведесетих година, показали су колико су оне неспособне без Сједињених Држава. У Босни, Британија и Француска су морале да зову Американце, како њихове трупе не би локални Срби узели за таоце. […] Нешто важно је нестало у Европи. Некада су нације са Запада биле спремне да се жртвују због ꞌпепела својих очева и храмова њихових боговаꞌ. Али Европљани данас […] нису спремни за то. А европска болест се проширила и овде. […] Када је господин Клинтон почео да бомбардује Србију, наредио је америчким авионима да остану изнад 15 хиљада стопа (4.572 метара – примедба аутора), како не би било ризика за пилоте. Да би се избегле жртве, од америчких копнених трупа се одустало већ првог дана рата. […]

            Ако су Европљани толико незаинтересовани за самоочување, те одбијају да имају довољно деце да би се њихове нације одржале, зашто би Американци бранили Европу – а можда и умрли за њу. […] Европа је прихватила своју судбину. […] Европљани не планирају да и даље буду велика витална раса. Шта ми онда бранимо? Западну цивилизацију? Али, својом одлуком да немају децу, Европљани су већ прихватили да ће њихова цивилизација окончати у 21. веку“ (Бјукенен, 2003: 125-127).

             *    *    *

              Преостаје нам да још видимо – где смо ми у овој породично-демографској причи. Тамо смо, где су и остали европски народи, у демографској катастрофи и изумирању. Иако смо, за разлику од осталих Европљана, само ми били директне жртве разбојничке Империје Запада пред крај 20. века, комунистичко-неолибералним културним инжињерингом прихватили смо без отпора промену културних образаца и њихову религију смрти. Смртоносни коктел начињен од: предбрачног и брачног промискуитета, контрацепције, абортуса, развода, феминизма, хомосексуализма, материјалног хедонизма… уз дехристијанизацију и обездуховљење, уништио је и код нас традиционалну породицу и оставио нас без довољног броја деце неопходне за одржив биолошки опстанак. Сваки покушај скретања пажње на погубну деструктивност нове религије смрти, изазива жестоку реакцију фанатичних проповедника и свештеника те религије, окупљених у разним НВО организацијама и финансираних парама западних окупатора. (Или како то рече Никола Павловић, њихове реакције су „последица излива долара у мозак“). Чарлс Рајх је тврдио да је „промена закона и институција – револуција новог типа“. Свакодневно смо у прилици да немо посматрамо како се окупациона управа (председник, влада, државни чиновници… под контролом и опсервацијом заједничког им шефа, америчког амбасадора) свако на свој начин и свако у свом домену, ангажује на даљој феминизацији и хомосексуализацији нашег друштва. Та нова религија увукла се у све друштвене поре: у науку (посебно биологију), уметност, школство (до дечијих вртића), медије и све облике масовне културе. Изгледа да нам нема спаса, али ипак се надам да нећемо пропасти. А ако и будемо пропали, „утешно је“ што ћемо пропадати у сјајном друштву; заједно са – до кретенизма нам драгом – безалтернативном и неизлечиво болесном Европом.

 

 

Извори:

Бјукенен, Патрик: Смрт Запада, ИХТУС Хришћанска књига, Београд, 2003.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *