Ни у шта се тако чврсто не верује

          као у оно што се најмање зна. (Монтескје)

 

 Аутор: Тодор Вулић 

       Шарл-Луј де Секонда Монтескје (1689 – 1755) био је француски књижевник, историчар и политички филозоф. У свом капиталном делу О духу закона, он је предлагао политички систем у којем би власт била подељена на законодавну, извршну и судску. Ово његово дело, први пут објављено 1748, наишло је на добар пријем у британским колонијама на тлу Северне Америке. Оснивачи Сједињених Држава инспирисани овом теоријом пишу Устав САД-а, и у њему први пут формализују ове Монтескјеове политичке принципе. „За Монтескјеа је питање поделе власти било питање политичке слободе. Под њом је он подразумевао спокој духа који потиче из уверености сваког грађанина у властиту безбедност. Стога је он поделу власти сматрао условом политичке слободе. […] Свестан ꞌвечног искустваꞌ да је ꞌсваки човек који има власт склон да је злоупотреби и злоупотребљава је све док не наиђе на границеꞌ, јемство слободе грађана налази у [њеној] подели. […] По оцени Монтескјеа, за онемогућавање злоупотреба власти потребно је да ꞌраспоредом самих ствари, једна власт обуздава другу“.1 Он је „видео у свим појавама законе – у природи, друштву, у човеку… па и бог је, по њему, подложан законима.“2

Ипак, у овом осврту Шарл-Луј нас неће занимати као политички теоретичар, већ пре свега и превасходно као филозоф историје; и то у оној мери у којој је он своја промишљања о историји обзнанио у дугом свом делу под називом Разматрање о узроцима величине Римљана и њихове пропасти. У тој историји Монтескје заговара тезу: да су сваки историјски догађај својим исходом и свака велика личност својим деловањем, укључени у доминантну тенденцију историјског периода у коме се реализују. Да на рушењу републиканског уређења Старог Рима нису ништа урадили њени најзначајнији рушитељи – Марије, Сула, Помпеј, Цезар, Антоније или Октавијан, Римска република би на свом неминовном путу ка Царству ипак пропала, јер би на њеној пропасти уместо њих порадио неко други. „Да су Цезар и Помпеј [пише Монтескје] размишљали као Катон [Утички – водећи републиканац у њихово време], други би размишљали онако како су то чинили Цезар и Помпеј, а Република, предодређена да нестане, била би гурнута у понор од стране неког другог“ (Монтескје, 2004: 75).

          Дакле, узрок пропасти Републике нису биле диктаторске амбиције великих историјских личности античког Рима, већ доминантна тенденција друштвеног развоја која је вукла за собом све посебне догађаје. Жесток отпор који су присталице Републике пружале овом тренду био је крцат чудним обртима, који су их у низу битака на крају увек лишавали победе. Тако, када је 42. године пре нове ере код Филипа дошло до одлучујућег судара републиканаца предвођених Брутом и Касијем и цезароваца предвођених Марком Антонијем и Октавијаном, Брут је на своме крилу до ногу потукао Октавијана, али је Касије на своме крилу губио битку против Антонија. Несвестан чињенице да битка ни издалека није изгубљена, Касије малодушно престаје да пружа отпор и врши самоубиство. То омогућава Антонију да притекне Октавијану у помоћ и да наредног дана заједнички поразе и Брута. Нешто пре тога, републиканска узданица, Цицерон, подржавао је снагом свог моћног ауторитета Октавијанов успон, несвестан да ће на крају баш Октавијан дефинитивно ставити тачку, не само на Републику, него и на његов живот. У то време изгледало је као да се и сам космос заверио против републиканаца.

          Осврћући се на Монтескјеову тезу, по којој историјски тренд друштвеног развоја вуче за собом посебне догађаје, Емил Сиоран пише: „Ништа није жалосније од пропасти једне републике. О томе би требало говорити елегичним или епиграматичним тоном или, још пре, тоном који откривамо у делу Дух закона. ‘Када је Сула хтео да врати Риму слободу, овај више није био у стању да је прими […] [После тога] сви државни удари били су уперени против тирана, док ни један није био уперен против тираније’“ (Сиоран, 2009: 50). И Октавијаново враћање слободе Риму 27. године пре нове ере, завршило се на исти начин као и Сулино. Метафорички речено, Римска република је престала да постоји оног момента у којем је Октавијан одустао од њеног враћања, јер није имао коме да је врати. И при свему томе, по Монтескјеу, то је била неминовност у којој нема никакве случајности:

          „Случај не господари светом [каже он]. Питајте Римљане који су забележили низ успеха док су били вођени извесним планом, и стални низ пораза када су се окренули другоме. Постоје општи узроци, морални и физички, који делују у свакој монархији, уздижу је, одржавају или обарају. Сви догађаји се налазе под утицајем ових узрока. И уколико случај неке битке – што је посебан узрок – доводе државу до пропасти, неки општи узрок довео је до тога да је било неопходно да држава нестане после само једне битке. Укратко, главни преокрет повлачи за собом све појединачне догађаје“ (Монтескје, 2004: 75). Овај цитирани Монтескјеов закључак је његов филозофско-историјски кредо, његов одговор на питање – који фактори одређују, обликују и усмеравају ток историјског развоја. У најкраћем, то је, по њему „главни преокрет [који] повлачи за собом све појединачне догађаје.“ Како разумети ову реченицу? У њеном преводу са француског оригинала на енглески језик, уместо речи „ главни преокрет“ стоји „the main trend“ – у значењу: главни тренд, главно стремљење, главна тежња (у одређеном правцу, са извесним циљем). Тако да би се та кључна реченица из претходног цитата можда могла превести и на следећи начин – „главно стремљење (или развојна тенденција) [неког историјског периода] повлачи за собом све појединачне догађаје.“ Међутим, није спорно ни то, да се, према Монтескјеу, те развојне тенденције периодично преокрећу и мењају смер – из раста у пад, и из пада у раст.

  • У суштини, француски историчар је заговарао доктрину по којој: у историјском испољавању појединачних догађаја нема произвољности, већ су њихови исходи условљени и предодређени главним стремљењем (тенденцијом или смером развоја) у датом историјском периоду.
  • Из његове тврдње да „случај не господари светом“, произилази, да светом, па тиме и историјом, владају закони. То би било у складу са његовом интелектуалном особином „да у свим појавама [види] законе – у природи, друштву, у човеку…“ Такво виђење произилази и из његове констатације да „постоје општи узроци“ (или закони) који важе за све случајеве, јер „делују у свакој монархији, уздижу је, одржавају или обарају.“
  • Међутим, те опште периодичне тенденције које за собом вуку појединачне догађаје, нису проузроковане силама метафизичког порекла, већ су резултат деловања (неких) моралних и физичких узрока?

Док су прва два Монтескјеова постулата у допуњујућој сагласности, дотле је трећи, због евидентне и збуњујуће недоречености, чак у могућем доктринарном сукобу са претходна два. Било како било, на крају покушајмо да разумемо и његову реченицу из цитираног закључка која гласи: „Питајте Римљане који су забележили низ успеха док су били вођени извесним планом, и стални низ пораза када су се окренули другоме.“ Римљани су реално имали одређена начела и обичаје којих су се држали, али нису имали никакав посебно дефинисан план деловања у периоду државног раста, нити су се окретали неком другом плану у периоду државног посрнућа и пропасти. Пошто у тој реченици Монтескје појам плана, у првом случају везује за период победа, а у другом случају за период пораза, чини се да је он тај појам у основи третирао као синоним за главну развојну тенденцију тих периода.

          Савременици и поданици Римске републике, у које је спадао и грчки историчар Полибије (203 – 118 п. н. е) историјски развој државе су изједначавали са развојем живих организама, уверени да друштвени организми током свог трајања пролазе кроз исте развојне фазе као и биолошке јединке. „’Сваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања.’ [Полибије је] победу Рима над Картагином приписивао чињеници да је у тренутку сукоба Рим био у успону, а Картагина на силаску у том циклусу. Рим је тада био на свом врхунцу, али неминовно су морале уследити промене на лошије. ‘Та ће држава, [опет по Полибију], проћи кроз природни циклус, све до своје пропасти’“ (Тејнтер, 2007: 127). Зар је погрешио? Монтескје, у разради својих постулата, илуструјући како развојна тенденција различитих историјских фаза повлачи за собом све појединачне догађаје, концентрише пажњу на обртање историјских исхода тих догађаја у фази пропасти у односу на исте у фази раста. У раздобљу пропасти, начела и обичаји који су руководили Римљане били су у потпуној супротности са начелима и обичајима „који су их учинили господарима света“.

            „Римљани су успели да загосподаре свим народима не само захваљујући ратничкој вештини већ […] и због љубави [његових војника] према слави и отаџбини. […] Када је исквареност продрла и у саму војску, Римљани су постали плен свих народа.“ (Монтескје, 2004: 128). Док је у времену победа римски грађанин био уједно и римски војник, војна дисциплина је била челична. Тада је важило правило да се казни смрћу свако ко напусти бојни ред или баци оружје. У времену пораза, напротив, велику већину римских војника је чинила варварска мешавина, која је заражена њима својственим духом самосталности уносила непослушност, бунтовништво и самовољу у римску војску, чинећи је неефикасном. У време победа, Римљани су црпели злато и сребро из поражених народа, празнећи ризнице Картагине, грчких полиса, Македоније, Египта, селеукидске Сирије, јудејског храма… У време пораза, њихово злато и сребро односили су други. У време победа мир на римском лимесу је чувало римско оружје, a у време пораза тај мир се плаћао златом. Док су у време победа Римљанима плаћали данак сви народи у окружењу, у времену пораза Рим је плаћао данак народима у окружењу. Док су у време победа легије биле распоређене по граничним провинцијама, чувајући римски лимес од спољњег непријатеља, дотле су у време државног посрнућа, легије биле распршене по унутрашњости, чувајући владаре од побуна сопствених поданика. „Ово је произвело два зла: прво, уклоњена је брана која је спречавала упад толиких народа, и друго, војници су живели и омекшавали у циркусу и позориштима“ (Монтескје, 2004: 121). У време пораза, римски магистрати (изабрани или именовани носиоци извршне власти), вођени својом амбицијом, похлепом и личним интересима, чинили су државне издаје и друге ствари које су у времену победа Римске државе биле незамисливе. У времену победа, магистрати су свој лични интерес без изузетка жртвовали интересима државе и општег добра. У периоду државног успона, Римљани су „са невероватном срећом“ покоравали једног непријатеља тек кад би поразили претходног. (У време Ханибаловог петнаестогодишњег похода, који је из темеља уздрмао римску моћ, Македонија и Селеукидско царство су немо посматрали развој догађаја, да би одмах по Ханибаловој пропасти и ове државе, једна за другом, дошле на ред). На крају Рим је пропао „зато што су га сви народи одједном напали и продрли у њега са свих страна (Монтескје, 2004: 137)… Неисцрпан је списак тих супротности. Наведимо на крају још само то, да је у време победа Рим био пагански, а у време своје пропасти – хришћански.

            Дакле, по Монтескјеу: начела и обичаји римског друштва у времену државног успона били су дивергентно супротни начелима и обичајима римског друштва у времену његовог посртања и пада. Као што је пролеће (када све цвета и расте), супротно јесени (када све што је цветало и расло, вене и умире), тако су, према француском мислиоцу у опреци и фазе римског државног раста и пада. И поред Монтескјеовог просветитељског објашњења да је та законитост условљена општим узроцима моралног и физичког порекла, запитајмо се – има ли у свему томе ипак деловања и неког метафизичког фактора? Нису ли ти његови узроци ипак само последице неког другог моћнијег узрока?

            *    *    *

            Пошто је Римска република пропала, а на њеним темељима израсло Римско царство, и оно је на свом развојном путу пролазило кроз фазе успона и пада. По временском распону од око 300 година, повежимо први век тог царства са четвртим веком, у коме је оно као јединствена држава престало да постоји. У првом веку Римом је уз Сенат владао принцепс – Први Грађанин, са титулом августа. Он је понекад имао савладаре, али неприкосновеност његовог владарског првенства и ауторитета нису довођени у питање. У четвртом веку, Римом су владали класични монарси, при чему су двојица, а често и више њих, делили владарске домене у оквиру Царства, са истом снагом извршне моћи. У првом веку, поред нединастичких владара: Галбе, Отона и Вителија, који су један за другим били на челу Рима тек по неколико месеци (од половине 68, до пред крај 69), Римским царством су владала четири Клаудијевца (Тиберије, Калигула, Клаудије и Нерон) и три Флавијевца (Веспазијан, Тит и Домицијан). У аналогном периоду четвртог века, владало је преко 20 императора. Погледајмо, који су владари четвртог века, по датом временском распону од 299/300 (+/-2) година, поновили владавине принцепса из првог века нове ере? Започнимо ову упоредну хронологију од Октавијановог наследника Тиберија.

        Тиберије – Константин I            

         Константин Велики је започео владавину 299/300 године после Тиберија, завршио је владавину 299/300 година после Тиберија и умро је 299/300 година после Тиберија.

    6 –Почетак савладарства Тиберија са Октавијаном.

306 –Почетак савладарства Константина I са Галеријем…

          Међувреме: 299/300  година.

          *

  14 – Почетак Тиберијеве царске владавине.

312 – Почетак Константинове владавине Римом и целим Западом.

          Међувреме: 299/300 (-2) година.

  24 – Смрт Тиберијевог сина и савладара Друза Млађег.

325 – Смрт Константиновог последњег царског савладара Лицинија.

          Међувреме: 299/300 (+1) година.         

  37 – Крај Тиберијеве владавине.

337 – Крај Константинове владавине.

          Међувреме: 299/300  година.         

  37 – Смрт Тиберија.

337 – Смрт Константина.

          Међувреме: 299/300  година.

          Калигула – Константин II

  37 – Почетак владавине Калигуле.

337 – Почетак владавине Константина II Западом.

          Међувреме: 299/300  година         

  41 – Крај владавине Калигуле.

340 – Крај владавине Константина II.

          Међувреме: 299/300  година.

  41 – Смрт Калигуле.

340 – Смрт Константина II.

          Међувреме: 299/300  година.

          Клаудије – Констанс и Магненције

  41 – Почетак владавине Клаудија.

340 – Почетак владавине Констанса целим Западом.

          Међувреме: 299/300  година.

           *

 54 – Крај владавине Клаудија.

353 – Крај владавине Магненција Западом.

          Међувреме: 299/300  година.

  54 – Смрт Клаудија.

353 – Смрт Магненција.

          Међувреме: 299/300  година.

          Нерон – Констанције II и Валентинијан

  54 – Почетак владавине Нерона (под регенством Бура и Сенеке).

353 – Почетак владавине Констанција II целим царством.

          Међувреме: 299/300  година.

 62 – Крај владавине Неронових регената Бура и Сенеке.

361 – Крај владавине Констанција II.

          Међувреме: 299/300  година.

  62 – Смрт Афранија Бура.

361 – Смрт Констанција II.

          Међувреме: 299/300  година.

  65 – Смрт Сенеке.

364 – Смрт Јовијана.

          Међувреме: 299/300  година.

          *

  68 – Крај владавине Нерона.

367 – Крај самовладавине Западом (једног од Констанцијевих

          наследника) Валентинијана.

          Међувреме: 299/300  година.

  68 – Смрт Нерона.

367 – Валентинијан није умро, али се врло тешко разболео.

          Међувреме: 299/300  година.

          Шта се 367. године дешавало са родоначелником династије Валентинијановаца обавештава нас Амијан Марцелин у својој историји под називом Res gestae (Достигнућа): „У међувремену Валентинијана су мучиле тешке болести, тако да је био на ивици живота… Сматрајући (после оздрављења – примедба аутора) да је за длаку избегао смрт, наумио је да Грацијана, свог сина, који је био близу пунолетства, окити царским инсигнијама“. (Марцелин, 1998: 398-399). И као што је после Неронове смрти проглашен нови август (цар), тако је и после Валентинијанове болести проглашен нови август. Иако се смрт владара, као предуслов за устоличење новог цара није поновила, до устоличења је ипак дошло.

          Веспазијан – Грацијан и Валенс

  69 – Почетак владавине Веспазијана.

367 – Почетак владавине Грацијана као Валентинијановог царског савладара.

          Међувреме: 299/300  година.

          *

  79 – Крај владавине Веспазијана.

378 – Крај владавине Грацијановог царског савладара Валенса.

          Међувреме: 299/300  година.

  79 – Смрт Веспазијана.

378 – Смрт Валенса.

          Међувреме: 299/300  година.

         Тит и Домицијан – Теодосије Велики (и Грацијан)

  79 – Почетак владавине Тита.

379 – Почетак владавине Теодосија I Великог,

          као Грацијановог царског савладара на Истоку.

          Међувреме: 299/300  година.

  81 – Крај владавине Тита.

383 – Крај владавине Грацијана.

          Међувреме: 299/300 (+2) година.

  81 – Смрт Тита.

383 – Смрт Грацијана.

          Међувреме: 299/300 (+2) година.

          *

  81 – Почетак владавине Домицијана.

383 – Почетак Теодосијеве фактичке доминације целим царством

         (у формалном савладарству са дванаестогодишњим Валентинијаном II).

          Међувреме: 299/300 (+2) година.

  96 – Крај владавине Домицијана.

395 – Крај владавине Теодосија Великог.

          Међувреме: 299/300  година.

  96 – Смрт Домицијана.

395 – Смрт Теодосија Великог.

          Крај јединственог Римског царства.

          Међувреме: 299/300  година.

         Дакле: Константин Велики је завршио владавину и умро око 299/300  година после Тиберија; Лициније после Друза Млађег; Константин II после Калигуле; Магненције после Клаудија; Констанције II после Бура; Јовијан после Сенеке; Валенс после Веспазијана; Грацијан после Тита и Теодосије Велики после Домицијана. На који су начин ову ритмику персоналних смена на власти (и на десетине других ритмика показаних у ранијим освртима на цикличне теме) могли креирати Монтескјеови просветитељски морални и физички фактори (или општи узроци, како их он назива) сами из себе? Зато је и постављено питање – нису ли ти његови узроци ипак само последице неког другог моћнијег узрока? Не открива ли тај (метафизички) узрок о којем се ништа не зна своје постојање и деловање кроз ове упоредне хронологије, на исти начин на који су „небеске“ муње откривале присуство електрицитета у природи и онда кад човечанство о њему ништа није знало?

       *    *    *

        По доласку на власт, Домицијан се „брзо решио републиканске фасаде коју су његов отац и брат [Веспазијан и Тит] брижљиво одржавали. Померивши центар власти на царски двор, он је отворено указао на власт Сената као сувишну.“ Стога део историчара Домицијанову владавину означава као крај принципата и крај последњих остатака, и до тада, само формалног републиканизма. Три века касније, после Теодосија, десио се и крај јединственог Римског царства. Његови синови су владали одвојеним царствима: Аркадије, Источним римским царством, а Хонорије Западним.

         Историја хришћанства је на необичан начин била увезана са историјом Римског царствa. Богочовек, Исус Христос, рођен је као поданик тог Царства за владавине првог принцепса Октавијана, а разапет је за владавине Октавијановог наследника Тиберија и Тиберијевог прокуратора Јудеје, Понтија Пилата. Око 300 година касније, за владавине Тиберијевог временско-ритмичког аналога, Константина Великог, потписан је Милански едикт који је зауставио прогон хришћана и учинио их равноправним са присталицама вишебожачких култова. Под Константиновим упливом одржан је и Први васељенски сабор, и усвојено никејско Вјерују (Символ вере), чиме је озваничена хришћанска верска доктрина у сажетој форми. У време краја принципата, за владавине цара Домицијана, прогон хришћана достиже један од својих врхунаца. О томе хришћански историчар Јевсевије Памфил пише: „[Домицијан је] себе показао као Нероновог наследника у мржњи према Богу. Он је био други који је против нас подигао прогон, мада његов отац (Веспазијан) није имао ништа против нас“ (Памфил, 2003: 67). Око 300 година касније, Домицијанов временско-ритмички аналог Теодосије Велики је 380. године, са савладаром Грацијаном, потписао Солунски едикт, којим је никејско хришћанство уздигнуто на ранг државне религије. Теодосије се до краја своје владавине одлучно обрачунавао са паганизмом, а завршни ударац му је задао 394. године. Пред крај те године, одлучно је поразио узурпаторе и последње велике протежере и поклонике вишебоштва, Евгенија и Арбогаста, који су после смрти  Валентинијана II (392. год.) владали градом Римом и Западом. Само неколико месеци после дефинитивног тријумфа никејско-цариградског хришћанства, јединствено Римско царство је с Теодосијевом смрћу престало као такво да постоји.

          *    *    *

          У поглављу „О начину на који су Римљани потчинили све народе“ Монтескје наводи политичке методе којима су се они служили у намери да загосподаре светом. Као доказ тачности старозаветног стиха, који гласи: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“ (Проповједник: 1.9), навешћемо неколико цитата из овог његовог поглавља. Методе савременог империјалног агресора у његовом покушају освајања света, посебно у светлу нашег новијег историјског искуства, показују аналогију с римским методама. Зато, где год се у цитатима налазе речи Рим, Римљани, римски, можемо их заменити терминима Сједињене Државе-Европска Унија, Американци-Западноевропљани, амерички-западноевропски…

            Римљани би „победили један народ и […] наметнули би му услове који би га у огромној

           мери разорили. […] Постао би сужањски народ а да нико не би умео да каже када је  

            сужањство започело. […] Лудост освајача огледала се у вољи да свим народима подари

           своје законе и обичаје“ (Монтескје, 2004: 49-50).

Зар наше скорашње историјско искуство не сведочи то исто. Зар нисмо после пораза у рату са Империјом били на сваки начин разорени и зар смо знали (многи то ни данас не знају) да смо, и када смо, постали сужњи Империје. Зар нам се уценама и насиљем не намећу њихови закони и њихове „морално супериорне“ вредности.

            „О слави војсковође се судило на основу количине злата и сребра коју је носио током

            тријумфа. […] Код Римљана није било трага чак ни од правде лопова који уносе извесно

             поштење у обичаје преступа. […] Хиљаде злочина је почињено да би се Римљанима дао

           сав новац овога света“ (Монтескје, 2004: 47-48).

Зар у савременом империјалном вршљању Запада има бар правде лопова, и зар није почињено хиљаде злочина да би све ресурсе и богатства овога света приграбили за себе.

           „Понекад су злоупотребљавали префињеност свог језика: разорили су Картагину

           говорећи да су обећали како ће поштедети општину а не сам град. Познато је да су

             Етолци, који су себе препустили доброј вољи Римљана преварени: Римљани су тврдили

           да је значење израза препустити се вољи непријатеља подразумевало губитак свих

           ствари – личне слободе, земље, градова, храмова, чак и гробова. Умели су чак и да

           насумице тумаче уговор“ (Монтескје, 2004; 46-47).

Зар се ови савремени Римљани понашају другачије. Зар их је договор с Горбачовом спречио да НАТО инсталације шире не само на земље бившег Варшавског пакта, већ и на републике бившег Совјетског Савеза. Зар су тумачења Дејтонског споразума, или несрећног Бриселског споразума, по коме су им на тацни предате српске општине на Косову и Метохији –  другачија. Иако су ови споразуми, посебно други, били на штету Срба, они се ту нису зауставили. Непрестано траже додатне уступке до потпуне реализације својих циљева; уступке о којима у тим споразумима није било ни речи. Да би то остварили, они креативно занемарују слово договора и тумаче његов „дух“, па све оно што не постоји у слову, произилази, према њима, из његовог „духа“.

             Римски Сенат је „прерастао у трибунал који је судио свим народима. […] Одузимао је

             део поседа [и етничких територија] од побеђеног народа и давао га савезницима. Тако

             је постизао две ствари: везивао је за Рим краљеве [и народе] од којих није било разлога

             за страх, али се од њих много очекивало [између осталог, да служе у римским ратовима

             као „топовско месо“] и слабио оне од којих се ништа није очекивало, а страховало од

           свега“ (Монтескје, 2004: 41).

У огледалу овог Монтескјеовог запажања, могу себе препознати народи бивше Југославије. Којем је од њих „римски Сенат“ судио и суди у Хашком трибуналу; којем су од њих одузете етничке територије и дате народима који су служили Империји; од којег народа Империја, на основу вишевековног историјског искуства њених претходница, није очекивала било шта корисно у смислу покорног служења? Само од једног! А какав су статус, према Монтескјеу, после ратова уживали ти римско-атлантистички савезници?

             „Мада је звање њихових савезника представљало известан облик ропства, ипак је било

             веома пожељно: они који су га стекли били су сигурни да ће увреде примати само од

             њих. […] Тако није било услуге ни подлости коју народи и краљеви нису били спремни

           да учине не би ли га задобили [и сачували]“ (Монтескје, 2004: 41).

Трагикомично је данас посматрати којим се све подлостима служе и на каква све понижења пристају вође народа бивше Југославије. У Босни и Херцеговини, бошњачки лидери одсудно бране позицију империјалног прокуратора, или прецизније, окупационог гаулајтера Империје, Кристијана Шмита, не успевајући да замисле живот без њега? Заиста је, судећи и према њима, тај облик (римског) савезничког ропства и данас врло пожељан. Наравно, и наше вође нису изузетак; и они се врло кооперативно уклапају у тај савезничко-ропски контекст.

             „Они [Римљани] су успоставили закон према којем ни једном азијсом краљу није било

            допуштено да уђе у Европу и у њој покори било који народ [нити да у њој има своје

             савезнике]. Главни мотив рата који су водили против против Митридата био је тај што

             је овај, упркос забрани потчино нека  [европска] варварска племена“ (Монтескје, 2004:

            41).

Зар је то данас допуштено Кини или Русији (која је за њих такође азијатска). Зар се и нама као жртвама њиховог империјалног вршљања безочно не брани било какав облик сарадње са овим силама и зар се наша држава уценама и претњама не гура у конфротацију са њима у интересу Империје, иако је евидентно да су баш ове „азијске“ силе због сопствених интереса заштитнице и наших легалних и легитимних интереса у оквиру међународног права, између осталог, и у Савету безбедности Уједињених нација.

            У истом поглављу Монтескјеове књиге Разматрање о узроцима величине Римљана и њихове пропасти, има још што шта на тему античко-савремених империјалних паралела, али је немогуће у оквиру овог осврта цитирати цело поглавље. Зато уместо њега поново цитирајмо Шопенхауера: „Историја [је] лажљива не само у извођењу већ и у својој бити, јер говорећи о индивидуама и догађајима тврди да сваки пут прича нешто друго, мада у ствари ’од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделом’.” (Тартаља, 1976: 48–49). Девиза историје треба да гласи: Eadem sed aliter (lat. оно исто али у другачијем виду). […] Насупрот томе, будале мисле да нешто [ново] тек треба да постане и да дође.” (Шопенхауер, 2005: 480–481). Заиста, има ли ишта ново под сунцем, од кад је света и века? Покушајмо зато да препознамо, како то Монтескје предлаже – тренутну главну глобално-историјску тенденцију (тренд, стремљење, тежњу) и њен смер, а она ће за собом повући појединачне догађаје који су пред нама, па свидело се то Империји или не. Како је кренуло, чини се, да јој се баш и неће свидети?

 

 

 

Извори:

Монтескје, Шарл: Разматрање о узроцима величине Римљана и њихове пропасти. Утопија, Београд, 2004.

Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. Jesenski i Turk, Zagreb,  2007.

Марцелин, Амијан: Историја. Просвета, Београд, 1998.

Сиоран, Емил: Историја и утопија. Градац К, Чачак, 2009.

Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа II, Службени гласник, Београд, 2005.

Памфил, Јевсевије: Историја цркве. Истина, Шибеник, 2003.

1.Ђурић, Сања: Монтескјеова теорија поделе власти: https://poslovnestudije.com/arhiva/radovi2010/sanjadjuric.pdf

  1. Милић, Бранко: О духу закона – један поглед на Монтескјеа:

https://www.tacno.net/kultura/o-duhu-zakona-jedan-pogled-na-moteskjea/

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *