Аутор: Тодор Вулић

Карл Попер, „икона“ неолибералне филозофије, говорио је између осталог: „о дужности научника да трага за смелим хипотезама и на тај начин проширује људско сазнање“; говорио је о науци, чији смисао није давање „потпуно извесних одговора о свету који нас окружује стављајући тачку на своје учење… [него да] непрестано поставља испред себе нова питања и трага за њиховим одговорима.“ Овим Поперовим смерницама научним делатницима не би се имало шта приговорити, да он и заговорници његове филозофије нису стављали тачке не само на своја учења, већ се и инквизиторски обрушавали на друга, њима идеолошки неприхватљива учења. Чини се да је у том „научном“ анатемисању најгоре прошла идеја циклизма друштвене динамике. Пошто у овој области ништа није дефинитивно решено, ниједна „смела хипотеза“ не само да не би смела бити маргинализована, занемарена или унапред обезвређена, већ би свака морала, уз критичку дистанцу, бити размотрена са дужном пажњом. У науци и нетачне хипотезе (или теорије) могу бити инспиративне и својом инспиративношћу допринети ширењу људског сазнања о свету и човеку у том свету.

Међу екстремно „смеле хипотезаме“ о природи историјске динамике, свакако спада и астролошки концепт смена култура Мила Дупора (1905-1981), обзнањен у самиздату 1939. године, под називом Иду Славени. У овој књизи Дупорова мисао је до сржи хераклитовска, али на неки свој начин и шпенглеровска. Почнимо овај приказ са његовим виђењем универзалних закона: „Погледаћемо летимично главне законе развоја света, који природно и нашу расу неумитно силе на испуњење њеног задатка… Славени смо, и како би могли примити једну перспективу, а да је не вежемо са општим светским збивањима. Стална на том свјету само мјена јест“ (На том свету стална је само промена – примедба аутора), изусти Славен [Петар] Прерадовић из генералске униформе германске. Већега закона није [могуће] утврдити. Не прати он само свакодневне појаве, него једнако важи за све векове, светове и просторе. Васколики Мир (свет – примедба аутора) можда само кроз то и постоји, што је обузет својим сталним и кобним настајањем и нестајањем… И око нас ствари да стану, наша мисао да стане, ми више не би осећали постојање – ми стварно више не би постојали. Кроз ово вејање ствари, и само кроз ово – Бог богује – каже негде филозоф Милош Ђурић. У сваком моменталном застоју Свемира стао би и Он сам… Та вечна кретња и промена ствари (panta rei)… то је једина и сталност и стварност која стоји иза свих мена… Али у бескрајном смењивању ствари и ми… запажамо неки ред. Све се развија од простијег к сложенијем, да се на концу врати к своме почетку. Као у неким валовима дизања и спуштања… Васиона дише… И свагде је ред да се све мења, живи, изживи и надокнађује новим. У читавом саздању природном, од… [Микрокосмоса до Макрокосмоса] влада исти повезани ред постајања, успона и нестајања… Наша писана историја позна смену грандиозних старих култура које у се дизале и падале, предајући свој вал нареднима. Велике светске империје дизале су поносно своје жезло над половину глобуса, па га опет уморно спуштале и предавале дугима које надолазе… Ко још неће да разуме да је и ток свих догађаја на Земљи подвргнут реду промена… Само извесне групе господарећих народа на Западу затварају очи да мимоиђу овакве констатације. Плаше се да их пребрзо не очисте народи који иза њих следују. Али зар ће они тиме зауставити неминовни точак историје или продужити… [своје господарење светом] у вечито. Не свакако… Нигде се није десило да би култура са истог извора и на истом месту кулминирала двапут; нигде ни једна сила није остала стална. Нема ни једног народа, каже Шпенглер, који је читава столећа остао на истој висини“ (Дупор, 1939: 6-13). Дакле, по Дупору, промена је универзални закон света и без промене свет не би могао постојати. Међутим, та промена није ни произвољна ни случајна – она је предодређена и подвргнута цикличном реду: „Све се развија од простијег к сложенијем, да се на концу врати к своме почетку“. Точак историје је условљавао и одређујивао „смену грандиозних старих култура које су се дизале и падале, предајући свој вал нареднима“.

            Дупор надаље објашњава узроке постепеног кварења, старења и пропадања култура. По њему, свака од њих почиње појавом градова, који су „срце и мозак“ културе. Међутим, градови су и тло из којег ниче клица смрти те културе. Рушилачке страсти и најгори људски инстикти, који су иманентни становништву градова, временом нарастају до саморазарајуће деструкције, анархије и хаоса. И док дубоко негативно карактерише људе из градова, Дупор истовремено слави људе са села. Он пита: „Ко гледа зорино лице? Номади, пастири, сељаци. [Зар не] видите духовну и физичку свежину њихову? За номаде нема препрека, здравље [им] је силно, ћуд неукротива, мисли јасне. Село је носилац врлина и поштења… Када је пророк Зороастер питао свог бога Ахура-Мазду коме се… пре њега показао, овај одговара: Јими пастиру“ (Дупор, 1939: 16). Док село слушајући природу ноћу спава, друштвени живот града (читај оргијање) тад достиже врхунац. Недостатак сунчеве светлости рађа зло: „Можемо си предочити шта одсуство светла сунчевог чини онима који га читава живота… у хаосу града довољно не уживају“ . По Дупору, Сунце, у астролошком смислу, управља људском историјом. Стога и цело једно поглавље његове књиге носи назив „Сунце равна нашом историјом“.

            Дупорова астролошка шема космичких циклуса који су доводили до смена и преврата култура, означава носиоце три претходне и једне будуће културе: Хамите (Египћане, Нубијце), Семите (Асирце, Вавилонце, Феничане), Кентумите (Грке, Римљане-Романе и Германе) и Сатемите (Словене).

            Култура и историјска мисија Хамита, потомака Хама, једног од преживелих Нојевих синова после библијског потопа, одвијала се од 4593. до 2446. године пре нове ере. Трајала је, онолико колико ће трајати и мисије осталих народних група – 2147 година. У том првом космичком кругу пролећно Сунце је било у сазвежђу бика, па је и култни симбол главне религије био бик (Апис). Елементарно (астролошко) значење тог симбола је земља, те је и материјална култура Хамита била везана за земљу (и земљорадњу). Духовну основу овог периода чини: геометрија (земљомерје), земна магија, култови мртвих, подземна светилишта…

            Култура и историјска мисија Семита, потомака другог Нојевог сина Сема (или по Даничићу, Сима), одвијала се од 2446. до 299. године пре нове ере. У овом космичком кругу пролећно Сунце је било у сазвежђу овна, па је култни симбол главне религије било јагње. Елементарно својство овна је ватра, па је и материјална култура Семита усресређена на коришћење и управљање ватром (топљење метала, печење глине – глинених посуда и глинених плочица исписаних клинастим писмом…). Духовну основу семитског раздобља чине: учење о вези ватре неба и ватре тела, звездано небо (небеска ватра, астрономија и астрологија) и математичке дисциплине у вези ових знања.

             Култура и историјска мисија Кентумита, потомака трећег Нојевог сина Јафета, одвијала се од 299. године пре нове ере до 1848. године нове ере. У овом космичком кругу пролећно Сунце је било у сазвежђу риба, па је риба и култни симбол главне религије (хришћанства). Елементарно својство риба је вода, те је и материјална култура Кентумита (Грка, Енглеза, Португалаца, Шпанаца, Холанђана, Венецијанаца, Ђеновљана…) усмерена на воду (господарење морима и на морепловство, географска открића у поморским екседицијама, ливење метала…). Духовну основу овог раздобља чине крштење у води и света вода, алхемија и психологија…

              Култура и историјска мисија Сатемита-Словена (Руса), такође потомака трећег Нојевог сина Јафета, траје од 1848. године и тајаће до 3995. године. У овом космичком кругу пролећно Сунце је у сазвежђу водолије, па ће култни симбол главне религије бити човек-анђео. Елементарно својство водолије је ваздух, и материјана култура Словена ће бити усресређена на ваздух (на господрење ваздухом и на авијацију, етер, пратипове ствари…). Духовну основу овог раздобља чиниће: космичка премудрост, свејединство многострукога, сливање са душом света.

              Према овој шеми, Дупор, попут Данилевског и Шпенглера, такође предодређује пропаст Запада, и препознаје Словене као носиоце културе савременог космичког круга. По њему, управо живимо у времену транзиције култура; културе Запада (или Кентумита) у културу Истока (или Сатемита-Словена). Може ли се ово његово астролошко предоређивање историје цивилизација сматрати иоле смисленим? Да би се оценила валидност те прогнорзе, цитираћемо неколико других прогноза из његове књиге Иду Славени, не губећи при том из вида да су оне дате пре избијања Другог светског рата, или пре марта 1939. године када је завршено писање ове књиге. У њој Дупор, између осталог, предвиђа и следеће: „Неће проћи велике године и на нашим леђима започеће се ново крваво коло… Старе (западноевропске – промедба аутора) нације свој силазак са престола света морају попратити почасном паљбом топова… Архитект париске изложбе од 1937. погодио је снове судбине када је на најистакнутијем месту поставио големи руски павиљон у право сучеље немачком… Немачкој војсци нема премца… Они ће се залетели да брзо смлаве Париз… Војске демократских земаља првог меридијана свакако ће у првом налету бити побеђене… Где немачки шљем наступи у следећем рату – наступиће и страх. Теорија тоталног [и муњевитог] рата, који се тако свиђа Немцима… под немачком руком престизаће Атилу који рече: Куд ја пролазим трава не ниче… Ипак у сваком случају Немачка остаје по средини са првим вероватним успехом. Окрене ли се… са Италијом према западу – победиће… Најзанимљивији сукоб биће када се у коштац ухвате силни и еминентни представници главних и опречених раса: Немци и Руси… То ће бити сукоб полова који убрзано лете један на другога и сударају се највећом силином. Филозофски: [то ће бити] сукоб… свечовека са надчовеком, Достојевског и Ничеа (И Шпенглер је рекао – следећи миленијум припада хришћанству Достојевског – примедба аутора)… Очекујемо грозни судар… Па зар је могуће да ове ханибалске [немачке] војнике… победе млитави Руси са својим женским срцем? Тако ће рећи онај ко не зна да су непобедиви савезници Русије: време, [простор] и господарски извори… Од свих ратних особина славенских, свакако је тајна [стратешког] повлачења најкарактеристичнија… Било како било са таквим [астролошким] нагађањима, ја верујем да ова [моја] књижица излази на пар година пред нови Светски рат, а већ до јесени 1941. Немачка ће почети онај свој грозни корак… Ако се ово не деси, нека одговарам читаоцу за обману“.

               Из овог низа цитата, више се него јасно назиру контуре најзначајнијих збивања у Другом светском рату на тлу Европе. Тачност прогнозиране скице тих ратних дешавања – која је, да поновимо, дата у књизи штампаној 1939. и писаној пре тога – је најблаже речено зачуђујућа. Заиста су демократије првог меридијана, Француска и Велика Британија, поражене у првом немачком налету; заиста је после тога дошло до страшног судара Немаца и Руса и заиста су Руси у том судару однели победу. Дупор је тачно предвидео и годину завршетка тог сукоба. По њему, Други светски рат би требао бити реплика Другог пунског рата, који је вођен између Рима и Картагине у време претходне транзиције култура, семитске у кентумитску. По тој историјској паралели Немци би били Картагињани. Он каже: „Последња сила семитска [Картагина] пала је 202. пре Христа. Ако овом додамо 2147 [година, колико траје један космички циклус] добијамо… годину 1945. (као годину пада Немачке – примедба аутора)“ (Дупор, 1939: 125). Иако га Дупор није спомињао нити предвиђао, намеће се питање: није ли холокауст извршен током Другог светског рата над европскским Семитима од стране Кентумита (немачких нациста), историјско-ритмичка рефлексија сукоба који се међу њима одвијао пре око 22 века?

 

               *    *    *

 

               У контексту претходне анализе, аутор књиге Иду Славени прилаже још једну информацију: „Докони кабалисти нашли су да се догађаји у културама и нацијама… стално понављају. Такав један [и то] најважнији циклус установљен је [у трајању] од 308 година. Број 308 налази се [око] 7 пута у нашем космичком циклусу од 2147 година“ (Дупор, 1939: 125). Понавља ли се заиста нешто у историјама култура и нација по тој „најважнијој“ ритмици доконих кабалиста? Проверимо то у историји народа којег је Дупор означио као наследника цивилизације Запада.

            Упоредна хронологија два стогодишња периода руске историје

                     по временском распону од 308/309 (+/-2) година

 

1547 – Почетак царске владавине првог руског цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.

1855 – Почетак владавине императора Александра II Романова.

           Међувреме: 308/309 година.

1574 – Крај прве царске владавине Ивана Грозног.

           (Иван се одриче власти у корист Симеона Бекбулатовича).

1881 – Крај владавине императора Александра II.

           Међувреме: 308/309 (-1) година.

1574 – Почетак владавине Симеона Бекбулатовича.

           (Почетак друге царске владавине Ивана Грозног – 1576).

1881 – Почетак владавине императора Александра III.

           Међувреме: 308/309 (-1) година.

1584 – Крај владавине цара Ивана Грозног.

1894 – Крај владавине императора Александра III.

           Међувреме: 308/309 (+1) година.     

 1584 – Смрт цара Ивана Грозног.

1894 – Смрт императора Александра III.

           Међувреме: 308/309 (+1) година.    

1584 – Почетак владавине последњег владара из главне гране Рјуриковича, Ивановог

           хендикепираног сина, цара Фјодора I, под регентством Бориса Годунова.

1894 – Почетак владавине последњег владара Романова, императора Николe II.

           Међувреме: 308/309 (+1) година.

1610 – Крај владавине цара Василија IV Шујског. Крај владавине династије Рјуриковича.

            (Шујски су били бочна грана Рјуриковича).

1917 – Крај владавине императора Николе II. Крај владавине династије Романова.

           Међувреме: 308/309 (-1) година.

1612 – Последњи Рјурикович, Василије IV, умире у пољском заточеништву.

1918 – Последњи Романов, Никола II, убијен је у бољшевичком заточеништву.  

           Међувреме: 308/309 (-2) година.

1609/1613 – Смутное време. Период стране интервенције, грађанског рата,

          глади и смрти у Русији.

1918/1922 – Руска револуција. Период стране интервенције, грађанског рата,

           глади и смрти у Русији.

           Међувреме: 308/309 година.

1613 – Успостављена нова Руска царевина.

           Почетак владавине династије Романова.

1922 – Конституисан Совјетски Савез.

           Почетак владавине совјетских властодржаца.

           Међувреме: 308/309 година.

1645 – Крај владавине првог Романова, цара Михаила I.

1953 – Крај владавине совјетског властодршца Јосифа Стаљина.

           Међувреме: 308/309 година.

1645 – Смрт првог Романова, цара Михаила I.

1953 – Смрт совјетског властодршца Јосифа Стаљина.

           Међувреме: 308/309 година… итд.

 

            *    *    *

 

            Дупорова књига Иду Славени никада није доживела друго издање; она је и данас у „дубокој илегали“ потпуне анонимности. Насупрот овој књизи, која предодређује историју, Карл Попер је своју студију Беда историцизма посветио доказивању немогућности предвиђања развоја историјског тока. „Разорном“ аргументацијом је „доказао“ непостојање ритмова или образаца, закона или праваца, на којима се тај развој заснива. Ти Поперови „докази“ су данас парадигматични у сфери изучавања друштвене динамике; они стављају тачку на сваку помисао о циклизму те динамике. Беда историцизма је преведена на многе светске језике и штампана у многим издањима. Њен аутор се и данас (посмртно) слави као неприкосновени научни ауторитет, иако стварност одбија да сарађује с његовом науком – науком о немогућности предодређивања историјске динамике. Биће да је Ајнштајн био у праву кад је рекао: „Људска глупост и свемир су бесконачни, али за ово друго нисам сигуран.“

 

 

Извори:

Дупор, Миле: Иду Славени, (Самиздат), Сплит, 1939.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *