Док не постану свесни,

неће се пробудути. (Џорџ Орвел)

 

Аутор: Тодор Вулић

Лук Данијел Хардинг (рођ. 1968) је као дописник британског Гардијана из Москве био први страни новинар који је после хладног рата протеран из Русије 2011. године. Одмах потом, у књизи  под индикативним називом Мафијашка држава (Mafia state) он најцрњим бојама описује политички систем Руске Федерације под Путином, иако је, успут буди речено, за време његовог боравка у Москви (2007 – 2011) и у време његовог протеривања, председник те Федерације био Дмитриј Медведев (2008 – 2012). Откривањем застрашујућег глобалног надзора који уз помоћ савремених електронских технологија заједнички врше америчка NSA (National Security Agency – Агенција за националну безбедност) и британска GCHQ (Government Communications Headquarters – Државни/ владин штаб за комуникације) од стране узбуњивача Едварда Сноудена 2013. године и експлозија међународног незадовољства поводом тог открића, бацило је мрачну сенку на Обамину администрацију у САД и Камеронову администрацију у Британији. Буквално преко ноћи, „анђеоско“ обличје морално супериорног светског хегемона, добило је своју стварну луциферску физиономију. У предговору Хардингове књиге Досије Сноуден Алан Русбриџер примећује: „Технологије које је Запад на сва звона оглашавао као оруђе демократије и слободе појединца – Гугл, Скајп, мобилни телефони, џи-пи-ес, Јутјуб, Тор, е – комерц, интернет банкарство и све остало – претварају се у машине за надзор које би пренеразиле и Џорџа Орвела“. 

И сад долазимо до интересантне случајности: о Сноуденовом херојском подвигу не пишу књиге само новинара који су сарађујући с њим омогућили да ова мрачна тајна угледа светлост дана, (попут Глена Гринвалда или Лоре Поитрас, изложених после тога дивљачком малтретирању од стране америчких и британских власти), већ о Сноудену пише књигу и Лук Хардинг, који је због свог острашћеног извештавања о мафијашкој Путиновој држави био „малтретиран“ тако што му је ова ускратила гостопримство. Да ужас буде још већи, баш та мафијашка држава је дала Сноудену азил, и то у моменту када су обавештајне агенције Сједињених Држава и Британије кренуле у лов на његову главу. Ако у стварном свету и има било какве случајности, у свету шпијунаже случајност не постоји. Лук Хардинг, поред осталих, добија задатак да пред светским јавним мњењем на свој начин и са ореолом жртве злих Руса, спасе што се спасти може. Описујући говор Едварда Сноудена заглављеног у бекству на терминалу московског аеродрома Шереметјево, Хардинг пише: „Свакоме ко је упознат са приликама у Русији – њеним суровим ратовима у Чеченији (нису ли државне и обавештајне структуре Запада, баш оне које је Сноуден разобличио, и шаком и капом помагале те „сироте“ Чечене, „осведочене борце за људска права и демократију“ – примедба аутора), намештеним изборима (који се у САД, као што смо се ових дана уверили, не намештају – примедба аутора), и неумољивим прогоном политичких противника (инструираних, финансираних и на све могуће начине подржаваних од тог, од Сноудена разобличеног Запада – примедба аутора) – један део Сноуденовог говора звучао је помало шупље. Русија је МОЖДА у Сноуденовом случају била симбол борбе против кршења људских права. Међутим, разлог за то није била чињеница да руска влада верује у људска права; то није истина. Путин је често негативно говорио о људским правима (наравно, Хардинг за то не наводи ни један једини пример – примедба аутора). Путин је Сноудена вероватно видео као пијуна у новој великој игри, и сјајну прилику да осрамоти Вашингтон, вечитог противника Москве“ (Хардинг, 2014: 206).

Дакле, Путин је захваљујући Сноудену видео прилику да осрамоти Вашингтон, који се „светлог образа“ и неосрамоћен сопственим злоделима, нашао у епицентру афере глобалног надзора „која би пренеразила и Џорџа Орвела“. Да подсетимо: тема Хардингове књиге је требала бити – фактички криминално и документовано кршење људских права од стране америчке и британске владе, које су уз то, у свакој прилици себе безочно проглашавале бастионима светске слободе и демократије. Међутим, Хардинг је у име америчких и британских сајбер лопова, кроз цео текст своје књиге верглао – држ’те руског лопова. А после претходног цитата уследила је већ хиљаду пута рециклирана баражна ватра: „Русија је судила покојном човеку (Сергеју Магницком – примедба аутора)… На месту на којем је требао да стоји оптужени стајао је празан кавез. Био је то дадаистички спектакл… Недељу дана касније […] Александар Наваљни такође се појавио пред судом. Адвокат, блогер који пише против корупције и има велики број читалаца из средње класе… Корупција, намештена суђења и политички притисак на правни систем били су део свакодневног живота. У кагебеовском заплету, Путин је донео нови закон по коме све невладине организације које примају новац са Запада морају да буду регистроване као ‘страни агенти’ (а оне то наравно, као нису – примедба аутора)… Дума је донела закон против ‘геј пропаганде’… итд, итд“ (Хардинг, 2014: 206-207).

И сад гле, баш та мрачна руска сила постаде „симбол борбе против кршења људских права“. Недопустиво. А како се при свему томе, по Хардингу, понашали стварни и племенити борци за људска права: „Другог јула Кремљ је био домаћин самита највећих светских извозника природног гаса. Један од оних који су дошли на тај састанак био је и председник Боливије, Ево Моралес. Председник индијанског порекла, који је с тешком муком прочитао говор поводом сопственог проглашења, није био љубитељ Сједињених Држава и њихове моћи. (Ето какви су ти Индијанци – знају да скидају скалпове, али не и да прочитају сопствене говоре – примедба аутора). У интервјуу за редакцију телевизије РТ за шпанско говорно подручје, Моралеса су питали за Сноудена (у том моменту заглављеног на аеродрому Шереметјево – примедба аутора). Неприпремљен за то питање, председник је изјавио како није добио захтев за азил од узбуњивача из NSA. Али ако га затражи од Боливије, добиће позитиван одговор. Касније тог дана, Моралес и његова пратња одлетели су из Москве кући. Неколико сати након полетања пилот им је пренео застрашујуће вести: Француска и Португалија одбиле су да дозволе председничком авиону да прође преко њиховог ваздушног коридора. Следеће вести биле су још горе. И Шпанија и Италија донеле су сличне забране. У очајању, пилот је ступио у контакт са властима Аустрије и принудно слетео у Бечу. Шта се за име света дешава? Неко из обавештајне заједнице САД дојавио је Вашингтону да је Моралес прокријумчарио Сноудена у свој авион. Одличан пример благовременог извештавања! Ухватили су га! Једини проблем био је у томе што Сноуден није био у авиону. Бела кућа је позвала на узбуну своје савезнике због погрешне дојаве. Можда је у питању била довитљива руска дезинформација. Или класична грешка CIA? У Бечу, председник Моралес и његов министар одбране Рубен Сааведра седели су на каучу на аеродрому, увређени што су Сједињене Државе имале смелости да тако понизе једну малу и суверену земљу. […] Била је то срамна епизода. […] Непромишљена реакција Сједињених Држава доказала је како је карикатура САД као ТОБОЖЊЕГ агресивног силеџије на игралишту, овога пута била сасвим истинита. Међутим, такође је доказала да Сноуденов план да стигне у Латинску Америку у ствари није изводљив“ (Хардинг, 2014: 199-201). У свему томе, Хардинг овога пута не препознаје ништа дадаистичко, иако се баш дадаизам дефинише као уметнички покрет који у уметнички израз уноси провокацију.

И ето, захваљујући Хардингу, доживесмо недадаистичко просветљење. Дакле, Сједињене Државе (и њихов подмукли савезник Уједињено Краљевство), нису агресивни и бахати силеџија који на сваком кораку крши све норме међународних и људских права, већ само тобожњи силеџија којем се због тренутне непромишљености омакло то што му се омакло у Моралесовом случају. Дакле, људождери затечени како управо пеку и кувају несрећнике који су им пали шака су у ствари, по Хардингу – вегетаријанци? Бахатост и морална наказност светских моћника и њихове чудесно „интелигентне“ новинарске послуге је понекад заиста неподношљива. А Сноуден је, опет по Хардингу, постао руски талац, који је, од толиких могућности да се скраси у неком демократском рају изабрао Русију. Све племените западне демократије су брже боље похитале да му понуде азил у својим робијашницама, не презајући у том демократском и људскоправашком ентузијазму ни од оборања Моралесовог авиона, а он изабрао да буде пијун у Путиновој игри срамоћења Вашингтона. А потом су из Русије почеле пристизати Сноуденове слике „на туристичком бродићу који крстари реком Москвом. […] Ове слике које су доспеле до руских медија требало је да оставе утисак да Сноуден живи ‘нормалним’ животом“ (што је у Путиновој мафијашкој држави наравно немогуће – примедба аутора) (Хардинг, 2014: 243). У наставку Хардинг описује тај Сноуденов ненормални живот: сусрет са четворо Американаца, такође узбуњивача, који „су га затекли здравог, опуштеног и ведрог“; мало затим, посећије га и отац, Лени Сноуден, а за њим и Немац Ханс-Кристијан Штребеле „екстравагантни припадник Покрета зелених“. По њему Сноуден шаље писмо откуцано на писаћој машини за Ангелу Меркел и немачки парламент. У тобожњој потрази за Ал Каидом, америчка NSA и британска GCHQ су прислушкивале, а Сноуден то обзнанио, и све телефонске разговоре које је водила позната исламска фундаменталисткиња Ангела фрау Меркел (ето мало, заиграла се деца). Иако је због овог некоректног геста својих савезника била лично огорчена, Меркеловој није на памет пало да Сноудена избави из руског „талаштва“ и ненормалног живота. Наравно, фрау и није могла ништа да предузме, јер и њен BND (познат и као служба коју закон не занима) такође надзире електронску комуникацију грађана из прислушне централе у Бад Ајблингу.

У Русији се Сноуден оженио својом девојком Линдзи Милс, коју је због бекства оставио на Хавајима, а ових дана су добили и прво дете – и то мушко. Живот је чудо, или како би рекао Чехов: „Чак и у Сибиру има среће“. А шта би га чекало да је пао шака својим бившим послодавцима: „Ако би се вратио из Москве, чекало би га тридесет година у затвору. Томе би се могле додати и друге оптужбе. По једном члану закона, можда би га чекала и смртна казна. Упркос чињеници да је, износећи у јавност те невероватне информације, променио ток политичке историје, Сноуден још дуго неће видети своју домовину“ (Хардинг, 2014: 258).

 

*    *    *

Нико не може да вара

Британског новинара.

Ал’ да му се без мита нешто свиђа

 – е то се не виђа. (Хамберт Вулф).

 

О Сноуденовим мотивима за удар на Локијев накот, митску змију Јормунганда која је својим страшним стиском обухватила цео свет, биће речи мало касније. Пре тога је неопходно објаснити мотиве Гардијана, а потом и Вашингтон поста и Њујорк тајмса – мотиве озлоглашених медијских кућа огрезлих у овој луциферијанској работи глобалног надзора и контроле – и образложити улогу коју су одиграле у случају Сноуден. Како је могуће, да баш оне, а посебно Гардијан, „помогну“ овом узбуњивачу у његовој намери? И на ово питање дао је одговор на моменте тако „очаравајуће интелигентни“ Хардинг. (Не би требало губити из вида да је његова књига првенствено намењена „проницљивим“ конзументима неолибералних бајки на Западу, а не вишедеценијским жртвама тог зла широм света). Елем: „Русбриџер је морао својим противницима да предочи оно што је било очигледно. Сноуден је – срећом – своје досијее поверио новинарима. Они су савесно (у договору са владом и агенцијама) радили на њима, објављујући само мали део свега онога што су имали на располагању. […] УПРАВО СУ МЕДИЈИ СПАСЛИ ОБАВЕШТАЈНЕ АГЕНЦИЈЕ ОД ТРАГЕДИЈЕ МНОГО ВЕЋИХ РАЗМЕРА. […] Шта би следећи доушник могао да учини у одсуству професионалних медијских посредника? Могао би једноставно све да изнесе на светску мрежу, коју није могуће цензурисати“ (Хардинг, 2014: 280-281). То што нам Хардинг преноси, изговорио је његов главни и одговорни уредник и већ цитирани Алан Русбриџер, онај Русбриџер који је рекао: „Технологије које је Запад на сва звона оглашавао као оруђе демократије и слободе појединца […] претварају се у машине за надзор које би пренеразиле и Џорџа Орвела“. Стари Грци су ово називали хипокризијом, а дефиниција те појаве гласи: „Хипокризија или лицемерје је заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује. Етимолошки потиче из грчке речи ὑπόκρισις (хyпокрисис) која значи ‘глума’. ‘Хипокрит’ у античкој Грчкој је био појам за глумца односно особу која намерно заварава друге“.1 Дакле, за Русбриџера, као и Хардинга, који је с Русбриџеровим предговором написао ову књигу, срећа је што је Сноуден њима поверио своје досијее. Тако су, у сарадњи с владом и службама поверене им Сноуденове податке, могли цензурисати и објавити само мали део. Пошто је и то мало цензурисаног материјала изазвало глобални потрес, можемо само претпостављати шта би се десило да је објављено све. Западни медији су тако одрадили сјајан посао: с једне стране су стекли ореол првобораца за људска права, а с друге стране су спасле обавештајне агенције, како Русбриџер рече, „од трагедије много већих размера“. У књизи Досије Сноуден, на клацкалици ових медијских мотива и циљева, читаоци непрекидно сусрећу антитетичке флоскуле – час флоскуле осуде неселективног електронског надзора грађана Сједињених Држава, час „патриотска“ оправдања тог надзора „због борбе против тероризма“. На крају, главни и одговорни уредник Гардијана у предговору Хардингове књиге славодобитно је изјавио: „Веома сам поносан што смо то урадили. […] То је слобода која може да заштити све нас“.

А све је, по Хардингу, почело 11. септембра 2001. године. Помало скресана црна крила обавештајних агенција у време Афере Вотергејт, после рушења кула близнакиња дала су невиђени ветар у леђа тој обавештајној хидри:. „[Џим] Сенсенбренер био је главни творац Патриотског закона, који је осмислио како би америчким шпијунима омогућио да се боре против тероризма у свету након Напада једанаестог септембра. Сада је [после Сноуденовог узбуњивања] рекао како су Бушова и Обамина администрација погрешно протумачила његов закон – користећи га да шпијунирају недужне Американце. Био је то класичан франкенштајновски тренутак, када научник схвата да његова креација није нешто прелепо што је желео да створи, већ чудовиште које се отело контроли. […] У суштини, Сенсенбренер је предлагао повратак методу циљаног шпијунирања. Његовим речима: ‘Професионалци из обавештајних служби требало би да се баве стварним случајевима – а не да копају кроз гомиле наших приватних података“ (Хардинг, 2014: 256). А шта је о овом закону говорио професор уставног права и сенатор из Илиноиса, Барак Обама, у својој предизборној кампањи? „Неће више бити противзаконитог прислушкивања америчких држављана. Национална безбедност неће више имати дозволу да шпијунира америчке грађане који нису оптужени ни за какав злочин. […] Закон се више неће занемаривати онда кад је то згодно“ (Хардинг, 2014: 86). Међутим, иако је знао шта је неуставно и противзаконито, за време његове председничке владавине и са његовим одобрењем, вршљање NSA достигло је свој вртоглави врхунац. У децембру 2013. федерални судија Ричард Леон је тврдио: „Програм је по свом обиму био ‘готово орвеловски’. […] Влада не наводи ни један једини случај у коме је анализа масовног сакупљања метаподатака помогла NSA да спречи непосредан терористички напад“ (Хардинг, 2014: 257). Један твит из Обаминог доба то лудило метафорички описује на следећи начин: NSA уђе у бар и каже: „Дајте ми сва пића која служите. Морам да видим које ћу да наручим“. А после обављеног посла изађе заборављајући на наруџбину, јер ни у једној флаши није нашао ништа што би личило бар на колико-толико пристојног талибана загњуреног у виски или кока колу.

 

*    *    *

У дигресији која следи, позабавићемо се нашом вечном темом – историјским циклизмом. Прошле, 2020. године изабран је (или како то већ назвати) нови председник САД-а. Познато је да амерички председници изабрани у годинама које се завршавају с нулом у већини случајева нису живи дочекали крај својих мандата. Председници којима је то успело, Регану и Бушу Млађем, у неком моменту у току обављања председничке функције животи су били врло озбиљно угрожени. За разлику од њих: Вилијам Харисон (изабран 1840) умро је после свега месец и нешто дана своје председничке владавине; Линколн (изабран 1860) је убијен; Гарфилд (изабран 1880) је убијен; Мекинли (изабран 1900) такође; Хардинг (изабран 1920) је умро под сумњивим околностима; Рузвелт (изабран 1940) је умро, а Кенеди (изабран 1960) је убијен. Између свих њих постоји временско ритмичка веза. Ову врло скраћену упоредну хронологију започнимо Линколновом председничком владавином као матричном за све наредне случајеве.

 

  1. Линколн – Хејз и Гарфилд

По временском распону од око 15/16 година, Линколнову председничку владавину (1861-1865) поновили су својим председничким владавинама Радерфорд Хејз и Џејмс Гарфилд (1877 – 1881).

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1822 – Рођен Радерфорд Хејз.

            Међувреме: 15/16 (-2) година.

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД.

1877 – Радерфорд Хејз постао председник САД.

            Међувреме: 15/16 година.

            *

1865 – Абрахам Линколн постао председник САД (други мандат).

1881 – Џејмс Гарфилд постао председник САД.

            Међувреме: 15/16 година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1881 – Крај председничке владавине Џејмса Гарфилда.

            Међувреме: 15/16 година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1881 – Убиство Џејмса Гарфилда.

            Међувреме: 15/16 година.  

  1. Линколн – Мекинли

По временском распону од око 35/36 година, Линколнову председничку владавину (1861 – 1865) поновио је својом председничком владавином Вилијам Мекинли (1897 – 1901). 

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1843 – Рођен Вилијам Мекинли.

            Међувреме: 35/36 (-1) године.

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД.

1897 – Вилијам Мекинли постао председник САД.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Абрахам Линколн поново изабран за председника САД.

1901 – Вилијам Мекинли поново изабран за председника САД.

            Међувреме: 35/36  година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1901 – Крај председничке владавине Вилијама Мекинлија.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1901 – Убиство Вилијама Мекинлија.

            Међувреме: 35/36 година.          

    2.1.  Бут – Чолгош          

Убица Вилијама Мекинлија, Леон Фрак Чолгош, рођен је око 35/36 година после рођења убице Абрахама Линколна, Џона Вилкса Бута. Чолгош је извршио атентат на Мекинлија 35/36 година после Бутовог атентата на Линколна и убијен је 35/36 година после Бута.

1838 – Рођен Џон Вилкс Бут.

1873 – Рођен Леон Франк Чолгош.

            Међувреме: 35/36  година.

1865 – Џон Бут убио председника Линколна.

1901 – Леон Чолгош убио председника Мекинлија.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Смрт Џона Бута.

1901 – Смрт Леона Чолгоша.

            Међувреме: 35/36 година.

  1. Линколн – Хардинг

По временском распону од око 56/57 година, други Линколнов председнички мандат поновио је својом председничком владавином Ворен Хардинг.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1865 – Рођен Ворен Хардинг.

            Међувреме: 56/57 година.

             *

1865 – Абрахам Линколн постао председник САД (други мандат).

1921 – Ворен Хардинг постао председник САД.

            Међувреме: 56/57 година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1923 – Крај председничке владавине Ворена Хардинга.

            Међувреме: 56/ 57 (+1) година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1923 – Смрт Ворена Хардинга.

            Међувреме: 56/57 (+1) година.

  1.   Линколн – Рузвелт

По временском распону од око 79/80 година, Линколнову председничку владавину (1861 – 1865) поновио је Френклин Рузвелт својим трећим и четвртим мандатом (1940 – 1945).

1804 – Рођен Френклин Пирс.

1882 – Рођен Френклин Рузвелт.

            Међувреме: 79/80 (-1) године.

1853 – Френклин Пирс постао председник САД.

1933 – Франклин Рузвелт постао председник САД (први мандат).

            Међувреме: 79/80 година.

            *                             

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД.

1941 – Френклин Рузвелт постао председник САД (трећи мандат).

            Међувреме: 79/80 година.

1865 – Абрахам Линколн постао председник САД (други мандат).

1945 – Френклин Рузвелт постао председник САД (четврти мандат).

            Међувреме: 79/80 година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1945 – Крај председничке владавине Френклина Рузвелта.

             Међувреме: 79/80 година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1945 – Смрт Френклина Рузвелта.

            Међувреме: 79/80 година.

  1. Линколн – Кенеди и Џонсон

По временском распону од око 99/100 година, Линколнову председничку владавину поновили су Џон Кенеди и Линдон Џонсон.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1908 – Рођен Линдон Џонсон.

Међувреме: 99/100 година. 

*

1861 – Линколн постао председник САД.

1961 – Кенеди постао председник САД.

            Међувреме: 99/100 година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1963 – Крај председничке владавине Џона Кенедија.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1963 – Убиство Џона Кенедија.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

     5.1. Бут – Освалд

Кенедијев убица Освалд рођен је око 99/100 година после Линколновог убице Бута и убијен је око 99/100 година после њега.

1838 – Рођен Џон Вилкс Бут (Линколнов убица).

1939 – Рођен Ли Харви Освалд (Кенедијев убица).

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

1865 – Џон Бут извршио атентат на Линколна.

1963 – Ли Освалд извршио атентат на Кенедија.

           Међувреме: 99/100 (-1) године.

1865 – Убијен Џон Вилкс Бут.

1963 – Убијен Ли Харви Освалд.

            Међувреме: 99/100 (-1) годинe.

  1.    Линколн – Картер и Реган 

По временском распону од око 115/116 година, Линколнову председничку владавину поновили су Џими Картер и Роналд Реган.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1924 – Рођен Џими Картер.

            Међувреме: 115/116 година.

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД.

1977 – Џими Картер постао председник САД.

            Међувреме: 115/116 година.

           *

1865 – Абрахам Линколн постао председник САД (други мандат).

1981 – Роналд Реган постао председник САД.

            Међувреме: 115/116 година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1981 – Покушај убиства Роналда Регана.

            (Реган је био врло тешко рањен и више месеци онеспособљен

             за вршење председничке функције).

            Међувреме: 115/116 година.

     6.1. Бут – Хинкли

Атентатор на Регана, Џон Хинкли, рођен је око 115/116 година после Линколновог убице Бута и осуђен је на доживотну изолацију 115/116 година после Бутовог убиства.

1838 – Рођен Џон Вилкс Бут.

1955 – Рођен Џон Хинкли.

            Међувреме: 115/116  (+1) година.

1865 – Џон Бут извршио атентат на Линколна.

1981 – Џон Хинкли извршио атентат на Регана.

            Међувреме: 115/116  година.

1865 – Смрт Џона Бута.

1981 – Доживотна изолација Џона Хинклија (у душевниј болници).

            Међувреме: 115/116  година.

  1. Линколн – Буш

По временском распону од око 139/140 година, владавину Абрахама Линколна поновио је Џорџ Буш Млађи.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1946 – Рођен Џорџ Буш Млађи.

            Међувреме: 139/140 (-2) година.

1861 – Абрахам Линкол постао председник САД.

2001 – Џорџ Буш постао председник САД.

            Међувреме: 139/140 година.

1865 – Абрахам Линкол постао председник САД (други мандат).

2005 – Џорџ Буш постао председник САД (други мандат).

            Међувреме: 139/140 година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

2005 – Покушан атентат на Џорџа Буша.

            Међувреме: 139/140 година.

     7.1. Бут – Арутунијан

Атентатор на Буша, Владимир Арутунијан, рођен је око 139/140 година после Линколновог убице Бута и осуђен је на доживотну изолацију 139/140 година после Бутовог убиства.

1838 – Рођен Џон Бут.

1978 – Рођен Владимир Арутунијан.

            Међувреме: 139/140 година.

1865 – Џон Бут извршио атентат на Линколна.

2005 – Владимир Арутунијан покушао атентат на Буша.

            Међувреме: 139/140 година.

1865 – Смрт Џона Бута.

2005 – Владимир Арутуријан осуђен на доживотну робију.

            Међувреме: 139/140 година.

 

            *    *    *

После ове дигресије вратимо се поново Досијеу Сноуден. Правећи паралелу између Едварда Сноудена и Џулијана Асанжа, Хардингове наводне симпатије су на страни овог првог. Овај новинар, осведочени „русофил“, Асанжа сумњичи (и то му не прашта) за организовање Сноуденовог бекства преко Русије: „У идеолошком погледу, њих двојица су имали много тога заједничког: били су страствени поборници транспарентности на интернету и либертијанске филозофије кад су у питању информације, обојица су имала и знатне вештине када је у питању дигитална одбрана. […] Кад је у питању темперамент, Сноуден није ни најмање сличан Асанжу. Он је стидљив, алергичан на камере, и не воли да буде у средишту медијске пажње. Никад није желео да буде славан. Свет новинарства му је био потпуно непознат. Асанж је, међутим, сушта супротност“ (Хардинг, 2014: 189-190). Асанж је наравно негативац који је „силовао две Швеђанке“, и уз то „неподношљиви нарцис“. Да није доказани силеџија, зар би га демократске британске власти практично киднаповале из амбасаде Еквадора у Лондону само због Викиликса? Нема шансе.

Сноуден никад није исказао жаљење због учињеног, јер није желео да живи у свету „’у коме се све што кажем и што урадим снима’. […] Федералне агенције заузеле су интернет, рекао је Сноуден. Претвориле су га у машину за шпијунирање читавих нација“ (Хардинг, 2014: 95). Њему као Американцу била је позната прича из америчке колонијалне прошлости, када су Британци озаконивши Општи налог за претрес, бахато и самовољно упадали у сваку америчку кућу вршећи преметачине, заплене, пребијајући и хапсећи за сваку ситницу. Управо то је био један од разлога који су довели до Америчке револуције. По Сноудену, амерички грађани су од владиних агенција поново доведени у сличну позицију, а своје чињење је схватао као акт револуционарног отпора том неподношљивом стању. И што је значајно, ово његово мишљење деле и многи други. По речима сенатора Френка Черча, NSA је својим вишедеценијским деловањем нагомилала таква технолошка знања и инфраструктуру, да је већ стекла моћ „да Америку подвргне општој тиранији“.

Сноуденова акција разобличила је до сржи противнародно деловање администрације Џорџа Буша и Дика Чејнија, језуитско-лицемерну природу Барака Обаме и његовог тадашњег потпредседника Џоа Бајдена и „славу“ коју је стицала (и данас врло присутна) Ненси Пелоси својом подршком општем надзору и контроли Американаца. Све те снаге су поново на сцени и по оцени најближег Сноуденовог сарадника, новинара Глена Гринвалда, тренутна дешавања у САД показују све знаке новог полета контроле и тиранисања америчких грађана од стране сопствених обавештајних агенција. У своје време Лаокон је говорио Тројанцима: „Не верујте Данајцима ни кад вам дарове носе“ – саветујући их пред наступајућу катастрофу да не увлаче грчког дрвеног коња у Троју – али није имао ко да га чује. Чини се да и Сноуденова упозорења савременим Тројанцима нема ко да чује. Колико (донекле) изненађује неадекватан одговор Американаца на владине прекршаје и злочине, толико изостанак било какве реакције у Британији је подразумеван; „Британци нису грађани – они су поданици“. „У дистопијском роману Олдоса Хакслија Врли нови свет, Британци задовољно жваћу сому, дрогу која им доноси заборав и осећај блаженства. Поред неколико забринутих интелектуалаца […] становници Хакслијевог Лондона будућности, задовољавају се тиме да играју голф са баријерама, упуштају се у промискуитетни секс или гледају тактилне филмове. У лето 2013, онима који су писали о Сноуденовим документима, Велика Британија је изгледала отприлике тако“ (Хардинг, 2014: 268-269). То што данашњи Британци жваћу идеолошку сому је таман толико проблем колико и то што возе аутомобиле левом страном ауто пута. Далеко већи проблем је што су уз помоћ Американаца принудили добар део човечанства да то исто чини, али без осећаја блаженства и са осећајем гађења и одвратности према том њиховом „дрогираном“ идеалу. Врли нови свет је последњим дешавањима у Сједињеним Државама показао да је врлији него икад. А докле ће бити такав? Слепац би рекао – видећемо. Изгледа да је пред зору тама заиста најгушћа.

 

Извори:

Хардинг, Лук: Досије Сноуден. Evro-Giunti, Београд, 2014.

1) https://sh.wikipedia.org/wiki/Hipokrizija

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *