Ко зна и ко може рећи

Одакле је потекло, одакле ово стварање?

Онај што свет посматра са највишег неба?

Он зна, а можда не зна ни Он. (Рг-Веда)

 

Аутор: Тодор Вулић

Савремени људи су, како рече Харари, „самостворени богови са законима физике као јединим друштвом“; законима који су њихова религија. Њих не мучи спознаја да у тој њиховој религији физика „светог“ Ајнштајна обезвређује физику „светога“ Њутна, и да је квантна физика најблаже речено у несагласју са Ајнштајновом физиком. Истовремено, друштвена наука бескомпромисно учи да је човек као друштвено, па тиме и историјско биће, подвргнут слепом случају и хаосу историје. Античко знање о законима друштвено-историјског развитка и остала знања о космосу а не хаосу историје, за ту науку су тек примитивномистични, а тиме и ненаучни, увиди – Удалаке Арунија, Лао Цеа, Питагоре, Хераклита, Парменида, Симе Ћијана, Платона, Аристотела, Полибија или Марка Аурелија. Протерани из науке, одговори ових и других античких „мистика“ на фундаменталне тајне стварности, данас своје последње упориште проналазе још само у књижевности и уметности. Неоптерећени обавезом да буду научни у савременом смислу те речи, ослобођени тешких и спутавајућих окова заглупљујућих научних догми, књижевници и уопште уметници своје фасцинације свим и свачим, па у оквиру тога и античким знањем, уграђују без устезања у своја дела пратећи и слушајући само урођену им уметничку имагинацију. Дефинисање уметности као симболичког одраза наше интеракције са природом и стварношћу, одређује уметничко дело као уметниково откровење емоција, спознаја, мисли и идеја насталих из те интеракције. У складу с тим, књижевност је „најбољи израз најбоље мисли редуковане на писање“. Интересантно је, да су најбоље мисли првог познатог научника у историји човечанства (дакле, не само ведског мудраца, већ и научника из 8. века пре нове ере), Удалаке Арунија, такође исказане у књижевној форми. У антици је знање саопштавано у стиховима као у Парменидовој поеми О природи, или у „драмским“ дијалозима као у Платоновом Тимају. Тамо где је античка наука почела, ту је данас и завршила – у књижевности. Илуструјмо форму тих првих научних радова цитатом из Чандогја упанишаде: 

„Желећи да понуди свом сину Светакетеу идеју и укус Истине, мудрац Удалака Аруни га је послао да убере црвено воће са бањан дрвета. Када је дечак донео воће, отац му рече: ‘Подели га на пола’.  Син уради како му је речено. ‘Шта је унутра?’ запита отац. ‘Мноштво семенки.’ ‘Узми једну и подели је на пола.’ рече дечаков отац. Након много мука и стрпљења Светакету је успео да подели једну малу семенку. ‘Шта има ту унутра? питао је отац. ‘Унутра нема ничега, оче.’ ‘О, дете, овакво дрво не може да израсте из ничега.’  ‘Заиста, оче, овде нема ничега.’ ‘То што ти називаш ничим је нешто што очи не могу да виде – нешто невидљиво из чега расте ово велико дрво. То је снага, невидљиви дух који прожима све и који је корен свега што постоји’.“ 

Критикујући слепу улицу у коју је доспео савремени доктринарни материјализам, Јунг нуди Удалакин излаз из ње: „Нама је [у науци] потребан повратак изворном, живом духу.“ (Јунг, 2018: 111). Додајмо томе да је и друштвеној науци потребан повратак античком историјском циклизму који је Платон је у Држави дефинисао на следећи начин: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове [про]мене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Ову античку истину парафразирао је и ренесансни историчар Гвичардини: „Све су државе и сва краљевства и сви градови смртни; свака ствар престаје и свршава једном. […] Стога се грађанин који доживи пропаст своје отаџбине не може жалити на злу судбину отаџбине и називати је несрећном, колико на своју личну [несрећу]; јер се са отаџбином десило оно што је неминовно, а његова је зла судбина што је живео у време такве несреће“ (Стипчевић, 2003: 46).

*    *    *

Овај кратак преглед цитата који следе, преузетих из књижевних дела у којима се недвосмислено обзнањују историјски циклизам и друга античка знања с њим у вези, почећемо са Мишелом де Монтењом (1533 – 1592) и његовим Огледима. Тим делом је, између осталог, заснована нова књижевна форма есеја. У својим есејима Монтењ води расправу са самим собом, али и са античким мудрацима, филозофима и историчарима, на теме које су заокупљале људе ренесансе.

„Живот по себи није ни добро ни зло [каже Монтењ]; у њему добро и зло заузимају место које им ви одредите. Ако сте један дан проживели, ви сте све видели. Један дан је као сви дани. Нема друге светлости, нити друге таме. Ово сунце, овај месец, ове звезде, овај поредак, то је онај исти који су ваши преци уживали и којима ће се ваши потомци занимати:

‘Ваши очеви друге видели нису,

нити ће ваши потомци друге посматрати’ (Манилије, I, 522).

И, на концу, редослед и разноликост свих чинова моје [животне] комедије одвијају се за годину дана. Ако сте уочили ритам моја четири годишња доба, она обухватају детињство, младост, зрелост и старост света. Тај свет је одиграо своју улогу. Никакву вештину не зна осим да почне изнова“ (Монтењ, 1990: 28).

Монтењева тврдња: „Ако сте један дан проживели, ви сте све видели. Један дан је као сви дани“ је класична идеја антике. Наводи је и Борхес у својој Историји вечности, рекавши: „Марко Аурелије […] тврди да било које време – век, година, једна ноћ, можда и неухватљиви садашњи тренутак – садржи у себи свеобухватну историју. […]’ Ко је видео садашњост, видео је све: све догађаје који су се збили икада у прошлости и све оне који ће се одиграти у будућности’“ (Аурелије, књига 6: 37). Да је све увек исто тврди и Парменид, а старозаветни Соломон додаје: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“. Нема друге светлости нити друге таме, другог Сунца, Месеца, звезда ни поретка. Шта су посматрали преци посматраће и потомци, јер динамички циклизам кроз „враћање оног истог у другом виду“ обезбеђује непроменљивост кроз промену. „Редослед и разноликост свих чинова“, овог француског есејисте, кроз ритам његових животних доба који се метафорички одвијају „за годину дана“, аналоган је редоследу и разноликости смена годишњих доба током једне године, али је аналоган и ритму света, јер човек је свет у малом. Зато ни свету, ни годишњим добима, ни човеку после старости и краја (после зиме) не преостаје ништа друго до да почну изнова. Како после смрти почети изнова?

„Природа нас на то присиљава. Изађите, каже она, из овог света као што сте у њега  ушли. Онај исти пут који сте прешли из смрти у живот, без патње и страха, пређите поново из живота у смрт. Ваша смрт је саставни део поретка у васиони [која кружи]; она је саставни део живота на свету:

‘Смртници се смењују, и као тркачи,

један другоме бакљу живота предају’ (Лукреције, II, 76).

Зар да изменим ради вас овај лепи поредак ствари? Смрт је услов вашег постанка, то је део вас, [бежећи од смрти] ви бежите од самих себе. То ваше биће које уживате припада подједнако и животу и смрти. Онај тренутак у којем сте се родили води вас у смрт колико и у живот.

‘Наш први час, онај који нам је дао живот, тај га је и начео’ (Сенека, III, 847).

[…] Ви сте у смрти док сте у животу [као што сте у животу док сте у смрти]. Јер постојите и после смрти [као што сте постојали пре живота]“ (Монтењ, 1990, 27).

Шта ли би Удалака или Монтењ рекли за савремени научни доживљај овог феномена, по којем наша праволинијска животна одисеја почиње насумичним рођењем ни из чега, наставља се збрканим и насумичним живљењем без сврхе и смисла и завршава се враћањем у ништа? Удалака о томе каже Светакетеу: „Неки веле: – На почетку беше само небиће [или ништа], једно једино. Из тога небића настаде биће? Али, заиста, драги мој, може ли бити тако? Како би биће могло настати из небића? Напротив, на почетку беше само биће, једно једино“ (Чандогја упанишада, 2. 1–2). Дакле, како из ничега може настати живот? Монтењ овом концепту нашег насумичног егзинстенцијалног бесмисла супротставља античку идеју кретања живота по кружници, где су рођење и смрт само кардиналне тачке тог циклуса:

„Смрт је почетак другог живота. [Као што плачемо одлазећи из овог живота] исто тако смо плакали, исто тако нам је било мука да уђемо у овај живот, исто тако смо свукли свој ранији омотач улазећи […] [у садашње телесно обличје]“ (Монтењ, 1990: 27).

Дакле, по Монтењу, живећемо и ми и све што постоји и после смрти, јер свет „никакву вештину не зна осим да [вечно] почиње изнова“.

*    *    *

Један од највећих писаца 20. века, Хорхе Луис Борхес (1899 – 1986), био је дословно опседнут историјским циклизмом. У свом Кружном времену је рекао: „Имам навику да се стално враћам Вечном Повратку“, и у својим причама му се заиста стално враћао. О овој његовој опсесији написали смо посебан осврт, па ћемо овог пута томе додати само пар цртица које су тад остале неспоменуте. У причи Теолози он каже:

„[Монотони су] ширили учење о кружној историји, а по којем се не може догодити у садашњости оно што није било у прошлости, или неће бити у будућности“.

Он овде парафразира цара и филозофа стоичке школе Марка Аурелија, који је вековима пре њега написао: „Увек треба мислити на то да су се све ове ствари које се сада дешавају дешавале и раније и да ће се оне и убудуће дешавати. Треба подједнако имати пред очима и целе драме и поједине сцене […] све су те сцене биле исте, само су глумци били други” (Књига 10, мисао 27). У причи Заплет, Борхес, у складу са Аурелијевом обзнаном, поставља упоредо исту драмску сцену у различитом времену и са другим глумцима:

„Да би ужас достигао савршенство, Цезар, притешњен уз ноге кипа нестрпљивим бодежима непријатеља, открива међу тим лицима и бодежима Марка Јунија Брута, свог штићеника, можда и сина; у том тренутку он престаје да се одупире и узвикује: Зар и ти сине мој! Шекспир и Кеведо преузимају тај патетични узвик.

Судбина воли понављања, варијације, симетрије; хиљаду девет стотина година касније, неки гаучи нападају једног од својих старијих другова у јужном предграђу Буенос Ајреса;

овај пада препознавајући у том тренутку свог усвојеног сина и обраћа му се с благим прекором и лаганим изненађењем (ове речи треба слушати а не читати): Али сине! Убијају га, а он не зна да умире зато да би се поновила једна [историјска] сцена.“

И то је цела прича. Међутим, није Јулије Цезар својом смрћу од завереничке руке први одиграо ову варирајућу драмску сцену. Пре њега је то учинио Филип Македонски, а после њега још многи. У маниру Анатолија Фоменка, биографска паралела Филипа и Цезара би могла бити представљена на следећи начин:

  • Филип је окончао епоху републиканства хеленског света;

      Цезар је окончао епоху републиканства римског света.

  • Филип је био жртва организоване завере;

Цезар је био жртва организоване завере.

  • Филип је усмрћен ножевима завереника;

Цезар је усмрћен ножевима завереника.

  • Филип је убијен на јавном месту пред многим очевицима;

Цезар је убијен на јавном месту пред многим очевицима.

  • Филипове убице су били људи из његовог непосредног окружења;

Цезарове убице су били људи из његовог непосредног окружења.

  • Ниједан завереник против Филипа није избегао казну;

Ниједан завереник против Цезара није избегао казну.

Међу кажњенима су били највећи говорник хеленског света Демостен, који је против Филипа писао памфлете назване филипике, али и његов биографски двојник и велики говорник римског света Цицерон, који је своје памфлете против Цезара такође звао филипикама.

Анатолиј Фоменко у својој Статистичкој хронологији: математичком погледу на историју, као биографску реплику Цезара препознаје Констанција I Хлора. Фоменкова биографска паралела изгледа овако:

  • [Јулије Цезар] победник првог тријумвирата.

[Констације Хлор] победник прве тетрархије.

  • Долази на власт после немира и династичке борбе, уништавајући раније саборце.

Долази на власт у време немира и партијске борбе, уништавајући раније пријатеље и саборце.

  • Владао је једну годину (45 – 44) [пре нове ере].

Владао је две године (305 – 306)…

  • Јулије Цезар усваја и уздиже 19-годишњег Октавијана.

Констанције I Хлор доводи на престо свог 20-годишњег сина Константина… итд. (Фоменко, 1997: 180).

У овој паралели постоји низ чудних „чињеница“ и отворених питања, попут: како је Хлор био победник прве тетрархије кад су га надживела тројица преосталих тетрарха, а Галерије уз то активно владао још пет година после његове смрти; или, које је то он пријатеље и саборце уништио ако су га сви надживели; или, на који је он то престо и са којом титулом довео сина Константина за свога живота? Међутим, много је интересантнији манир руског академика да уз биографске паралеле владара-двојника одбија да наведе и ритмику (тј. временски распон) између саобразних догађаја из њихових живота. Дакле, уместо биографско-ритмичких паралела он слаже само биографске паралеле. У његовим упоредним хронологијама недостаје – међувреме. Покажимо то на примеру који следи додајући то што недостаје:

                    Јулије Цезар – Констанције I Хлор (Бледи)

100 п. н. е – Рођен Гај Јулије Цезар.

   Око 250 – Рођен Констанције Хлор.

                    Међувреме: 349/350 година.

  56 п. н. е – Цезар постаје тријумвир обновљеног првог тријумвирата.

           293 – Хлор постаје тетрарх прве тетрархије са титулом цезара.

                    Међувреме: 349/350 година.

  45 п. н. е – Цезар проглашен за доживотног диктатора Римске републике.

           305 – Хлор постаје цар – август Римског царства.

                    Међувреме: 349/350 година.

  44 п. н. е – Крај владавине Јулија Цезара.

           306 – Крај владавине Констанција Хлора.

                    Међувреме: 349/350 година.

  44 п. н. е – Смрт Јулија Цезара.

           306 – Смрт Констанција Хлора.

                    Међувреме: 349/350 година.

Постоји ли разлог за Фоменково скривање стабилне ритмике понављања саобразних историјско-биографских догађаја. Наравно да постоји и о томе смо већ писали, па се овога пута нећемо враћати на ту тему. Ако научна доктрина каже да нешто не постоји, чак и ако то нешто реално постоји, за науку (и Фоменка) то дефинитивно не постоји. За ту појаву Јунг је рекао: „међу измима […] [најгори је] доктринаризам, та најнедуховнија од свих духовних манифестација (Јунг, 2018: 111).  

*    *    *

Хенри Милер (1891 – 1980) је био амерички писац који је на врло особен начин одабирао мрачна искуства (делом и из сопственог живота) – „еротику у најпрљавијем издању“, свет проститутки и макроа, алкохола, дроге и канализацијских испарења, уличарења, људске подлости и беду промашених живота и промашених уметничких амбиција, или најкраће речено, „гонореју“ свакодневнице – означавајући их као доминантни доживљај и садржај стварности. Затим  је у својим романима та искуства огољено и брутално бележио не подилазећи било чијем укусу и не обазирући се на „пристојност“ читалаштва. Баш због таквог писања био је деценијама забрањен у сопственим „морално супериорним“ и „пуританским“ Сједињеним Државама, огрезлим од свог настанка у лицемерје сваке врсте. Уједно, Милер је био познавалац античке књижевности и античких знања. У свом роману Ракова обратница објављеном 1934. године, он пише:

„Отварам књигу – књигу коју је Ниче назвао ‘најбољом немачком књигом уопште’ – и у њој стоји: ‘Људи ће постати паметнији и оштроумнији, али не бољи, ни чвршћи у деловању – или, барем само у појединим раздобљима. Предвиђам да ће доћи време, кад им се Бог неће ни мало радовати, НЕГО ЋЕ РАЗОРИТИ СВЕ ЗА ПОНОВНО СТВАРАЊЕ. Уверен сам да је све смишљено за такав крај и да су време и час […] за догађање тог раздобља ОБНАВЉАЊА већ утврђени.’ […] Изврсно! Барем је пре стотину година постојао човек који је био довољно далековид да схвати да је свету одзвонило. Нашем западном свету!“ (Милер, 1984: 237-238).

О каквом то „разарању за поновно стварање“ и „обнављање“ света он говори? Препустимо Мирчи Елијадеу да то објасни. „Уочавамо [каже Елијаде] да је понављање стварања света колективним обнављањем, код народа који су створили историју, попримало огромну важност“ (Елијаде, 2007: 97). „У 3. веку пре нове ере Берос је по целом хеленском свету раширио халдејско учење о „Великој Години“, одакле ће се проширити ка Римљанима и по Византији. Универзум се ту сматра вечним, али се периодично уништава и поново изграђује сваке ‘Велике Године’ […] Кад се седам планета уједини у знаку Рака (‘Велика зима’) доћи ће до потопа; кад се оне сусретну у знаку Јарца (то јест, на солстицијум ‘Велике Године’) цели ће универзум прогутати ватра“ (Елијаде, 2007: 111). Према Елијадеу је то оптимистички став и оптимистичко схватање историје света. „У ствари, тај се оптимизам своди на свест да је циклична катастрофа нормална“ (Елијаде,  2007: 111). А нормална је зато што се све створено квари, и једини начин да се поправи је, како рече Милер, „све разорити за поновно стварање“.

Поред Ракове обратнице, што је алтернативни назив за северни повратник, Милер је, гле случаја, написао и други роман под називом Јарчева обратница – јужни повратник. Да ли је Милер бирајући те називе за своје романе алудирао на астрономско-географске меридијане или на Беросово учење о разарању и обнављању света, чини се да није тешко погодити. Написавши: „Изврсно! Барем је пре стотину година постојао човек који је био довољно далековид да схвати да је свету одзвонило. Нашем западном свету!“, и Милер, попут Шпенглера (којег, наравно, спомиње у тексту романа), и тог Ничеовог далековидог човека који је пре Шпенглера написао „најбољу немачку књигу уопште“, дакле, и он попут њих најављује крај и пропаст западног света. Ни ове обзнане империјалног краја нису никаква историјска новина, и то се понавља: „Могли би смо подсетити и на то да је један историјски народ у правом смислу [те] речи, Римљани, непрекидно живео обузет ‘крајем Рима’, изналазећи безбројне системе за renovatio“ (Елијаде, 2007: 97). Међутим, Милер и на другим страницама свог романа алудира на историјски циклизам варирајући ту тему на различите начине:

„Волим све што тече, све што у себи има време и постојање, све што нас враћа у почетак, где никад нема краја […] и [где] се ствара огромни круг према смрти и растапању. Огромна инцестуозна жеља јесте тећи, уједињен с временом, стопити велику слику онога што је с друге стране с овим што је овде и сада“ (Милер, 1984: 249-250).

*    *    *

Џејмс Оливер Ригни (1948 – 2007) познатији под псеудонимом Роберт Џордан, аутор је бестселер серијала епске фантастике под називом Точак времена. Кроз све књиге овог серијала као мисао водиља понавља се наредни пасус:

„Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући за собом сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а и они буду давно заборављени када поново наиђе Доба које их је родило. У једном од тих раздобља, које су неки звали Треће доба – Доба које тек треба да дође, Доба давно прошло – ветар се дигао на великој равници званој Каралаинска степа. Ово није био почетак, јер обртајима Точка времена није било ни почетка ни краја. Али био је то један почетак. […] Свет и Време леже у складу. Оно што је било, што ће бити, [то] јесте.“

У серијалу се по ко зна који пут води понављајућа битка између светлости и таме; поноворођеног Хероја светлости као витеза-заточника Творца, против вазала и послушника Творчеве антитезе Мрачног, окованог у Шајол Гулу. Мрачни на крају доба покушава да се ослободи, скрши Точак времена и преуреди свет по својим наумима. Сиже свог драмског заплета Џордан преузима из античких митова. И у вавилонском миту о Мардуку и Тиамати, силе светлости и силе таме воде битке отимајући се о Таблице судбине, јер помоћу њих се свет преуређује и организује као космос или као хаос. (Та понављајућа митска битка води се и у Толкиновом Господару прстенова). „Тежња коју има тама, да се узнемири и да напусти своје нормално стање док зима прелази у пролеће [а стара истрошена епоха у нову] […] напросто је елементарна физиолошка формула [привременог] повратка у безоблично и поновног остварења хаоса. У овој кризи супстанце таме, искуство примитивног човека предосећа знак неизбежне смутње која мора довести до краја једног историјског раздобља да би се омогућило његово обнављање и препород, то јест, да би историја могла поново почети“ (Елијаде, 2007: 93).

Шта је Точак времена? То је моћ која својим обртањем покреће универзум. Његова сила долази из Истинског извора створеног од Творца и он попут митских Мојри или Суђаја плете „шару“ која  предодређује догађаје и људске судбине. Као такав он асоцира на вретено (или вртлог) Нужности из мита о Еру Памфилијцу који наводи Платон у Држави. И вретено Нужности попут Точка времена обртањем покреће кружно кретање небеских сфера. Кружно кретање небеских светова производи и кружно збивање у земаљској природи. У оба случаја садашњост и будућност су већ дати у прошлости.

Циклизам историје Џордановог епског света, где је „Треће доба“ – доба које тек треба да дође, уједно и доба које је већ давно прошло – солидно кореспондира са историјским циклизмом Ђанбатисте Вика. „Вико је сматрао је да су неки периоди историје имали општи карактер, који се, прожимајући сваки детаљ, поново појављивао у другим периодима, тако да су два различита периода могла имати исти општи карактер, а што је могуће доказати аналогијом једног према другом. Као потврду за то он је навео сличност између хомеровског периода грчке историје и европског средњег века, називајући оба општим именом херојских доба. […] Отуда, да бисмо о хомерском добу сазнали више него што нам може рећи Хомер, треба да проучимо средњи век […] Он је показао да се ови слични периоди појављују у истом редоследу“ (Колингвуд, 2003: 80).

Из Џордановог серијала искрсавају и друга античка знања и идеје, као на пример Демокритово учење о мултиверзуму – или паралелним световима, које не оставља равнодушним чак ни поједине савремене физичаре. Џордан на занимљив начин дефинише и митове, који су по њему бледа сећања на прошла доба: „Доба долазе и пролазе, остављајући за собом сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а и они буду давно заборављени када поново наиђе Доба које их је родило “. У оваквој поставци, у којој се може препознати понешто и од Еволе – мит је драгоцено сведочанство прохујалих епоха. „У сваком случају, како ту митологију нисмо ми сада измислили, ваља објаснити чињеницу да она постоји, то јест чињеницу, да се у најдревнијим митовима и списима не наилази ни на какво предање које би подржало [историјски] ‘еволуционизам’“ (Евола, 2010: 230-231).

*    *    *

Завршимо ову приповест подсећањем на Еволино мишљење о инфериорности савремене науке. По њему она није „толико ‘објективан’ резултат свесног и слободног научног испитивања, него је то пре један од многих одраза које је појава модерног света – са његовим инфериорним друштвеним и духовним слојевима и човеком без традиције – нужно произвела на интелектуалном и културном плану“ (Евола, 2010: 235-236). Без обзира на темеље које је поставила традиција, данашња наука на доктринарном нивоу, према Еволи, упорно гради „куле на облацима“. Квинтилијан би томе додао: „Умишљена ученост је та која ствара тешкоће“. На срећу ту је књижевност, да научној догми супростави алтернативу. Јер „ко зна и ко може рећи одакле је потекло, одакле ово стварање? Онај што свет посматра са највишег неба? Он зна, а можда не зна ни Он.“ Дакле, ако се већ не може сазнати одакле ово стварање, ипак се може спознати да тај створени свет „никакву вештину не зна осим да почиње изнова“.

 

Извори:

Монтењ, Мишел де: Огледи. Естетика, Ваљево – Београд, 1990.

Борхес, Хорхе Луис: Кратке приче. Рад, Београд, 1979.

Милер, Хенри: Ракова обратница. БИГЗ, Београд, 1984.

Џордан, Роберт: Зеница света [итд]. Лагуна, Београд, 2021.

Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.

Стипчевић, Никша: Андрићев Гвичардини.Задужбина Иве Андрића, Београд, 2003.

Фоменко, Анатолиј Тимофејевич: Статистичка хронологија – математички поглед на историју. Математички институт САНУ и Досије, Београд, 1997.

Јунг, Карл Густав: Аион. Народна књига – Миба, Подгорица – Београд, 2018.

Eliade, Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *