• Чланци аутора

Арнолд Тојнби и пропаст Запада – контраверзе

 

                 Сведоци смо краја западне хегемоније у свету,

                  околности се мењају (Емануел Макрон).

 

                 Према филозофу историје и писцу монументалне студије Истраживање историје, Арнолду Тојнбију, развој цивилизација се одвија кроз пет фаза: рађање, рашћење, слом, распад и универзалну државу. Дакле, универзална држава је последња (предсмртна) фаза цивилизације, а не њен „врх“ или „златно доба“. Римско царство, као универзална држава настало је у време Октавијана Августа, а после доба немира и друштвеног распада (тј. после социјалних сукоба који кулминирају убиствима Тиберија и Гаја Граха, грађанских сукоба између Гаја Марија и Луција Суле, устанка робова на челу са Спартаком, грађанских ратова Јулија Цезара против Сената и Помпеја, затим, Октавијана и Антонија против Брута и Касија, а потом, и између победничког двојца, Октавијана и Антонија). Доба династије Антонина, које се традиционално означававало као „златно доба“ Римске државе, по Тојнбију је „михољско лето“ те државе. Погледајмо ову Тојнбијеву шему развоја цивилизација по појединим фазама.

Цивилизација се рађа као одговор одређене друштвене заједнице на изазове суровог окружења. Тако је египатска цивилизација настала као одговор на изазов пустиње; минојска (или егејска) на изазов мора; мајанска (или средњеамеричка) на изазов тропске шуме… . „Човек не достиже цивилизацију као резултат супериорног биолошког (расног – примедба аутора) наслеђа или географске средине већ као одговор на изазов у нарочито тешкој ситуацији која га натерује да направи до тада невиђен напор… У случајевима афилираних цивилизација (афилација: усвојење, усињење – примедба аутора) изазов који их је створио мора да је пре свега долазио из људске средине, тј од владајућих мањина друштва… Владајућа мањина је, по дефиницији, владајућа класа која је престала да води и која је постала тлачитељском. На овај изазов одговарају унутрашњи и спољни пролетаријат цивилизације у опадању одвајајући се од ње… [и] постављајући темеље нове цивилизације“ (Тојнби, 1971: 522-523). У односу на Римско царство, спољњи пролетаријат су била германска племена.

             Рашћење цивилизације се одиграва: „када одговор на неки изазов није само успешан сам по себи већ такође [када он] доводи до новог изазова, на који се поново даје успешан одговор. Како да меримо ово рашћење (пита Тојнби – примедба аутора)? Да ли га треба мерити повећањем контроле над спољашњом средином [оног] друштва које је у питању? Таква све већа контола може бити две врсте: повећана контрола над људском средином, која нормално узима облик покоравања суседних народа, и повећана контрола над физичком средином, која се изражава побољшањима материјалне технике… Ниједна од ових појава – ни политичка и војна експанзија, ни побољшање технике – не представљају задовољавајући критеријум стварног рашћења. Војна експанзија је нормално резултат милитаризма, који је и сам симптом опадања. Побољшања технике, било пољопривредне било индустријске, показује мало или ни мало корелације са стварним рашћењем. У ствари, лако је могуће да се техника побољшава у време када је цивилизација стварно у опадању, и обрнуто“ (Тојнби, 1971: 527-528). На овом месту треба застати и запамтити, да по Тојнбију: политичка, војна и техничка експанзија неке цивилизације није својствена фази раста те цивилизације, већ њеној наредној фази – фази опадања.

             До слома цивилизације долази због губитка: „стваралачке моћи у стваралачкој мањини, која тада постаје само владајућа мањина; на ово већина [којом се влада] одговара повлачењем оданости и мимезе (мимезис: имитација, нека врста опонашања и подражавања – примедба аутора), а последица је губитак друштвеног јединства у друштву као целини… Нестанак животности у вођама лишио [их је] њихове магичне моћи да утичу на нестваралачке масе и привлаче их. Где нема стварања тамо такође нема ни подражавања. Фрулаш који је изгубио своју вештину не може више да наведе ноге мноштва на игру, а ако у гневу и страху, он сад покуша да се претвори у каплара или управника робова и да физичком снагом овлада људима за које осећа да их не може више водити својом старом магнетском чари, тада још сигурније и брже уништава своју сопствену намеру, јер ће следбеници, који су само клонули и пали кад је небеска музика ишчезла, бити ударом бича подстакнути на активну побуну“ (Тојнби, 1970: 241-242).

         Тојнби наводи и неке детерминистичке узроке слома цивилизација: „Неке су школе мишљења сматрале да слом цивилизација потиче од чинилаца који су изван људске контроле: (1) За опадање хеленске цивилизације писци су, и пагански и хришћански, сматрали да је узрок пропасти њиховог друштва била космичка остарелост… (2) Шпенглер и други сматрају да су друштва организми који природно пролазе кроз младост и зрелост до пропадања, попут живих створења. Но друштво није организам. (Шта би онда биле ове Тојнбијеве цивилизацијске фазе ако нису младост, зрелост и пропадање – примедба аутора)? (3) Неки други сматрали су да постоји нешто што дегенерише наследне квалитете у утицају цивилизације на људску природу, и да се после периода цивилизације раса може једино поправити приливом варварске нове крви… (Последњих година смо се уверили да ово гледиште живи и данас. Нова крв се потоцима слива у Европу, а разлог за овај пројекат, који се еуфеминистички назива мигрантска криза, Тојнби је сјајно образложио у претходној реченици – коментар аутора). (4) Преостаје циклична теорија историје, какава се налази у Платоновом Тимеју, Вергилијевој четвртој еклоги и другде … [међутим]… Нема никаквих доказа у прилог ове теорије, а има их доста против ње“ (Тојнби, 1971: 529-530). У Тимеју, Платон преноси разговор Солона и египатског свештеника где овај други говори о циклизму природних катастрофа које периодично уништавају цивилизован живот: „А на вас [Хелене] и друге народе, сваки пут кад би се прилике средиле у погледу писма и свега другог што је за живот у градовима неопходно, опет би се, после уобичајеног броја година, као некаква болест, обрушио небески талас, оставивши међу вама само неписмене и необразоване. Тако на неки начин изнова постајете млади, јер не знате ништа од оног што се било овде [у Египту], било код вас дешавало у стара времена… Ви се, пре свега, сећате само једног потопа на земљи, иако их је раније било много“ (Чан, 2001: 87-88). У четвртој Вергилијевој еклоги (буколики, пастирској песми), песник радосно најављује (или боље речено прориче) рођење једног детета са којим ће престати гвоздена генерација људи и започети златна. Овај ће [златни] век започети још сада, за твога конзуловања, Полине… или 40. године пре нове ере, када је Гај Азиније Полин, коме је песма и посвећена, био конзул. Потку ове еклоге чини антички концепт цикличних смена различитих доба: златног, сребрног, бронзаног и гвозденог, и у складу са тим и нестајање, односно настајање одговарајуће генерације људи.

              Све школе мишљења које Тојнби овде наводи, су у суштини заговорнице циклизма и детерминизма, који је неодвојив од циклизма. У претходном приказу, он их само на неки начин разврстава: на огрганистички циклизам („Шпенглер и други“), космолошки циклизам (Платон, Вергилије и други)… и све их одбацује. Одбацује ли Тојнби на тај начин и саму идеју циклизма у историји као такву? Зар ова његова шема развоја цивилизација по фазама, о којој управо говоримо,  није циклизам? Зар та шема на којој гради своју теорију циклизма у историји цивилизација није његово научно чедо на темељу којег је стекао светску (научну) славу? Тојнби је у својој контраверзи по питању циклизма, како би он то рекао за Платона – „фантастично неразумљив“.

          Даље, по Тојнбију, до распада цивилизације долази услед раскола у друштвеном телу. Као што у периоду раста, цивилизација у континуитету на изазове налази адекватне одговоре, тако у периоду распада, цивилизација у континуитету на изазове не налази адекватне одговоре. „У сваком индивидуалном представљању драме изазова-и-одговора морамо, наравно, да овде (при распаду – примедба аутора) уместо успеха упишемо неуспех и да знак плус променимо у минус; али узастопни порази кроз које се развија процес распадања, ипак личе на узастопне победе које омогућавају процес рашћења, утолико што и они сачињавају континуирани низ у коме сваки поступак води ка следећем“ (Тојнби, 1970: 295). У фази распада, друштво улази у раскол, делећи  се на три међусобно непријатељске и сукобљене фракције: владајућу мањину, унутрашњи пролетеријат и спољни пролетеријат („варваре“). Због унутрашњег несклада цивилизација губи моћ самоодређења. „Друштвени расколи у којима се овај несклад делимично открива цепа друштво што је [у претходној фази] претрпело слом на две различите димензије истовремено. Постоје вертикални расколи међу географски одвојеним заједницама и хоризонтални расколи међу географски измешаним, али друштвено одвојеним класама“ (Тојнби, 1970: 299). 

           Универзална држава je фаза опоравка цивилизације после доба немира. Ова се „држава успоставља посредством рушилачког удара којим нека посебна држава скида са мапе све супарнике и тако из борбе излази као једини преживели“ (Тојнби, 1970: 378). Пример универзалне државе је Римско царство после Октавијана Августа. Унивезална држава православне цивилизације (Оболенски би рекао византијског комонвелта), по Тојнбију, није Ромејско царство већ Отоманско царство, а универзална држава њеног руског огранка је Царство Рјуриковича после уједињења Москве и Новгорода 1478. године. „Распадање [цивилизације] не тече једнолично већ смењивањем погоршања и опоравка. На пример, успостављање универзалне државе је опоравак после погоршања у доба немира, а пропаст универзалне државе је коначно погоршање. Како је нађено да обично долази до једног опоравка, којем следи погоршање у доба немира, и до једног погоршања, којем следи опоравак у доба универзалне државе, то се чини да је нормалан ритам погоршање-опоравак-погоршање-опоравак-погоршање-опоравак-погоршање: три и по удара… Овај се модел затим примењује на историју нашег сопственог западног хришћанства да би се утврдило који је ступањ наше друштво достигло у свом развоју“ (Тојнби, 1971: 540-541).

 

             *   *   *

 

             У овој тачки долазимо до кључне теме и питања – у којој се фази развоја тренутно налази цивилизација Запада? Дакле, Тојнби на основу емпирије, као круну свог научног прегнућа и научне славе, изналази конзистентну шему развоја цивилизација; изналази модел који се може употрбити за ишчитавање будућности западне цивилизације, али, за разлику од Шпенглера, он то не чини. На питање заинтересоване (научне) јавности – зашто то није учинио – Тојнби истиче низ методских разлога и проблема. Као један од разлога немогућности тог предодређења, он наводи и следеће: „У атомско доба, у које је Запад – и са њим цео свет – ушао у наше време, изгледа да универзална држава не би могла поново да се успостави – бар не на стандардан начин и зато не у стандардном облику који је тај начин производио. У прошлости су универзалне државе биле успостављане као резултат сукцесивних ратова који су се завршавали збацивањем свих великих сила изузев једног преживелог победника… У доба атомског оружја ни једна сила не би доживела последњу битку. Не би било победника“ (Тојнби, 1971: 380). У овој његовој опсервацији провејава Поперовска заблуда, по којој је стални раст људског сазнања (научно-технички раст), делатна и одређујућа сила историје, иако је, да подсетимо, по Тојнбију, политичка, војна и техничка експанзија неке цивилизације покзатељ њеног опадања. Зар Запад није рушењем Јалте ушао у врло агресивну фазу политичке и војне експанзије, и зар није (истина на нестандардан начин), у „хладном“ рату поразио Совјетски Савез и поред атомског оружја које је овај поседовао. Дакле, пошто је Запад крајем 20. века остао једини победник, по Тојнбијевој шеми, његова универзална држава је ипак успостављена. На крају крајева, зар та универзална држава нема и своју војну силу која се зове – НАТО. Међутим, да ли је тек победа над Совјетским Савезом означила почетак савремене универзалне државе Запада?

              Кључни методски проблем у пројектовању будућности западне цивилизације, по Тојнбију је, одређивање момента њеног слома. Он наводи неколико могућих референтних тачака тог слома: слом космоса европских градова-држава (италијанских, фламанских, ханзеатских); реформацију (која је сломила црквено јединство Запада и папски ауторитет), и разорно дејство по Европу католико-протестанатских верских ратова; затим, успостављање Прве републике у Француској 1792. и почетак доба тоталних ратова; избијање Првог светског рата 1914. и бацање атомске бомбе на Јапан 1945. Позабавимо се надаље само првом референтном тачком слома Запада – сломом космоса европских градова-држава и паралелом тих дешавања са сломом космоса хеленских градова-држава. По Тојнбију, и ту је он у праву, међухеленски ратови у последњим декадама петог века пре нове ере су произвели слом хеленске цивилизације. Историјска паралела тој хеленској драми, била би драма која је проистекла из ратних сукоба италијанских градова-држана, пре свега Венеције и Ђенове, око 1800 година касније, у последњем кварталу четрнаестог века. „Посматрач који је на западни свет гледао у раном четрнаестом веку хришћанске ере могао је да са доста разлога нагађа да ће његова главна установа бити градови-државе. У то време градови државе северне и средишње Италије били су господари индустрије и трговине Средоземља, Ханзеатска лига градова доминирала је Балтиком и Скандинавијом, Фламански градови-државе представљали су моћну снагу у економији Енглеске и северне Француске… Хронологија западне историје одговарала би готово сасвим хронологији хеленске историје са временским интервалом од око хиљаду осам стотина година између њих. Ступањ (или фаза – примедба аутора) рашћења обе цивилизације трајао је око седам стотина година (cirka 1125-425, пре Христа у хеленској и cirka 675-1375, у западној историји). Сломови би се у ове две цивилизације догодили у последњим декадама петог века пре Христа и у последњим декадама четрнаестог века хришћанске ере. Пратеће доба немира трајало би у оба случаја око четири стотине година (431. пре Христа – 31. пре Христа и 1379-1797). А у оба би се случаја ово завршило успостављањем универзалне државе. Августово достигнуће имало би своју западну паралелу у Наполеоновом, јер је Наполеоново царство, попут Августовског, донело мир космосу градова-држава који је претрпео слом, намећући му политичко једиство. Ипак, поред ових снажних тачака структуралне и хронолошке сличности између историја хеленског света и средњовековног космоса градова-држава, постоје и мање упадљиве разлике. А нехеленске појаве у овој епизоди западне историје јасно показују да слом западног космоса градова-држава ипак није представљао слом западног света као целине и према томе њено распадање није представљало крај западне историје“ (Тојнби, 1971: 382). Наравно да тај слом није представљао „крај западне историје“, јер после тог слома, Западу су по Тојнбијевој шеми преостале још две вишевековне фазе – фаза распада и фаза универзалне државе – или добра половина историје. Исто тако, ни слом хеленске цивилизације није означио крај хеленске историје. После њеног слома, уследиле су: четворовековна фаза распада, који се одвијала и кроз перманентне сукобе хеленистичких држава, и петовековна фаза Августове универзалне државе. У тим историјским етапама Рим јесте војнички и политички прогутао Хеладу, али је зато Хелада културно усисала Рим у себе. („Хелени су се дивили сами себи, а Римљани себи и Хеленима“).

              Необично је да Тојнби не узима у обзир Сједињене Америчке Државе и њихову улогу у цивилизацији Запада, која је аналогна улози Рима у хеленској цивилизацији. Као што је Апенинско полуострво било простор хеленских колонизација, тако је и амерички континент био простор европских колонизација; као што је Рим војно и политички покорио Хеладу, тако су и САД покориле Европу; као што је Рим постао културни изданак Хеладе, тако су и САД културни изданак Европе… и као што је Августово Римско царство било универзална држава хеленске цивилизације, тако су и САД постале водећа снага универзалне државе западне цивилизације.

 

            Да резимирамо Тојнбијеву хронолошку паралелу:

 

  • Фаза раста хеленске цивилизације започела је године пре нове ере.
  • Фаза раста западне цивилизације започела је године нове ере.

Међувреме: 1800 година.

  • Фаза раста хеленске цивилизације завршена је године пре нове ере.
  • Фаза раста западне цивилизације завршена је године нове ере.

Међувреме: 1800 година.

           

            Граничне године ових фаза су: 1125. пре нове ере (крај микенске цивилизације која је афилирала хеленску цивилизацију као њен продужетак неколико деценија после пада Троје); 425. пре нове ере (година слома хеленске цивилизације, који је био последица ратова између атинског и спартанског савеза градова-држава за превласт у хеленском свету);  675. нове ере (крај фактичке владавине Меровинга – плавокосих и дугокосих франачких краљева „директних потомака германских богова“ – и почетак фактичке владавине Каролинга (Пипина Херсталског, Карла Мартела и Пипина Малог), претходника, родитеља и прародитеља првог цара обновљеног Западног царства, Карла Великог. По датом времеском померању, Меровиншки период би био саобразан Микенском периоду); и 1375. нове ере (слом космоса европских градова-држава). И ту сад настаје проблем. Уместо да крај једне фазе узме уједно и као почетак наредне фазе, за почетак фазе слома хеленске цивилизације Тојнби узима 431. уместо 425. (када се по њему завршила претходна фаза раста), враћајући се шест година у назад. За почетак слома европских градова-држава узима 1379. уместо 1375. (када се по њему завршила претходна фаза раста Запада), померајући је четири године у напред. Аутоматски овим померањима он мења почетни распон од око 1800 година на 1810 година, подразумевајући ваљда да је и то око 1800 година. (После њега ће то чинити и Фоменко стално и непотребно мењајући распоне у својим упоредним хронологијама). Дакле, по Тојнбију:

 

  • Доба немира (фазе слома и распадања) хеленске цивилизације почело је 431. год. п. н. е.
  • Доба немира западне цивилизације почело је 1379. године нове ере.

Међувреме: 1810 година.

 

            У одређивању година краја доба немира Тојнби поново непотребно мења почетни распон саобразних збивања од око 1800 година, узимајући за крај хеленског доба немира  31. годину пре нове ере, а за крај европског доба немира 1797. годину нове ере, између којих је протекло 1828 година. По Тојнбију:

 

  • Доба немира хеленске цивилизације завршено је 31. године пре нове ере.
  • Доба немира европске цивилизације завршено је 1797. године нове ере.

Међувреме: 1828 година.

 

            Зашта је Тојнбију било потребно ово мењање почетног временског распона? Било је потребно, јер по почетном временском распону од 1800 година не би могао довести Наполеона у временско-ритмичку везу са Августом. Да ли је било неопходно тај распон мењати? Наравно да није. Да ли се ова упоредна хронологија могла од почетка до краја извести по распону од око 1800 годидина? Наравно да јесте. Међутим, претходно је потребно извршити и образложити ревизију граничних година. За почетак слома хеленске цивилизације треба узети међухеленски рат који је трајао од 420-418. године пре нове ере, и који се завршио највећом и преломном битком међухеленских сукоба – битком код Мантинеје (418. п. н. е). Кјођански рат између Ђенове и Млетака вођен је од 1378/79. до 1381, па није јасно откуд Тојнбију 1375. као гранична година краја фазе раста космоса европских градова-држава. Наводећи почетак слома тог космоса, он се коригује и исправно наводи 1379. Дакле, слом хеленске цивилизације градова држава наступио је почетком једног од низа међухеленских ратова 420. говине пре нове ере, у којем је вођена највећа и преломна битка тих ратова, код Мантинеје. Аналогно томе, слом космоса европских градова-држава наступио је почетком једног од низа ђеновљанско-венецијанских ратова 1378/79-1389. године, у којем је битка код Кјође имала пресудни значај. Временски распон одредићемо на класичан начин: удвајањем година Тојнбијевог ритма у форми 1800/01 и дефинисањем максималног одступања од овог оквирног ритна од +/- 2 године. Према ревидираним граничним годинама, упоредна хронологија та два периода би изгледала овако:

 

420 п. н. е. – Почетак слома хеленске цивилизације.

          1379 – Почетак слома цивилизације Запада.

                     Међувреме: 1800/01 (-1) година.

418 п. н. е – Битка код Мантинеје.

         1380 – Битка код Кјође.

                    Међувреме: 1800/01 (-1) година.

 

          Крај доба немира, а тиме и фазе распада хеленске цивилизације, Тојби смешта у 31. годину п. н. е.  Јесте те године Октавијан код Акцијума потукао Антонија и Клеопатру (што је уједно представљало и крај последње хеленистичке државе – Египта Птолемеида), али је тек четири године касније, укидањем Римске републике и успостављањем Римског царства (принципата), 27. п. н. е, успостављена је и универзална држава Октавијана Августа. Не заборавимо да је у Октавијаново време рођен Исус Христос. До краја своје владавине 14. године н. е, он је уобличио државно уређење које ће у Риму потрајати све до Диоклецијана (владао од 284. до 306). Октавијанова владавина универзаланом државом најжешћи ударац је доживела 9. године нове ере, како би Тојнби рекао, од стране спољњег пролетаријата. Варварска (германска) племена наносе Октавијновим легијама страховит пораз у Теутобуршкој шуми. Тај исти германски „пролетаријат“ ће 485 година након тога и срушити Октавијанову универзалну државу.

           Око 1800 година, после Октавијанове „револуције“, долази до новог епохалног обрта на светско-историјској сцени; долази до Америчке револуције и проглашења независности Сједињених Држава и то као секуларне државе. У 1774. години, у години почетка владавине француског краља Луја XVI, почињу прве акције америчких револуционара (сазивање Првог континенталног конгреса, Бостонска чајанка), а идуће године и оружани сукоби (битке код Лексингтона и Конкорда). На чело америчких континенталних трупа стаје Џорџ Вашингтон. После проглашења независности 1776. у рату са Британском метрополом, пресудну политичку, војну, и финансијску помоћ Американцима пружа Француска. Француски експедициони корпус се искцава на америчко тло и одлучује победника у Рату за америчку независност. Овај револуционарни талас преко Атлантика убрзо запљускује и Европу, где (а где би другде) 1789. избија Француска револуција, јасно показујући да је европска цивилизација већ закорачила у нову епоху. Ова револуција, као и америчка пре ње: руши монархију и успоставља републику; руши феудални систем и успоставља капиталистички систем; руши аристократију и доводи на власт унутрашњи „пролетаријат“; завршава период ратова краљева и започиње ратове народа (тоталне ратове); руши ауторитет цркве и уводи секуларну државу; руши религију дајући невиђен инпулс науци… Та иста револуција је изнедрила и Наполеона Бонапарту. Најтежи пораз током своје царске владавине, до тада непобедиви Наполеон  је доживео од Руса 1812. године, око 1800/01 година после Августовог пораза од Германа. Не показује ли можда ова паралела – која ће цивилизација наследити Запад? Присетимо се Шпенглерове реченице: „Хришћанству Достојевског припада наредно тисућулеће“ (Шпенглер, 2018: 208). Дакле, по ревидираним годинама:

 

27 п. н. е – Крај фазе распада античке цивилизације.

       1774 – Крај фазе распада европске цивилизације.

                  Међувреме: 1800/01 година.

 

                  *    *    *

 

27 п. н. е – Почетак Римског царства и Октавијанове универзалне државе.

  1774/76 – Почетак Сједињених Америчких Држава и универзалне државе Запада.

                  Међувреме: 1800/01 година.

27 п. н. е – Почетак владавине Октавијана Августа Риским царством.

  1774/75 – Почетак фактичке владавине Џорџа Вашингтона (и Луја XVI).               

                  Међувреме: 1800/01 година.

    14 н. е – Крај владавине Октавијана Августа античком универзалном државом.

       1815 – Крај владавине Наполеона Бонапарте универзалном државом Запада.

                  Међувреме: 1800/01 година.

 

                 Тако се период револуционарне трансформације дотадашњих државних и друштвених постулата античког света (27 п. н. е – 14 н. е), после 1800 година поновио као период револуционарне трансформације дотадашњих државних и друштвених постулата америчко-западноевропског света (1774-1814/15). Тако смо и по ритму од око 1800 година дошли до Тојнбијеве временско-ритмичке везе између Октавијана Августа и Наполеона Бонапарте. Августова владавина античком универзалном државом трајала је 41 годину. Од почетка Америчке револуције и почетка фактичке владавине Џорџа Вашингтона, до краја Наполеонове владавине, протекла је, такође, 41 година. Пошто се историја античке универзалне државе завршила сломом Западног римског царстава 476 н. е, или 503 године после његовог успостављања, по ритму од око 1800 година, и историја универзалне државе Запада требала би се завршити око 503 године од њеног успостављања, или око 2277. године (1774 + 503 = 2277). Дакле:

 

  476 – Крај античке универзалне државе (Западног римског царства).

2277 – Крај савремене универзалне државе Запада?

            Међувреме: 1800/01 година.

 

           За 503 године постојања, Октавијанова универзална држава је напредовла и падала, као што је и универзална држава Запада напредовала и падала. Једна од врхунаца Римско царство је досегло за време Трајана (98-117), који је у ратовима са спољним „пролетеријатом“ проширио универзалну државу на нове просторе. Око 1800 година од краја његове владавине, САД су 1917/18. војно закорачиле у Европу, уређујући њено послератно устројство и проширујући простор свог утицаја. Присетимо се, да је по Тојнбију доба Антонина је било „михољско лето“ универзалне државе, или још један јесењи период њеног узлета. То доба се (у ужем смислу: 138-192), по датој ритмици, реплицирало у период универзалне државе Запада за време и после Другог светског рата (1938-1991). Сједињене Америчке Државе у том периоду, после велике депресије, заиста проживљавају своје „златно доба“ – доба до тада невиђене политичке, војне, техничке и економске експанзије. После 1945, од више великих западних сила преостају као велика сила Запада само САД. Доба Антонина се завршило 192. године, а око 1800 година касније, око 1990/01. године, Запад (или САД) остаје једини победник поразивши Совјетски Савез. После Антонина, „на развалинама сенатског ауторитета поникао је војнички апсолутизам Септимија Севера“ и његових синова Гете и Каракале (193-217), а око 1800 година касније, на развалинама ауторитета међународног права и ОУН-а поникао је агресивни политички, војни и сваки други интервенционизам Запада, на челу са Клинтоном, Бушом Млађим и Обамом (1993-2017). Тренутно Западом влада Елагабал (лат. Elagabalus или Heliogabalus), који је углавном запамћен по својим сексуалним скандалима и екцентричном понашању… Са Елагабалом започиње и нови пад римске универзалне државе, који ће око четири деценије касније довести до њеног распада на: Римско, Галоримско и Палмирско царство итд.

           Присетимо се да је Тојнби за почетак универзалне државе руског огранка православне цивилизације узео 1478. годину, када је под Иваном III Новгород припојен Москви. Међутим, ту годину треба кориговати на 1485, када је Москви припојен Твер. Александар Зимин у својој студији Русија на прагу Новог времена каже: „Тријумфална победа над Твером, означила је крај дуготрајне борбе против старог ривала Москве у обједињавању руских земаља. С укидањем самосталности Твера, Московско велико кнежевство је постало сверуско. Ова промена се одмах одразила и на [Иванову] титулу. Већ у јуну 1485, Иван III је проглашен за самодршца и господара све Русије“. Ако се овој коригованој години дода 503 године трајања Римског царства, добија се 1988, као година краја универзалне државе Руса (1485 + 503 = 1988), а она је  врло блиска години распада и краја Совјетског Савеза. Од распада СССР-а започиње нови круг (фаза рађања) нове руске (или свесловенске) цивилизације. Да није због атомског оружја веровао у „крај историје“, Тојнби је на основу свог модела могао и сам извести ову једноставну рачуницу. Употребљивост његовог модела се може и даље проверавати преко кинеске универзалне државе, Отомаског царства и низа других универзалних држава које он наводи у својем Истраживању.

           Ова крајње сажета и оскудна анализа свакако не представља „премудрост“ у ичитавању будућности Запада, па тако нема ни гаранције да ће се историја Запада завршити око 2277. године. У њој је, на основу Тојнбијеве шеме и од њега одређеног временског распона, дата пројекција историјске будућности само ради показивања да се и то може. Не заборавимо да и Шпенглер има своју шему на основу које је пројектовао будућу пропаст Запада. Наравно, да би се та пројекција до краја егзактно и садржајно урадила, услов свих услова је напуштање савремене парадигме о линеарности историјског тока. Та парадигма је, измуђу осталог, спречила и Тојнбија да том будућом историјском причом поентира и крунише своје Истаживање историје. У поглављу те студије „Историја и будућност Запада“ он каже: „Чак и ако би смо веровали да је досадашњи образац западне историје био мање-више исти као у дргих цивилизација – на пример у хеленској или синској – чија је историја завршена и тако нам позната од почетка до краја, то нам још не даје основ да ће будући ток западне историје следити Хеленским или синским трагом, ако сам у праву – као што верујем да јесам – кад сматрам да обрасци у развоју људских активности нису предодређени ни неизбежни и да, тако, протекли обрасци не пружају основу за предвиђања будућности“ (Тојнби, 1971: 379). Зато, све док ова заблуда „западног ума“ не буде распршена, од човечанства ће бити сакривене суштинске тајне његовог бивствовања.                                                                                                                 

 

Извори:

Тојнби, Арнолд, Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

Тојнби, Арнолд, Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1971.

Чан, Томас, Прича о Адаму и Еви, No limit books, Београд, 2001.

Поделите

2 thoughts on “Када ће западна цивилизација доживети свој крај?”

  1. Da ne idem sad dalje od civilizacije koja se radja. Prvo, civilizacija se ne radja, nego je ona po nekoj definiciji skup pravnih akata koji regulisu neko drustvo u raspadu, dok ono sto se radja je kultura i obicaji koji nastaju kao odgovor na medjuljudske sukobe, a ne kao odgovor na prirodne klimatske ili pritisak okruzenja. Kao da je to jedino okruzenje, i kao da se samo tamo moze odgovarati. Ne, covjek je mobilan odvajkada i zna veoma dobro gdje se kako moze zivjeti, te ne naginje udobnosti, kao sto to rade zene i Englezi. Dakle, kultura izrasta iz obicaja i vrlina u direktnom sukobu sa drugim narodima. Kao sto su Sloveni nastali u sukobu Tracana sa Rimljanima. Tu jos dugo nema rijeci o zakonima, civilizaciji, a cesto ni o pismu, jer se sve prenosi usmeno, sa koljena na koljeno. Umjetnost je iskljucivo epska. Gdje su kod Egipcana pjesme o prevazilazenju pustinje? Smijesno… Prvobitno drustvo je monarhija i ono nastaje u ratovima, ono proizvodi epsku umjetnost, i svi junaci pod Trojom su monarsi, kraljevi. Sta tu ima da se misli? Te monarhije ne idu u sukobe zbog novca, pljacke, nego zbog obicaja i vrline, i samo su takva drustva istinske monarhije, a vojske koje idu u pljacku, koje dolaze sa drugog kraja planete jer ih je privukao miris luksuza, to su iskljucivo nomadi pljackasi ili nomadi osvajaci, od njih nikad nece nastati monarhije u klasicnom smislu. Jer nije svaki narod sposoban za epsku kulturu i umjetnost! I isto tako istinske monarhije i rase od kojih one nastaju umiru kad u njima umre smisao za vrline i obicaje. Kad u njima sve postane pitanje novca, materijalizam. Zato se one polako dave u talasima nomada koji ih zapljuskuju sa svih strana, jer su i jedni i drugi u sustini materijalisti. Tad nastaje civilizacija, odnosno gomila zakonskih akata koji trebaju da zamijene umrle obicaje, kao sto je novac zamijenio vrijenosti vrlina.

  2. Mogli biste da napravite neki video na ovu temu a ne samo onaj moljac.
    Ako nastavite tako možete da promenite ime u „društvo za pesimizam i književnost“.

    Ne znam da li se mogu praviti paralele između drevnih civilizacija i ovoga što imamo danas. Ipak su danas mnoge stvari drugačije, svet je mnogo više povezan nego ranije.
    Pogledajte tehnologiju koju imamo danas, nikada u istoriji nije bilo ovako. Tehnologija je samo jedna stvar a ima ih još.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *