0 0
Read Time:6 Minute, 12 Second

Позорност модерне науке Ибн Халдуново дело стекло је још крајем 17. века када је у „Оријенталној библиотеци“ Бартоломеја Моланвила објављена његова биографија. У раном 19. веку разне хрестоматије арапских текстова, уз Халдуновуу биографију, доносиле су и преведене најзначајније делове „Мукадиме“, а први потпуни превод овог капиталног дела на један савремени европски језик (у питању је био француски) сачињен је 1858. године[1]. Након тога, „Мукадима“ је постала студиозно проучавани класични научни извор на кога су се позивали многи значајни умови у протеклих 150 година: антрополог Ернест Гелнер је нпр. за потребе својих истраживања преузео Ибн Халдунову дефиницију владе и њених основних функција[2]; економиста Артур Лафер је свој познати концепт „Лаферове криве“ поставио на основу Ибн Халдунових идеја, а највећи британски историчар 20. века Арнолд Тојнби сматрао је Ибн Халдунову „Мукадиму“ за једну од главних претеча и узора за његова „Истраживања историје“[3] у којима је обрадио питања раста и опадања културно-цивилизацијских типова. 

Осим што се сматра једним од зачетника теорије конфлита („пустиња“ против „града“) заснованој на опозитним идеал-типским социјалним моделима, у Ибн Халдуновом делу могу се наћи и озбиљна социо-екомска разматрања која повезују његову централну идеју – теорију о асабији са опажањима о подели рада: он сматра да је снага социјалне кохезија благотворни извор за поделу рада која поспешује економски развој.

 У овој тачки Ибн Халдун представља иницијатора темељног социо-економских истраживања, односно истраживања утицаја социјалног капитала на економски развој који је постао значајно научно-истраживачко поље тек у задњим деценијама 20. века. Ибн Халдун је идентификовао пољопривреду, трговину и занатску производњу (прото-индустрију) за најважније делатности којим се стварају животна добра. Све анализе што проучавају и унутрашње специфичности и везе те утицаје између различитих феномена на економском, социјалном и политичком пољу, Ибн Халдун је стављао у историјски развојни контекст. Форсирајући историјску анализу, Ибн Халдун главно тежиште стављао на посматрање утицаја друштвеног миљеа и понашања на економско поље и обратно. Такође, он  је указивао и на условљеност социо-економског живота географским и климатским датостима, чиме је  више векова раније од рађања ове научне дисциплине, отворио питања која се тичу енвироментализма. По питању општих метода, Ибн Халдун је потенцирао индуктивни приступ што од посебног и поједничаног иде ка општем, да би, потом, при постављању опште хипотезе прибегавао и дедукцији, која, међутим, код њега није  никада била „чиста“, формално логичка, „аристотеловска“- већ увек ослоњена на збир утврђених појединачних факата.

Ибн Халдун је разумео како општи економски развој утиче на раст и понуде и тражње, те како се све то одсликава на цене добара. На макроекономском пољу, Ибн Халдун је био у стању да повеже економски раст са растом становништа и уочи њихову директну корелацију, као и да увиди колико, уопштено гледајући, технолошке иновације утичу на цивилизацијски развој.[4] У његовим економским запажањима могу се пронаћи и корени монетаристичких теорија, затим зачеци „радне теорије вредности“, као и један веома проницљив поглед на политику опорезивања што је уочавао како превисоки порези зарад пуњења државног буџета могу да делују дестимулишуће на привреду и дугорочно доведу до опадања укупних прихода („Већина пореза које плаћају сељаци и трговци, нарочито када је порески систем развијен, повећава богатство султана. Па када сељак напусти пољопривреду, а трговац своју делатност, пропадају порези у цјелини или падају на врло низак ниво“).[5] Указивањем на појаву како повећање пореза краткорочно повећава приходе, али их дугорочно смањује, Ибн Халдун се сматра и претечом економског концепта који се популарно назива „Лаферова крива“, што је тенденција коју је, пре Лафера, описао и познати макроекономиста Џон Мајнард Кејнз.

                  Ибн Халдун

Модерна историографија сматра Ибн Халдуна једном од својих претеча. Његови описи северноафричких и блискоисточних народа, догађаја из њихове историје и начина њиховог живота, представљају не само значајно историјско, већ и антрополошко штиво.[6] Поред тога, Ибн Халдун одиграо је и пресудну улогу у развоју методологије историјских истраживања које је вековима било веома утицајно на просторима арапско-муслиманске цивилизације. Он је први увео три елемента који су потом сматрани основама за научно проучавање историје: 1) објашњавање уз помоћ увођења нових концепата 2) избегавања генерализација: улагање великих напора да се објасни мноштво конкретних појава и њихових детаља у међусобном одношењу 3) окретање према оним концептима, теоријама и идејама које су чврсто утемељени у реалности друштва које се посматра. 

Већ на самом почетку „Мукадиме“ Ибн Халдун указује на седам типичних грешака које историчари неретко чине, све са намером да исте буду убудуће избегнуте (то су: једностраност и пристрасног према неком уверењу и мишљењу; превеликп поуздавање у једне изворе; неспособност да се разумеју праве намере историјских актера; погрешно уверење да је нешто истинито; неумешност да се догађаји ставе у стварни контекст; честа жеља да се додвори властодржцима кроз утврђивање оних чињеница које им годе или иду у прилог; неразумевање законитости који владају променама људских друштава)[7] Посебно је значајна Ибн Халдунова опаска како занемаривање чињеница да се услови живота народа и генерација мењају са меном столећа и да они не постоје стално, у једном облику, те да све културне разлике и историјске прилике тог времена морају бити узете у обзир при њиховој процени. За Халдуна је историја наука која има свој предмет истраживања, своје елементе, што се морају посматрати у укупном међуодрношењу, као и своје законитости. Историја је за њега филозофска наука, која садржи и теорију, и анализу, и њено потврђивање, а у којој нема места за митове  и непроверене чињенице, већ само за  оне утврђене, као и за откривање њихових узрока[8]. Ибн Халдун је упорно указивао на систематске предрасуде које искривљују прикупљене чињенице и, тако, доводе до погрешног разумевања историјских процеса. Упорност са којом се Халдун подухватио проучавања предрасуда, достигнута је тек током 19. и 20. века, у Хегеловим и Тојнбијевим истраживањима.

Са обзиром да је у свом теоријском раду изучавао образце одвијања друштвених и политички промена и да је дефинисао њима сходне законитости, Ибн Хадун се сматра и претечом филозофије историје, која је, у свом рационалном и аналитичком приступу, из масе појединачних, енциклопедијских података била у стању да да широка, опште примењива објашњења историјских дешавања, што је и главна одлика ове дисциплине. Такође, Ибн Халдунова истраживања историјских догађаја која су везана за ратне операције сматрају се једним од првих покушаја озбиљног проучавања војне историје. Халдунова проучавања су оспоравала често преувеличане бројке о учесницима историјских значајних битака, узимајући их у поређење са реалним приликама и војним потенцијалима предмодерних држава (посебно узимајући у обзир војну логистику), а све са циљем како би се оспориле превисоке цифре које су наводили ранији класични историјски извори. „Мукадима“ је, како смо већ указали, антиципирала и климатску теорију енвироменталистичког детерминизма, коју је четири века после њега зачео Монтескије при проучавању утицаја климе и природног окружења на људе, њихове карактере и начине живљења.  

Литература:

[1] Према Enan, Muhammed Abdullah (Ibn Khaldun: His Life and Works. The Other Press, British Columbia, Canada, 2007, стр. 119.

[2] Ernest Gellner, Plough, Sword and Book,  University of Chichago Press, Cichago, 1988,стр. 239

[3] Тојнби Арнолд, Истраживања историје, ЦИД, Подгорица, 2002.

[4] Детаљније код Sadeq, Abul Hasan M. and G. Aidit, Reading in Islamic Economic Thought, Longman, Malaysia, 1991.

[5] Ибн Халдун, Мукадима, Веселин Маслеша, Сарајево, 1982, стр. 72.

[6] Видети Anderson, J.W. Conjuring with Ibn Khaldun: From an anthropolical point of view (edited by Bruce B. Lawrence), E.J. Brill, Netherlands, 1984.

[7] Haque Anwar, „Ibn Khaldun: Founder of Science of History & Contemporary Sociology“, International Journal of Pathology; 2012; 10(1), стр. 45.

[8] Исто, стр. 46.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Slobodan Antonić Previous post Слободан Антонић: Србија – „територија“ око које се навлаче Немачка и Хрватска
Next post Зашто Србија не може да се развије на страним инвестицијама? (Упориште)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *