• Чланци аутора

Абдурахман ибн Мухамед ибн Халдун (Ибн Калдун: 1332-1406) је арапски историчар и зачетник низа друштвених дисциплина. Између осталог, познат је и по својој теорији историјског циклизма, што га сврстава и у филозофе историје. Његово најзначајније дело је Мукадима (Увод, Предговор, Прологомена), написано 1377. године као почетни део обимне историјске студије под називом Китаб ал ибар (Књига поучних примера). Бернард Луис га описује као: „највећег арапског историчара и можда највећег историјског мислиоца средњег века“, а Арнолд Тојнби је његову „Мукадиму“ прогласио без сумње: „највећим делом своје врсте које је икад створено, од стране било ког ума у било ком времену или простору“. У свеколикој различитости тумачења његовог дела не сналазе се увек ни стручњаци, а о нестручњацима не вреди ни говорити. У осврту на бројне публикације о Ибн Халдуну, Андреј Смирнов наводи управо проблем непостојања јединственог мишљења о било чему у вези са Ибн Халдуном. На почетку Смирнов поставља питање: „Какву је науку основао Ибн Халдун… да ли је то била јединствена наука или пак фрагментарни почеци целог низа наука? Стваралаштво арапског научника већ неколико векова привлачи пажњу истраживача; публикације које су му посвећене свакодневно су све бројније. Па ипак, на постављено питање до данас није дат одговор. Штавише, како се повећава број радова, колико год чудно звучало, губи се нада да ће у тој области бити постигнута сагласност… У својој недавно објављеној књизи F. Baali је анализирао тристотине радова о овом арапском мислиоцу. Јединственог мишљења нема, не само по питању тога ко је био Ибн Халдун: филозоф историје, социолог, економиста, политиколог или антрополог; јединственог мишљења нема ни по питању тога да ли је уопште био било шта од наведеног“ (Смирнов, 2010: 149).

У прегледном раду под називом Политичка теорија Ибн Халдуна, Јелена Вукојичић детаљно набраја и образлаже Ибн Халдунове друштвенополитичке концепте, као и чиниоце успона и падова људских заједница (држава, али и династија). Она с правом препознаје асабију као централни концепт Ибн Халдунове друштвене и политичке теорије и дефинише је као: „врсту друштвене везе коју карактерише јако осећање заједништва и солидарности између чланова групе“. Други аутори под асабијом подразумевају: „способност заједнице да усклађено делује“, или „дух заједнице“. Државотворне су само оне заједнице које имају врло јаку асабију, и у првој фази развоја држава асабија је најача. Слабљење асабије у каснијим развојним етапама, посебно због корозивног деловања материјалног богаства и расипничког благостања владајућих слојева, доводи на крају државе до исцрпљености и расула.

              „У свом развоју држава и династија нужно пролазе кроз одређене фазе, од којих свака има посебне, строго дефинисане карактеристике. Према Ибн Халдуновој формулацији, век династије углавном износи три генерације, од којих свака може да траје око четрдесет година, што значи да династија може да опстане сто двадесет година након чега следи њено пропадање… Прва генерација оснивача династије задржава све особине и квалитете номадских племена: храброст, одлучност и скромност. Код ових људи асабија је изузетно јака тако да сви заједно учествују у освојеној власти и међу њима нема подела. Владар се у почетку ослања на осећање заједништва својих присталица и према својим поданицима има праведан и умерен однос. Већ у другој генерацији, међутим, долази до великих промена у начину живота бивших номада међу којима се из оскудице прелази на расипништво и луксуз, а власт потпуно преузима један човек. До ових промена долази с обзиром на то да је власт династије успостављена и прихваћена као таква, из чега произлази уверење владара да може и без осећања заједништва, широке подршке, као и мера неопходних за њихово одржавање. Самим тим, значај асабије постепено опада, а некад храбри и одважни људи у новим условима постају послушни и покорни. Ибн Халдун наводи да припадници ове генерације и даље задржавају неке врлине својих претходника с обзиром на то да су имали директне контакте с њима и њиховим начином живота. У трећој генерацији суровост и храброст које су карактерисале номадска племена постају само далека прошлост. Људи се потпуно препуштају луксузу и расипничком начину живота, истовремено заборављајући све обичаје номадског живота који су им омогућили да створе државу. У овој фази асабија потпуно ишчезава. С обзиром на то да припадници династије више нису у стању да се супротставе и одбране од евентуалних напада, владар је принуђен да од плаћеника створи државни апарат како би се држава одржала, али више ништа не може да спречи њено пропадање… У четвртој генерацији нестаје и племенитост порекла. Династија је већ дубоко зашла у опадајућу фазу и само је питање времена када ће потпуно пропасти“ (Вукојичић, 2015:123-124).

              Државе у свом развоју, такође, затварају сличан круг: прву фазу циклуса државног развоја обележава стварање државе; у другој фази вође преузимају власт над народом стварајући државни апарат састављен од плаћеника који им служе за онемогућавање саплеменика да дођу до власти; у трећој фази државе карактерише тежња ка раскошном и мирном животу (ово је фаза у којој је највећи део богатства у рукама владара, а он га користи за подизање нових градова, велелепних грађевина, споменика и храмова); четврта фаза у развоју држава је период њихове привидне стагнације, у којој још увек нису видљиви знаци пропадања, али је период просперитета завршен; и на крају долази пета фаза – фаза исцрпљености и државног расула.

               Имајући у виду Ибн Халдунову поставку о томе, да државе и династије: „нужно пролазе кроз одређене фазе, од којих свака има посебне, строго дефинисане карактеристике“, чине овог арапског мислиоца аутентичним теоретичарем историјског циклизма. Његов појам асабије, не само да протоком векова није изгубио актуелност, већ последњих деценија доживљава својеврсну ренесансу у друштвеним наукама. Слично је и са неким његовим другим концептима, али не и са његовом теоријом цикллизма у социо-историјској динамици. Стога, у прилогу овог осврта на Ибн Халдуна, проверимо – постоји ли и у исламској историји цикличност смена на челу државе по матрици претходних смена.    

 

                *    *    *

         

               После четворице „праведних калифа“, Мухамедових настављача (632-661), Муавија насиљем 661. године долази на чело Калифата, поставши верски и политички вођа ислама. Преузевши власт, он постаје и родоначелник прве исламске династије Умајада (или Омајада). После вишедеценијске владавине Муавијиних настављача, потомци Мухамедовог стрица Абаса, користећи незадовољство створено против Умајада, подижу устанак и свргавају последњег од њих, Мервана II 750. године. Једини преживели Умајад, Абдур-Рахман, спасава се бекством на Пиринејско полуострво, оснивајући тамо Кордобски емират. Први Абасид на челу Калифата је био Ас-Сафах, а упоредна хронологија која следи, са временским померањем од око 58/59 година, обухватиће првих 18 деценија Абасидске владавине. У тих 180 година, затворена су, по датом временском померању, три круга историје Абасида.

   

ПРВИ И ДРУГИ КРУГ: Ас-Сафах – Ал-Амин

 

         Владавину првог Абасидског калифа, Ас-Сафаха, поновио је шести по реду абасидски калиф, Ал-Амин. Он је започео је владавину 58/59 година после Ас-Сафаха, окончао је владавину 58/59 година после Ас-Сафаха и убијен је 58/59 година после Ас-Сафахове смрти.

 

750 – Почетак владавине Ас-Сафаха.

809 – Почетак владавине Ал-Амина.

          Међувреме: 58/59 година.

754 – Крај владавине и смарт Ас-Сафаха.

813 – Крај владавине и смрт Ал-Амина.

          Међувреме: 58/59 година.

 

          Ал-Мансур – Ал-Мамун

 

          Владавину другог Абасида, Ал-Мансура, поновио је седми Абасид, Ал-Мамун. Ал-Мамун је започео владавину 58/59 година после Ал-Мансура, завршио је владавину 58/59 година после Ал-Мансура и умро је 58/59 година после Ал-Мансура.         

 

754 – Почетак владавине Ал-Мансура.

813 – Почетак владавине Ал-Мамуна.

          Међувреме: 58/59 година.

775 – Крај владавине и смарт Ал-Мансура.

833 – Крај владавине и смрт Ал-Мамуна.

          Међувреме: 58/59 година.

 

          Ал-Махди – Ал-Мутасим

 

         Владавину трећег Абасида Ал-Махдија, поновио је осми Абасид Ал-Мутасим. Он је започео владавину око 58/59 година после Ал-Махдија, оконкао је владавину око 58/59 година после Ал-Махдија и умро је око  58/59 година после Ал-Махдијевог убиства.

 

775 – Почетак владавине Ал-Махдија.

833 – Почетак владавине Ал-Мутасима.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

785 – Крај владавине и смарт Ал-Махдија.

842 – Крај владавине и смрт Ал-Мутасима.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

 

          Ал-Хади и Ал-Рашид – Ал-Ватик… и Ал-Мустаин

 

          После кратке владавине Ал-Хадија и његовог убиства, владавину калифатом је наставио Харун Ал-Рашид, најпознатији Абасид. Ал-Рашидову владавину поновила су четири Ал-Рашидова унука својим краћим владавинама. Унук Ал-Ватик је започео владавину око 58/59 година после Ал-Рашида, а унук Ал-Мустаим је окончао владавину око 58/59 година после Ал-Рашида и умро је око 58/59 година после Ал-Рашида.

 

764 – Рођен Ал-Хади.

822 – Рођен Ал-Мутавакил.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

785/86 – Почетак владавине Ал-Хадија (785).

          Почетак владавине Харуна Ал-Рашида (786).

842 – Почетак владавине Ал-Ватика.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

809 – Крај владавине и смрт Харуна Ал-Рашида.

866 – Крај владавине и смрт Ал-Мустаима.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

 

           ДРУГИ И ТРЕЋИ КРУГ: Ал-Амин – Ал-Мутаз и Ал-Мухтади

 

           У првом кругу, Ал-Амин је поновио владавину првог Абасида, Ас-Сафаха. У другом кругу, по датој ритмици, његову владавину су поновили синови Ал-Мутавакила или праунуци Ал-Рашида, Ал-Мутаз и Ал-Мухтади својим кратким владавинама. Ал-Мутаз је рођен око 58/59 година после Ал-Амина и започео је владавину око 58/59 година после Ал-Амина. Ал-Мухтади је завршио владавину око 58/59 година после Ал-Амина и убијен је око 58/59 година после Ал-Аминовог убиства.

 

787 – Рођен Ал-Амин.

847 – Рођен Ал-Мутаз.

          Међувреме: 58/59 (+1) година.

809 – Почетак владавине Ал-Амина.

866 – Почетак владавине Ал-Мутаза.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

813 – Крај владавине и смрт Ал-Амина.

870 – Крај владавине и смрт Ал-Мухтадија.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

 

          Ал-Мамун – Ал-Мутамид

 

         У првом кругу, Ал-Мамун је поновио владавину другог Абасида Ал-Мансура. У другом кругу, по датој ритмици, његову владавину је поновио праунук Ал-Рашидов, Ал-Мутамид. Он је рођен око 58/59 година после Ал-Мамуна, започео је владавину  око 58/59 година после Ал-Мамуна, окончао је владавину око 58/59 година после Ал-Мамуна и умро је око 58/59 година после Ал-Мамуна.         

 

786 – Рођен Ал-Мамун.

842 – Рођен Ал-Мутамид.

          Међувреме: 58/59 (-2) година.

813 – Почетак владавине Ал-Мамуна.

870 – Почетак владавине Ал-Мутамида.

          Међувреме: 58/59 (-1) година.

833 – Крај владавине и смрт Ал-Мамуна.

892 – Крај владавине и смрт Ал-Мутамида.

          Међувреме: 58/59 година.

 

          Ал-Мутасим – Ал-Мутадид

 

          У првом кругу Ал-Мутасим је поновио трећег Абасида Ал-Мамуна, а у другом кругу, по истом временском распону, његову владавину је поновио Ал-Мутадид. Он је рођен 58/59 година после Ал-Мутасима, започео је владавину 58/59 година после Ал-Мутасима, окончао је владавину око 58/59 година после Ал-Мутасима и умро је око 58/59 година после Ал-Мутасима.

 

796 – Рођен Ал-Мутасим.

854 – Рођен Ал-Мутадид.

          Међувреме: 58/59 година.

833 – Почетак владавине Ал-Мутасима.

892 – Почетак владавине Ал-Мутадида.

          Међувреме: 58/59 година.

842 – Крај владавине и смрт Ал-Мутасима.

902 – Крај владавине и смрт Ал-Мутадида.

          Међувреме: 58/59 (+1) година.

 

           Ал-Ватик – Ал-Муктафи

 

          Ал-Муктафи је започео владавину око 58/59 година после Ал-Ватика, завршио је владавину око 58/59 година после Ал-Ватика и у умро је око 58/59 година после Ал-Ватика.

 

842 – Почетак владавине Ал-Ватика.

902 – Почетак владавине Ал-Муктафија.

          Међувреме: 58/59 (+1) година.

847 – Крај владавине и смрт Ал-Ватика.

908 – Крај владавине и смрт Ал-Муктафија.

          Међувреме: 58/59 (+2) година.

 

        Ал-Мутавакил, Ал-Мунтасир, Ал-Мустаин и Ал-Мутаз – Ал-Муктадир

        

          Ал-Мукадир је својом првом (двадесетједногодишњом) владавином, поновио владавине  четворице својих посредних претходника. Рођен је 58/59 година после Ал-Мустаина, започео је владавину око 58/59 година после Ал-Муктадира, окончао је владавину око 58/59 година после Ал-Матуза и умро је око 58/59 година после Ал-Матуза.

 

836 – Рођен Ал-Мустаин.

895 – Рођен Ал-Муктадир.

          Међувреме: 58/59 година.

847 – Почетак владавине Ал-Мутавакила. 

908 – Почетак владавине Ал-Муктадира.

          Међувреме: 58/59 (+2) година.

869 – Крај владавине Ал-Мутаза.

929 – Крај прве владавине Ал-Муктадира.

          Међувреме: 58/59 (+1) година.

 

          Ал-Мутаза је 869. наследио Ал-Мухтади, али је он наредне 870. године свргнут и убијем. Са његовим убиством завршио се трећи круг смена на челу Абасидског калифата. Присетимо се да је: „Према Ибн Халдуновој формулацији, век династије углавном износи три генерације, од којих свака може да траје око четрдесет година, што значи да династија може да опстане сто двадесет година након чега следи њено пропадање“. Од почетка владавине првог Абасида Ас-Сафаха 750. године, 120 година је истекло око 870. Управо око ове године власт Абасида се нашла на рубу пропасти током такозване „анархије у Самари“. Главари турских најамника су свргавали и убијали претходне калифе и на њихово место доводили нове калифе, да би потом и њих свргавали и убијали. После убиства Ал-Мухтадија, поставши владајућа странка на абасидском двору, турска фракција је окончала анархију. Овим догађајима је престиж Абасидске власти неповратно нарушен, а осамостаљивање периферирних области Калифата је узело маха. Користећи анархију, од Калифата су се прво одвојила држава Сафарида, а за њом и остале.

Дакле, Ал-Амин је завршио владавину и умро око 58/59 година после Ас-Сафаха; Ал-Мамун, 58/59 година после Ал-Мансура; Ал-Мутасим, око 58/59 година после Ал-Махдија; Ал-Мустаим, око 58/59 година после Харуна Ал-Рашида; Ал-Мухтади, око 58/59 година после Ал-Амина; Ал-Мутамид, око 58/59 година после Ал-Мамуна; Ал-Мутадид, око 58/59 година после Ал-Мутасима; Ал-Муктафи, око 58/59 година после Ал-Ватика; Ал-Муктадир је завршио прву владавину, око 58/59 година после Ал-Мутаза… Преостје само да се постави стандардно питање: колико ритмички поновљених смена на челу државе треба да се деси, да би пуки случај постао правило?

 

            *    *    *

 

           Све постаје и вечито се опет враћа,

            немогуће је томе умаћи (Ниче)

 

            Додајмо на крају и један пасус из Тојнбијевог Истраживања историје: „Под утицајем хиндуизма или неоплатонизма или обоје, филозофија понављања у ствари је успела да се наметне уму бар једног муслиманског мистика… Према Ибн Калдуну суфи Ибн Аби Ватил учио је да се историја састоји од понављајућег се циклуса од три фазе – од којих је прва фаза појава пророка или свеца, друга – калифат и трећа фаза – привремена влада Лажи (Дајал) под управом Антихриста (Дајјал), који претходи појави новог ослободиоца човечанства. Према суфијевој шеми историје, очекивани Махди требало је да у доба што има да дође игра улогу коју је у време кад је живео суфи играо пророк Мухамед. Јесу ли ова узалудна понављања гентила стварно закон Универзума и тако, узгред, и закон историје цивилизације?“ (Тојнби, 1971: 261).

           Оставимо по страни суфијеву шему историје и концетришимо се на Тојнбијево питање: „јесу ли та узалудна… понављања стварно закон Универзума“ па тиме и закон историјске динамике? Важно је запазити да он у овом питању не поставља дистинкцију између закона Универзума (природног закона) и закона историје цивилизације (друштвеног закона), већ напротив. Произилази да је закон историје само каузална манифестација универзалног закона, што он и јесте. Хераклит би рекао: „мудро је признавати да је све једно“. Међутим, Тојнбија мучи узалудност тих понављања, или другим речима, што су она без сврхе и циља. Заиста, та несврсисходност и бесциљност понављања би цикличност историјског тока учинили бесмисленим. И ту Тојнби (као и многи други представници „западног ума“) прави кључни превид, због којег му се (између осталог) идеја линеарности историјског тока чини прихватљивијом од идеје његове цикличности. За разлику од „бесмисленог“ цикличног кретања, праволинијско кретање историјског тока је кретање са сврхом и смислом, било да је крајњи циљ таквог кретања спас човечанства (кроз хришћанску идеју небеског раја), или успостављање утопијског земаљског раја (кроз идеје тренутно доминантних материјалистичких теорија и идеологија).

             Јесу ли та „узалудна“ понављања историје заиста без сврхе и смисла? Пре одговора на то питање, запитајмо се: јесу ли рађања нових генерација људи уз понављање онтогенетског обраца развића (од оплођене јајне ћелије, до полне зрелости сваке људске јединке), такође без сврхе и смисла? Каква је сврха и циљ тог бесконачног и „узалудног“ понављајућег рађања људи по онтогенетском обрасцу? Хераклит Мрачни би рекао – рађамо се (изнова и изнова) да би одржали смрт у животу. Савремени одговор на то питање је – рађамо се да би смо одржали људску врсту у животу (и спасли је од смрти); да би смо обезбедили опстанак човечанства. Међутим, да би човечанство опстало, није довољно само рађење људских јединки. Други, не мање важан услов опстанка је да те новорођене јединке доживе зрелост; да и саме постану репродуктивно способне. Да би довољно дуго живеле, те новорођене људске јединке морају у својим раним развојним фазама бити (бар) храњене и заштићене, а храну и заштиту им на елементарном нивоу обезбеђује породица, а шире и друштвена заједница којој та породица припада. У том и таквом окружењу дете касније учи вештине преживљавања. Тако смо преко биологије људи стигли до социологије људи, и (можда) објаснили да се опстанак човечанства може обезбедити само кроз синергију (или заједничи „рад“) оба ова услова нашег опстанка. Ту увезаност биолошке репродукције и људске друштвености у делатно јединство, као нужне претпоставке опстанка човечанства, на известан начин запажа и антропологија дефинишући свере свог интересовања и усмеравајући научну пажњу: на однос између биологије човека и културе; на везу између човекове прошлости и садашњости и на јединство човечанства кроз његову разноликост (видети шему).*

Ако се први услов опстанка човечанства, биолошка репродукција, одвија кроз стална понављања онтогенетског обрасца, зашто савремени „западни ум“ доктринарно и острашћено искључује могућност, да се и други услов нашег опстанка – друштвеност – такође одвија кроз стално и закономерно понављање социо-историјског образаца; да наш опстанак није могућ без понављајућег делатног јединства оба ова услова? Дакле, Тојнбијева узалудна понављања историје нису узалудна; она имају сврху и циљ, а тиме и смисао, а то је – опстанак човека и човечанства у свим његовим биолошким и друштвеним аспектима. Зато не би требало да чуде речи Серена Кјеркегора (1813-1855), данског теолога и филозофа, који каже: „Да сам Бог није желео понављање, свет никада не би настао… зато постоји свет и постоји зато што је понављање. Понављање, то је стварност… бивствовања“ (Кјеркегор, 1980: 7). „Дијалектика понављања је лака, јер то што се понавља, било је… но баш [зато] то што је било чини понављање новином… понављање је conditio sine qua non (лат. услов без кога се не може – примедба аутора) сваког догматичног проблема“ (Кјеркегор, 1980: 26). Дакле, по њему, свет „и постоји зато што је понављање“. Надовезујући се на ово и друга Кјеркегорова запажања, додајмо још једном: заиста, све што постоји може опстати, и у будућности постојати (бивствовати), само захваљујући сталном и понављајућем процесу стварања новог, али нужно по архетипским матрицама и обрасцима. Стога је то ново само по форми ново, али је у својој суштини древно. Зато је Франческо Гвичардини (1483-1540), „отац“ модерне историје у своје време написао: „Прошлост баца светлост на будућност; свет је увек био једнородан; оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра“ (Коста, 2008: 92). Заиста, ко приљежно посматра мора запазити чињеницу – што се свет више мења, све је више исти. Уосталом, како би другачије човечанство, а и свет, могли трајати и опстајати у времену, уколико не би било вечног стварања новог (и нестајања старог) по ахетипским матрицама – а тиме и вечног враћања истог. Понављање је стога примордијални закон опстанка и бивствовања, не само човека, већ и Универзума и свега у њему. Антички Кинези су: „веровали су да постоји једна крајња стварност која прожима и уједињује многострукост ствари и догађаја…Ову стварност они су називали тао, што је изворно значило пут. То је пут или процес универзума, поредак природе… веровали [су] не само да протицање и промена престављају суштинска својства природе, већ и да у тим променама постоје обрасци које људи треба да посматрају… Какви су, дакле, то обрасци космичког пута које људска бића треба да препознају? Основно својство тао-а јесте циклична природа његовог непрекидног кретања и промене. Враћање је кретање тао-а, каже Лао Це, и отићи далеко значи вратити се. Идеја је, да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења“ (Цапра, 1989: 123-124). Ако је савремени амерички физичар Фритјоф Цапра у овом цитату верно интерпретирао Лао Цеа (чије име дословно значи „Стари учитељ“), онда је и кретање историје – враћање, онда је и историја  – тао. Цапра запажа и „запањујућу“ сличност између Лао Цеа и његовог савременика Хераклита. Хераклитов тао је логос; све је једно – логос; логос је закон сваке промене, а смисао промене је – непроменљивост.

 

 

Извори:

Вукојичић, Јелена. „Политичка теорија Ибн Халдуна“. Ком. IV (2015): 111–134. Веб. 20.05.2019.

             https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2334-6396/2015/2334-63961502111V.pdf

Кјеркегор, Серен, Понављање, Графос, Београд, 1980.

Коста, Данијел, Лов на Аларихово благо, Sezam book, Београд, 2008. 

Смирнов, А.В. „Ибн Халдун и његова наука“. Дијалог. 1–2 (2010): 149–173. Веб. 20.05.2019.

             https://smirnov.iph.ras.ru/eng/phcopy/ikh_bos.pdf

Тојнби, Арнолд, Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1971.

Цапра, Тритјоф, Тао физике, Опус, Београд, 1989.

*) https://sh.wikipedia.org/wiki/Antropologija    

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *