0 0
Read Time:20 Minute, 55 Second

Бесмислено је и испразно порицати прошлост

јер је прошлост ‘природа човекова

која се у галопу враћа’. (Ортега и Гасет).

 

Аутор: Тодор Вулић

Хосе Ортега и Гасет (1883 – 1955), био је шпански есејиста, социолог и филозоф. Свој изванредни животни динамизам испољио је у практичној новинарско-политичкој сфери, али и у теоријско-научној сфери, и то посебно у социјалној антропологији. Његова студија Побуна маса, објављена 1930. године, после Сервантесовог Дон Кихота је, према неким изворима, најчитаније дело једног шпанског аутора. Ова књига је у ствари тематска збирка огледа које је Ортега писао двадесетих година двадесетог века. Код нас је Побуну маса приредио и објавио „Градац К“ 2013. године, са поговорима Ксеније Атанасијевић и Триве Инђића.

У њој Ортега дефиниише нацију „’као људску масу организовану и структуирану од стране једне мањине одабраних појединаца’. Хијерархија у нацији се заснива на ефикасној команди мањина и дисциплини маса. ‘Када у једној нацији маса одбије да буде маса – тј. да следи мањину која управља (La minoria directora) – нација се растаче, друштво се распада и настаје социјални хаос. […] [Стога је историја] вечита сукцесија два типа епоха: епоха формирања аристократија (а са њима и друштва) и епоха декаденција тих аристократија (и са њима дисолуције и распада друштва). […] Аристократија је ‘дисциплина и устројство’ (disciplina y régimen), а народ ‘спонтаност и запуштеност’ (espontaneidad y abandono), вечити хумус историје коју стварају елите бољих и одабраних. Народ  је неспособан и увек мора неко да га води“ (Т. Инђић, поговор, 193). Међутим, код Ортеге појам аристократије није одређен у класном смислу, већ је одређен личним квалитетима. Слично је и са појмом масе. По њему, масу чине испразни људи, људи без „историјске свести“, без обзира на своје социјално порекло. „Осећајући се обичним и простим, [човек-маса] васпоставља право на вулгарност, одричући да призна било какве спољње, њему надређене ауторитете“ (Ортега, 2013: 119). 

Време у коме је живео, Ортега је доживљавао као још једну епоху у којој долази до дегенерације аристократије, тријумфа маса и друштвеног распада. Он пише: „По читавом континенту тријумфује данас један облик хомогености који прети да прогута […][„мноштва европских облика – мноштво које непрестано цвета из корена свог темељног јединства и опет се у њега враћа“]. Посвуда се испилио човек-маса о коме говори ова књига, тип човека сазданог на брзину, склопљеног тек на штурим и убогим апстракцијама и који је, стога, истоветан с краја на крај Европе. Његова је заслуга што читавим континентом царује туробан вид загушљиве једноличности. Тај човек-маса је човек из кога је претходно исцеђена његова властита историја […] [Он] има само неутољиву глад и верује у своја права, али никако у обавезе: то је човек без племенитости која обавезује. […] Не осећа да на овом свету постоји да би учинио нешто одређено и трајно. Он није кадар да схвати да постоје посебне мисије и нарочите поруке“ (Ортега, 2013: 14-15). Без осећања или свести о сопственој улози и мисији у друштву, човек је само привидно жив: „Јер живети значи радити нешто одређено – испуњавати неки налог – и у оној мери у којој избегавамо да свој живот нечем посветимо, ми га у тој мери празнимо.“ (Ортега, 2013: 121). „Стваралачки живот је енергичан живот, који је могућ само у две околности: или када човек сам влада, или кад се налази у свету где влада неко коме признајемо пуно право да врши такву дужност; или ја владам или другог слушам. Али послушати неког не значи погнути главу пред нечијом влашћу – погнути главу значи понизити се“ (Ортега, 2013: 127). Међутим, пошто савремени човек-маса не живи стваралачким животом: „Убрзо ће се планетом заорити страховит крик, који ће се, као завијање безброј паса, попети до звезда, тражећи неког или нешто да заповеда, нешто што намеће неки посао или обавезу“ (Ортега, 2013: 121).

*    *    *

У наставку осврта на ову књигу, фокусираћемо се на само две теме, од којих је прва – Ортегина идеја историје. У поглављу „Примитивизам и историја“ он пише: „Напредна цивилизација је исто што и скуп тешких проблема. Што је већи напредак утолико је већа и опасност. […] Познавање историје је једна прворазредна техника за очување и настављање напредне цивилизације. Не зато што даје позитивна решења за ново обличје животних сукоба – живот је увек тако различит од оног што је некад био – него зато што нуди могућност да се избегне понављање наивних грешака из минулих векова. Али све оде у пропаст ако […] поврх чињенице да вам је живот све тежи и тежи, изгубите и сећање на прошлост. Ето, ја верујем да је Европа запала у такву ситуацију. ‘Најобразованији’ људи данашњице су невероватне незналице кад је о историји реч. […] Политика XVIII века је била управо осмишљена да избегне заблуде свих ранијих, старих политика, замишљена је у светлу тих заблуда. А већ XIX век почиње да губи ту ‘историјску културу’, ма да су јој у том веку специјалисти и те како помогли да грдно узнапредује као наука. Том немару треба да захвалимо за већину грешака почињених у XIX веку које нас и данас оптерећују. У последњој трећини тог века, мада „испод жита“, већ почиње застој, повратак варварству, другим речима – повратак на простодушност и примитивизам појединаца који се одричу своје прошлости или је заборављају. Зато су два ‘нова’ политичка покушаја у Европи и њеном суседству, бољшевизам и фашизам, очити примери битног незадовољства, и то не толико по њиховим позитивним доктринама које, ако се узму засебно и издвојено, поседују дозу неке делимичне истине – али ко на шару земаљском није барем мало у праву? – већ по њиховом антиисторијском, анахроном маниру којим натурају своју верзију истине. То су типични покрети човека-масе предвођени, као и сви слични, осредњим, ванвременим људима без дугог сећања, без ‘историјске свести’. Још на почетку се понашају као да су прошлост и као да су део негдашње фауне, премда су изнебуха пали у овај час.

Није битно да ли је човек комунист и бољшевик или не. Не расправљам о самом убеђењу. Несхватљиво је и анахроно нешто друго: да је управо један комунист из 1917. извео револуцију која је по облику идентична свим претходним револуцијама и да у њој нису ни за длаку исправљене заблуде и недостаци тих претходних револуција. Зато оно што се десило у Русији није историјски занимљиво; зато је то управо супротно неком почетку новог живота. То је […] само монотоно понављање вајкадашње револуције, савршено опште место свих револуција; и то до те мере да практично нема ни једне фразе од свих које је прастаро људско искуство срочило поводом револуција, а која у њој није нашла своју жалосну потврду: ‘Револуција ждере своју децу’! ‘Револуцију почињу умерени, да би сместа прешла у руке екстремиста, и најизад веома брзо измакла у рестаурацију“, итд., итд. […] И један и други покрет, и бољшевизам и фашизам, наговештаји су лажних свитања: не доносе [они] никакво ново јутро сутрашњице, већ свитање једног старог дана већ много пута истрошеног и проживљеног: они су примитивизам. А такви ће бити и сви други друштвени покрети који наивно започињу бој с неким посебним делом прошлости уместо да настоје да га асимилују“ (Ортега, 2013: 89-91).

Читајући ове редове, не би требало сметнути с ума да је те реченице Ортега написао у периоду после Октобарске револуције у Русији 1917, а пре тријумфа нацизма у Немачкој 1933/34. У једном од ранијих чланака, у осврту на Марксову идеју историје, показали смо упоредне хронологије револуција у Енглеској, Француској, Немачкој и Шпанији. Свака од њих је заиста поновила исту историјску матрицу. Стога је Ортегина тврдња да су све оне „само понављање вајкадашње револуције“, сушта истина. Још је Полибије истицао да ономе ко познаје прошлост, и прихвата идеју циклизма у историји, није тешко да предвиди будућност. Стога ни Ортеги није био проблем да предвиди шта ће се збивати са бољшевизмом и нацизмом. „Све би било врло просто [каже Ортега] кад би смо једним правим правцатим не поништили читаву прошлост. Али прошлост је по својој суштини revenant, неумитно се враћа“ (Ортега, 2013: 92). На другом месту Ортега ту веру у неумитно враћање прошлости, запажа код античког грчко-римског човека „који живи и те како укорењен у прошлост. Пре него што данас нешто учини, он коракне прво уназад […]; у прошлости тражи модел за садашњу ситуацију, па кад је пронађе, похрли у садашњост. […] Отуд је читав његов живот на известан начин – поновно оживљавање. То значи бити архаичан, а то се редовно дешавало у антици“ (Ортега, 2013: 138).

 

*    *    *

У оквиру елаборације историјско-цикличних тема, за нашег читаоца би можда била интересантна чињеница да наша историја, између осталог, ритмички понавља матрицу шпанске историје, и то са јако малим временским помаком од 5/6 (+/-2) година. Стога ћемо упоредно-хронолошки представити оно што се из шпанске историје поновило у шездесеттрогодишњој историји Југославије (1929-1992). Та понављања, по наведеном временском распону, имају обрнуте исходе: у Шпанском грађанском рату између „левице“ и „деснице“ победила је „десница“, а у грађанском рату између „левице“ и „деснице“ у Југославији,  победила је „левица“; када је у Шпанији владао председник републике, у југосовенском аналогном периоду је владао регент, а када је у Шпанији владао регент, у Југославији је на власти био председник републике… итд. Ти обрнути исходи су можда потврда тезе Данилевског о дубокој „различитости и неспојивости културно-историјских типова“, мислећи при том на западноевропски и руско-словенски културно-историјски тип. Таквих међусобно супротних исхода није било између енглеске, француске, немачке и шпанске револуционарне паралеле.

 

            Диктатуре

 

             Примо де Ривера (и Алфонсо  XIII)  – Александар Карађорђевић

1923 – Почетак диктатуре Мигела Прима де Ривере

             (за време владавине краља Алфонса XIII).

1929 – Почетак диктатуре краља Александра Карађорђевића.

             Међувреме: 5/6 година.

1930 – Крај владавине Мигела Прима де Ривере.

             (Крај владавине краља Алфонса XIII, 1931).

1934 – Крај владавине краља Александра Карађорђевића.

             Међувреме: 5/6 (-1) година.

1930 – Смрт диктатора Мигела Прима де Ривере.

1934 – Смрт краља Александра Карађорђевића.

             Међувреме: 5/6 (-1) година.

 

             Председник и регент

 

1931 – Почетак владавине председника Шпанске републике

            Нисета Алкала-Заморе и Тореса.

1934 – Почетак владавине регента Павла Карађорђевића.

              Међувреме: 5/6 (-2) година.

1936 – Крај председничке владавине Нисета Алкала-Заморе и Тореса.

1941 – Крај регентске владавине Павла Карађорђевића.

            Међувреме: 5/6 година.

            

             Грађански ратови

 

1936 – Почетак Шпанског грађанског рата.

1941 – Почетак грађанског рата на просторима Југославије.

            Међувреме: 5/6 година.

1939 – Крај грађанског рата у Шпанији.

1945 – Крај грађанског рата у Југославији.             

            Међувреме: 5/6 година.

1939 – Победа монархиста на челу с генералисимусом Франциском Франком.

1945 – Победа комуниста на челу с маршалом Јосипом Брозом Титом.

             Међувреме: 5/6 година.

             *

1941 – Крај номиналне владавине и смрт краља Алфонса XIII.

1945 – Крај номиналне владавине краља Петра II Карађорђевића.

              Међувреме: 5/6 (-1) година.

 

            Франциско Франко – Јосип Броз

            Генералисимус и маршал

 

1939 – Почетак владавине генералисимуса Франциска Франка,

            као каудиља (вође).

1945 – Почетак  владавине маршала Јосипа Броза,

             као председника Владе.

             Међувреме: 5/6 година.

1947 – Крај Франкове каудиљске владавине.

1953 – Крај Брозове премијерске владавине.

             Међувреме: 5/6 година.

 

              Регент и председник

 

1947 – Почетак Франкове владавине у звању регента Шпанског краљевства.

1953 – Почетак Брозове владавине као председника републике.

            Међувреме: 5/6 година.

1969 – Хуан Карлос озваничен као савладар и наследник Франциска Франка.

1974 – Председништво СФРЈ (уставом) озваничено

             као савладар и наследник Јосипа Броза.

             Међувреме: 5/6година.

1975 – Крај регентске владавине Франциска Франка.

1980 – Крај председничке владавине Јосипа Броза.

            Међувреме: 5/6 година.

1975 – Смрт Франциска Франка.

1980 – Смрт Јосипа Броза Тита.

             Међувреме: 5/6 година.

 

             Интеграција и распад

 

1975 – Почетак владавине краља Хуана Карлоса, после Франкове смрти.

1980 – Почетак владавине Председништва СФРЈ, после Брозове смрти.

             Међувреме: 5/6 година.

1986 – Шпанија приступила Европској Заједници.

1992 – СФР Југославија се распала.

             Међувреме: 5/6 година.

Ова огледалска  паралела се надаље може протегнути у дубоку прошлост. Као и Балканско, тако је и Пиринејско полуострво вековима било под окупацијом исламских империја. Док су се у 15. веку шпанске земље кроз реконкисту (или реконквисту) ослобађале те окупације, истовремено су српске земље, једна по једна, тонуле под османску окупацију. Након 15. века, започиње вишевековна империјална историја Шпаније и вишевековна окупација српских земаља. Шпанија је после тога први пут изгубила независност на почетку 19. века, подлегавши привремено Наполеоновом Француском царству, управо у време када се језгро нововековне српске државе изборило за привремену слободу у Првом српском устанку… итд.

Југословенско-шпанске  историјске паралеле нису остале непримећене, али је интересантан начин на који се оне саопштавају. У својој докторској дисертацији објављеној под називом Перцепција Шпаније у српскохрватској књижевној периодици тридесетих година XX века, Милица Иносављевић-Вучетић у поглављу „Шпанија и Југославија – аналогије и историјске паралеле“ каже: „Пошто аналогна истраживања, поларизације, паралелни токови и упоредне хронологије нису званично признате методе научне историографије, Весна Матовић упозорава да при коришћењу истих неке случајне догађаје не сагледамо као закономерне, не бисмо ли им дали смисао који заправо немају. Јуриј Лотман такође опомиње да ‘хаотична слика догађаја за посматрача, из руку историчара излази као накнадно организована’, односно ‘из обиља чињеница које су сачуване у памћењу он (историчар) конструише линију континуитета’. […] Имајући на уму поменута упозорења Весне Матовић и Јурија Лотмана, проучили смо друштвеноисторијски контекст Југославије и Шпаније користећи поменути неконвенционални историографски приступ. ‘Искуство у односима са исламском цивилизацијом, заједничка историја шпанских, потом и балканских Јевреја – Сефарда, искушења христијанизације и рехристијанизације, суочавање с рационализмом и просветитељством, национални ослободилачки протолиберализам првих деценија XIX века, клерикални или рурални конзервативизам и традиционалистичка реакција на модернизацијске процесе, ауторитарна владавина и грађански ратови (1936–1939, 1941–1945)’ били су јак подстицај за испитивање аналогија и историјских паралела поменутих земаља. ‘Бројне су аналогије приметне при паралелном испитивању токова историје Шпаније и Југославије 30-их година двадесетог века: почев од 1. економске ситуације (последица светске кризе и међународне рецесије, слома националне привреде, неодлучно спроведене аграрне реформе, тешког положаја сељака); преко 2. друштвенополитичких прилика (ауторитарне владавине, немогућности режима да измени ток ствари, подлегања иностраним захтевима и притисцима, јачања националистичких осећања и избијања грађанског рата); до 3. културног контекста (снажне интелектуалне традиције, школа мишљења, политизације културних и националних питања, размишљања о националном идентитету) који је свакако у жижи нашег интересовања“ (Иносављевић-Вучетић, 2021: 28). На срећу, Иносављевић-Вучетић је очигледно млада особа са несвакидашњим личним и научним интегритетом, па је и поред поменутих званично непризнатих метода научне историографије (укључујући у њих и наводно признату – компаративну), ипак „неке случајние догађаје“ и „хаотичне слике догађаја“ сагледала као закономерне. Да није тако учинила, лишила би своју интересантну дисертацију врло интересантног поглавља. Толико о науци у којој „ниједан појам, идеја ни теорија нису свети и неподложни преиспитивању“ – али само декларативно и то у теорији. У пракси, тешко је наћи ишта догматичније и окошталије од друштвене науке.

 

 

 

              *    *    *

Друга тема, не само ове, већ и других Ортегиних књига је управо његов однос према науци и техници.  (Ортега је овој теми посветио и посебну књигу под називом Размишљање о техници – примедба аутора). У есеју, који је прикључен као поговор Побуни маса, Ксенија Атанасијевић, жена несвакидашње животне и научне судбине, 1966. о овоме пише: „Унамуно и Ортега су се показали као радикалнији песимисти од Шпенглера при решавању питања – какве је штете човечанство имало од наглог и баснословног напретка технике. Ортеги се чак чини да ни најдубљи мислиоци, кад говоре о техници, нису потпуно свесни све драматичности коју она може донети [у] будућности. Аутор Побуне маса толико инсистира на опасности која људском роду прети од развоја технике, да изгледа као да је, још пре 1930. године имао визију уништилачког атомског рата од кога стрепи данашње човечанство. (Присетимо се да је Атанасијевићева ово писала само пар година после Кубанске кризе, када се заиста чинило да ће свет експлодирати у атомској катаклизми – примедба аутора). У свом апокалиптичком расположењу филозоф наставља: док се скоро све духовне дисциплине и уметности налазе у кризи, или бар тренутно затајују, техника не слаби, већ сваки дан све чудесније држи своја обећања, и даје чак и више него што је обећала. […] Разуме се да не може бити ни мало ведар ни поглед који, са оваквих позиција, Ортега баца на проблем убиквитета – присутности на разним местима у исто време. Тај поглед је начинила модерна техника у наше доба драматично актуелним. Опет шпански мислилац, с њему својственим визионарством, сагледава суновратни пут будућих догађаја: ако поверујемо у принципе физике по којима су – ствари онде где делују – тада морамо признати да свака тачка на глобусу данас поседује најстварнији убиквитет. Та близина далекога, та присутност отсутнога, проширила је у баснословној размери хоризонт сваког живота […] и у мање времена можемо потрошити више космичког времена“ (К. Атанасијевић, поговор: 172-173). Деведесет година после Ортеге, ови његови ставови нису изгубили актуелност. Амерички професор политичких наука, Патрик Денин (Patrick J. Deneen) у својој студији под називом Зашто либерализам пропада, заузима став да су савремена техника и технологија испољиле деструктивну моћ не само у разарању природе, већ и у промени људске свести и саме културе. Позивајући се на низ савремених аутора и њихова дела он закључује: „Ова нова дела следе традицију критичара технологије – традицију која истиче начин на који нас технологија мења, пре свега [начин на који] напада саму основу културе и начин на који уништава [у култури] укорењене видове живота. […] [Показује како] технологија у име корисности и ефикасности уништава све што јој се нађе на путу. […] [Јер] механизам технологије има сопствену логику која настоји да уништи праксу и традицију заједнице. […] Из технократије ми улазимо у доба „технополије“ у којем културно нивелисани свет служи идеологији прогреса, идеологији која доводи до ‘потчињавања свих видова културе техници и технологији“ (Денин, 2019: 102). По Денину, технологија (и техника) је култура или пре и у знатно већој мери – антикултура данашњице.

У наставку, вратимо се поново Ортеги и Атанасијевићевој: „Последице захукталог процеса технике изазвале су код Унамуна и Ортеге неку врсту паничне аверсије према експерименталним наукама“ (К. Атанасијевић, поговор:174). Експерименталним наукама Ортега у својој књизи посвећује поглавље под називомВарварство специјализације“. Цивилизација у последњих пар векова се, по њему, може свести на две велике димензије: либерализам и технику. У овој поставци он није сасвим оригиналан, јер су многи пре њега, а и после њега, укључујући и Денина, уочили ту спрегу. Оригинално је то, што се по Ортегином тумачењу, у „браку“ либералне демократије и технике рађа као потомство, човек-маса, са свим погубним последицама по човечанство које произилазе из те чињенице. Међутим, ту технику нису створили научници (у афирмативном смислу те речи), како би смо у први мах помислили, већ научници-специјалисти, што је по њему синоним за научнике-незналице: „Да би наука напредовала, научници су били принуђени на специјализацију. Научници, а не сама наука. Наука није специјалистичка, јер би тиме ipso facto престала да буде права наука“ (Ортега, 2013: 102). Сваки нови и све специјализованији научни нараштај је све више „губио додир с другим научним подручјима, све више сужавао поље свог рада, губио из вида целовито тумачење свемира, а то је оно што једино заслужује пажњу људи од науке, културе и европске цивилизације. […] [На крају тог пута] сусрећемо се са типом научника којем у историји нема равног. То је човек који, од свега што треба да зна профињена особа (или научни „аристократа“ – примедба аутора), познаје само једну једину науку, шта више онај малени део те науке, који је предмет његове истраживачке пажње. [Он] најзад, проглашава врлином то што се не занима за било шта изван уског подручја које потанко обрађује, и назива дилетантизмом сваку знатижељу за целокупношћу знања. […] Експериментална наука је напредовала већином захваљујући раду чудесно просечних, осредњих људи, па чак и мање од осредњих. Другим речима, модерна наука, ма колико корен и симбол данашње цивилизације, даје уточиште интелектуално просечном човеку и допушта му да с ваљаним успехом делује. […] Тако већина научника подстиче општи напредак науке иако [је] затворена у лабораторијске ћелије, као пчеле у саћу или као пас на ланцу. Али ово ствара касту чудовишних људи. […] Специјалиста врло добро ‘зна’ свој мајушни буџак васељене, али је коренита незналица свега осталог“ (Ортега, 2013: 102-104). Тако је, по Ортеги, пут у цивилизацијски суноврат поплочан „најбољим“ научним намерама у развоју технике. Ако су научници-специјалисти незналице, шта треба чинити да би се дошло до праве научне истине: „Онај ко открива нову научну истину треба претходно да разори готово све што је био научио и да до те нове истине дође с окрвављеним рукама јер је био принуђен да пререже шију безбројним општим местима [и истинама прокламованим од стране незналица]“ (Ортега, 2013: 136). У сваком сличају – уби нас специјалистичко незнање.

*    *    *

Било како било, споменимо и Ортегино мишљење о томе – шта је владавина: „На шару земаљском нико није управљао ко своју владавину није хранио јавним мњењем. […] Не може се управљати против јавног мњења. […] Држава је коначно стање јавног мњења: положај равнотеже, мировања. […] То нас води мишљењу да владавина значи превласт неког мишљења, дакле превласт одређеног духа: да владавина није на крају крајева, ништа друго до једна духовна моћ“ (Ортега, 2013: 214-215). Међутим, шта се дешава ако јавно мњење не постоји? „Друштво подељено на противничке групе чија се снага мишљења међусобно потире не допушта да се успостави управа. А како природа не подноси празнину, она празнина настала одсуством јавног мњења испуњава се суровом снагом. И тако се снага исказује као накнада јавног мњења“ (Ортега, 2013: 115). Дакле, у сваком дубоко подељеном друштву, које због недостатка јавног мњења запада у социјални хаос, излаз се закономерно тражи у неком новом Цезару. Ни Ортеги то не промиче: „Цезар је највиши пример дара да се пронађе обрис праве стварности у једном тренутку страховите збрке, у једном од најхаотичнијих часова кроз које је човечанство икад прошло“ (Ортега, 2013: 137).  И у старом Риму, пред Цезаров прелазак Рубикона, кривотворени су избори за магистрате „па су кандидати организовали нереде у којима су ислужени војници и циркуске атлете поразбијали гласачке урне“ (Ортега, 2013: 137). Настао је социјални хаос, а у периодима социјалног хаоса власт се узима голом силом и бајонетима. Међутим, како је то Талеран рекао Наполеону: бајонетима се све може учинити сем једнога – на њима се не може седети.

Од чега, по Ортеги, зависи здравље демократија: „Било каквог да је типа или врсте, здравље демократија зависи од једне незнатне техничке појединости – од изборног поступка. Све друго је споредно. Ако је исправан изборни режим, ако је прилагођен стварности, све иде како ваља; ако није, макар све остало било као подмазано, све иде наопако“ (Ортега, 2013: 137). Питање које се неминовно намеће после ових цитата је: има ли данас у америчком друштву, друштву које господари светом, друштву које је савремени аналог старог Рима – дакле, има ли у њему јавног мњења и исправног изборног режима? Уосталом, има ли их и код нас? Судећи према Ортегиним критеријумима, биће да је данас демократија генерално тешко оболела. Питате, од чега је оболела? Па од covida – 19 наравно, а од чега би другог? Да нисте можда помислили да са изборним режимом нешто није у реду или да у друштвима данашњице не постоји јавно мњење? Таман посла. По тим критеријумима демократија „пуца од здравља“, зар не?

 

 

Извори:

Ортега и Гасет, Хосе: Побуна маса. Градац К, 2013, Чачак.

Денин, Патрик Ј.: Зашто либерализам пропада. Албатрос Плус, Београд, 2019.

Иносављевић-Вучетић, Милица: Перцепција Шпаније у српскохрватској књижевној периодици тридесетих година XX века. Задужбина Андрејевић, Београд, 2021.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Борис Над: Унутрашња криза у САД – из фазе кризе у фазу инерције
Next post Роберт Мери: Римски синдром тресе Америку

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *