Колико привида, толико бивствовања. (Хајдегер)

 

Аутор: Тодор Вулић

         Мартин Хајдегер (1889 – 1976) је био немачки филозоф и један од најутицајнијих мислилаца 20. века. Целокупно његово филозофско дело је усредсређено на „смисао битка“ – филозофску категорију која означава укупност свега онога што јесте; онога што омогућава постојање сваког бића. У првој фази, централна тема његове филозофије је била „деструкција“ историје европске метафизике и њених исказа, због којих је, по њему, питање битка пало у „заборав“. У другој фази он улази у „расправу“ са кључним филозофима европске метафизике, почевши од Анаксимена, Анаксимандра, Платона и Аристотела, а завршивши са Декартом, Кантом, Шелингом, Хегелом и Ничеом. У тој „полемици“ са најзначајнијим европским филозофима од антике до 19. века, он критикује њихова тумачења света на основама надчулног начела. У трећој фази Хајдегер ставља на дневни ред однос савремене науке и технике према истини и битку.

Теоретичари, а међу њима и Хајдегер, слажу се, да је од половине 19. века започела револуционарна трансформација научне свести. До те трансформације је дошло услед слома дотадашњег идеалистичког система спознаје света и стварности. Научна лозинка у послеидеалистичкој фази је – „искуствене чињенице, а не спекулације и празни појмови.“ Међутим, овакав приступ је предодредио и основну слабост савремене науке на доктринарном нивоу, јер је спознају стварности свео на груби и сувопарни материјализам „у облику такозваног природнонаучног погледа на свет.“ Овакав научни приступ одсекао је науку од свог метафизичког корена, од извора и битка емпиријског света, који се у идеалистичкој фази налазио у Богу. Хајдегер објашњава како је до тога дошло: „Теологија види целину бивствујућег тако као да је претходно рационално мишљење у божијем уму. Међутим, чим ослаби повезаност између творца и створеног, а људски ум стекне превласт, бивствујуће се може мислити математички, у смислу да је постало прорачунљиво. Уједно ту се рађа модерна техника, кроз коју се мишљење поставља као једина меродавна основа бића.“ [1]  Тај проблем нове науке без метафизичког корена и класичног метафизичког доктринарног упоришта, осетили су велики филозофски умови 20. века, па су кренули у потрагу за атеистичким смислом битка, или за нечим што би као сурогат вршило функцију коју је у идеалистичком периоду имао Бог. Као резултат те потраге настала је, између осталог, и феноменологија. Ту филозофску школу су развили Едмунд Хусерл и његови следбеници. Хусерл као ꞌотац феноменологијеꞌ указивао је „да нас емпиријска наука у најбољем случају може обавестити о чињеницама, а не о суштинском бићу, те да се у циљу разумевања морамо вратити на стадијум који претходи тумачењу ствари, како би ꞌригорозна наука-философијаꞌ установила познавање есенција кроз неперцептуално виђење.“ [2]

            Шта је феноменологија? „Данас се обично у колоквијалној употреби термин ꞌфеноменꞌ користи у значењу ꞌпојавеꞌ, али у филозофији он има шире и сложеније значење: то је суштина која се појављује, открива нашој свести, тј. појављивање нечег што стоји ИЗА саме појаве као њена бит, смисао, темељ, извор, битак. […] Сваком предмету свести одговара одређени начин појављивања и представљања у њој, што чини суштину самог предмета. Суштина јесте оно што карактерише неку врсту предмета, што у низу различитих измена једне врсте предмета остаје стално – инваријантно. Суштине су, у ствари, априорне форме, предискуствени услови појављивања предмета у свести. Свест у којој се приказују суштине назива се ејдетска свест (грч. eidos – идеја, врста, бит). Ејдетском редукцијом феноменологија открива да се ова свест, односно мишљење суштинâ, одвија спонтано, тако да је интуитивно доступна као непосредан доживљај слагања тока свести и њеног интенционалног предмета – света као корелата свести.“

              У првој реченици своје студије под називом Феноменологија, Милан Узелац износи став: „да је филозофија данас могућа само као метафизика, и да је њена најадекватнија форма постојања – феноменологија [3] Енциклопедијске дефиниције појма метафизике говоре о њој као основној филозофској дисциплини која расправља о крајњој природи постојања бића и света надилазећи појаве чулног искуства; предмет њеног интересовања је надчулно или трансцедентно. У дијалогу Теетет, Платон објашњава ко су непосвећене незналице: „То су они који узимају да ништа друго не постоји до оно што они могу рукама чврсто ухватити, а делању, постојању и свему оном што се не види, не приписују никакво постојање“ (Лорфелс: 2003: 23). Према Хегелу, „метафизика не само да је могућа него је и нужна, јер само она може приказати Бога у његовој вечној бити пре стварања света и свакога коначног духа.“ Присетимо се и Шопенхауеровог исказа о метафизици: „Основ и тло на коме почивају сва наша знања и науке јесте оно Необјашњиво. […] Ово Необјашњиво припада метафизици” (Шопенхауер, 2013: 5). Ако је филозофија данас, како то тврди Узелац, могућа само као метафизикa и ако је данас њена најадекватнија форма феноменологија, значи ли то да је феноменологија, такође, филозофија о надчулном или бар супститут класичног метафизичког поимања надчулног?

           У својој Пролегомени за историју појма времена, Хајдегер каже: „Филозофско истраживање јесте и остаје атеизам. Зато филозофија може себи допустити ꞌарогантност мишљењаꞌ. Не само да ће себи ту арогантност допустити, већ та арогантност јесте унутрашња нужност филозофије и њена истинска снага. Управо у том атеизму филозофија постаје оно што је један велики човек [Ниче] једном назвао ꞌвесела наукаꞌ“ (Хајдегер, 2019: 102). У вези реченог он примећује и следеће: „У тој оријентацији долазимо до тога да феноменологију као дескриптивну дисциплину сматрамо пропедеутичком науком (науком која служи као увод и припрема – примедба аутора) за традиционалне филозофске дисциплине, у којима се разматрају проблеми. У самој феноменологији још се не разматрају никакви проблеми. […] Дефиницију феноменологије коју смо добили разјашњењем њеног принципа треба разумети из њеног задатка. […] Разумевање и чак реализација феноменолошког задатка не доводе нас до срећног краја, већ до бедног али ослобађајућег почетка“ (Хајдегер, 2019: 101-102). Дакле, ꞌвесела наукаꞌ не доводи до срећног краја, али доводи до бедног и ослобађајућег почетка.  Ослобађајућег, од чега или од кога?       

           У наставку Хајдегер разјашњава изворни смисао сложенице – феноменологија. „Име ꞌфеноменологијаꞌ има два саставна дела: ꞌфеноменꞌ и ꞌлогијаꞌ. Потоњи израз познат је из кованица као што су теологија, биологија, психологија, социологија, и обично се преводи са ꞌнаука оꞌ: теологија, наука о Богу; биологија, наука о животу […] социологија, наука о заједници. Према томе, феноменологија је наука о феноменима. ꞌЛогијаꞌ – наука о – у свом карактеру варира зависно од тематске ствари па је логички и формално неодређена“ (Хајдегер,2019: 103). Појам ꞌфеноменꞌ он изворно одређује преко његовог медијалног значења – показати се, што значи да је феномен оно што себе показује, износи на видело, постаје видљиво по себи. Ту укупност што себе показује, антички грчки филозофи су поистовећивали са бивствујућим. Међутим, бивствујуће може бити и привид. Бивствујуће се може „само из себе показивати на различите начине, већ зависно од тога како му приступамо. Постоји необична могућност да бивствујуће себе покаже као нешто што оно ипак није. Тако бивствујуће ми не означавамо као феномен, као нешто што себе показује у истинском смислу, већ као привид“ (Хајдегер, 2019: 103-104). Према Хајдегеру, смисао привида је „претензија да се буде очигледан, али управо то не бити. […] Привид је тобожње самопоказивање. […] Привид је модификација очигледног, нечег очигледног које претендује да буде, али није. Привид није феномен […] он има карактеристику показивања себе, али оно што себе показује не показује себе као оно што оно јесте, док је појава управо представљање нечег, што суштински управо није очигледно. Тако се привид увек враћа очигледном и укључује идеју очигледног“ (Хајдегер, 2019: 104-105). Дакле, по Хајдегеру, привиди су очигледни, а појаве су, парадоксално, у својој суштини оно што није очигледно, оно што је прикривено.

           Тако нас је немачки филозоф довео до научног хоризонта и основне теме феноменологије, које он одређује на следећи начин: „Феноменологија се бави интенционалношћу (сталном тежњом свести према нечем, с циљем да то схвати и да му да смисао) у њеном априорију. Структуре интенционалности у њеном априорију јесу феномени. […] Прикривеност је противпојам феномену, а таква прикривања управо су непосредна тема феноменолошког разматрања. Оно што може бити феномен испрва је углавном прикривено, или је познато у пролазној форми“ (Хајдегер, 2019: 109-110). Ако је тема феноменологије разоткривање онога што је прикривено привидима, онда се чини да је Узелац ипак у праву. Онда је феноменологија атеистичка онтологија, и као таква у својој суштини супститут идеалистичке теоонтологије. Оно што је у феноменологији основна сфера интересовања – прикривено – је такође сакривено од чула. Више пута смо наглашавали да је савремени атеизам, без обзира колико то он одбијао да буде, такође религија. Атеисти су верници савремене науке и технике. То запажа и Шпенглер: „Заједно са рационализмом ꞌвера у техникуꞌ коначно постаје готово материјалистичком религијом: техника је вечна и непролазна као Бог отац; она спашава човечанство као Син; она нас просветљује као Дух Свети. А њен обожавалац је филистер напретка новог доба (Шпенглер, 1996: 50). Атеизам као религија у историји човечанства није ништа ново. Зар, рецимо, будизам није религија у пуном смислу те речи, иако је он у ствари нетеистичка филозофија. У будизму нема божанстава. Али ни спознаја привида није феноменолошка новина. Зар у хиндуистичкој веданти појам „маја“ не означава „привидни основ појавног света чији је збиљски основ апсолутни дух. Због маје (илузије) нам се једно чини многоструким, а апсолутно релативним. Она је узрок субјективно-објективног расцепа свести.“

              Закључак о томе – у којој је мери, и да ли је феноменологија уопште атеистичка замена за теоонтологију, препустићемо ипак филозофима. Нећемо ништа рећи ни о историји појма времена; кога то занима нека прочита Хајдегерову Пролегомену или Битак и време. Задржаћемо се у наставку само на његовим феноменолошким образложењима: појаве као „представљања нечег што суштински није очигледно“ и  привида, за који он каже да је очигледан иако „не показује себе као оно што јесте“. Те Хајдегерове исказе искористићемо само у инспиративном смислу и транспоновати их на идеју историје. Шта би у историји био привид, који је само на изглед очигледна истина, а шта је њена неочигледна појавна суштина?

            Привид у историји је хаотичност и збрканост историјских фрагмената. На основу тог привида је историја и дефинисана као праволинијско нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода. Један од екстремних заговорника овакве идеје историје био је и Хајдегеров учитељ, Хајнрих Рикерт. Он је са својим претечом, Вилхелмом Винделбандом, инсистирајући на суштинској дистинкцији између природе и историје, па тиме и између природних и историјских наука, тврдио, да историјска наука за разлику од природних наука: неће моћи да формулише сопствене законе, јер као такви они не постоје; следствено претходном, неће моћи да се служи математичким обрасцима и да је стога на основу ње немогуће предвиђање будућности. Колико су ова двојица (а и њихови истомишљеници) , били у праву, тврдећи то што су тврдили, проверићемо донекле и уз Хајдегерову помоћ. Овај Рикертов ученик у Пролегомени ни на једном месту не одваја историју од природе – напротив; увек их ставља једну уз другу. Само као илустрацију реченог навешћемо неколико цитата из овог Хајдегеровог списа. У њему он каже: „Феноменологија историје и природе треба стварност да открије управо онако како се она показује пре научног испитивања, да се разоткрије као стварност која је већ дата том испитивању. Не као феноменологија наука о историји и природи […] већ као фенолошко разоткривање изворног начина бивствовања и устројства ових двеју“ (Хајдегер, 2019: 14). Или: „Овде се ограничавамо на две предметне области – на историју и природу. Њих треба да покажемо у њиховом изворном модусу бивствовања“ (Хајдегер, 2019: 17). Или: „Историјска стварност и природна стварност јесу континуитети у времену. […] Гледано споља, историја и природа јесу временске… итд“ (Хадегер, 2019: 18).

           Да су Рикертови ставови изазивали аверзију код његовог ученика, показује и често Хајдегерово спомињање свог учитеља у Пролегомени (поред толико других кандидата), али искључиво у негативном контексту. На пример: „Иницијативе Марбуршке школе и Дилтајеве иницијативе преузели су затим Винделбанд и Рикерт, који су их разводнили и тривијализовали, а проблеме искривили до непрепознатљивости, тј истраживање те школе схваћено као теоријско разјашњење науке постаје празна методологија“ (Хајдегер, 2019: 28). Или: „То иде толико далеко, да се у тој Рикертовој филозофији науке не могу више ни препознати науке о којима је реч; ту су као основа представљене пуке схеме наука“ (Хајдегер, 2019: 29). Или: „Нема потребе детаљније се бавити тим [Рикертовим] чланком пошто се таквом критиком не би ништа постигло и пошто заиста и није неки подвиг критиковати те замерке. Оне се, међутим, морају поменути будући да Рикерт […] таквом интерпретацијом не само да искривљује смисао феноменолошког рада, него се пре свега [у тој интерпретацији] губи инстинкт за садржајност филозофирања“ (Хајдегер, 2019: 112-113).

            Дакле, праволинијска доктрина историје, која подразумева и њену непоновљивост и хаотичност као резултат пуког случаја – је очигледна јер је привид. Негативну оцену научне и филозофске компетентности екстремних заговорника те доктрине, дали су чак и њихови ученици. Шта то онда у историји није очигледно, шта је то прикривено, али јесте њена бит, смисао, темељ и извор? Шта разоткрива њен изворни начин бивствовања и устројства; шта се показује у њеном изворном модусу бивствовања? То је цикличност њеног тока „она толико тражена законитост историјског живота.“ Управо историјски циклизам као феномен је прикривен, јер није очигледан, а ту његову прикривеност илустроваћемо помоћу анализе која следи.

             *    *    *

             Историја нововековне српске државности, почевши од почетка 19. века, пролазила је кроз већи број квалитативно различитих фаза. Те фазе одредимо на следећи начин:

  • Издвајање Београдског пашалука под дахијама из Турског царства (1801 – 1804);
  • Оружана борба за ослобођење и осамостаљење од Турског царства: Први српски устанак, Хаџи-Проданова буна и Други српски устанак (1804 – 1817);
  • Полуаутономна Кнежевина Србија у оквиру Турског царства без формално-правног признања (1817 – 1828/30);
  • Аутономна Кнежевина Србија у оквиру Турског царства (1828/30 – 1867/69);
  • Фактички, али не и формално-правно независна Кнежевина Србија (1867/69 – 1878);
  • Независна и самостална Кнежевина Србија (1878 – 1882);
  • Краљевина Србија (1882 – 1915);
  • Окупација Краљевине и државни провизоријум јужнословенских покрајина уједињених са Србијом и Црном Гором (1916 – 1921);
  • Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1921 – 1931);
  • Краљевина Југославија (и окупација: 1931 – 1945);
  • Југословенска федерација (1945/46 – 1971);
  • Југословенска конфедерација (1971 – 1992):
  • Савезна Република Југославија (1992 – 2003);
  • Државна заједница Србија и Црна Гора (2003 – 2006) и
  • Самостална Република Србија (2006 – ?).

             На почетку анализе ових фаза поставимо следећу хипотезу: трајања и смене српских средњовековних владавина, уз временско померање од око шест векова, предодредиле су и условили трајања и смене развојних фаза нововековне Србије и Југославије? Другим речима: промене квалитета нововековне српске државности предодредиле су и условиле владавине из средњовековне владарске историје Срба. Да ли ова хипотеза уопште има смисла? Рационално и логички промишљајући – нема. Јасно је и очигледно да једно с другим нема и не може имати никакве везе? Међутим, без обзира што је изнета хипотеза очигледно здраворазумски и логички немогућа, нешто се прикривено ипак у том смислу дешавало, а то се и данас дешава. Логика као наука и метод правилног (коректног) мишљења има једну велику ману. Она је функционална само у одређеном систему „истина“ које могу бити, а често и јесу – привиди. У времену у којем је као научна „истина“ важио привид, да Сунце и тада познате планете круже око Земље (Птолемејев геоцентрични систем, који је подразумевао да је Земља у центру нашег планетарног система) –– наредни силогизам би довео до следеће логичке „истине“.

Прва премиса: Земља се налази у центру нашег планетарног система.

Друга премиса: Земља је планета.

Закључак: У центру нашег планетарног система је планета.

Данас знамо да је у центру нашег планетарног система, звезда-Сунце. Са променама система научних истина мењају се и логички закључци, па је данас претходни силогизам фактички, а тиме и логички, бесмислен. Слично томе, у савременом научном систему праволинијске историје и из њега изведеним „истинама“, напред дата хипотеза је и фактички и логички немогућа. Међутим, као што смо рекли, праволинијска историја је привид. Насупрот томе, у систему научно непризнатог историјског циклизма, и само у њему, претходна хипотеза може бити и фактичка и логична истина.

           Изношењe доказа у прилог напред наведене хипотезе: да су трајања и смене средњовековних владавина предодредиле и условиле трајања и промене квалитета нововековне српске државности, захтева методска појашњења. Рецимо: Стефан Првовенчани је започео прву владавину 1196, али га је 1202. свргао и лишио власти старији брат Вукан. Око три године касније, 1205, Стефан свргава Вукана и започиње своју другу владавину као велики жупан. Између те две његове владавине постоји трогодишњи дисконтинуитет, који владавину исте владарске личности са истом титулом дели на две посебне владавине. Међутим, 1217, Стефан је крунисан за првог краља Немањића, па од те године историјско-ритмички започиње његова трећа владавина, иако не долази до прекида њеног контиуитета са предходном. Промена владарске титуле означила је и промену државног статуса српске средњовековне државе – кнежевина је постала краљевина. Стога је критеријум за дефинисање трајања сваке посебне средњовековне владавине, поред дисконтинуитета и промена владарске титуле. Та промена одваја другу Стефанову великожупанску владавину од треће – краљевске владавине. Трећи критеријум за одређивање трајања посебне владавине је, наравно, смрт владара. Дакле, под посебном средњовековном владавином ће се подразумевати свака владавина једне владарске личности са истом титулом у континуитету.

 

             Упоредна хронологија:

         Владавине Немањића – Нововековне фазе државног развоја Србије и Југославије

 

            Вукан Немањић –

            Прва фаза нововековне државности

1202 – Почетак владавине Вукана Немањића.

1801 – Дахије издвајају Београдски пашалук из Турског царства.

            Међувреме: 599/600 година.

1205 – Крај владавине Вукана Немањића.

1804 – Крај дахијске парадржаве.

            Међувреме: 599/600 година.

            Вукан је после свргавања престао бити велики жупан Државе Немањића, али је наставио владавину удеоном облашћу те државе као „краљ Диоклитије“ или Дукље.

            Велики жупан Стефан Првовенчани –

            Друга фаза нововековне државности

1205 – Почетак друге владавине великог жупана Стефана Првовенчаног.

1804 – Почетак Првог српског устанка и борбе за ослобођење.

            Међувреме: 599/600 година.

1217 – Крај великожупанске владавине Стефана Првовенчаног.

1817 – Крај друге фазе – оружане борбе за ослобођење.

            Међувреме: 599/600 година.

            Пошто је историјска ритмика избацила 1817. годину као крај друге фазе нововековне државности, поставља се питање – шта се у њој догодило што би оправдало тај фазни прелом? Десила су се два значајна догађаја. Први је, убиство Карађорђа, који се те године вратио у Србију с намером организовања општебалканског устанка против Турског царства и стављања на његово чело. Његовим убиством је намеравана општебалканска противтурска акција спречена и завршена. Исте године је, на Великој скупштини народних старешина, Милош Обреновић проглашен за наследног кнеза, чиме је полуаутономни простор Београдског пашалука постао Кнежевина. „Кнез Милош је у свој печат, уместо турских знакова, унео српски грб и српске симболе. Турски полумесец је замењен крстом са четири оцила“ (Група аутора, 2004: 41). Међутим, Порта ову одлуку није признала.

            Краљ Стефан Првовенчани –

            Трећа фаза нововековне државности

1217 – Почетак краљевске владавине Стефана Првовенчаног

            са сином и супрестолником Радославом.

1817 – Почетак полуаутономне и формално-правно непризнате Кнежевине Србије.

            Међувреме: 599/600 година.

1227/28 – Крај владавине (1227) и смрт (1228) Стефана Првовенчаног.

1828/30 – Крај полуаутономе Кнежевине Србије.

            Међувреме: 599/600  (+1) година.

            Краљеви Радослав, Владислав и Урош I

            Четврта фаза нововековне државности

1227/28 – Почетак владавине краља Стефана Радослава.

1828/30 – Велика скупштина поново признала Милоша за наследног кнеза (1828).

             Хатишерифом (уставним актом) из 1830, Порта је признала аутономију Кнежевине.

             Почетак аутономне Кнежевине Србије (1830).

             Међувреме: 599/600 (+1) година.

             *

1267/68 – Смрт краља Владислава.

            Његов наследник и млађи брат Урош I заробљен и заточен

            од стране Угара, па тиме и онемогућен да влада.

1867/69 – Последњи Турски гарнизон напустио простор Кнежевине.

            Крај Кнежевине као аутономије у оквиру Турског царства.

            Крај друге владавине и смрт кнеза Михаила Обреновића (1868).

           Међувреме: 599/600 (+1) година.            

            Фаза аутономне Кнежевине је одређена као реплика владавине три краља Немањића. Овим се на изглед одустаје од почетних критеријума одређивања трајања средњовековних владавина, по којима оне трају док један владар влада у континуитету са непромењеном титулом. Међутим, треба имати у виду, да фаза аутономне Кнежевине није од почетка до краја била истог „квалитета“. Око 600 година по свргавању краља Стефана Радослава (1234) усвојен је Сретењски устав (1835) којим је ова аутономија реконституисана и то без сагласности Порте. Око 600 година после смрти краља Радослава (1238/39) Порта обзнањује нови хатишериф (1838/39), познат у историји као „Турски“ устав, којим се поново мења аутономни статус Кнежевине. Радослава је наследио млађи брат краљ Стефан Владислав, који је свргнут 1243. Око 600 година касније у Кнежевини, свргавањем кнеза Михаила Обреновића (1842), долази до династичког преврата и успостављања новог фактичког стања које је поново захтевало легализацију од стране Порте итд. Дакле, ова фаза би се могла поделити на три фазе, али та подела не би у овој анализи суштински променила ништа. Ово сажимање је извршено само због скраћивања дужине текста. У наставку ће такво сажимање бити изведено у још пар наврата. Вратимо се сада наредној средњовековној владавини.

            После ослобађања из угарског заточеништва започела је друга владавина краља Стефана Уроша I. Око 600 година касније, започела је владавина кнеза и будућег првог нововековног краља Србије Милана Обреновића.           

           Краљ Стефан Урош I –  

           Пета фаза нововековне државности

1268 – Почетак друге владавине краља Стефана Уроша I.

1867/69 – Намесничким уставом конституисана фактички самостална Кнежевина (1869).

            Почетак фактичке (али не и формално-правне) независности Кнежевине Србије.

            Међувреме: 599/600 (+1) година.           

1276/77 – Крај владавине (1276) и смрт (1277) краља Стефана Уроша I.

1878 – Крај формално-правне зависности Кнежевине Србије од Турског царства.

            Међувреме: 599/600 (+1) година.           

            Краљ Стефан Драгутин –

            Шеста фаза нововековне државности

1276/77 – Почетак владавине краља Стефана Драгутина (1276).

            Смрт краља Стефана Уроша I (1277).        

1878 – На Берлинском конгресу Кнежевина Србија добила формално-правну

            и међународно признату самосталност.

            Почетак пуне и међународно признате независности Кнежевине Србије.

            Међувреме: 599/600 (+1) година.           

1382 – Крај владавине краља Стефана Драгутина Краљевством Немањића.

1882 – Крај Кнежевине Србије.

            Међувреме: 599/600 година.

           У једном, по њега критичном тренутаку, 1282, Драгутин предаје Краљевство млађем брату Милутину да доживотно влада, али као регент његовим синовима. При том он задржава под својом контролом велику област, такозвано Сремско краљевство. Паралелна владавина ова два краља својим краљевствима траје до 1315/16.

Краљ Милутин –

            Седма и осма фаза нововековне државности

1282 – Почетак владавине краља Стефана Уроша II Милутина.

1882 – Проглашена Краљевина Србија.

            Формално-правни почетак Краљевине Србије.

            Међувреме: 599/600 година.

 

            *

1315/16 – Крај владавине Сремским краљевством и смрт краља Стефана Драгутина.

1915 – Фактички крај Краљевине Србије. Почетак окупације.

            Међувреме: 599/600 година.

            *

1321 – Крај владавине и смрт краља Милутина.

1921 – Крај државног провизоријума уједињених јужнословенских покрајина

            са краљевинама Србијом и Црном Гором.

            Међувреме: 599/600 година.

            Краљ Стефан Дечански –

            Девета фаза нововековне државности

1321 – Почетак владавине краља Стефана Уроша III Дечанског.

1921 – Видовданским уставом конституисана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

            Формално-правни почетак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

            Међувреме: 599/600 година.

1331 – Крај владавине и смрт краља Стефана Дечанског.

1931 – Формално-правни крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

            Међувреме: 599/600 година.

            Краљ Душан –

            Десета фаза нововековне државности

1331 – Почетак владавине краља Стефана Уроша IV Душана.

1931 – Октроисаним уставом конституисана Краљевина Југославија.

            Формално-правни почетак Краљевине Југославије.

            Међувреме: 599/600 година.

1346 – Крај Душанове краљевске владавине.

1945/46 – Формално-правни крај Краљевине Југославије.

            Међувреме: 599/600 година.

            Цареви Душан и Урош Нејаки –

            Једанаеста фаза нововековне државности

1346 – Почетак Душанове царске владавине.

            Краљевина Србија подигнута у ранг царевине.

1945/46 – Уставом из 1946. конституисана ФНР Југославија као република.

            Формално-правни почетак Југословенске комунистичке федерације.

            Међувреме: 599/600 година.

            *

1355 – Почетак царске владавине Стефана Уроша V Нејаког.

1953 – Уставним изменама уведена функција председника републике.

            Почетак председничке владавине Јосипа Броза.

            Међувреме: 599/600 (-1) година.

1371 – Крај владавине и смрт цара Стефана Уроша V Нејаког.

1971 – Крај владавине Јосипа Броза као председника републике.

            Међувреме: 599/600 година.

            *

1371 – Смрћу последњег цара Српско царство и формално је престало да постоји.

1971 – Увођењем функције колективног Председништва уместо функције

            инокосног председника републике и другим амандманским изменама устава,

            Југословенска федерација престала је да постоји. 

            Смрт последњег краља Југославије, Петра II Карађорђевића (1970).

            Међувреме: 599/600 година.

           

            Лазаревићи – нововековне фазе државног развоја Србије и Југославије

 

            И поред распада Душановог царства на парадржавне области, неки облици сарадње обласних господара и даље трају. Државни сабор из времена Царства у врло ослабљеној и измењеној форми и даље се окупља. Тако је на сабору у Пећи 1375, у области Вука Бранковића, а на позив кнеза Лазара Хребељановића и Ђурђа Балшића одржан сабор ради избора новог патријарха.

            Кнез Лазар и кнегиња Милица –

            Дванаеста фаза нововековне државности

1371 – Почетак владавине кнеза Лазара Моравском Србијом

            (и других обласних господара својим парадржавама).

1971 – Амандманима на устав конфедерализована Југословенска федерација.          

            Суверена власт из савезног центра пренета на републике – чланице конфедерације.

            Међувреме: 599/600 година.

            *

1393 – Крај владавине регенткиње Милице у име малолетног сина Стефана.

1992 – Крај Југословенске конфедерације.

            Међувреме: 599/600 година.

            Кнез Стефан Лазаревић –

            Тринаеста фаза нововековне државности

1393 – Почетак фактичке владавине кнеза Стефана Лазаревића Моравском Србијом.

1992 – Жабљачким уставом конституисана Савезна Република Југославија.

            Формално-правни почетак СР Југославије.

            Међувреме: 599/600 година.

1402 – Крај кнежевске владавине Стефана Лазаревића.

            Кнежевина уздигнута у ранг деспотовине.

2003 – Крај СР Југославије.

            Међувреме: 599/600 (+1) година.

            Деспот Стефан Лазаревић –

            Четрнаеста фаза нововековне државности

1402 – Почетак владавине деспота Стефана Лазаревића.

2003 – Почетак Државне заједнице Србије и Црне Горе.

            Међувреме: 599/600 (+1) година.

1405 – Смрт бивше регенткиње и кнегиње Милице.

2006 – Крај Државне заједнице Србије и Црне Горе.

            Смрт творца СР Југославије, Слободана Милошевића.

             Међувреме: 599/600 (+1) година.

            Дакле: године прелома владавина средњовековних владара су после 600 година постале године прелома квалитетно различитих нововековних државних фаза. Смрти средњовековних владара неспоменутих у овом низу, после шест векова, такође су коинцидирале са уставним променама нововековне државе.

1208 – Смрт Вукана Немањића.

1808 – На Скупштини у Београду донет први уставни акт Устаничке Србије.

             Међувреме: 599/600 година.

1238/39 – Смрт краља Стефана Радослава.

1838/39 – „Турским“ уставом реконституисана аутономна Кнежевина.

             Међувреме: 599/600 година.

1355 – Смрт цара Стефана Уроша IV Душана.

1953 – Уставним законом реконституисана ФНР Југославија.

             Међувреме: 599/600 (-1) година.

1389 – Смрт кнеза Лазара на Косову.

1989 – Амандманима на Устав Србије из 1974, реконституисана СР Србија

            Изменама  статуса  покрајина.

            Међувреме: 599/600 година.

            *

            Трајања средњовековних владавина и трајања фаза нововековног државног развоја, приказани су у наредној табели:

______________________________________________________________________________      

(X) Трајање средњовековних

владавина (број година):                             3   12   11   39   9   5   39   10   15   25   22    9   3    

 (Y) Трајање фаза нововековне

државе (број година):                                   3   13   13   39   9   4   39   10   15   25   21   11  3 

 

Проверимо помоћу статистичке анализе, да ли између X (независно променљиве) и Y (зависно променљиве) постоји веза, односно, да ли су варијације трајања владавина у средњевековном периоду повезане са варијацијама трајања фаза у нововековном периоду. Постојање везе две променљиве доказује се постојањем корелације (или суодносности) између њих. Један од статистичких показатеља смера и јачине корелативне повезаности две променљиве је и Пирсонов коефицијент корелације. Вредност овог коефицијента за дате варијабле је rxy = 0,997 (за P ≤ 0,001) што значи да је веза између њих позитивна и врло јака. (У мери у којој је позитивна вредност овог коефицијента, у интервалу од 0,0 до 1,0 ближа вредности 1,0, утолико је и веза између променљивих јача). Квадрирањем Пирсоновог коефицијента корелације добија се коефицијент детерминације. Овај статистички коефицијент показује – удео варијансе у зависној варијабли која је предвидива из независне варијабле. Он се користи у контексту статистичких модела, чија је сврха предвиђање будућих исхода или тестирање хипотезе.  Израчуната вредност овог показатеља за дати случај је r2xy = 99,4% (од максимално могућих 100,0%). Дакле, у том проценту су промене трајања фаза у нововековном периоду биле детерминисане (одређене, условљене) променама трајања владавина из средњовековног периода. Израчунати проценат показује скоро апсолутну доминацију само овог једног фактора у детерминацији промене вредности ипсилона.

            *    *    *

            Хајдегер је као Немац и савременик нацизма био члан нацистичке партије од 1933. до 1945. године. Ову констатацију не треба схватити као покушај његове дискредитације. (И у Брозовој Југославији је сваки универзитетски професор био члан Савеза комуниста, без обзира на идеолошко опредељење појединаца). Он није попут Шпенглера био цикличар, да би се полазећи од те чињенице, без било каквог другог аргумента, о њему писале књиге и небројени памфлети као идеолошком „оцу нацизма“. Шпенглер се замерио демолибералним идеолозима што је тренутно хегемону западну културу (и Империју) временски орочио и предодредио њену пропаст. За разлику од њега, Хајдегер је био и остао филозофска „звезда“ јер је, између осталог, био „верник“ евроцентризма и (скоро) неограниченог трајања западноевропске техничке цивилизације и њене хегемоније у светским размерама. „Филозофија је за Хајдегера изразито европска појава и то појава од судбинског значаја. Са филозофијом се рађа Европа и са филозофијом се довршава један повесни пројект који носи име „Европа.“ Довршење или испуњење филозофије је, са једне стране, крај филозофије као метафизике, а са друге стране, то је почетак цивилизације која је потпуно метафизички заснована. Може се очекивати, мисли он, да ће она трајати дуже од досадашње повести. Но, метафизичке претпоставке не одређују само судбину Европе. У Европи се решава судбина света с обзиром на планетарну доминацију европског пројекта.“ [1]  За њега велики филозофски системи Истока не постоје, или, ако постоје онда нису вредни помена.

          Којом аргументацијом је Хајдегер доказивао да је европска техничка цивилизација у потпуности заснована на метафизици? Покушаћемо, наравно, крајње поједностављено, да то и објасмнмо. Према њему, данашњи облик појављивања метафизике је – техника. Техника открива оно што је прикривено у природи и то прикривено износи на светло дана, чинећи га присутним у нашем искуству. У раду под насловом М. Хајдегер: метафизички карактер научно-техничке цивилизације, М. Савић пише: „Разоткривање (aletheia) које је на делу у модерној техници […] јесте, како то Хајдегер формулише, изазивајуће испостављање (Bestellen) испостављивог, наиме произвођење које оно-стварно разоткрива као расположиво стањe (Bestаnd). Ово разоткривање одвија се заправо тако што се енергија која је најпре скривена у природи ослобађа (на пример, путем хидроцентрале), да би потом била трансформисана, као трансформисана акумулирна и као таква поново раздељена (дистрибуирана). […] Хидроцентрала као техничка ствар управо енергију која је скривено присутна у воденом току доводи до нарочите врсте стајања, и то таквог које њу [енергију] чини стално расположивом. Дакле, она из-поставља енергију из природе, односно доставља је тако да она буде подесна за даље испостављање. Али ꞌто-тако-испостављено има сопствено стајање. Ово стајање (Standen) зовемо ꞌстањеꞌ (Bestand)ꞌ.“ [4]

          Рајт Милс је знао да буде ироничан, па је за Парсонсову теорију рекао: „Ова теорија је дивна творевина, фасцинирајућа баш због тога што јој понекад на задивљујући начин недостаје разумљивост.“ Пратити разраду Хајдегерових мисли, као и мисли његових тумача је, по истој врсти ироније, заиста „фасцинирајуће“ искуство. Ако смо правилно разумели, писац је хтео да каже: да је суштина техничког разоткривања – довођење скривеног у стање расположиве присутности; превођење скривеног у емпирију. Дакле, техника разоткрива енергију „која је скривено присутна у воденом току“ (наравно, у воденом току је скривена њена кинетичка, а не електрична енергија коју хидроцентале производе) и тако је „чини расположивом“, нашим потребама и искуству. Међутим, то техничко разоткривање је и даље разоткривање само физичке стварности. Иза те стварности постоји оно ИЗА, што Хајдегерово феноменолошко-техничко разоткривање, као и савремена наука, не дотичу. Присетимо се тезе добитника нобелове награде за физику, Макса Планка, где он каже: „Нема материје као такве. Сва материја извире и постоји само захваљујући сили која доводи делиће атома у одговарајућу вибрацију и држи тај минијатурни соларни систем атома на окупу. Морамо претпоставити како иза ове силе стоји свестан и интелигентан ум. Тај ум је матрица све материје“. Предмет и тема интересовања класичне метафизике је управо био тај универзални УМ, па звао се он Тао, Брама, Логос или Бог, као извор и темељ бивствујућег. Хајдегерова феноменолошка метафизика је, међутим, како је и он дефинише, атеистичка и техничка. Самим тим је она далеко од суштине бивствујућег; даље од суштине и у односу на класичну онтологију. Његовом техничком метафизиком се отклања само спољни или физички слој привида. Метафорички речено, она љушти с „јабуке бивствујућег“ њен црвено обојени епикарп и откривајући њено „јестиво бело месо“ каже – то је коначно то. Међутим, у центру тог меса је и даље скривена семена кућица, а у њој семе, у којем се налази космичка тајна бивствовања – као тајна свих тајни. Чини се да је и Хајдегер подлегао чарима маје (илузије), као „привидном основу појавног света.“ Дакле, у ꞌвеселој науциꞌ, за-маја-вању никад краја.

 

 

Извори:

Хајдегер, Мартин: Пролегомена за историју појма времена. Ултиматум.рс, Београд, 2019.

Лорфелс, А. Б: Александар Мекедонски последњи чаробњак Aнтике: Desire public, Beograd, 2003.

Шопенхауер, Артур: Парерга и паралипомена, Дерета, Београд, 2013.

Шпенглер, Освалд: Антропологија моћи – човек и техника, „Велвет“, Београд, 1996.

Група аутора: Модерна српска држава 1804 – 2004 / хронологија.“ Историјски архив Београда, Београд, 2004.

[1] Савић, Миле: Хајдегер и деконструкција метафизике.

      https://hiperboreja.blogspot.com/2012/08/hajdeger-i-dekonstrukcija-metafizike.html

[2]  https://www.mycity.rs/Filozofija/Na-danasnji-dan-26-maja-1976-godine-umro-HAJDEGER.html    

[3] Милан, Узелац: Феноменологија.

      https://www.uzelac.eu/Knjige2/28_MilanUzelac_Fenomenologija.pdf

[4] Савић, Мићо: М. Хајдегер: метафизички карактер научно-техничке цивилизације.“

      http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2009/0353-57380901107S.pdf

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *