Промисао је Божија воља, која све садржи

       и свиме разумно управља. (Свети Јован Дамаскин)

 

 Аутор: Тодор Вулић

         Херберт Џорџ Велс (1866 – 1946) је био енглески књижевник, који се уз Жила Верна сматра „оцем научне фантастике.“ Написао је велики број прича и романа са научном, социјалном и футуристичком тематиком, а његов разноврсни књижевни и научни опус обухвата и монументалну историјску студију под називом Историју света: свакоме јасна историја живота и човечанства. У завршним пасусима ове историје он пише: „Напредак на научном и стварном пољу […] се нарочито осећа у областима социјалне психологије и умне анализе. За наредни корак унапред, што има да га учини човечанство, потребно је ново и тачније схватање о људској вољи, а изгледа нам да се већ приближавамо том новом схватању“ (Велс, 2004: 733). Пошто у датом контексту остаје нејасно – зашто је, према Велсу, за развој човечанства толико важно ставити у жижу научног интересовања људску вољу као такву, не преостаје нам ништа друго, већ да поштујући његову сугестију (и уз његову помоћ), кажемо понешто о овој покретачкој сили људске врсте. Да Велс није тек тако истакао људску вољу као приоритетни научни циљ, потврђују и обраде ове теме у његовој књижевној фикцији. Једна од таквих прича – о деструктивној моћи те воље – је свакако и она под називом Човек који је могао да чини чуда. У њој он говори о доброћудном малом човеку који нехотице открива да поседује невероватну моћ.

          Велс ту причу почиње реченицама: „Није сигурно да му је тај дар био урођен. По мом мишљењу дошао му је изненада. Стварно, све до тридесете године био је скептик и није веровао у чудотворне моћи. […] Звао се Џорџ Маквиртер Фодерингеј – такво име не би навело никога да очекује икакава чуда – и, био је писар код Гомшота. Много је волео аргументе основане на логици. Баш кад је једном тврдио да су чуда немогућа, дознао је за своје необичне моћи“. У жару расправе са присутним кафанским друштвом на тему чуда, г. Фодерингеј је дефинисао свој тврдокорни скептички став о томе на следећи начин: чудо „је нешто супротно току природе помоћу воље, нешто што се не би могло десити да се није нарочито хтело“. Доказујући ваљаност те своје дефиниције, показао је на петролејску лампу која је осветљавала кафану, тврдећи да би било чудо ако би се она сад по његовој вољи, а супротно природи ствари, подигла у ваздух и обрнула наопачке, што је наравно немогуће. Уперивши прст у лампу наредио јој је: „’Окрени се наопачке без разбијања и продужи да гориш постојано’ и – гле! Свако би у тој прилици рекао ’Гле!’ Пред њиховим очима одиграо се немогућ и невероватан догађај. Лампа је висила наопачке, а пламен јој је, мирно горео окренут наниже’. То је била права лампа, као и свака друга, неугледна, обична лампа кафане ’Дуги змај’.“ Тако је г. Фодерингеј, доказујући да су чуда немогућа, доказао супротно.

          „Да је имао сложен дух забавио би се изразом ’нехотице хтео’, који задире у најдубље проблеме воље; а овако, примио је ту нејасну идеју као сасвим разумљиву. А од ње је, морам признати [пише Велс], без јасног логичког размишљања, дошао на мисао да своју моћ опроба практичним огледом.“ У наставку приче  г. Фодерингеј изводи огледе и успева у свему што је снагом своје воље пожелео. Наравно, при томе је неминовно упадао у неприлике. У току извођења једног од својих огледа, ненамерно је лакше повредио полицајца Винча. Никако не успевајући да му разложно објасни како је до те непријатности дошло, изнервиран Винчовом набуситошћу и претњама, у једном моменту је узвинуо: „Идите у пакао!“ и полицајац је нестао. Гоњен грижом савести, наредио је потом да се полицајац из пакла пребаци у Сан Франциско, а претпостављајући да је у међувремену Винчово одело било осмуђено пакленим ватрама, послао му је снагом воље ново, не би ли се сироти полицајац пресвукао и колико толико упристојио.  

          Никако не успевајући да се сам носи са новонасталом ситуацијом г. Фодерингеј је очајнички покушавао да пронађе неког стручњака за чуда, који би му у свој тој збрци пружио неопходну експертску помоћ. Пошто нужда закон мења, наш скептик одлази у цркву, у коју је раније врло ретко одлазио, и чудним случајем баш је том приликом пастор г. Меидиг проповедао о „стварима које нису законите. […] Проповед је бацила нову светлост на његов новооткривени дар, те [он] изненада реши да се посаветује са г. Меидигом“. У почетку ни велечасни није веровао у г. Фодерингејеве моћи, али када је овај претворио његову конзерву за дуван у голуба и извео још пар таквих ситница, г. Меидиг се, после почетног запрепашћења, одушевио невероватним користима које би дар г. Фодерингеја могао имати по човечанство. Да би решили врло присутан проблем алкохолизма у њиховом округу, са свим невољама које су из те чињенице произилазиле, прво су сав алкохол претворили у воду (што се руку на срце г. Фодерингеју, као љубитељу добре капљице, и није баш свидело). Затим су наставили са решавањем низа комуналних проблема, који су становницима њиховог округа загорчавали живот, а које су окружни челници, као уосталом и сви властодршци овога света, из само њима јасних разлога одбијали да реше. На крају, одлучују да као круну својих човекољубивих настојања поправе све у свету; у свету којег је његов Творац у својој евидентној несавршености, поприлично неуко и аматерски склепао. Решење свих проблема човечанства, по њима, било би стварање – земаљског раја. Пошто би тај рај као и његов небески пандан морао бити безвремено вечан, требало је за почетак зауставити време. Да би се зауставило време, услов свих услова је био заустављање обртања ове наше планете. И г. Фодерингеј јој наређује да стане! При свему томе, заборавио је да то исто нареди и атмосфери, или земљином ваздушном омотачу, који је наставио да се креће као и до тада огромном брзином.

          Страховит ваздушни удар незамисливе деструкције, према којем су оркани и урагани ситница, сручио се на јунаке Велсове и наше приче. „Село, г. Меидиг, г. Фодерингеј и сви и све је бачено брзином од око четрнаест километара у секунди – што значи много брже него да су испаљени из топа. Тако су сва људска и друга жива бића, а такође и све грађевине и свако дрво – цео свет онакав каквог га ми знамо – оборени, смрвљени и потпуно уништени. […] Хучање ветра и воде испунило је земљу и небо. Г. Фодерингеј погледа испод пазуха у правцу ветра и кроз прашину, шут и град виде, при одсеву муња, огроман зид воде који је јурио према њему.“ Избезумљен потпуно неочекиваним развојем догађаја, у магновењу се сетио да наредбом свет врати у претходно несавршено стање. „Хеј! – Слушај! […] На првом месту, кад све што будем рекао буде урађено, онда да изгубим своју чудотворну моћ, да моја воља буде иста као и воља сваког другог и да сва ова опасна чуда престану. Не волим их. […] То је прва ствар, а друга је – да опет будем тамо где сам био пре него што су чуда почела. […] Почињи! […] Све се утиша. […] Г. Фодерингеј отвори очи. Био је у кафани ’Дугачки змај’ и расправљао о чудима са Тодом Бимишем. Имао је неодређено осећање као да је заборавио неку велику ствар, али је оно одмах ишчезло. Изузев губитка његове чудотворне моћи, све је било као раније, па су његов ум и памћење сада били исти као што су били у времену када је ова прича почела. Тако да он није знао ништа о свему овоме што је испричано овде, па и дан дањи не зна ништа о томе. И он наравно, још увек не верује у чуда.“

           *    *    *

            Ако су у овој Велсовој фикцији о деструктивности неограничене слободе људске воље, доброћудни г. Фодерингеј и његов експерт за чуда г. Меидиг, сами успели да униште свет, треба замислити, шта би од тог света остало када би свих осам (или колико нас већ има) милијарди људи на овој планети  (око четири милијарде детињасто неозбиљних мушкараца и отприлико толико озбиљно каприциозних жена) учинили од њега, када би располагали том моћи. Не само Земља, експлодирао би Универзум. У свом Сапиенсу, Јувал Ноа Харари напомиње, да: „После више векова опширних научних истраживања биолози признају да и даље немају никакво добро објашњење за то – како наш мозак ствара свест. Физичари признају да не знају шта је проузроковало Велики прасак, нити како да измире квантну механику с теоријом опште релативности…итд“ (Харари, 2019: 328-329). Да су физичари читали Велса, могли су осмислити теорију по којој је Творац непосредно пре Великог праска допустио људима да неколико секунди неограничено располажу слободном вољом и ето, добили би одговор на ту круцијалну непознаницу савремене физике о проузроковачу Великог праска.  

           Остављајући шалу на страну, сетимо се Ајнштајнове изјаве изречене у полемици са присталицама квантне физике: „Бог се не коцка“! Да се Бог (или шта већ по савременој науци) није коцкао када је створио и устројио свет, доказ је управо чињеница да је људску слободну вољу, ако је она човеку уопште дата, јако ограничио? Творац  је, поседујући провидентност, савршено знао не само шта ствара, већ и с ким ће по стварању имати посебну главобољу; са оним створовима који ће упорно желети да буду богови уместо Бога. Харари каже: „Моћнији смо него икад, али појма немамо шта да радимо са толико моћи. Што је још горе, чини се да смо сад неодговорнији него икад. Самостворени богови, са законима физике као јединим друштвом, ми неодговарамо никоме. Због тога сејемо пропаст […] не тежећи ничему нарочитом изузев властитој удобности и разоноди, и никад не налазећи задовољство. Постоји ли ишта опасније од незадовољних и неодговорних богова који не знају шта хоће?“ (Харари, 2019: 536).

           Према традиционалној доктрини, повремене катастрофе су услов за опстанак свеколиког бивства. „Уочавамо [каже Елијаде] да је понављање стварања света колективним обнављањем, код народа који су створили историју, попримало огромну важност“ (Елијаде, 2007: 97). И према Елијадеу је такво схватање историје света  –  оптимистичко схватање: „У ствари, тај се оптимизам своди на свест да је циклична катастрофа нормална“ (Елијаде,  2007: 111). А нормална је зато што се све створено квари, и једини начин да се поправи је, „све разорити за поновно стварање“, за нови почетак, за враћање у првобитно стање. Свесно или не, Велс је у овој причи, у складу са том доктрином, после катастрофе, затворио круг свог наративног тока вративши све на почетак, у првобитно стање, одузимајући свом јунаку слободну и неограничену вољу.

           *    *    *

            Слободна воља је филозофски и теолошки концепт који подразумева способност човека да свесно и слободно управља својом делатношћу у достизању постављеног циља. Уколико се вољи одузме делатност остваривања циља, онда то није воља, већ жеља. Насупрот овом концепту постављају се концепти детерминизма, према којима је човекова слобода воље ограничена природним или натприродним факторима (нпр. Божијом вољом). Међутим, ако је свет детерминистичан, искрсава питање – није ли наш осећај слободе избора пука илузија? Расправа на ову тему траје пар миленијума, па чињеница да ни до данас није на то питање дат дефинитиван одговор, сама по себи много говори. Цицерон је, рецимо, тврдио, да је немогуће истовремено постојање и слободне воље и предзнања о будућим догађајима. Он се, што је врло савремено, опредељује за слободну вољу, негирајући могућност предзнања о будућем. Негирао је могућност предодређивања будућности, због неизвесности – у ком правцу ће деловати и какве ће изборе чинити људска слободна воља, као сила, која, како се чини, по њему обликује и усмерава историјски ток. Овај Цицеронов став заговарају и многи модерни теоретичари, а међу њима је и професор математике и еволуционе биологије Универзитета у Конектикату, Питер Турчин. Он каже: „У хаотичном систему, незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице. […] Динамика стварних људских друштава се не може дугорочно предвидети због хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа“ (Турчин, 2006: 11). Хана Арент у својим Изворима тоталитаризма указује на: „иритирајући несклад између стварне моћи модерног човека (веће него икад раније, толико велике да сме да пркоси самом постојању свог универзума) и његове немоћи да живи у њему и да схвати смисао света који је успоставио својом снагом.“1

    Дакле, према овој теоретичарки, Хајдегеровој ученици (и не само ученици) и поред тога што је човек сопстваном снагом створио друштвени свет, он је и даље немоћан да схвати СМИСАО те своје творевине. Толико моћан као стваралац и толико немоћан као мислилац – час моћан, час немоћан – ето тако он, према Арентовој, ствара друштвени свет, не знајући шта ствара и не знајући како да живи у сопственој творевини? Заиста, и за ову њену тезу би се могло рећи да је „иритирајуће нескладна“, као и то, да је тај „иритирајући несклад“ генерално својствен модерним теоретичарима друштва.

          Насупрот Цицерону, Турчину, па и Арентовој, Освалд Шпенглер у својој студији под називом Пропаст Запада, пише: „Ми нисмо слободни да потражимо ово или оно, али смо слободни да учинимо оно што је нужно или – ништа. А задатак који је поставила нужност историјерешава се било са појединцем, било против њега” (Шпенглер, 2018: 559). У складу с тим ставом, он своје велико дело завршава стиховима Анеја Сенеке:

          „Поведи, о вишњи Оче, владару високог неба,

Где год се теби свиди, послушаћу те журно,

                         […]

Јер оне који су вољни, судбина води,

Оне који нису – вуче.“

           Наш нобеловац, Иво Андрић, био је велики поштовалац италијанског ренесансног историчара Франческа Гвичардинија, те је лично преводио његове Политичке и друштвене напомене. У тим Андрићевим преводима, Гвичардини наглашава и следеће: „Дешава се понекад да луди изводе замашнија дела него мудри; то је стога што се мудар човек ослања много на разум а мало на срећу, а луд много на срећу а мало на разум, а предузећа ношена срећом успевају често на неочекиван начин. […] [Међутим], ни луди ни мудри не могу се на крају одупрети ономе што мора да буде; стога нисам никад прочитао боље пословице од оне која каже: Ducunt volentes fata, nolentes trahunt (Судбина води оне који јој се подвргну, а вуче оне који јој се опиру)“ (Стипчевић, 2003: 37-38). У напомени приређивача Анрићевог Гвичардинија стоји, да је ова пословица била и „Андрићу блиска.“ Дакле, ако је веровати приређивачу његових превода, и Андрић је о људској вољи размишљао слично Сенеки, Гвичардинију и Шпенглеру. Затворимо овај круг цитата вративши се на почетак. У уводу своје студије Прусизам и социјализам Шпенглер пише: „Ја не цртам овде једно од „помирења“,  повратак унaзад или на страну, већ једну судбину. Човек јој не измиче ако затвара очи, негира, бори се с њом или бежи од ње. То су само други начини за испуњење судбине. Ducunt volentem fata, nolentem trahiint.“ Има ли у испољавању неизбежног ичег случајног? Сомерсет Мом је писао: „Скоро све људе који су на мене имали највећег утицаја, срео сам на изглед случајно, па ипак када се осврнем, чини ми се да нисам могао да их не сретнем.“

           Као заговорнику историјског циклизма, који, између осталог, подразумева и предодређивање будућности, наравно да ми је Цицеронов и Турчинов став неприхватљив. Незнатна радња људског бића које упражњава слободну вољу, а која може да изазове несагледиве последице, је могућа само уколико је историја, како то и Турчин примећује – хаос. Само у хаотичном систему слободна људска воља може бити делатни фактор, покретач и усмеривач историјског тока. (То његово људско биће, за разлику од Велсовог г. Фодерингеја, не располаже неограниченом слободом воље, али му ни то није препрека да ипак буде, према овом америчком професору, чудотворац који обликује историју, чак и нехотице). Међутим, оно што је данашњим друштвеним теоретичарима немогуће утиснути у свест је чињеница, да историја, и поред привидне збрке и нереда, није хаос, већ величанствено уређени космос, у којем је човек, на крају крајева, само неми објекат историје.

          Иако су делатници из сфере друштвених наука алергични на друштвено-биолошке аналогије, ипак наведимо једну, као могући одговор о домену и снази деловања слободне људске воље у историји. Познато је, да генетско наслеђе обликује две врсте телесних особина људи: (1) квалитативне, као што су телесна висина, боја очију, крвна група… и које је, били ми њима задовољни или не, немогуће нашом вољом мењати и (2) квантитативне, као што је укупна телесна маса, или мишићна маса наших тела. Квантитавне особине су резултанте деловања наслеђа и наше воље. Ако се хранимо и живимо здраво, можемо одржавати нашу телесну масу на, рецимо, 75 кг. Супротно томе, ако смо неумерени у јелу и при том физички неактивни, та наша телесна маса може износити, рецимо, 105 кг. Међутим, без обзира на варирање наше телесне масе у зависности од нашег избора, то смо и даље ми; као личности остајемо суштински исти и са 75 и са 105 кг. Аналогно томе, и у нашим животима постоје квалитативна, дакле, нашом вољом непроменљива збивања наметнута нам од стране неке неспознатљиве силе, попут: момента нашег рођења, венчања (у смислу уласка у брачну везу ради стварања потомства), момента смрти итд, и квантитативна збивања, у којима правимо вољне изборе (рецимо, хоћемо ли по сунчаном дану при изласку из стана понети кишобран, и при томе обути ципеле или папуче). Чини се, да не верујете у реалитет ове тезе? Исправно! Никоме не треба веровати на реч без доказа и не будите при томе селективни. Стога да погледамо може ли се речено и доказати? Узећемо као пример једну породично-династичку вертикалу и анализирати године њихових: рођења, венчања, почетака-завршетака владавине и умирања. Има ли у тим збивањима неког реда?

          *    *    *

              После изумирања мушке линије Романова 1730, Руском империјом су од 1762. до 1917. владали потомци кћери Петра Великог, Ане Петровне и војводе Карла Фридриха од Холштајн-Готорпа. Руски императори из огранка Холштајн-Готорп Романова били су:

  1. Петар III (1728 – 1762),
  2. Павле I (1754 – 1801),
  3. Александар I (1777 – 1825),
  4. Никола I (1796 – 1855),
  5. Александар II (1818 – 1881),
  6. Александар III (1845 – 1894) и
  7. Никола II (1868 – 1918).

У заградама су дате године рођења и смрти ових владара Руске империје.

           Године рођења императора

           Аритметичка средина године рођења хронолошки првог од њих, Петра III и последњег од њих, Николе II, је (1728 + 1868) : 2 = 1798,0. Изненађује, што се потпуно исти резултат добија израчунавањем аритметичке средине године рођења свих седам императора: (1728 + 1754 + 1777 + 1796 + 1818 + 1845 + 1868) : 7 = 1798,0. Ово подударање отвара питање – да ли би се приближно иста година, као аритметичка средина, добила и упаривањем година рођења ових императора по начелу временске симетрије: првог и седмог, другог и шестог, и трећег и петог? Уједно, у којој је години рођен преостали, средњи по реду (неупарени) император, у односу на ту годину?

          Први и седми

            У односу на израчунату средњу 1798, први од њих, Петар III је рођен 70 година пре ње, а последњи од њих (или седми), Никола II, је рођен 70 година после ње. (1728 + 1868) : 2 = 1798.

          Други и шести

            Павле I је рођен око 45 година пре, а Александар III око 45 година после средње 1798. године. (1754 + 1845) : 2 = 1799,5.

          Трећи и пети

          Александар I је рођен око 20 година пре, а Александар II 20 година после средње 1798. године. (1777 + 1818) : 2 = 1797,5.         

         Аритметичке средине на овај начин упарених година рођења императора су, као што се може видети, приближно исте (1798 +/-2). Максимално одступање појединих година рођења од средње године, ни у једном случају није прешло већ стандардни и методски дозвољени максимум од +/- 2 године. Ова одступања не би требало да збуњују, јер историја напросто тако функционише.

           Четврти

          Преостали неупарени император Никола I је, као средњи у овом седмочланом низу, рођен око те средње године, 1796.

           *   

           Супруге ових Романова су биле:

  1. Катарина Алексејевна (1729 – 1796),
  2. Наталија Алексејевна (1755 – 1776),
  3. Јелисавета Алексејевна (1779 – 1826),
  4. Александра Фјодоровна (1798 – 1860),
  5. Марија Александровна (1824 – 1880),
  6. Марија Фјодоровна (1847 – 1928) и
  7. Александра Фјодоровна (1872 – 1918).

           Аритметичка средина годинe рођења супруге првог и супруге последњег (седмог) императора, Катарине  Алексејевне и Александре  Фјодоровне  је  (1729 + 1872) : 2 = 1800,50 (или 1800/01). Као и у претходном случају, аритметичка средина година рођења свих седам императорки је подударна претходној (1729 + 1755 + 1779 + 1798 + 1824 + 1847 + 1872) : 7 = 1800,57. Разлика између ове две средине, јавља се тек на другој децимали. Аритметичке средине година рођења прве и седме, друге и шесте и треће и пете императорке су такође приближно исте, и износе 1800/01 (+/-2).

         Прва и седма

         Катарина Алексејевна (императорка Катарина II Велика) рођена је 71 годину пре, а Александра Фјодоровна 71 годину после средње 1800/01 године. (1729 + 1872) : 2 = 1800,5.

         Друга и шеста     

          Наталија Алексејевна је рођена 45 година пре, а Марија Фјодоровна око 45 година после средње 1800/01 године. (1755 + 1847) : 2 = 1801,0.

       Трећа и пета

        Јелисавета Алексејевна је рођена око 22 године пре, а Марија Александровна око 22 године после средње 1800/01 године. (1779 + 1824) : 2 = 1801,5.

       Четврта

        Преостала неупарена императорка, средња у седмочланом низу, Александра Фјодоровна, рођена је, као и њен супруг Никола I, око средње 1800/01 године.

        *

         Године венчања императора

        Аритметичка средина година венчања ових владарских парова је 1818,5 (или 1818/19 год.), а аритметичке средине година венчања временско-симетричних парова су такође приближно исте, и износе 1818/19 (+/-2).

       Први и седми пар

        Петар III и Катарина Алексејевна су венчани 74 (-1) године пре, а Никола II и Алексндра Фјодоровна 74 (+1) године после средње 1818/19. (1745 + 1894) : 2 = 1819,5.

       Други и шести пар

        Павле I и Наталија Алексејевна су венчани 46 (-1) година пре, а Александар III и Марија Фјодоровна 46 (+1) година после средње 1818/19. (1773 + 1866) : 2 = 1819,5.

       Трећи и пети пар

       Александар I и Јелисавета Алексејевна су венчани 24 (+1) године пре, а Александар II и Марија Александровна 24 (-1) године после средње 1818/19. (1793 + 1842) : 2 = 1817,5.

       Четврти пар

       Никола I и Александра Фјодоровна, венчани су око средње 1818/19 године – 1817.

        *   

       Године смрти императора

       Аритметичка средина година смрти првог и седмог императора је 1840,0.

       Петар III – Никола II

         Петар III је убијен 78 година пре средње 1840. године, а Никола II, 78 година после те године. (1762 + 1918) : 2 = 1840,0. Обојица су пре смрти абдицирали, обојица су били интернирани, обојица су у интернацији убијени истог датума, 17. јула… итд.

         Павле I – Александар II

          Павле I је убијен 40 (-1) година пре средње 1840, а Александар II је убијен 40 (+1) година после те средње године. (1801 + 1881) : 2 = 1841,0.

         Александар I – Никола I

        Александар I је умро 15 година пре средње 1840, а Никола I, 15 година после те средње године. (1825 + 1855) : 2 = 1840,0.

          Аритметичка средина година смрти ових шест императора је (1762 + 1801 + 1825 + 1855 + 1881 +1918) : 6 = 1840,3. Ова вредност је врло блиска средњој 1840,0 години, добијеној као средини између година смрти првог и последњег императора. Међутим, аритметичка средина година смрти свих седам императора је – 1848. Ово неслагање је прва разлика у односу на временску симетрију година рађања ових Романова. Друга разлика је, што око средње године (била она 1840. или 1848. +/- 2) није умро ни један император. Откуда ове разлике у анализама година смрти и година рођења императора? Отуда што године рођења владара нису биле и године почетака њихових владавина, али године смрти владара, јесу биле и године краја њихових владавина. Зато 1840. није средња година њихових смрти, већ средња година периода владавине династичког огранка Холштајн-Готорп Романова Руском империјом (1762 + 1917/18) : 2 = 1840.

            Почетак и крај владавине

             Средњи у императорском низу, Никола I, започео је владавину 15 година пре средње 1840, а завршио је владавину 15 година после те средње године. (1825 + 1855) : 2 = 1840,0.

            Претходник Николе I, Александар I је започео владавину 40 (-1) година пре 1840, и обрнуто – наследник Николе I, Александар II, је завршава владавину 40 (+1) година после 1840. Александар I, је завршио владавину 15 година пре 1840, и обрнуто – Александар II, је започео владавину 15 година после средње 1840.

             Први император Петар III, започео је владавину 78 година пре средње 1840, и обрнуто – последњи император Никола II је завршио је владавину 78 (-1) година после средње 1840. Син Петра III, Павле I, завршио је владавину 40 (-1) година пре 1840, и обрнуто – отац Николе II, Александар III, започео je владавину 40 (+1) година после 1840.

          Године смрти – други део

          У владарској историји Холштајн-Готорп Романова уочава се још једно правило: императори су умирали око средње године живота једног (или двојице) својих владарских (или биолошких) наследника. Наследник на престолу првог од њих, Петра III, била је његова супруга, Катарина Алексејевна, познатија као Катарина II Велика. Петар III је убијен у средњој години њеног живота.

  • Средња година живота Катарине Велике је (1729 + 1796) : 2 = 1762,5.

          Петар III је убијен у јулу 1762.

  • Павле I је убијен у средњој години живота свог сина и наследника на престолу, Александра

Средња година живота Александра I је (1777 + 1825) : 2 = 1801.

Павле I је убијен 1801.

  • Александар I је умро у средњој године живота свог млађег брата и наследника на престолу, Николе

          Средња година живота Николе I је (1796 + 1855) : 2 = 1825, 5.

          Александар I је умро 1825.

  • Никола I је умро око средње године живота свог сина, великог кнеза Константина Николајевича.

Средња година живота кнеза Константина је (1827 + 1882) : 2 = 1854,5.

Никола I је умро 1855.

Међутим, пошто велики кнез Константин никада није владао Руском империјом, постоји и друга варијанта. По њој: годину смрти Николе I одредиле су године двојице његових императорских наследника – сина Александра II и унука Александра III. Никола I је умро око средње године периода који је започео рођењем његовог сина и завршио се смрћу његовог унука.

Средња година тог периода је (1818 + 1894) : 2 = 1856.

          Никола I је умро 1855.

  • Александар II je умро у средњој години живота свог сина, великог кнеза Сергеја Александровича, који је убијен у атентату 1905.

Средња година живота великог кнеза Сергеја је (1857 + 1905) : 2 = 1881,0.

Александар II је убијен у атентату 1881.

Међутим, пошто ни велики кнез Сергеј никада није владао Руском империјом, и у овом, као и у претходном случају, постоји друга варијанта. По њој: годину смрти Александра II одредиле су године двојице његових императорских наследника – сина Александра III и унука Николе II. Александар II је убијен у средњој години периода који је започео рођењем његовог унука и завршио се смрћу његовог сина.

Средња година тог периода је (1868 + 1894) : 2 = 1881.

Александар II је убијен 1881.

  • И на крају, император Александар III је умро око средње године живота свога сина и наследника Николе II.

          Средња година живота Николе II је (1868 + 1918) : 2 = 1893.

          Александар III је умро 1894.

          *    *    *

          Ритмика кључних година Холштајн-Готорп Романова

           Временска симетрија рађања, венчавања, почетка и краја владавине и смрти императора из овог огранка Романова, у потпуности је укључена у ритмику понављања саобразних догађаја из њихове породичне и опште руске историје по временском распону од 91/92 (+/-1) године. Кроз биографско-ритмичку саобразност основних биографских елемената императора Александра I и Николе II, покажимо ту паралелу у врло скраћеној варијанти.

            Породична вертикала Александра I и Николе II       

1828 – Рођен деда Александра I, император Петар III.

1818 – Рођен деда Николе II, император Александар II.

             Међувреме: 91/92 (-1) године.

1754 – Рођен отац императора Александра I, император Павле I.

1845 – Рођен отац императора Николе II, император Александар III.

             Међувреме: 91/92 године.

1762 – Смрт императора Петра  III.

1855 – Смрт императора Николе I.

            Међувреме: 91/92 (+1) године.

1762 – Почетак владавине Катарине II Велике.

1855 – Почетак владавине њеног праунука, императора Александра II.

            Међувреме: 91/92 (+1) године.

1776 – Венчање родитеља императора Александра I, Павла I и Марије Фјодоровне.

1866 – Венчање родитеља императора Николе II, Александра III и Марије Фјодоровне.

            Међувреме: 91/92 (-1) године.

                Александар I Романов – Никола II Романов

            Никола II  је рођен  91/92 године после Александра I, започео је императорску владавину 91/92 године после Александра, окончао је владавину 91/92 године после Александра и умро је (убијен је) 91/92 године после Александра.

1777 – Рођен император Александар I.

1868 – Рођен император Никола II.

             Међувреме: 91/92 године.

1779 – Рођена  супруга императора Александра I, Јелисавета Алексејевна.

1872 – Рођена супруга императора Николе II,  Александра Фјодоровна.

             Међувреме: 91/92 (+1) године.

1801 – Смрт императора Павла I, оца императора Александра I.

1894 – Смрт императора Александра III, оца императора Николе II.          

             Међувреме: 91/92 (+1) године.    

1801 – Почетак императорске владавине Александра I.

1894 – Почетак императорске владавине Николе II.

             Међувреме: 91/92 (+1) године.

1825 – Крај императорске владавине Александра I.

1917 – Крај императорске владавине Николе II.

             Међувреме: 91/92 године.

1825 – Смрт императора Александра I.

1918 – Смрт императора Николе II.

             Међувреме: 91/92 (+1) године.

1826 – Смрт супруге Александра I, Јелисавете Алексејевне.

1918 – Смрт супруге Николе II, Александре Фјодоровне.

            Међувреме: 91/92 године.

             *

1825 – Избио Декабристички устанак у Петрограду.

1917 – Избила  револуција у Петрограду.

            (Крај владавина Холштајн-Готорп Романова).

             Међувреме: 91/92 године.

         *    *    *

         Пред почетак ове анализе поставили смо питање: има ли у рођењима, венчањима, почецима-завршецима владавина и у умирању владара, неког реда? Из показаног произилази да има. На који начин је слободна људска воља Холштајн-Готорп Романова или њихових поданика, могла да устроји тај ред? На који начин је слободна воља, рецимо, првог од њих, императора Петра III, могла да предодреди показану законитост у испољавању ових збивања из породичне и опште руске историје (сем ако није располагао моћима г. Фодерингеја). Ако историја није хаос, а очигледно није, ко је онда осмислио, покренуо и ко делатно остварује ту законитост? Човек сигурно не! Има ли савремена наука одговор на ово питање? Нема. По сопственој дефиницији, наука треба да у привидној збрци и нереду света открива ред; да у привидном хаосу проналази космос. Међутим, уместо да то чини, она у космосу проналази хаос, а од реда прави пометњу. Дакле, научницима не пада на памет да у историји траже ред, јер они „ЗНАЈУ“ да је она збрка, како то рече Турчин, „хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа.“ И онда хаос сопствене свести и сопствене „научне“ парадигме шире на човечанство у коцентричним круговима; шире га кроз милионске тираже својих публикација преведених на многе језике света, уз општи аплауз научне и ненаучне публике опчињене и очаране њиховом научном мудрошћу.

         У светлу претходне анализе, наведимо на крају и цитат из беседе владике Николаја Велимировића О Божјем свезнању и промислу, где он каже: „И коса вам је на глави избројана браћо, а камоли дани живота! Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак да ћете ма колико моћи продужити живот и за један дан мимо ВОЉЕ Онога који броји и мери.“ У другој беседи, о великом кнезу кијевске Русије, Владимиру, владика је приметио: „Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила.“ У Житију деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф (1380 – 1431), говорећи о Стефановој смрти, пише, да се она десила баш када се десила по вољи „Онога који кругове у ток усмерава“. Шта савремена наука каже на ово? Каже, да је данас вера у Онога који броји и мери и „кругове у ток усмерава“ – анахрона заблуда, преднаучна спознаја стварности, ненаучни и идеолошки опијум за народ. И тако су ти отрежњујући научни (и идеолошки) закључци лишили човечанство миленијумске опијености. Што би се рекло – вајдица – јер је бар пошаст свеопштег опијања преднаучним заблудама, мало уз помоћ научне фантастике савремених Цицеронових истомишљеника, мало уз помоћ чудесних моћи г. Фодерингеја (тешко је сад ту проценити ко је више заслужан), скинута коначно са дневног реда.

           Међутим, пре само два века, немачки филозоф Фридрих Шелинг (1775 – 1854) је у једној од најславнијих расправа класичног немачког идеализма под називом О суштини људске слободе, износио управо те преднаучне заблуде. Говорећи у њој о пантеизму, писао је: „Већина би, само ако би били искрени, потврдила да им се […] индивидуална слобода јавља у противречности скоро са свим особинама једног највишег бића, на пример његовим својством свемоћи. […] Апсолутни каузалитет у једном бићу [у Богу], свим осталим [бићима] допушта само безусловну пасивност. […] Рећи да Бог повлачи натраг своју свемоћ, или да допушта слободу – да би човек могао [својевољно] да делује – не значи ништа; ако би Бог своју моћ и за тренутак повукао, онда би човек престао да постоји. […] Човек није изван Бога него у Богу [па зато] и само човеково деловање спада у живот Бога“ (Шелинг, 1985: 12). Немачки филозоф је делимично и сам прихватао ову пантеистичку доктрину, али је истовремено осећао и преку потребу да човекову вољу ослободи од – у њој садржаног фатализама. Он то решава на следећи начин: „Исхођење ствари из Бога је божије самооткривање. Бог може себе да открије једино у нечем што му је слично, у слободном бићу које делује из себе; и за чије биће нема другог темеља осим Бога, али које постоји онако како постоји Бог“ (Шелинг, 1985: 20). Да би смо прихватили Шелингову тезу о човеку као „слободном бићу које делује из себе“ због божијег самооткривања, неопходно је претходно прихватити реалитет филозофове спознаје о потреби Бога да себи открије себе стварајући нешто што му је слично. Како је Шелинг сазнао да је Бог имао порив, занос или потребу за самооткривањем? Пошто филозоф није објаснио када му је и како Бог обелоданио ту своју тајну, усудићемо се да посумњамо у истинитост ове полазне премисе у његовом расуђивању, па самим тим и у исправност Шелинговог закључка. Уосталом, сврха осврта на овог немачког филозофа није било давање дефинитивног одговора на неразмрсиву контрадикцију која произилази из релације божија воља – човекова воља, већ је сврха била: илустровати чињеницу да су чак и у деветнаестом веку најзначајнији филозофски умови човечанства тај теолошко-филозофски проблем стављали у епицентар својих промишљања. А онда је на сцену ступио научни разум. Научни делатници су врло једноставно (свака генијална идеја је екстремно једноставна, или екстремно глупа) прогласили као једину истину револуционарни аксиом: Бог не постоји! Није Бог створио човека, већ је човек створио (или лепше речено, измислио) Бога. Сходно томе, човек располаже слободном вољом, која, између осталог, подразумева и креирање људских друштава и њихове историје, како то рече Арентова, сопственом снагом. Тиме је преднаучним заблудама дошао крај и уследило је свеопште трежњење. Човек је коначно, свргнувши Бога, постао бог, „са законима физике као јединим друштвом.“ (Не осећа ли се у овом научном приступу нешто од архетипа палог анђела)?

           Ако су по пантеистима (присталицама учења да је Бог све и у свему), наша деловања само краткотрајне и пролазне манифестације божјег живота, шта би онда, у том контексту, био наш живот? То се питао и Меша Селимовић написавши: „Шта је то с нама и са животом, о какве се то конце саплићемо, у шта упадамо својом вољом, у шта невољом, шта од нас зависи, и шта можемо са собом. Нисам вешт у размишљању, […] али како год сам превртао, испада да нам се већина ствари дешава мимо нас, без наше одлуке.” Или, како то рече Џон Ленон: „Живот је оно што ти се дешава док ти правиш планове за живот.“ Ето, то би отприлике по књижевницима и музичарима био наш живот. Срећна је околност, што на овом свету поред научника постоје и уметници.

          *    *    *

            Заблуда је да данашњи људи нису религиозни. Свако време има своју религију, а доминантна религија савременог човека је вера у науку. У роману Сомерсета Мома Људски окови, постоји интересантан дијалог између младог и религиозног Енглеза Филипа (који је уствари ауторов alter ego) и старијег скептика Американца Викса, на тему вере.

„Филип: Али зашто бисте ви били на правом путу, а сви они људи као што су свети Анселм и свети Августин на погрешном?

Викс: Хоћете да кажете како су они били паметни и учени, док ви дубоко сумњате да сам ја и једно од тог двога?

Да – одговори Филип са устезањем.

Викс: Свети Августин је веровао да је земља равна и да се сунце окреће око ње.

Филип: Не знам шта то доказује.

Викс: Ех, доказује да човек верује у оно у шта верују и његови савременици…

Филип: Али како знате да смо данас дошли до истине?

Викс: Ја не знам.

Филип: Не видим зашто оно у шта сад безусловно верујемо, не би било исто тако погрешно као и оно у шта се некад веровало?

Викс: Не видим ни ја.“

Заиста – зашто би данашњи парадигматски увиди у било шта били коначни, кад је јасно да свако време има своје заблуде? Чињеница, да врло много људи верује у нешто, не доказује да то веровање мора бити истинито. Ипак, чини се да у низу врло променљивих (научних) заблуда постоји и упорно опстаје једна нит примордијалне безвремене истине; нит танка и једва видљива, а за слабовиде, какви смо углавном, и невидљива?

          У Људским оковима може се пронаћи и неколико дијалога на тему слободне воље (или на тему – чиме су то људи оковани).

 „Филип: Зар нисте никад  учинили нешто за чим сте зажалили?

Кроншо: Како могу да жалим кад је оно што сам учинио било неизбежно?

Филип: Па ви верујете у судбину!

Кроншо: Варка – да је човекова воља слободна – толико је дубоко укорењена да сам готов да је прихватим. Поступам као да сам слободан човек. Али кад учиним неко дело, јасно је да су се све силе света од вајкада завериле да га изазову, и ништа што бих ја учинио не би било у стању да га спречи. Било је неизбежно…

Филип: Врти ми се у глави.

Кроншо: Узмите мало вискија… То најбоље разбистри главу.“

 

 

Извори:

 

Велс, Х. Џ: Историја света / свакоме јасна историја живота и човечанства. ИКП Евро, Београд, 2004.

Велс, Х. Џ: Врата у зиду (Човек који је могао да чини чуда). Соларис, Нови Сад, 1995.

Харати, Јувел Ноа: Сапиенс – кратка историја човечанства. Лагуна, Београд, 2019.

Турчин, Питер: Рат и мир и рат / Животни циклуси империјалних нација. Порта-Либрис, Београд, 2006.

Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада II, Службени гласник, Београд, 2018.

Стипчевић, Никша: Андрићев Гвичардини. Задужбина Иве Андрића, Београд, 2003.

Шелинг, Фридрих: О суштини људске слободе. ИРО Графос, Београд, 1985.

Eliade,  Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.

Мом, Сомерсет: Људски окови. Минерва, Суботица – Београд, 1966.

  • Арент, Хана: Извори тоталитаризма. 1998. https://kupdf.net/download/hana-arent-izvori-totalitarizma-pdf_58e547fedc0d609126da9815_pdf

Уредник Administrator
Поделите

One thought on “Х.Џ. Велс – Човек који је могао да чини чуда”

  1. А./ КО ЧИНИ ЧУДА?
    1. ЧУДА БОЖИЈА
    2. ЧУДО
    3. ЧУДОТВОРАЦ
    4. ЧУДОТВОРНА…
    5. ЧУДАК
    6. ЧУДАН
    7. ЗАЧУЂЕН
    Присуство ЧУДА Божијег, уводи, одржава, утврђује и окрепљује, веру код човека!
    Б./ СЛОБОДНА ВОЉА:
    ПОСТАЊЕ: 1. Стих – У почетку створи Бог небо и земљу.
    Па следе ЗАКОНИ многи:
    Само пазите добро да вршите заповијест и закон, да љубите Бога својега и да ходите свијем путовима његовијем, и чувате заповијести његове и држите их се, и да му служите свијем срцем својим и свом душом својом.

    Једина слободна воља:
    5/37: Дакле нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *