0 0
Read Time:29 Minute, 42 Second

Изворна [америчка] република била је пажљиво и отворено замишљена.

            Нећемо имати монархију и нећемо имати демократију.

            И до данас нисмо имали ни једно ни друго. (Видал)

 

Аутор: Тодор Вулић

            Гор Видал (1925 – 2012)  је био амерички књижевник, сценариста и политичар. Важио је за врло контраверзну личност америчке културне и политичке сцене. Његово порекло из елитистичког и аристократског америчког миљеа, није му сметало да као независни интелектуалац буде врло критичан и „језичав“ према америчкој спољној и унутрашњој политици. Његова изјава о Марку Твену, о томе: како је Твен „био само писац који је говорио смешне ствари“, због чега се се нико није освртао на његово мишљење, била је у ствари аутобиографска. И он је врло озбиљно говорио „смешне ствари“, али ни њега није имао ко да чује. Како би то рекао његов издавач, Видал: „кроз значајне књижевне и политичке активности бележи самосвесне и опоре, али истините слике из живота Америке“. Својом збирком есеја Слабљење и пад америчке империје, сврстао се у велики низ „пророка“ америчке империјалне пропасти. Шта је Видал у овој збирци писао о Америчкој империји?

            „Када је 16. септембра 1985. Министарство трговине објавило да су Сједињене Државе постала дужничка нација, нестала је Америчка империја. Тада је ова империја била стара седамдесет једну годину, а још од 1968. била је у лошем стању. Попут већине модерних империја, наша империја се није у толикој мери заснивала на војним успесима колико на економској доминацији. После Француске револуције светска финансијска моћ премештена је из Париза у Лондон. Током три генерације, Британци су одржавали […] модерну империју засновану на превласти Лондона на тржишту новца. Затим је Њујорк 1914. заменио Лондон на месту светске финансијске престонице. Пре 1914. Сједињене Државе су биле земља у развоју зависна од спољних улагања. Но, преласком финансијске моћи из Старог света у Нови свет, нација која је била дужник постала је кредитор и централни покретач светске привреде. […] Те јесени [1985.], финансијска моћ преселила се из Њујорка у Токио. […] И тако је описан пун круг: Европа је почела као релативно пуст, нецивилизован Дивљи запад Азије; затим је западна хемисфера [амерички континент] постала Дивљи запад Европе. Данас сунце залази на западу и још једном излази на истоку“ (Видал, 1999: 13-16).

              Одредивши премештање центра светске финансијско-економске моћи као критеријум за смену модерних империјалних хегемона, Видал поткрепљује  ту своју тезу цитирајући  Брукса Адамса: „ꞌЦелокупну цивилизацију одликује централизација. Централизација је економијаꞌ. Ову формулу је [Адамс] применио у следећем силогизму: ꞌЕкономском централизацијом Азија је јефтинија од Европе. Свет се креће у правцу економске централизације. Према томе, Азија се креће у смеру преживљавања, а Европа у смеру нестајањаꞌ. На крају крајева, због тога смо и били у Вијетнаму.“ (Видал, 1999: 16). Дакле, из перспективе 1992. године, када је писао ове есеје, Видал предодређује и локацију будућег империјалног центра: „У сваком случају, уколико будућност која се може предвидети не буде нуклеарна, биће азијатска у некој комбинацији напредне јапанске технологије и огромних људских потенцијала Кине“. (Видал, 1999: 15). Данас, тридесет година касније, та Видалова будућност изгледа нешто (не много) другачије.  Јапан је донекле пао у други план, а Кина, поред огромних људских потенцијала, убрзано усваја и осваја и „јапанску“ технологију озбиљно се спремајући да постане и нови (ако већ није) финансијски центар света. Истовремено, Сједињене Државе су тонуле у све веће дугове. Империјални центар се и даље креће по старој географској кружници не мењајући смер свога кретања; креће се од поново подивљалог Запада, преко Пацифика, ка југоистоку Азије.

            *    *    *

             Међутим, вратимо се ми историји Америчке империје. Присетимо се, када су Сједињене Државе учиниле свој први империјални – не финансијски, већ фактички – корак? „Од почетка наше републике [пише Видал] имали смо империјалне тежње. […] Ропство смо задржали нешто дуже чак и према циничним толерантним стандардима света. Затим смо 1846. произвели свог првог конквистадора, председника Џејмса К. Полка. После заузимања Тексаса, Полк је намерно започео рат са Мексиком јер смо, како је касније испричао историчару Џорџу Бенкрофту морали да запоседнемо Калифорнију. Захваљујући Полку то смо и учинили. Зато Мексиканци и данас о нашим јужним државама [Тексасу, Калифорнији, Аризони, Новом Мексику, Јути, Невади и Колораду] говоре као ꞌокупираним земљамаꞌ које Хиспанци сада осетно попуњавају. […] Од Мексика смо узели шта смо хтели. Куда даље? Дакле, пред нама су били Кариби а иза нас бескрајни Пацифик. […] Затим крећемо даље, на Пацифик и сва његова острва. А на крају [стижемо и] до Кине, која се као политички ентитет распадала“ (Видал, 1999: 16-19).

            Инвазију на Карибе и Пацифик, као свој други империјалистички корак, Американци су започели ратом против Шпаније 1898. године, за време председничке владавине Вилијама Мекинлија. (Пре тога су, 1893, без рата ставили Хаваје под своју контролу). „Амерички ратни брод Мејн био је дигнут у ваздух у луци Хаване. Тврдили смо да су за то одговорни Шпанци; тако смо добили оно што је Џон Хеј назвао ꞌпрекрасним малим ратомꞌ. Ослободићемо Кубу и истерати Шпанце са Кариба. А што се тиче Пацифика, чак и пре него што је Мејн потонуо, Рузвелт (Теодор, тадашњи подсекретар ратне морнарице и будући председник САД-а – примедба аутора) је наложио команданту Дјуиу и његовој флоти да, за сваки случај, плове према Филипинима. Шпанија је напрасно пала, а ми смо наследили њене пацифичке и карипске колоније. […] Током времена дозволили смо Куби привид слободе али смо чврсто држали Порторико. Затим је председник Вилијам Мекинли, после једног садржајног разговора са Богом, одлучио да треба да задржимо и Филипине да би смо их, како је рекао, преобратили у хришћанство. Када су га подсетили да су Филипинци римокатолици, председник је рекао: ꞌТачно. Морамо их преобратитиꞌ“ (Видал, 1999: 20-21).

          Пошто је тема наших осврта увек и неизоставно доказивање циклизма у историји, покажимо то кроз упоредну хронологију председничких владавина кључних актера ова два прва империјална корака САД-а: председника Џејмса Полка и његовог ратног команданта у Америчко-мексичком рату, Закари Тејлора и председника Вилијама Мекинлија и командујућег ратном морнарицом на почетку Америчко-шпанског рата, Теодора Рузвелта. Тејлор и Рузвелт су и наследили Полка и Мекинлија на месту председника Сједињених Држава.

          Џејмс Полк и Закари Тејлор – Вилијам Мекинли

1845 – Почетак Полкове председничке владавине.

1897 – Почетак Мекинлијеве председничке владавине.

             Међувреме: 51/52 година.

1846 – Почетак Америчко-мексичког рата.

            Почетак прве фазе америчког империјалног ширења.

1898 – Почетак Америчко-шпанског рата.

             Почетак друге фазе америчког империјалног ширења.

             Међувреме: 51/52 година.

1849 – Крај Полковог председничког мандата.

1901 – Крај Мекинлијевог председничког мандата.

             Међувреме: 51/52 година.

             *

1849 – Почетак Тејлоровог председничког мандата.

1901 – Почетак Мекинлијевог другог председничког мандата.

             Међувреме: 51/52 године.

1849 – Смрт Тејлоровог претходника Џејмса Полка.

1901 – Смрт Мекинлијевог претходника Бенџамина Харисона.

             Међувреме: 51/52 година.

1850 – Смрт Закари Тејлора пре краја мандата.

1901 – Убиство Вилијама Мекинлија пре краја мандата.

             Међувреме: 51/52 година.

1850 – Почетак председничке владавине Миларда Филмора.

             (Филмор је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

1901 – Почетак председничке владавине Теодора Рузвелта.

            (Рузвелт је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

             Међувреме: 51/52 година.

            Међутим: „Нова империја се није свакоме допадала. После Маниле, Марк Твен је сматрао да звезде и пруге на америчкој застави треба да замене симболи гусарске заставе, лобања и укрштене кости. Говорио је: ꞌНе можемо на истоку подржавати империју, а у Америци републикуꞌ. Био је, наравно, у праву. Но како је он био само писац који је говорио смешне ствари, нико се није освртао на његово мишљење“ (Видал, 1999: 21).

           Следећа фаза Америчке империје започела је пред сам крај 1941. године уласком Сједињених Држава у Други светски рат. „Америчка империја, која је званично зачета 1898. нашим освајањем Филипина, до свог врхунца је дошла 1945, када сам ја још увек био део те армије која нам је обезбедила политичко и привредно господарење двема хемисферама. […] Па ипак гледајући уназад, схватам да је наш крај био садржан у нашем почетку. После предаје Јапана Сједињене државе су биле суочене са избором: или разоружање, као што смо чинили у прошлости и уживање у просперитету који долази са ослобађањем толиког богатства и енергије у приватном сектору, или наше одржавање потпуне војне приправности, што би значило не само чврсту контролу над нашим савезницима и таквим освојеним подручјима као што су Западна Немачка, Италија и Јапан, већ и над привредним, што значи и политичким животом америчког народа. Како је још 1944. рекао Чарлс Вилсон […] ꞌуместо да се држимо потпуно дискредитованих доктрина као што су разоружање и неприпремљеност као обезбеђење од рата, хајде да покушамо супротно: да будемо потпуно спремни на основу трајног планаꞌ. Хари Труман, који је игром случаја постао председник преузео је ову идеју“ (Видал 31-32). Он 1947. иницира доношење Закона о националној безбедности, којим ће се успоставити оно што је Видал назвао „стање сталне ратне економије“, а која ће исисавати 90% државних прихода. „Сенатор Артур Ванденбург, републиканац, упозорио је Трумана да уколико жели све то оружје и све те високе порезе из којих ће оно бити плаћено, мора да ꞌпаклено заплаши амерички народꞌ“ (Видал, 1999: 34). Сједињене Државе у том контексту формирају НАТО и друге војне савезе започевши перманентну контролу Совјетских граница. „Ни један режим неће за нас бити сувише реакционаран уколико стоји на путу руском експанзионизму. […] [У готово сваком од ових случајева неодољива обавеза према слободи, демократији и људским правима била је да подржавамо оне режиме који су негирали слободу, демократију и људска права сопственом народу – стр. 43]. Труманови наследници су мање више ревносно, одржавали такву климу страха са малим изузетком Двајта Ајзенхауера који нас је у закаснелом наступу савести на крају свог председничког мандата, упозорио на војно-индустријски комплекс који је до тог времена већ успоставио трајну контролу над државом. […] Почев од јануара 1950. [када је усвојен Закон о националној безбедности] можемо да пратимо сатницу владине стриктне контроле над нашом економијом и постепену ерозију наших слобода, а све у корист економских интереса […] индустрије одбране која троши паре, али није радно интензивна. На срећу, свим лошим стварима једном дође крај. Наша велика задуженост учинила је да одржавање империје постане ноћна мора. Оног дана када Јапан престане да купује наше државне обвезнице, све трупе и ракете ће се вратити кући веома забринутом становништву“ (Видал, 1999: 32-35).

           Покажимо поново преко упоредне хронологије ритмичку везу између председничких владавина Полка и Тејлора, али овога пута са владавинама Френклина Рузвелта и Харија Трумана, креаторима нове империјалне фазе САД-а.

             Џејмс Полк и Закари Тејлор – Френклин Рузвелт

1845 – Почетак Полковог председничког мандата.

1941 – Почетак (трећег) Рузвелтовог председничког мандата.

             Међувреме: 95/96 година.

1846 – Почетак Америчко-мексичког рата.

            Почетак прве фазе америчког империјалног ширења.

1941 – Почетак Другог светског рата (тј. америчког учешћа у њему).

             Почетак треће фазе америчког империјалног ширења.

             Међувреме: 95/96 година.

1849 – Крај Полковог председничког мандата.

1945 – Крај Рузвелтовог председничког мандата.

             Међувреме: 95/96 година.

             *

1849 – Почетак Тејлоровог председничког мандата.

1945 – Почетак новог Рузвелтовог председничког мандата.

             Међувреме: 95/96 година.

1850 – Смрт Закари Тејлора пре краја мандата.

1901 – Смрт Френклина Рузвелта пре краја мандата.

             Међувреме: 95/96 година.

1850 – Почетак председничке владавине Миларда Филмора.

            (Филмор је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

1945 – Почетак председничке владавине Харија Трумана.

            (Труман је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

            Међувреме: 95/96 година.

            У последњу фазу своје империјалне историје, Сједињене Државе су ушле у време слома Варшавског пакта и Совјетског Савеза 1989-1991. Први рат којим започиње ова фаза био је Заливски рат против Ирака 1991. године. Погледајмо поново преко упоредне хронологије ритмичку везу између председничких владавина Полка, са председничким актером почетка нове фазе, Џорџом Бушом Старијим.

            Џејмс Полк – Џорџ Буш

1845 – Почетак Полковог председничког мандата.

1989 – Почетак Бушовог председничког мандата.

             Међувреме: 144/145 година.

1846 – Почетак Америчко-мексичког рата.

            Почетак прве фазе америчког империјалног ширења.

1991 – Почетак Заливског рата .

             Почетак четврте фазе америчког империјалног ширења.

             Међувреме: 144/145 година.

1849 – Крај Полковог председничког мандата.

1993 – Крај Бушовог председничког мандата.

             Међувреме: 144/145 година.

             *

1874 – Смрт бившег председника Миларда Филмора.

2018 – Смрт бившег председника Џорџа Буша.

            Међувреме: 144/145 година.

            Дакле, Видал одређује преломне године историје Америчке империје и на основу њих дефинише квалитативно различите фазе њеног развоја. Аритметичка средина тих година је (1846 + 1898 + 1941 + 1991) : 4 = 1919. година. Те 1919. године, непосредно после Првог светског рата, САД су први пут на Мировној конференцији у Паризу одиграле кључну улогу у уређењу међународних и глобално-политичких односа. Израчуната аритметичка средина уједно показује, да у односу на ту 1919. годину (+/-1) постоји временско-симетрична веза између година фазних прелома Амерчке империје:

1846 – Америчко-мексички рат и почетак прве фазе Америчке империје.

1991 – Заливски Америчко-ирачки рат и крај треће фазе Америчке империје.

           Средња година овог раздобља је (1846 + 1991) : 2 = 1919 (-0,5) година.

            Дакле, прва фаза Америчке империје започела је 72/73 године пре 1919, а трећа фаза те Империје завршена је 72/73 године после 1919.

1898 – Америчко-шпански рат и почетак друге фазе Америчке империје.

1941 – Америчка империја улази у Други светски рат и завршава своју другу фазу.   

            Средња година овог раздобља је (1898 + 1941) : 2 = 1919 (+0,5) година.     

          Американци су 1998. заузели Филипине, али су им Јапанци, у складу са временском симетријом, почетком 1942. привремено преотели та острва. Пацифичку инвазију Американци су започели стављајући под своју контролу Хаваје 1893, а Пацифик су дефинитивно узели под своје 1945, поразивши и окупиравши Јапан. Не заборавимо, да је у децембру 1941. Јапан започео рат са Сједињеним Државама нападом на хавајску луку Перл Харбор и америчку пацифичку флоту, а не, рецимо, на Сан Франциско.

1893 – Хаваји стављени под америчку контролу.

           Почетак америчких пацифичких освајања.

1945 – Поражен и окупиран Јапан.

           Крај америчких пацифичких освајања.

           Средња година овог раздобља је (1893 + 1945) : 2 = 1919. година.     

           Дакле, америчко освајање Пацифика почело је 26 година пре 1919, а завршено је 26 година после 1919. Садашња фаза Америчке империје ће се и завршити губитком доминације над Пацификом. Пацифик је, а не Европа, кључ америчке глобално-политичке моћи. У цикличном развоју историје, тамо где је временска симетрија, ту је и временска ритмика:

1846 – Почетак прве фазе Америчке империје.

1898 – Крај прве фазе Америчке империје.

            Међувреме: 47/48 година.

1898 – Почетак друге фазе Америчке империје.

1945 – Врхунац Америчке империје.

            Међувреме: 47/48 година.

1945 – Врхунац Америчке империје.

1991 – Крај треће фазе Америчке империје.

           Међувреме: 47/48 (-1) година… итд.

           Прошлогодишњи пораз Американаца у Авганистану и њихово панично бекство из Кабула, многе је подсетило на слична дешавања у Вијетнаму и њихово бекство из Сајгона. И ова два тешка ратна пораза Америчке империје, десила су се по временском распону од 47/48 година. Ако је 48 година после Вијетнама Америчка империја поражена и у Авганистану, може ли то значити да ће 48 после краја председничке владавине Ричарда Никсона пре краја мандата, уследити и крај владавине Џозефа Бајдена пре краја мандата?  

1973 – Почетак Никсоновог другог председничког мандата.

2021 – Почетак Бајденовог председничког мандата.

            Међувреме: 47/48 година.     

1973 – Пораз у Вијетнаму у првој години мандата Ричарда Никсона.

2021 – Пораз у Авганистану у првој години мандата Џозефа Бајдена.

            Међувреме: 47/48 година.

1974 – Оставка Ричарда Никсона на председничку функцију (под реалном претњом опозива).

2022 – (Могућ крај председничке владавине Џозефа Бајдена)?

            Међувреме: 47/48 година.

            Проверимо, да ли је рат у Вијетнаму био у било каквој временско-ритмичкој вези са првим америчким империјалним ратом против Мексика и има ли Ричард Никсон, као председник САД-а који је повукао америчку војску из Вијетнама, било какве биографско-ритмичке везе са Џејмсом Полком и Закари Тејлором.

          Џејмс Полк и Закари Тејлор – Ричард Никсон

1845 – Почетак Полкове председничке владавине.

1969 – Почетак Никсонове председничке владавине.

             Међувреме: 124/125 година.

1846 – Почетак Америчко-мексичког рата.           

1970 – Ескалација Вијетнамског рата. Почетак америчке агресије на Камбоџу и Лаос.

            Међувреме:  124/125 година.

1848 – Крај Америчко-мексичког рата.

1973 – Крај америчког војног ангажовања у Индокини (после војног пораза у Вијетнаму).

             Међувреме:  124/125 година.

1849 – Крај Полковог председничког мандата.

1973 – Крај Никсоновог председничког мандата.

             Међувреме: 124/125 година.

             *

1849 – Почетак Тејлоровог председничког мандата.

1973 – Почетак другог Никсоновог председничког мандата.

             Међувреме: 124/125 година.

1849 – Смрт Тејлоровог претходника Џејмса Полка.

1973 – Смрт Никсоновог претходника Линдона Џонсона.

             Међувреме: 124/125 година.

1850 – Смрт Закари Тејлора пре краја мандата.

1974 – Оставка Ричарда Никсона на председничку функцију (под реалном претњом опозива).

             Међувреме: 124/125 година.

1850 – Почетак председничке владавине Миларда Филмора.

             (Филмор је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

1974  – Почетак председничке владавине Џералда Форда.

            (Форд је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

             Међувреме: 124/125 година.

            Дакле, евидентно је следеће: образац петипогодишње владавине председника Џејмса Полка и Закари Тејлора (када се узму заједно) понавља се у случајевима у којима су амерички председници били онемогућени да дочекају крај својих мандата. То се после Тејлора прво десило Абрахаму Линколну:

1795 – Рођен Џејмс Полк.

1809 – Рођен Абрахама Линколна.

            Међувреме: 15/16 (-1) година.

1845 – Џејмс Полк постао председник САД.

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД.

            Међувреме: 15/16 година.

1846 – Почетак Америчко-мексичког рата.

1861 – Почетак Америчког грађанског рата.

            Међувреме: 15/16 година.

1849 – Крај председничке владавине Џејмса Полка.

1865 – Крај првог председничког мандата Абрахама Линколна.

            Међувреме: 15/16 година.

            *  

1849 – Почетак председничке владавине Закари Тејлора.

1865 – Почетак другог председничког мандата Абрахама Линколна .

            Међувреме: 15/16 година.

1850 – Крај председничке владавине Закари Тејлора.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

            Међувреме: 15/16 година.

1850 – Смрт Закари Тејлора.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

            Међувреме: 15/16 година.   

1850 – Почетак председничке владавине Миларда Филмора.

             (Филмор је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

1865 – Почетак председничке владавине Ендруа Џонсона.

            (Џонсон је без избора са места потпредседника постао председник САД-а).

             Међувреме: 15/16 година.

            Везу између Америчко-мексичког и Америчког грађанског рата, показану у претходној упоредној хронологији, спомиње и Видал, позивајући се на председника САД-а Јулисиса Гранта учесника у оба та ратна сукоба : „У наставку [свог ратног дневника, Грант] је навео једну узрочну везу, неуобичајену за нашу тадашњу политику, а данас потпуно непознату. ꞌЈужњачки отпор у великој мери је био резултат Мексичког ратаꞌ“ (Видал, 1999: 17).

            *    *    *

             А где су у овој причи о фазама америчке државне и геополитичке моћи Руси? Видал и о томе пише: „Наши господари су хтели да верујемо да је за све наше проблеме крива ꞌЗла империја Истокаꞌ која је, са својом сатанском и атеистичком вером, увек спремна да нас уништи за тили час. Ова бесмислица започета је у време када смо ми, а не Руси, поседовали атомско оружје. У [Другом светском] рату су изгубили двадесет милиона људи, а пре тога осам милиона захваљујући свом неоконзервативном монголском политичком систему. А најважније је да никад није постојала никаква шанса, ни онда нити данас, да се финансијска моћ пресели из Њујорка у Москву. Шта је био – и остао – разлог за такву панику? […] Да би одржали општи просперитет (и огромно богатство за мањину) одлучили су да треба да постанемо светски полицајац и вечни штит према „монголским хордама“. […] Од тада смо у стању сталне ратне економије и због тога се 90% државних прихода стално исисава за потребе које се еуфемистички називају одбрана“ (Видал, 1999: 14-15). Дакле, независни интелектуалци Запада, попут Видала, јасно сагледавају узроке све очигледнијег суноврата Америчке империје. Иако и данас у сваком смислу та империја изгледа незамисливо моћна, у њој се екстремна мањина и даље богати исисавајући преко војно-индустријског комплекса економску „крв“ и енергију Сједињених Држава присвајајући 90% државних прихода. Светском полицајцу и оној мањини полицајчевих „пијавица“, као ваздух је потребно неко измишљено царство зла, неки Толкинов Мордор, да би наставили са својим бесмисленим богаћењем. Императив је одржавати „стање сталне ратне економије“ у виртуелном рату без рата, јер правичнијом прерасподелом државних прихода у корист америчког народа, тој мањини би припао мањи део колача. С друге стране, Русија је за улогу царства зла одличан избор (и изговор), јер је у свест људи са Запада деценијама утискивана представа о њој као злу. Међутим, у време слома Совјетског Савеза, и најиспранијим мозговима на Западу је постало јасно да Руси више нису претња, нити испуњавају услове за улогу Мордора. У једном телевизијском наступу, на питање водитеља: „шта ће сад Сједињене Државе без непријатеља“ Видал је, коментаришући покушаје да се та улога додели Арапима или Јапанцима, одговорио: „За улогу сотоне, ни једни ни други неће бити погодни на дуге стазе, зато што су Арапи сувише бројни (а имају и превише нафте), док ће нам Јапанци просто наредити да престанемо стим; уколико их не послушамо, купиће телевизијске мреже, па ће нам сате и сате приказивати умирујуће церемоније пијења чаја“ (Видал, 1999: 53).

            И данас, ето, имамо рат у Украјини као испуњење најлуђих снова америчких империјалиста (поготово после срамног бекства из Авганистана), и нову спиралу глобалне антируске хистерије. Медијски тоталитаризам Запада испољио је ових дана поново своје ружно гебелсовско лице, показујући огољену подлост медијских креатора и запрепашћујућу малоумност медијских конзумената. Дошло је орвеловско време, „време универзалне преваре“ када је – „рећи истину постало револуционарни чин.“ Има ли у овом историјском лудилу било каквог смисла и система? Да ли су тренутна дешавања просто последица зловоље Владимира Путина или је све то последица историјске нужности?

              Као и Америчка империја, и Русија у свом државном и глобалнополитичком развоју пролази кроз различите фазе:

  • На почетку 20. века империјална Русија је ушла у фазу пада и распада (или у зиму Руске империје). Све је почело њеним поразом у Руско-јапанском рату и Првом руском револуцијим 1905. Ова фаза је завршена дефинитивном победом бољшевика и конституисањем СССР-а 1922.
  • Конституисањем СССР-а започела је фаза његове стабилизације и постепеног државног успона (или пролеће СССР-а). Та фаза је завршена тријумфом СССР-а у Другом светском рату и његовим уздизањем у ранг велесиле 1944/45. године.
  • Трећа фаза је раздобље неспорне државне и глобалнополитичке моћи СССР-а (или лето СССР-а). Ова фаза се завршила Кубанском кризом 1962.
  • После Кубанске кризе СССР улази у фазу стагнације и постепеног пада (или у јесен СССР-а). Ова фаза се завршава смрћу Леонида Брежњева 1982.
  • После Брежњевљеве смрти, СССР, као пре њега и Руска империја, улази у фазу вртоглавог пада и распада (или у нову зиму). Тај пад наслеђује и Руска федерација у време владавине Бориса Јељцина, све до доласка Владимира Путина на њено чело 2000. године.

Уз помоћ приложене шеме, одредимо наредне фазе Руске Федерације:

 

На „бесконачнику“ (положеној временској осмици) су назначена места граничних година различитих фаза државне и геополитичке моћи Руса од 1905. до 2000. На шеми се виде временско-симетрични односи прве (1905 – 1922) и друге (1982 – 2000) руско-совјетске зиме (подебљани лукови „бесконачника“), као и њихов однос са геополитичким летом СССР-а (1944 – 1961). Ако у овој „временској геометрији“ има система, а чини се да га има, онда се на основу ње могу читати и дешавања која следе:

  • Од 2000, Руска федерација је ушла у своје ново пролеће – у фазу стабилизације и постепеног успона. Ова фаза се управо завршава ове 2022. године (означене на шеми графитном оловком).
  • Од 2022. до 2039. би требало да уследи ново лето руске државне глобалнополитичке моћи, са врхунцем око 2030. године.

Дакле, годишња доба руско-совјетске државне и геополитичке моћи су се понављала по временском ритму од 77/78 година:

1905 – Почетак зиме Руске империје.

1982 – Почетак зиме Совјетског Савеза.

           Међувреме: 77/78 година.

1922 – Почетак пролећа Совјетског Савеза.

2000 – Почетак пролећа Руске Федерације.

           Међувреме: 77/78 година.

1944/45 – Почетак лета Совјетског Савеза.

          (Украјина ослобођена нацистичке окупације и поново враћена у састав СССР-а).

2021/22 – Почетак лета Руске Федерације.

           (Поновно ослобађање Украјине и њено враћање у руску сферу утицаја).

           Међувреме: 77/78 година… итд.

            На приложеној шеми се налази и година почетка Руско-украјинског рата – 2022. година. Да ли је овај рат случајно избио у овој години или је био унапред програмиран законитошћу историјског развоја? Пошто се ова година налази на пресеку вертикале која пролази кроз 1922. и хоризонтале која пролази кроз 1944, случајност је искључена. Шта се дешавало у тим годинама? Па већ смо рекли:

1922 – Претходно отцепљена Украјина, по завршетку Грађанског рата

            прикључена СССР-у (који је те године и конституисан).

1944 – Украјина ослобођена од нациста и поново прикључена СССР-у.

            Ако се из 2022. повуче дијагонала кроз центар ове шеме долази се до 2000. године. Шта се десило те године?

2000 – Почетак владавине Владимира Путина

           (али и НАТО бомбардовање СР Југославије мало пре тога).

            Историјска дешавања из: 1922, 1944, 2000. и 2022. су на приложеној шеми повезане страницама правоугаоника (све те године-бројеви се завршавају са по две исте цифре), а та временска веза сугерише следећу информацију – 2022. под вођством Владимира Путина ће започети поновно враћање Украјине у руску сферу утицаја. Хоће ли се предстојећи глобалнополитички преокрет у наредним годинама одразити и на рекомпозицију простора бивше Југославије? Неминовно, али о томе неком другом приликом.

           *    *    *

           Завршимо овај осврт Видаловом елаборацијом на тему америчког јавног мњења. „Већ неко време [пише Видал] странци схватају да им је тешко да са Американцима разговарају о било чему, јер изгледа да мало тога знамо. Историја у било ком виду, за нас је потпуна непознаница. Географија се више не учи у већини државних школа. Страни језици код сваког изазивају главобољу – у сваком случају, сви они  [други] говоре енглески. […] С друге стране, просечан Американац је заиста врло осетљив када је у питању његово сопствено добро. Познато је да осетно слабимо и да је наш квалитет живота видљиво јадан. […] Али разлози нашег пропадања никада се јасно не објашњавају јер корпорацијски власници над земљом имају апсолутну контролу над популистичком предикаоницом, ꞌмедијимаꞌ, као и над учионицом. Знаменити текст Дејвида Хјума из 1758. О основним принципима владавине данас више но икада пре изражава суштину: ꞌОнима који људске послове посматрају из филозофског угла ништа се не чини чудније од лакоће којом мањина влада већином и прећутно потчињавање којим људи своја осећања и страсти покоравају осећањима и страстима својих владалаца. Када испитујемо којим средствима се ово чудо постиже, откривамо да, како је сила увек на страни владајућих, владари немају ништа што би их подржало изузев мњења. Дакле, владавина се заснива само на мњењу, а ова максима односи се како на најтиранскије и најмилитантније, тако и на најслободније и најпопуларније владавинеꞌ. У којој је мери јавно мњење у Сједињеним Државама у канџама корпорација [наставља Видал] представља једно од чуда западног света. Ниједна земља Првог света никада није успела да тако потпуно елимише из својих медија сву објективност, и толико једногласно. Наравно, сваки грађанин који има слободног времена и проницљиво око могао би да схвати шта се заправо дешава, али многи немају времена, а телевизијске вести су једине вести, чак и кад то нису, већ само низ светлуцавих фикција чији је циљ да, попут нескривених реклама, држе покорним скрушене масе жељне јалових потрошачких производа“ (Видал, 1999: 45-46).

           Толико за сад о „мирнодопској ратној економији“, о „демократији“, и о „људским правима и слободама“, због којих Америчка империја на све стране по колонијама инсталира режиме који негирају сваку слободу, демократију и људска права сопственом народу. И као што је Бог према свом лику створио човека, тако је и бог Америчке империје према свом лику (и делу) стварао себи сличне режимске сподобе, јер сличан се сличном радује (или како би то рекли стари Латини“: similis simili gaudet). А да ће и овој империји неко „царство зла“ једнога дана доћи главе, у то не треба сумњати. Зар циклизам не учи да ће и она проћи као и све империје пре ње – некад биле сад их више нема. Јер како је то написао Франческо Гвичардини, а превео Иво Андрић: „Све државе и сва краљевства и сви градови су смртни; свака ствар престаје и свршава једном. […] Стога се грађанин који доживи пропаст своје отаџбине не може жалити на злу судбину отаџбине и називати је несрећном, колико на своју личну [несрећу]; јер се са отаџбином десило оно што је неминовно, а његова је зла судбина што је живео у време такве несреће“ (Стипчевић, 2003: 46). Али не само државе, краљевства и градови, смртне су и империје, зар не?

            Александар Петровић је 1968. снимио филм под називом Биће скоро пропаст света, а у једној музичкој нумери из тог филма има и додатак – „некꞌ пропадне није штета.“ „Свет“ у којем се Достојевски и Чајковски (па чак и Орвел) стављају на црне листе, и заслужује да пропадне. „Сва ратна пропаганда, сво вриштање, лажи и мржња увек долазе од људи који се не боре“ – говорио је Орвел – јер нашли су они корисне идиоте да за њих и њихове интересе гину. Међутим, како то ових дана рече Срђан Шљукић: „Без обзира на дужину трајања [овог] рата, чак и на његов исход, надмени Европљани ће се пробудити у једној за њих потпуно новој ситуацији, у којој ће их саблазнити нешто што ће први пут чути: ВИ НИСТЕ СВЕТ!“ Заиста, чини се да су Данилевски, Шпенглер, Видал и многи други били у праву, јер: „данас сунце залази на западу и још једном излази на истоку.“ Наравно, пред зору је мрак најгушћи и мраз најжешћи, а тако и треба да буде.

 

 

 

Извори:

Видал, Гор: Слабљење и пад Америчке империје. Verzalpress, Београд, 1999.

Стипчевић, Никша: Андрићев Гвичардини. Задужбина Иве Андрћа, Београд, 2003.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Милош Ковић: Порекло рата у Украјини
Next post Мишa Ђурковић: За мањински статус Срба и српског језика

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *