Што више неко припада потомству

              – другим речима, човечанству  уошпте –

               све је више туђ своме времену. (Шопенхауер).

 

 Аутор: Тодор Вулић

            О филозофској, али и личној нетрпељивости великана немачке филозофије Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770-1831) и осамнаест година млађег Артура Шопенхауера (1788-1860), први пут сам чуо пре више деценија на једном часу филозофије током мог гимназијског школовања. Хегел је још за живота постао филозофска мега-звезда, и за његов утицај на савремену филозофску јавност наш Бранислав Петронијевић каже да је био „универзалан: тај је утицај једно време био такав и толики, какав није имао можда ни раније ни доцније ниједан други мислилац (изузев Аристотела)“. А Шопенхауер? Шопенхауер је као „рођени губитник“ туђ своме времену, припадао потомству. Касније ће Ниче приметити да „ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих“. Хегел јесте био филозоф историје и једно његово значајно дело носи управо такав назив, а Шопенхауер се само маргинално дотицао ове теме; маргинално, али сасвим довољно за разумевање и дефинисање његовог схватања историје. Наравно, и на овом плану Шопенхауер је био супротстављен Хегелу, жестоко оповргавајући „духоно кварну и заглупљујућу хегеловску надрифилозофију“. На врхунцу Хегелове славе он је за њега говорио да је „сасвим обична глава, али необичан шарлатан“, а за његову филозофију да је „колосална мистификација“ и „филозофија апсолутног бесмисла“.

Шопенхауерово животно дело Свет као воља и представа, штампано у малом тиражу, прошло је сасвим незапажено. После више од једне деценије добио је од издавача поруку да је већина примерка његове књиге продата као макулатура (штампарски отпад). Резигнирано, после свега тога Шопенхауер је рекао: „Потпуно необазирање на моје главно дело доказије да сам или ја недостојан свога доба или да је обрнут случај… остало је ћутање“. И ту је погрешио, јер ће у једном моменту то ћутање постати громогласно. Пред сам крај живота, овај човек необично тешког карактера, доживеће својеврсну сатисфакцију. Али пре тога вратимо се у овој причи на још један његов пораз. У једном моменту, 1822. године, пружила му се прилика да на Универзитету у Берлину, где је Хегел већ увелико предавао, наступи као приватни доцент. Мислећи да ће студенти и њега и Хегела „посматрати очима потомства“ он своја предавања каприциозно заказује у истим терминима у којима је то чинио и његов филозофски противник. И док су се Хегелова предавања одвијала у препуним амфитеатрима, дотле је Шопенхауер своју филозофију излагао у скоро празним салама. Студентски аудиторијум је припадао свом времену, опредељујући се за онога који је већ био огрнут плаштом испразне славе.

 

             *    *    *

 

             Један од кључних садржаја Хегелове филозофије историје је прогрес. Као што је за Хердера историја била напредовање у човечности, тако је за Хегела историја била напредовања у свести Духа о слободи. За Хегела „слобода је крајњи циљ историје и њена сврха…[Он је тврдио] да ум влада светом, да је збивање у светској историји било умно, да је ум супстанција као и бесконачна моћ, сам себи бесконачна грађа сваког природног и духовног живота. Штавише, за Хегела је ум сам себи своја властита претпоставка и апсолутно крајња сврха. Зато светска историја и нема друго тло до духовно… Као што је супстанција материје тежина, тако је супстанција, суштина духа – слобода. Слобода је… једина истинитост духа и сва су својства овога, средства за слободу. И за разлику од материје, која има супстанцију изван себе, дух је оно што је код себе. А то бити код самога себе, јесте самосвест духа, свест духа о самом себи.. [Стога] историја и није ништа друго до приказ процеса у коме дух истиче знање о ономе што је он по себи… [а] светска повест је напредовање [духа] у свести о слободи. Тиме се уједно објашњава зашто се као крајња сврха света јавља свест духа о слободи, а управо тиме и реалитет његове слободе уопште“ (Тартаља, 1976: 40-41).

            Дакле, по Хегелу, крајња стварност и основа свега је универзални Ум или Апсолутни Дух, који влада светом; он је „супстанција“ и „бесконачна моћ“, он је „бесконачна грађа сваког природног и духовног живота“ и сам себи „крајња сврха“. Историја је напредовање Духа у времену, она је прогрес његовог самоостваривања у свету. Апсолутни Дух у Хегеловом систему се манифестује: као апсолутна идеја или идеја по себи, те је она елемент апстарктног мишљења којим се бави логика; затим, као природа или идеја ван себе, опредмећена, материјализована и несвесна себе, и као таква представља сферу интересовања филозофије природе; и на крају као Дух или идеја за себе, који је конкретан и свестан себе, и који напредује „у свести о слободи“. Духом или идејом по себи треба да се бави филозофија историје. Овај систем немачки филозоф је развијао дијалектичком методом. „Први ступањ дијалектичког саморазвоја идеје чини природа (утонулост духа у природу) и за њу не важи историја; промене у природи, ма колико су разнолике, показују само кружни ток који се увек одржава. У природи се, каже Хегел, не дешава ништа ново под сунцем и многолика игра њених облика доводи са собом досаду. Само из промена које се збивају на духовном тлу произилази нешто ново, а за Хегела то је био разлог, да у човеку види неко друго одређење, стварну способност промене, и то набоље – нагон перфектибилитета. Отуда су промене у историји промене на боље, ход ка савршенијем“ (Тартаља, 1976: 41). Одушевљени неохегелијанац, Колингвуд, одаје признање Хегелу зато „што је запазио врло важну дистинкцију… он је с правом разликовао неисторијске процесе природе од историјских процеса људског живота… Процеси природе су циклични: природа је у сталном кружењу и ништа није изграђено или саздано понављањем таквог окретања. Свако рађање сунца, свако пролеће, сваки надолазак плиме, сличан је оном претходном; закон који управља циклусом не мења се упоредо како се циклус понавља… Историја се, напротив, никад не понавља; њени покрети се не одвијају у круговима, него у спиралама, а привидна понављања се увек разликујуе стицањем нечег новог. Тако се ратови с времена на време у историји поново појављују, али је сваки нови рат на неке начине нова врста рата, због нових поука које су људи савладали у прошлом рату.“ (Колингвуд, 2003: 120-121). У једном ранијем члнку, кроз паралелу ратних авантура Наполеона и Хитлера по временском распону од око 129/130 година, као и кроз анализу неодрживости дистинкције круг-спирала, показали смо бесмисленост Колингвудовог одушевљења системом прогреса Духа у слободи. Историја заиста јесте стално стицање новог, али то ново увек настаје по старим (архетипским) матрицама и обрасцима.

                Према Смиљи Тартаљи, Хегелов систем не само да није издржао пробу времена, већ је и противречан самом дијалектичком методу којим га је немачки филозоф развијао. Она каже: „Одавно је, међутим, уочено да у Хегеловом делу постоји и један други Хегел, творац монистичког панлогичког система („све што је стварно умно је и све што је умно стварно је“ – примедба аутора) као затвореног круга, у којем је време престало да постоји а историја је завршена. Сводећи систем, филозоф је затворио у њега сву многоликост промена и борбе супротности и учинио га је противречним самом методу којим га је развијао. Та је противречност пружила могућности постхегеловској филозофији да у дивергентним правцима развија како метод тако и систем, али је само метод посведочио своју животворност“ (Тартаља, 1976: 42).

              За разлику од Хегела, Шопенхауер је негирао да се било шта суштински ново дешава у историји (као што се ништа суштински ново не дешава ни у природи), па самим тим нема, нити може бити напретка (или прогреса) у историјском развоју света. Присетимо се неких његових ставова већ изнетих у ранијим чланцима: „Када би ме неко чуо како тврдим да је сива мачка која се сад игра у дворишту она иста која је скакутала и трчала пре пет стотина година, вероватно би помислио да сам луд; али мислити да је то у суштини друга мачка, још је већа лудост“ (Борхес, 1999: 11). Образлажући Шопенхауеров концепт воље за животом, Винделбанд наводи и следеће: „Беда живота остаје увек иста; мења се само облик њеног испољавања. Поједини ликови се замењују, али садржај је увек једнак… Зато не може бити говора о неком напредку у историји. Она показује бескрајну патњу воље за животом, која увек с новим личностима изводи исту трагедију“ (Винделбанд, 2007: 464). Критикујући Хегелову конструкцију историје, Шопенхауер овог упућије на Платона: „који неуморно понавља да предмет филозофије јесте оно што је непроменљиво, што вечно остаје, а не оно што је сад овако, а затим другачије. Истинска филозофија историје састоји се, наиме, у увиду да, упркос свим тим бесконачним променама и њиховој збрци, ми увек пред собом имамо само исту, једнаку и непроменљиву суштину, која на исти начин делује данас, као што је деловала јуче и као што ће увек деловати. Истинска филозофија историје треба, дакле, да сазнаје оно идентично у свим догађајима, и у онима који су се одиграли у давној прошлости и у онима из новијег доба… Треба, дакле, да покушамо разумети оно што јесте, оно што стварно јесте, данас и увек, то јест да покушамо сазнати идеје (праузоре, архетипске обрасце – примедба аутора). Девиза историје треба да гласи: Eadem sed aliter (lat. оно исто али у другачијем виду)… Насупрот томе, будале мисле да нешто [ново] тек треба да постане и да дође“ (Шопенхауер, 2005: 480-481).

                Постављајући премисе своје „истинске филозофије историје“ он још каже: „Историја [је] лажљива не само у извођењу већ и у својој бити, јер говорећи о индивидуама и догађајима тврди да сваки пут прича нешто друго, мада у ствари од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделом… Ако је неко читао Херодота (историчара из петог века пре нове ере – примедба аутора), он је у филозофском смислу већ довољно студирао историју. Јер ту већ стоји све што чини потоњу светску историју: делање, патња и судбина људског рода“ (Тартаља, 1976: 48-49).

                   

                 *    *    *

 

                У историји заиста нема ничег суштински новог; историја заиста јесте ритмичко понављање оног истог али у другачијем виду, под другим именом и другим оделом. Зато ћемо, по већ устаљеном обичају, као још један доказ у прилог овој тврдњи приложити биографко-династички образац оснивача и првих владара Римког царства, Јулијеваца-Клаудијеваца и њихову биографско-династичку реплику, Каролинге, као осниваче и прве владаре Светог римског царства. Династичку вертикалу Јулијеваца чине Јулије Цезар и први цар Октавијан Август, а Клаудијеваца: Тиберије, Калигула, Клаудије и Нерон. Јулијевцима је придодат и Марко Антоније, јер је и он по мајци био Јулијевац, али је био и Октавијанов зет и биолошки предак Калигуле и Нерона. Осам векова касније, први владар династије Каролинга је био Пипин Мали, а његов син и наследник, Карло Велики, је био први цар обновљеног Западног римског царства.            

 

                    Цезар и Антоније – Пипин Мали

 

                 Родоначелник Каролинга, Пипин Мали, рођен је 799/800 година после Марка Антонија. Започео је владавину 799/800 година после Јулија Цезара (и Марка Антонија), завршио је владавину око 799/800 година после Марка Антонија и умро је око 799/800 година после Марка Антонија. Пипин је својом владавином поновио владавине ове двојице властодржаца Рима.             

85 п. н. е – Рођен Марко Антоније.

         715 – Рођен Пипин Мали.

                   Међувреме: 799/800 година.                

48 п. н. е – Почетак Цезареве владавине (после Помпејеве смрти),

                   са Марком Антонијем као замеником (magister equitum).

         751 – Почетак владавине Пипина Малог (после свргавања Хилдерика III).

                   Међувреме: 799/800 година.

30 п. н. е – Крај владавине Марка Антонија.

         768 – Крај владавине Пипина Малог.

                   Међувреме: 799/800 (-1) година.

30 п. н. е – Смрт Марка Антонија.

         768 – Смрт Пипина Малог.

                   Међувреме: 799/800 (-1) година.

 

                  Октавијан Август – Карло Велики

 

                Први цар Светог римског царстава, Карло Велики, започео је владавину око 799/800 година после почетка самовладавине првог цара Рима, Октавијана. Завршио је владавину 799/800 година после Октавијана и умро је 799/800 година после Октавијана.

30 п. н. е – Почетак самовладавине Октавијана Августа.

         768 – Почетак владавине Карла Великог.

                  Међувреме: 799/800 (-1) година.

          14 – Крај владавине Октавијана Августа.

        814 – Крај владавине Карла Великог.

                  Међувреме: 799/800 година.

           14 – Смрт Октавијана Августа.

         814 – Смрт Карла Великог.

                  Међувреме: 799/800 година.

 

           Тиберије и Калигула – Лудвиг I Побожни

 

         Владавина Карловог сина Лудвига Побожног, временски је саобразна владавинама Октавијанових настављача – Тиберија и Калигуле. Лудвиг је започео владавину 799/800 година после Тиберија, окончао је 799/800 година после Калигуле и умро је 799/800 година после Калигуле. 

  14 – Почетак Тиберијеве владавине.

814 – Почетак владавине Лудвига Побожног.

         Међувреме: 799/800 година.           

  41 – Крај Калигулине владавине.

840 – Крај владавине Лудвига Побожног.

         Међувреме: 799/800 година.

  41 – Смрт Калигуле.

840 – Смрт Лудвига Побожног.

         Међувреме: 799/800 година.

 

         Клаудије – Лотар I

 

         Лотар I је започео владавину око 799/800 година после Клаудија, окончао је око 799/800 година после Клаудија и умро је око 799/800 година после Клаудија.

  41 – Почетак Клаудијеве владавине.

840 – Почетак владавине Лотара I.

         Међувреме: 799/800 година.

  54 – Крај Клаудијеве владавине.

855 – Крај владавине Лотара I.

         Међувреме: 799/800 (+1) година.

 54 – Смрт Клаудија.

855 – Смрт Лотара I.

         Међувреме: 799/800 (+1) година.

 

          Нерон – Лотар II   

 

         Лотар II је рођен око 799/800 година после Нерона, започео је владавину око 799/800 година после Нерона, окончао је око 799/800 година после Нерона и умро је око 799/800 година после Нерона.

  37 – Рођен Нерон.

835 – Рођен Лотар II.

          Међувреме: 799/800 (-1) година.         

  54 – Почетак Неронове владавине.

855 – Почетак владавине Лотара II.

          Међувреме: 799/800 (+1) година.

  68 – Крај Неронове владавине.

869 – Крај владавине Лотара II.

          Међувреме: 799/800 (+1) година.

  68 – Смрт Нерона.

869 – Смрт Лотара II.

          Међувреме: 799/800 (+1) година… итд.

 

         *    *    *

 

          Од једног дела Светог римског царства Карла Великог, настала је немачка средњовековна држава. Њен први владар је био Хајнрих I Птичар, родоначелник Отонске династије. По временском распону од 216/217 (+/-2) година, владавине краљева и царева Отонске династије поновили су краљеви и цареви династије Хоенштауфен. Први владар Хоенштауфен династије био је Конрад III.

 

             Хајнрих I – Конрад III

           Конрад је рођен 216/217 година после Хајнриха и започео је владавину око 216/217 година после Хајнриха. Владавину је завршио 216/217 година после Хајнриха и умро је 216/217 година после Хајнриха.

  876 – Рођен Хајнрих I.

1093 – Рођен Конрад III.

            Међувреме: 216/217 година.

  919 – Хајнрих I постао први краљ Немачке и први краљ Отонске династије.

1138 – Конрад III постао први краљ Немачке из династије Хоенштауфен.

            Међувреме: 216/217 (+2) година.

  936 – Крај владавине Хајнриха I.

1152 – Крај владавине Конрада III.

            Међувреме: 216/217 година.

  936 – Смрт Хајнриха I.

1152 – Смрт Конрада III.

            Међувреме: 216/217 година.

 

            Отон I – Фридрих I (Барбароса)

 

           Као шро је Хајнрихов син Отон I био најзначајнији владар Отонске династије, тако је и Конрадов син, Фридрих I Барбароса, био најзначајнији владар Хоенштауфен династије. Отон је обновио Свето римског царство – међудржавну творевину која је трајала од 962. до 1806 – и био је први цар из Отонске династије. Фридрих Барбароса је био први цар династије Хоенштауфен. Фридрих је започео владавину 216/217 година после Отона, завршио је владавину 216/217 година после Отона и умро је 216/217 година после Отона.

 

  936 – Почетак владавине Отона I.

1152 – Почетак владавине Фридриха I.

            Међувреме: 216/217 година.

  973 – Крај владавине Отона I.

1190 – Крај владавине Фридриха I.

            Међувреме: 216/217 година.

  973 – Смрт Отона I.

1190 – Смрт Фридриха I.

            Међувреме: 216/217 година.

 

            Отон II – Хајнрих VI

 

            Фридрихов син, Хајнрих VI, започео је владавину 2016/217 година после Отоновог сина Отона II. Владавину је завршио око 216/217 година после Отона II и умро је око 216/217 година после Отона II.

  973 – Почетак владавине Отона II.

1190 – Почетак владавине Хајнриха VI.

            Међувреме: 216/217 година.

  983 – Крај владавине Отона II.

1197 – Крај владавине Хајнриха VI.

            Међувреме: 216/217 (-2) година.

  983 – Смрт Отона II.

1197 – Смрт Хајнриха VI.

            Међувреме: 216/217 (-2) година.

           

            Отон III – Филип Швапски и Отон IV

           После смрти Хајнриха VI, немачки кнежеви одбијају да за краља признају његовог двогодишњег сина Фридриха, већ се део њих опредељује за његовог стрица Филипа Швапског, а део за Отона IV. По датом ритму, Филип Швапски и Отон IV понављју владавину Отона III.

  983 – Почетак краљевске владавине Отона III.

1198 – Почетак владавине Филипа Швапског.

            Међувреме: 216/217 (-1) година.

1002 – Крај владавине и смрт Отона III.

1218 – Смрт Отона IV.

            Међувреме: 216/217 година.

           Син Хајнриха VI, Фридрих II, (то је онај двогодишњи дечак којег су немачки кнежеви одбили да признају за краља 1197. године) проглашен је за цара 1220. године или, око 216/17 година после почетка владавине Отоновца Хајнриха I (1002) итд. Историја немачких владара пружа неисцрпну количину доказа о њиховим закономерним сменама у историјској игри временских ритмова. Рецимо: око 100 година после Фридриха Барбаросе (1190), завршио је владавину и умро је немачки краљ Рудолф Хабзбург (1291); око 100 година после краја владавине и смрти Фридриховог сина Хајнриха VI (1197), завршио је владавину и умро је краљ Адолф Вајлбуршки (1298); око 100 година после Филипа Швапског (1208), завршио је владавину и умро је краљ Алберт Хабзбург (1308); по истом распону Отона IV је поновио Хајнрих VII (Луксембург) итд.

 

           *    *    *

 

           У светлу ове веома сажете анализе, изгледа да се Хегелов Апсолутни Дух ипак „вртео“ по кругу (или по спирали – прецизније хеликоидно), баш онако како се „врти“ и у природи, објективизујући се у емпиријском свету понављањем – како би то Шопенхауер рекао – оног истог али у другачијем виду. То су тврдили и класични цикличари попут Марка Аурелија (све ове ствари које се сада дешавају, дешавале су се и раније и оне ће се и убудуће дешаватисамо ће глумци бити други) или Ванинија (Ахил ће поново ући у Троју… оно што је било биће поново, али… на уопштен начин, а не конкретно).

            Зачудо, за Шопенхауера нико није изричито рекао да је био цикличар, иако између његове науке о историји и науке класика циклизма нема битније разлике. Међутим, врло је индикативно разврставање појединих филозофа по поглављима књиге Смиље Тартаље Скривени круг. Она у поглавље под називом „Тријумф идеје прогреса“, поред Маркса и Сен-Симона ставља и Хегела, а у наредно поглавље „Прве реакције“ (на ту „тријумфалну“ идеју), поред изразитих цикличара: Ничеа, Мајера и Данилевског, ставља и Шопенхауера. Стога, посматрајући сукоб двојице великана немачке филозофије „очима потомства“, као заговорнику циклизма, није ми преостало ништа друго сем да станем на страну онога који је излагао своју филозофију у скоро празним салама Универзитета у Берлину 1822. године. И на крају, да не би било забуне, и данашња Европска Унија је уствари –  обновљено Западно римско царство, али у дугачијем виду, под другим именом и у другом (већ изношеном) оделу.

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *